Где Бог жели ту престају да важе закони природе. Јер Бог је творац свега света и изнад је свих законитости које владају у њему. Чули смо пре две недеље о томе како је Христос лечио сваку немоћ и болест у народу. И уочили смо, у једном кратком сегменту његовог живота, како је то динамично било. Непрестано. Чули смо и прошле недеље о чудо умножења хлебова и риба, како је Христос наситио са пет хлебова и две рибе пет хиљада људи без жене и деце и како су накупили дванаест котарица од остатака. А у данашњем јеванђељу видимо како је Христос мимо свих закона природе ходао по води, учинио да и апостол Петар то може, а затим у једном трену пренео лађу са свим путницима у луку.

Бог је творац свега света, али и животодавац и сведржитељ јер држи и овај пали и богупротивни свет у постојању. Пали свет, јер Христос каже „праштајте“, а свет каже „уништи онога ко угрожава твој комфор, ко угрожава твој интерес“. Христос каже „волите своје непријатеље“ а свет каже „какав је неко према мени и ја ћу бити такав према њему“. Христос каже „Дођи, ходај по води“ а свет каже „ходај ако си будала, удавићеш се, дубоко је“. Јер праштати и волети оне који нам чине зло је равно ходању по води. И за једно и за друго потребна је велика вера. За ходање по води вера у Божију силу, а за праштање и одрицање од земаљског и пролазног вера у Божије обећање о будућем Царству.

Данашње јеванђеље јасно указује на то шта је Црква. Јер Апостоли су у лађи, а Црква је лађа спасења прасликована Нојевом барком, а ето и ми смо у Светој Литургији као у лађи, верни народ стоји у простору који се зове брод цркве, свештеник као капетан са командног моста возглашава правац и циљ кретања „Благословено Цартво Оца и Сина и Светога Духа“, док звона као бродска звона позивају верне на свим меридијанима да се укрцају пре него се врата затворе и започне потоп. Да ли је то све што се тиче спасења? Само долазити на Литургију редовно, и држати се правила поста? Прочитани апостол указује нам да дубљу мисао. „Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Свети обитава у вама? Ко разори храм Божији разориће њега Бог.“ Ко то може разорити храм Божији? Ко то може разорити човекову душу? Ништа друго до греха. А у чијој је власти одлука да се грех чини или не чини? У слободи сваког човека понаособ.

Човек је динамично биће, нема статике. Или иде ка добру или ка злу. Зато је потребно да као што је Христос чудима непрестано показивао присуство Божије у свету и ми непрестано вапимо ка Богу да нас учини достојнима Његовог присуства. Као што се Христос опходио према свету и ми смо дужни опходити се према свом спасењу јер ми сами смо храм за који ћемо прво одговарати.

Христос умножава храну и храни хиљаде људи, отпушта апостоле и одлази на гору да се помоли сам. Нисам до сада наишао на текстове отаца који су се упуштали у тумачење ове потребе Сина Божијег да се моли Богу Оцу у времену и одговарајућем простору, али се сви слажу у томе да је ово записано и да нас научи молитви. Јер и праштање и љубав и вера су од молитве.

Драга браћо и сестре, пошто смо се већ укрцали у лађу спасења, и пловимо ка обећаном Царству, не дајмо да нас противан ветар лоших мисли и расположења држи на пучини као апостоле у бури. Ако нам на памет долази неко ко нас је повредио и буди нам мисли и осећања супротна љубави Божијој одмах се помолимо за њега, завапимо Христу као Петар када је почео да тоне, и Господ ће нас ухватити за руку, избавити од дубине и буре, вратити у лађу и у трену пренети у мирну луку. Јер учешће у Светој Литургији није само сећање на догађаје и учења већ и учествовање у Будућем Царству ка чијој мирној луци пловимо, Царству Оца и Сина и Светога Духа коме нека је слава и хвала у векове векова. Амин.

.............. Део беседе изговорен након прочитаног Јеванђеља у недељу девету по Педесетници 2014.г. .......

Сваке недеље изјутра црквена звона позивају верне на Свету службу, баш као што звона и сирене брода позивају путнике да се укрцају на брод. И свештеник стојећи испред Светог Престола, као капетан брода на командном мосту, возглашава одредиште ка којем је кренула лађа. „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и векове векова.“ А народ , који и стоји у делу храма који се назива брод цркве, саглашава се одговарајући „Амин".

И данас, у прочитаном јеванђељу, слушамо о једној пловидби, на узбурканом мору, уз противан ветар, но сетимо се прво о чему смо слушали прошле недеље јер се овај догађај одиграо непосредно пре тога. После смрти Светог Јована Христос одлази на пусто место да буде сам али и тамо га налази народ са својим болестима и мукама. Сажаливши се на њих он их све исцељује и насићује хиљаде људи умноживши пет хлеба и две рибе. Док су апостоли још увек били под утиском чуда које се одиграло, Христос их приморава да уђу у лађу док он отпусти народ а онда се повлачи да буде сам. Владика Николај примећује да се два пута помиње реч „сам“ што није случајно као што није случајна ни једна реч у Светом Писму. Самоћа је потребна молитви, сваки спољашњи утицај одвлачи пажњу а за молитву је неопходна неподељена пажња.

