"Које добро да учиним да имам живот вечни?" Пита младић кога савест не разобличава по питању старозаветних Божијих заповести. Сигуран је да је све заповести испунио и држао од младости, али опет осећа да то није довољно, да је потребно још нешто. Иако је имућан, највероватније и на добром гласу у својој средини, то њега не задовољава. Осећа да човек није створен за пролазно богатство и пролазну људску похвалу. Његова душа чезне за нечим вишим. Зато јеванђелист Марко наводи да овај младић Христу омиле. То је душа која чезне за Христом иако тога није свесна. Христос улази у разговор са њим, даје му прилику да осети Његово присуство. Но иако остварење и испуњење његове унутрашње чежње стоји пред њим, младић је не препознаје и не прихвата и одлази ожалошћен.
Овог младића, и све који се уздају у своје богатство, Христос упоређује са камилом која тешко пролази кроз иглене уши. Ова алегорија због мањка информација у прошлим временима тумачена је непотпуно. Неки су говорили о буквалном проласку животиње кроз иглене уши, неки о провлачењу бродског ужета које се звало камила, а данас знамо да се радило о капији на зидинама Јерусалима која се звала "Иглене уши" и кроз које су камиле пролазиле тешко. Наиме, уколико са животиње не би биле скинуте бисаге, и уколико се не би сагнула, не би могла да уђе у град. Исто је и са нама. Уколико не скинемо бисаге које смо напунили својим богатством биће нам врата Небеског Јерусалима преуска. А то богатсво не мора бити само материјално, могу бити и добра дела уколико их приисујемо себи а не благодати Божијој као што чујемо у данашњој посланици. "...него се потрудих више од свију њих, али не ја, него благодат Божија која је са мном." Може бити и да оставимо све, и да смо уверени да идемо за Христом, а да се на крају испостави да се нисмо сагнули, (тј. нисмо на личном плану прихватили стање наше пале људске природе), већ да смо разметљиво подигли нос и да су нам врата Небеског Јерусалима прениска.
"Па ко се онда може спасити?" питамо се са Апостолима и добијамо исти одговор; "Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће."
Зато немојмо као младић одлазити од Христа ожалошћени, већ се потрудимо да се нађемо у Његовој близини, да наставимо дијалог и успостављамо однос. Ако нам се учини да нас позива на нешто нама претешко, слободно му то и рецимо и он ће нам по потреби дати снаге и храбрости, или ћемо увидети да нас наша сујете "позива" на велика дела и да треба да се смиримо. Најважније је - не окретати леђа и не одлазити као младић. Останимо окренути лицем ка Богу, станимо и останимо у молитви. Само тако ћемо препустити Богу да уради оно шта је нама немогуће. Да у нама самима Он својом благодаћу уобличи новог човека. Да нам скине бисаге и уведе нас у Небески Јерусалим.