У Божијим очима сваки човек је јединствен и непоновљив. То је зато што нас Бог воли. Да љубав према некоме нама чини ту особу јединственом и непоновљивом знамо и из личног искуства. Када неког заиста волимо онда то није због неког конкретног разлога нпр. зато што лепо наглашава слогове када нешто наручује телефоном, педантно шири веш када га простире, или увек изабере добар парадајз. Потпуно небитне ствари сам навео? Наравно, јер шта год навео било би небитно у односу на вредност љубави. Волимо неког једноставно зато што га волимо. Када желимо нечију пажњу и присуство зато што од тога имамо материјалне или неке друге користи ту се не ради о љубави. Када је тако са нама ограниченим, како је тек онда са Неограниченим? Бог нас не воли мање или више због наших способности и учинка. Бог нас не види као банка која нас је заробила или се спрема да то учини. У својој "лудој" љубави према нама Бог нас гледа и види као своју љубљену децу и када смо "добри" и када "нисмо добри". Додуше, у првом случају са радошћу па чак и са дивљењем, а у другом са жалошћу и уздахом, али то не мења Божију основну намеру "Да се сви спасу и дођу познање Истине". Зато не треба да нас вара помисао да су Богу из неког разлога потребни наш рад и плодови рада. Није му то потребно, није нам дао дарове да би преко нас стекао себи корист. Дарове добијамо како бисмо радећи са њима показали своју веру и благодарност Дародавцу Који нас љуби. Ништа своје немамо јер све што имамо примили смо на дар од Бога, па и снага да умножимо добијено - такође је од Њега. Зато нам Апостол данас и говори да сарађујемо са Њим, са Христом, да животна снага и благодат коју нам даје не буде примљена узалуд. Као немоћни људи, зрна песка у васиони немамо ништа, али као деца Божија све поседујемо, јер све око нас је творевина и власништво Онога који из љубави жели то да дели са нама.
Свако од нас је у Божијим очима, а то значи и истински, јединствен и непоновљив. Неко има једне способности, други друге, трећи и прве и друге а четврти ниједну од наведених већ неке пете. И онај са пет таланта и онај са једним имају исто - слободу да раде са и на талантима које су добили или да их закопају. Не треба да нас збуњују речи "Јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега." Ту се ради о одлучности и ревности. И једно и друго могу се показивати и имати само делом. Ко има решеност и ревност да служи Богу, умножиће у овом веку дарове које је добио на стартној позицији, а у будућем веку добиће неизмерно више, а онај који нема решености и ревности, тај ће бити као неплодна смоква и изгубиће и оно шта има мисли да има, будући да је дар који је из неодлучности и лењости закопао имао само пролазну вредност - могућност да у своје време буде конвертован у вечну вредност.
Онај ко нешто жели налази начина да то оствари, онај ко не жели налази оправдање. А наша оправдања, када је наше творење воље Божије у питању, могу бити само лажна, јер творење воље Божије је једино шта наш живот доводи у сагласје са Божијим родитељским промислом о нама. Зато у јеванђелској причи господар, који символизује Бога, поступа према злом и лењивом слуги као "тврд" човек. Није лењиви слуга закопао таланат јер се заиста бојао господара, да је тако било дао би га мењачима, закопао га је јер не мари за Господара. И још је њему запао најлакши задатак. Имао је само један таланат.
Нису сви људи једнаких дарова, једнаких способности. Сетимо се деце са "посебним потребама" које све чешће срећемо у свом окружењу. Постоје и таква деца и такви људи. Намерно не кажем "на жалост", јер би то индиректно значило жалити због тога што неко постоји. Могли бисмо ми, условно речено способни, да жалимо јер неко има овај или онај недостатак али боље да у том контексту прво погледамо себе. Хоће ли Господ некога ко је у овом животу био ускраћен могућности да ради на својим талантима, некога ко је био ускраћен чак и слободне воље, оставити без небеске утехе и награде на крају? Да ли погрешно рећи да такве душе по кончини као анђели узлећу у вечну радост? Већина ће се сложити да то није погрешно рећи. Ако је тако онда би нам било боље да уместо што њих жалимо, жалимо себе што смо ту где смо. А хоће ли неко за себе рећи "На жалост, ја сам потпуно здрав и способан"? Исто тако не треба да гледамо ни оне са телесним или умним недостатцима. Бог нас све једнако воли, и ничије постојање није "на жалост".
Поменуо сам децу са "посебним потребама" због једне специфичности приликом оцењивања у школи. Учитељ, наставник, даје оцену на (отприлике) следећи начин "Ученик(ца) је савладао(ла) градиво и напредује у складу са својим могућностима." О томе нам говори данашње јеванђеље. Свако до нас је јединствен и непоновљив и свако од нас има своје јединствене и непоновљиве могућности. Но да се не гордимо тиме што смо јединствених могућности, боље да се замислимо над тим што су те могућности непоновљиве. Неће бити другог покушаја.
"Ево сад је најпогодније вријеме, ево сад је дан спасења!". Ево узвика који одјекује као војничка труба која свира буђење и узбуну. Кроз векове до данас и до краја света и века ове речи апостола Павле подсећају хришћане да је прошлост неизменљива, а да је будућност неизвесна, и да је само садашњост оно на што утичемо. Иако пала људска природа тежи греху, и лакше је плутати како светска стихија носи, не можемо не приметити да је потребан труд и рад и за то. И злочинци се муче, планирају, тренирају, не спавају. Ни лењиви слуга није само игнорисао таланат. Ископао је рупу, убацио таланат, закопао, и то је неки рад. Зато запливајмо узводно, запливајмо ка извору, да се не нађемо пред Богом као они који су протраћили живот на погрешан начин. Да се не нађемо пред Богом као они чије је закопане таланте појела инфлација пролазног века, већ да му у складу са својим могућностима као благодарност принесемо даровано нам време и снагу - даровани нам живот.