„Отпусти народ“ то преносно, као поука нама како се треба молити, значи да се треба ослободити од световних брига и „попе се не гору“ што значи да своје срце требамо управити ка висини, ка небу. „Наста вече и би сам“ вече, ноћ, мрак, без световних светиљки и сенки.

У међувремену апостоли се на средини мора боре са противним ветром. Није им ово прва бура на мору, добар део њих су искусни рибари, није им ни прва бура од када су сусрели Христа и кренули са Њим, једном је већ био са њима у лађи и утишао буру, но њега сада нема у лађи да подигне руке и једном речју нареди бури и мору да утихну. Дуго су се борили са буром јер тек у четврту стражу, што ће бити тек негде пред свитање, виде Христа како иде према њима ходајући по води. Уморни од борбе, а сигурно их је у току ноћи стигла и помисао о томе да их је Христос натерао у лађу а сада га нема са њима када су у невољи, оно шта виде прихватају у први мах са неверицом а онда са страхом. „То је утвара!“ – то је један од демона лично, а ми смо овде сами остављени од свог учитеља. „Повикаше од страха“ пише јеванђелист Матеј.  „Не бојте се, ја сам, не плашите се!“ Христос зна њихове мисле а чује и њихове уплашене гласове.

Петар, иако се његова жеља коси са оним шта би му разум рекао, жели да буде са Христом у овој новој победи над природом и на позив Његов крећи и сам да корача. Но у тренутку се у њему рађа сумња (уместо да његова пажња остане на Христу и његовој слави он је усмерава на дубину и таласе) и почиње да тоне али вапи ка Христу и он га избавља укоривши га за неверство. Улазе у лађу и она се истог трена нађе у луци. Када је Христос једном раније стишао буру када су га пробудили апостоли пише да су после тога допловили у лука а јеванђелист Јован дословце каже да се „одмах обрете у земљи у коју иђаше“.

Какав дан и каква ноћ без сна за апостоле. Стотине исцељења, умножење хране, ходање по води, и на крају тренутни прелаз проз простор на друго место мимо свих закона природе. Падају пред њим и исповедају веру у њега као Сина Божијег.

Нисмо ни ми овде случајно. Као што је Христос натерао ученике у лађу, тако је и нама припремио лађу, Цркву, да се у њој молимо. Али нас неће терати на то, зато натерајмо ми сами себе на молитву јер нас сво предање учи да је то пут којим треба ићи. Увек уз подвиг, напор, излазак из себе и себедовољности. И видећемо Христа, како и у нашем животу чини оно шта нам сада изгледа немогуће, као што је једне ноћи ходао по води. И корачаћемо и ми са Њим свесни Његовог присуства кроз време земљског живота све док се трудимо. А ако паднемо само завапимо и ту је да нас ухвати за руку и извуче из дубине макар и уз укор.

Често нам изгледају наше бриге велике и непремостиве а ми уствари и не знамо од каквих нас све опасности чува милост Божија. Када би вода у океану у тренутку нестала када брод стигне у луку тек онда би морепловци осврнувши се видели над каквим су безданом пловили.

Укрцали смо се у брод, а имамо ли карте за ово путовање? Карта за Свету Литургију, за Свету Тајну Причешћа, сједињења са Христом, није само пост у одређене дане, нити је само бити крштен и прочитати пар књига, карта за пловидбу ка Благословен Царству је покајничко и благодарно расположење које Бог дарује онима који се труде да испуне Његове заповести.

„Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?“ пита нас апостол Павле. Сетимо се одмах и оних речи Христових „дом мој дом молитве нека буде“ уз прекор „а ви од њега начинисте пећину хајдучку“ и све ће нам бити јасно. Свако од нас крштених је запловио ка Благословеном Царству и Дух Свети пуни нам једра у том правцу мада море живота намеће супротан ветар и неопхдан је напор да се одржи правац крме.

Старац Пајсије Светогорац на једном месту каже како је сву ноћ био у борби, мислећи притом да се сву ноћ трудио у молитви. Борио се, као што су се и остали подвижници борили да натерају себе на молитву, да како нас Христос учи у данашњем јеванђељу, отпусте земаљске бриге и уздигну срца ка небу, да уз напор, као кроз огањ како каже апостол, усмере сво своје биће из времена напред ка вечности.

Учинимо и ми тај напор, уђимо у борбу са пропадљивим у нама, са немаром према Богу и ближњима и целом свету, то је противан ветар лађи нашег спасења, и прво оружје за ову борбу је молитва која врхуни у Светој Литургији, где сами себе као путници и сав свет као пртљаг приносимо Богу. Учинимо то са страхом Божијим, вером и љубављу трудећи се да са неподељеном пажњом слушамо речи које се говоре и певају. Овде смо, ако не као пуноправни путници, а оно бар као привезани својим чамцима и појасима за спасавање за царску лађу која плови ка царском двору ка Благословеном Царству Оца, Сина и Светога Духа. Амин.

...... Беседа изговорена након прочитаног Јеванђеља у недељу девету по Педесетници 2015. г. ..........