"На свету нема ничег ружнијег од човека неблагодарног, незахвалног" - овом мишљу почиње тумачење данашњег јеванђеља свети Николај Српски.

Испитајмо ове речи. Испитајмо ове речи не зато што у њих сумњамо већ зато што су речи Светог Писма и Светог Предања, како каже св. Јован Златоусти, као миришљави корен, који испрва не даје мирис, а тек када почнемо да га таремо он замирише. И што га више таремо то даје јачи и лепши мирис. Исто је и са богонадахнутим речима. Испрва се догађа да нам нису јасне, да не налазимо себе у догађајима који се описују, но уколико се потрудимо Господ нам даје благодат и мирис живота који је у њима постаје нам све лепши, јачи и дражи. Испитајмо ове речи - али како? Чиме их проверити, којом мером мерити?

Савремени човек, савремени себецентрични нарцисоидни човек, био он космополита или локал патриота, све мери собом. Питамо га какво је време напољу а он нам каже „Мени се свиђа“, питамо га да ли зна колико срба живи у Бечу а он каже да је у Бечу био само једном али у Минхену је био много пута и настави да нам говори о шетачкој зони у Минхену и шта је тамо видео и доживео. И то је зато што он једноставно верује да се све врти око њега, временске прилике имају вредност на основу тога да ли се њему свиђају или не свиђају. Разговор о иностранству има вредност по томе да ли ће он у том разговору моћи да се хвали, да ли ће моћи да оваплоти своју заблуду о себи у свести других. Таквим мерама сигурно нећемо мерити богонадахнуте речи.

А чиме хоћемо? Чиме другим до вечношћу, Вечним Царством Божијим чија је икона Света Литургија, а срж Свете Литургије назива се канон Евхаристије. И од тог имена не морамо ићи даље. Реч Евхаристија значи благодарење, захваљивање. Нама православним хришћанима већ сада даје се да учествујемо у Будућем Царству, даје нам се да осетимо благословени начин постојања за који смо створени као круна целе творевине. Права лепота људска је у том односу, у односу благодарности Богу. А супротно томе је човек промашен, човек неблагодаран.

И слушамо у данашњем јеванђељу о таквим људима. Злим виноградарима, али и јеврејским старешинама које су слушале ову причу коју је Господ циљано њима изрекао. Није њима непозната била символика винограда као народа Божијег, говори још старозаветни пророк о винограду који роди вињагом. У овој причи човек домаћин је Бог Отац, виноград народ јеврејски, плот Мојсијев закон, пивница – обећање Месије, а кула старозаветни храм и богослужење. Виноградари наравно су јеврејске старешине а то да је домаћин отишао, да се повукао, значи да је људима оставио слободу. И заиста су јевреји побили многе и премноге слуге који су им долазили у име домаћина. Једног су претукли, другог престругали,трећег каменовали, сви пророци тако су прошли и на крају домаћин, Бог, шаље свог Сина а они и њега убијају. Шта ће онда учинити Господар, пита их Христос и слажу се сви да ће их оштро казнити. Апостол Лука говорећи о овом догађају додаје да су јеврејске старешине након тога узвикнули „Не дао Бог!“ Не дај Боже да си ти заиста тај Син кога ће домаћин послати јер ми имамо план да те убијемо. За њих сустрет са Христом није био олакшање и радост већ мука. Каже псалмопевац „Од лица Твога суд ће мој изићи“. Сусрет са Христос, Страшни суд о коме се говори у јектенијама које читамо, биће или сусрет са оним за ким чезнемо или сусрет са оним против кога се боримо а то зависи од нас самих. Неће бити ту потребне речи, само виђење лица Божијег у нама ће објавити пресуду. За јеврејске старешине, зле виноградаре, било је то лице онога против кога се боре. За апостола Павле, како чујемо у прочитаном одломку из посленице коринћанима, то је лице које исчекује. Маран ата, каже он, а то значи „Господ долази, да Господе дођи!“

Свако до нас понаособ виноград је и виноградар у исто време и савест нам је ограда и крштени смо те имамо много више од пивнице тј. обећања Месије које су имали јевреји и кула нашег винограда није старозаветно богослужење већ новозаветна икона Будућег Царства Божијег. И ту смо сада, и ту је Домаћин и слуге његове, пророци, апостоли, ту је и Син Божији „невидљиво са нама“ како каже једна литургијска молитва. И зато када нас у овој служби возглас свештеника позове „Заблагодаримо Господу!“ и ако нам Бог да дар благодатног расположења, заблагодаримо му од срца у своје име али и у име оних који нису били удостојени тог дара. А уколико смо међу овим другим не дајмо да у нама победи глас који узвикује „Не дај Боже!“ већ се потрудимо да пробудимо чежњу за тим благословеним осећањем, за осећањем човека који постоји на благословени начин, човека чији живот није само кушање милости Божије већ непрестани уздах: „Маран ата, Господ долази, Господе дођи“. Амин