Ако не опростимо од срца онима који су нас повредили не надајмо се Царству Божијем. Ето речи, које смо чули, речи које је изговорио Христос. И треба ли ту уопште нешто још објашњавати? Изгледа да не треба, али то не значи да над речима овима, и уопште речима Светог Писма не треба застати, не треба се бар замислити и преиспитати. Кажем „бар“ јер ако нам речи Светог Писма нису речи Онога који нас воли и кога ми волимо, јер да је тако свакодневно би их ненасито читали и наслађивали се њима као што заљубљени читају љубавна писма по сто пута иако у њима нема дубље умне и духовне поуке већ само знање да је те речи заљубљеном упутила личност у коју је он заљубљен, ако се дакле не наслађујемо речима Светог Писма већ нам та књига стоји негде на полици и скупља прашину, онда нека нам „бар“ речи Светог Писма буду речи Судије пред Којима стојимо. Јер ма колико се нама чинило да крај овог нашег живота неће доћи, и ма колико себе заваравали да ћемо баш ми од свих људи од постања некако „преварити“ смрт - она је апсолутна реалност овог света.

Пре две недеље сахранили смо брата Бобана који је настрадао у саобраћајној несрећи, пре пар дана сахранили смо сестру Александру која је боловала од рака, а обоје су овде у цркви често стајали и са нама се заједно молили. Нека им Господ пода покој и вечни спомен у Царству свом.

Стотине људи настрадало је ових дана у Ираку зверски убијени, хиљаде људи свакодневно умре од глади, на сваке четири секунде један човек на планети умре од глади и то углавном деца, Бог зна колики је број оних који у једном дану напусте овај живот, најмање је хиљаду оних који су у протеклих пола сата колико стојимо овде у цркви престали да дишу и шта је од тога реалније, а нама се ипак чини да само ми имамо протекцију и да су наши планови и маштања у којима видимо себе у будућности гранитни а они су само слама и магла. Замислимо се „бар“ зато над овим истинама и преиспитајмо се. За нас би данашње јеванђелске речи требале бити извор утехе. Уколико смо се слушајући о ономе коме је господар опростио много а он свом другу није желео опростити многоструко мање, уколико смо се слушајући о томе сложили у срцу да је господар правилно поступио, зар онда за нас не треба бити утешно да је и наш Господар, Господар неба и земље, најмање толико праведан као господар у причи. Зар за нас није утешно што ће све неправде које су нам учињене бити наплаћене и исправљене? И заиста слушајући причу сви се саглашавају да је поступак цара исправан и казна оправдана. А онда тако припремљени добијамо и реч упућену нама лично. Често је Господ причама одговарао јеврејима који су га кушали, често им је говорио приче а онда им указивао да знају шта је добро али га не чине. Тако је васпитавао и своје ученике и пријатеље. „Симоне, имам ти нешто казати, двојица беху дужни па господар опрости обојици, који ће га већма љубити?“ Пита Христос свог домаћина који осуђује жену покајницу. „Ко плаћа порез Петре, синови или слуге?“ пита Христос збуњеног апостола Петра и тим питањем му разрешава недоумицу. И много пута тако али не само у прошлости него кроз сво време до вечности па и сада. Сложили смо се са поступком цара? Али наше место није на месту судије или некога ко стоји по страни и даје мишљење. Наше место је место онога коме је много опроштено. Знајмо да нам је много опроштено. И ми смо се много задужили грешећи се о Бога и ближње, без обзира што тога нисмо свесни, а нисмо свесни тога јер нас не занимају ни Бог ни ближњи, да нас занима Бог не би нам Свето Писмо скупљало прашину и исто важи и за ближње и свако искрен видеће да наша љубав према ближњем често као да нестане када је угрожен наш интерес, када је угрожено наше велико ЈА.

Зато када сретнемо нашег дужника не гледајмо на њега кроз његове мане и грехе и дуг који мислимо да има према нама јер му тако никада нећемо опростити. Када га тако гледамо то је исто као да смо га ухватили за гушу и нећемо исцедити ништа до свој гнев и разочарење. Гледајмо на друге како их и Бог види. Гледајмо их какви ће бити у вечном Царсту, богови по благодати, јер сваки човек који дише носи тај потенцијал у себи. Бог увек прашта ономе који се каје али то важи за све а не само за нас. Ако желимо да Бог прашта само нама онда у погрешног Бога верујемо.

Може се неком учинити да има времена до Суда, да је то негде далеко, да се наш опроштај другоме може мало одложити. Али ми смо сада у Светој Литургији, ми смо већ у икони будућег Царства, ми смо већ са оним који је победио смрт, ми смо већ сада и овде на Суду и Суд је почео, и зато се у овом закону не могу наћи рупе и одложити се претрес, зато се пробудимо од своје илузије и опростимо од срца ако шта имамо против кога. Овде већ предокушамо вечност. Данас стојимо овде, један трен у односу на вечност и стајаће неки други људи. Други ће свештеник говорити, други појци ће певати, други верници слушати. Овде смо само путници и од нас се сада тражи само једно – да опростимо свима.