.
.
Непосредно након свог Преображења, Христос са три најближа апостола силази са Таворске горе, и у подножју затичу ученике немоћне пред проблемом због којег им је један отац довео свог сина. Момак је одмалена месечар, има нападе немоћи о пуном месецу, што св. Николај тумачи као ђавољу намеру да наведе људе да придају небеским телима значај који им не припада. Сваку сумњу о томе ко или шта је узрок проблема које момак има, развејава Христос прецизним речима "Душе неми и глуви, ја ти заповедам...".
Ту је и дијалог између оца и Христа који апостол Матеј преноси детаљније, а из кога видимо да је искреност неопходна уколико желимо бити са Богом. "Верује Господе, помози моме неверју...". Отац дечаков прихвата да све зависи од његове вере, искрено исповеда да његова вера није савршена и не узда се у њу већ вапи Христу да допуни оно шт је у њему непотпуно.
Видимо и да нас љубав сједињује, јер човек моли за љубљеног сина поистовећујући се са њим: "... помози НАМ, смилуј се на НАС...". Тако је и жена хананејка вапила "Господе, помози МИ...". Љубав сједињује, чини да постајемо једно са онима које волимо. Зато и Господ и првосвештеничкој молити каже Богу Оцу "Да сви буду једно..."
Христос исцељује младића, претходно укоривши ученике, који му након свега прилазе насамо и питају о узроку њиховог неуспеха. Ето какав је однос био међу њима. Они га поштују и безпоговорно прихватају критику пред народом, али њихов однос није ропски. Имају слободу да му приступе и питају о разлозима, знајући да их није укорио тек да би показао силу, већ да би их поучио. И тако долазимо до (највероватније) главне поуке овог јеванђелског читања. Молитва и пост. Не: пост и молитва, већ: молитва и пост. Тим редом, прво молитва па онда пост. Пост је само помоћно средство молитве. Неки кажу да је пост без молитве само дијета, али добро би било да је само тако, да штета није већа. Труд и жртва коју телесни пост изискује са собом доносе и одређену последичну душевну силу и ако она није усмерена на труд у молитви, на приближавање Богу, онда она постаје помоћно средство стремљењима наше пале природе. Постећи без молитве, уместо у врлини - јачамо у греху.
Да ли то значи да је пост непотребан, сувишан или чак штетан? Не би требало да је тако, али то од нас зависи. Можда би нам ово било јасније када би погледали праксу првих хришћана који су уштеду коју доноси једноставна исхрана користили за милосрдна дела. Ради ли ко од нас нешто слично данас? Чинећи добра дела уштедом од јефтиније исхране пост постаје и љубав према ближњима. Трошећи на храну више него када није пост, пост постаје прикривено себично самоугађање. Пост је спољашњи израз унутрашњег расположења, а какво ће бити наше унутрашње расположење у многоме зависи од нашег односа према молитви. Са једне стране Оци кажу да је љубав од молитве, а са друге да се наша љубав према Богу огледа се у томе колико времена посвећујемо молитви. Наш однос са Богу заснован је на молитви. Бог жели да му се обраћамо и даје нам призив за то, ми му слободно одговарамо и наш однос постаје динамичан, жив, јер и труд у молитви Господ не оставља бесплодним. Но, ако се присетимо садржаје наших разговора након Литургије, и списак наслова књига и чланака које читамо, молитва као тема је једва присутна.
Зашто је молитва занемарена? Зашто и како смо себе убедили да се може бити хришћанин и без да се молимо Богу? Вероватно бисмо могли пронаћи много објашњења, јер истина је једноставна а лаж има много лица, па је можда боље да се таквим анализама и не бавимо. Оно шта нас данашње јеванђеље поучава је неопходност молитве.
Нека би Господ и нас у подножју Тавора, обасјао зраком који буди жељу за молитвом, да подигнемо очи ка врху на коме је добро бити, а који и нас позива да га освојимо.
