Чули смо прошле недеље о господару који је посадио виноград и поверио га виноградарима а онда када је за то дошло време послао слуге да узму од плодова које је виноград дао. И ове недеље чујемо о господару, о цару, који такође шаље слуге али овога пута не да нешто узму већ да понуде, да дарују. И како су се прошле недеље неки од слугу вратили свом господару посрамљени, пребијени, а неки се уопште нису ни вратиле тако бива и ове недеље. Иако Господар сада ништа материјално не тражи од својих званица оне се оглушују о његов позив. Прошле недеље, у тумачењу Светог владике Николаја налазимо да су зли виноградари аутентични пример неблагодарних људи. Како онда назвати званице о којима данас чујемо? Јер од оних се тражило нешто а овима се нуди, ови се позивају на весеље. Ако је код оних било у питању среброљубље, грамзивост, па нису хтели да дају, шта је сада у питању када се ништа материјално не тражи? Цар и господар и човек уопште кога покушавају да поткраду уколико и сам није опседнут грамзивошћу, па и ако јесте, наћи ће оправдање за злочинце, ако је у могућности казниће их примерно али ће бити спреман да опрости јер злочин злочинаца није усмерен директно против његове личности. Тако је и било у причи о злим виноградарима, господар шаље сина са намером да их посрами, поправи. Али цар, господар, човек, који позива званице, конкретне дакле људе, да са њим подели радост чиме може оправдати њихово одбијање када је оно очигледно лично непоштовање и презир. Заболело је и увредило много више цара што га пријатељи, званице, јер он засигурно није звао непријатеље, одбијају и не желе да поделе његову радост, што не желе да му виде лице, што је исто што и не желети да неко уопште постоји, него што га је заболело када су неки виноградари, његове слуге, покушали да га поткраду. И увек много више боли увреда и неправда коју нам нанесе неко нама знан и драг него када то буде неко нама непознат или врло мало познат.

Када неко нама мање више раван, неко кога волимо и поштујемо зове нас на весеље ми се радујемо и због њега и због тога што ћемо ми сутра њега позвати да са нама подели радост. А са друге стране када нас неко такав не позове, или се не одазове нашем позиву, ми жалимо и што нисмо његови гости и што сутра нећемо моћи да са њим искрено поделимо нашу радост.

Чиме се изговарају званице о којима смо чули? Један је купио њиву, други се оженио, трећи нашао нешто треће. Свако је нашао нешто прече и важније од домаћина који их зове. И што је за нашу причу битније свако од њих то шаље као одговор „Немам времена за твој позив царе. Њива, брачне обавезе, испробавање кола, гледање нових кућа, све је то важније за мене од свадбе твог сина. Јер, ја у ствари, немам времена за твоју радост, она за мене није битна, то није и моја радост, ти ми ниси битан, и да су ме којим случајем позвали на твоју сахрану исто би ме било баш брига, ништа твојом смрћу не бих изгубио јер ти за мене не постојиш.“ Како само боли онога који воли, а на љубав му се одговара ћутањем и окретањем леђа.
И данас Небески Цар позива на свадбу Свог Сина, на Свету Литургију. И данас су ту многи изговори „Купио сам компијутер па сам целу ноћ инсталирао оперативни систем. Морам да одем на бувљу пијацу ујутру да купим гарнишле док не разграбе.“ Хиљаде људи, хиљаде разлога а цркве празне.
Али ми смо ту, Богу хвала окупљени око Свете Чаше, немојмо се сада бавити туђим гресима. И сетимо се да смо ту јер званице из приче не бејаху достојне и да међу нама има и добрих и злих и свакаквих како каже прича. Сетимо се свог греха јер ево долази Цар, улази да види госте. И ту је сада онај најдраматичнији део за нас. Јер ето међу њима једног без свадбеног руха. И тај завршава везаних руку и ногу у тами најкрајњој где је плач и шкргут зуба. Па јел то поштено? Зар не стоји у причи да су слуге сабрали све са тргова и улица кога су нашли да напуне дворану? И сада је неки сиромашак крив што нема одела?

Када читамо Свето Писмо често наилазимо на оваква места. Места где нас наш лични доживљај прочитаног тера да преиспитујемо Божију правду и исправност. Став неких људи према таквим местима и уопште према Светом Писму може се упоредити са одговором који су оне прве званице дале цару. Неки су побили гласнике, то су они што уопште немају Писмо у кући, неки су их наружили, то су они који изврћу и подсмевају се Писму, а неки га држе као украс или га чак понекад и читају али их једноставно не интересује написано. То су они који су нашли хиљаду смешних изговора да не дођу на свадбу.

Но , вратимо се „сиромашку“ и његовој тужној судбини. Шта се ту у ствари одиграло. „Пријатељу“ каже цар. Пазите, не слуго, сиромашку, јадниче, него пријатељу. Он га ставља у исти ранг као и прве званице. И ако њега ставља у тај ранг онда значи и све остале. „Пријатељу, како су ушао овамо без свадбеног руха?“ Али одговора нема. „Он оћута“. Исто оно шта су урадиле и прве званице. Цар га позива у разговор, у заједницу а он окреће главу. Не жели да разговара с њим, он није ту због њега, и њега он не интересује. Његово ћутање је слика његове неблагодарности. Његово ћутање је презир. Његово ћутање је једнако речима „не желим да постојиш“. „Јер ако ти постојиш онда је моје добро само твој дар. И онда нема места за мој его, за моје велико ЈА. Ја сам овде, на свадби, имам своје место, то је моје.“

Чујемо у 2. посланици Коринћанима како их је апостол Паве корио „са жалошћу и са болом срца, не да се ожалосте већ да познају његову љубав према њима.“ Тако, и безброј пута више и Господ кори, увек са жалошћу и крсним боловима не да би се ми жалостили већ да би познали љубав његову. Коринћани су се поправили, одговорили су делом на његов позив. Поменути човек без свадбеног руха није. Он је оћутао.
Зато сада уз Херувимску песму која нас именује „као оне који ће примити Цара славе који улази праћен анђелским силама као цар у дворану да прво види госте, када затим будемо чули речи „Заблагодаримо Господу“ немојмо оћутати ако нас тихи глас подсети „Пријатељу, како си ушао без свадбеног руха“ већ одговоримо „ушао сам Твојом милошћу јер ово је свадба Твога Сина који је дошао да спаси грешнике од којих сам први ја.“ Нека нам покајање и благодарност буду вазда рухо у које ћемо облачити своје срце. У такво срце Бог се усељава. Амин.