Пет хиљада људи и још бар толико жена и деце отишло је тражећи Христа на пусто место. Било је то по погубљењу Св. Јована Крститеља када се Христос осамио. Он је видео народ многи, сажалио се, и исцелио болеснике које су му довели. Стотине болесника, са ранама, боловима, болестима неизлечивим, очајањем, срамотом, муком, дошло је на то пусто место и ту оставило свој терет. Каква је то само радост била за ову реку људи. И они нису одмах отишли, већ су остали да буду са Њим. Заборавили су на своју глад, чак су и родитељи заборавили и на глад своје деце. Прво исцељења, јер су због тога кренули Њему, али затим и гледање Његовог лица, слушање Његових речи, људи су осећали пријатељску силу и Љубав Божију, и растанак са Њим није им се милио. Као што су апостоли на Тавору рекли „добро нам је овде бити“ тако су и сви они којима се Бог открио у некој мери познали да је са Богом добро.

Ученици Христови виде да се дан ближи крају, да нема хране, и саветују се међу собом шта да раде. „Подајте им ви нека једу“ одговара им Христос када му предложе да отпусти народ како би купили храну. „Подајте им ви нека једу“ говори знајући да нема хране и да немају шта да им дају. Као и све што је увек чинио и ово чудо Христос чини целисходно, и насићује гладне и поучава ученике. Учи их да не размишљају по логици правила природе, да се не боје да траже од Њега и натприродно, и чуда која ће претходити њиховој проповеди јеванђеља. Како каже апостол Павле „не мудрим речим“ већ у сили. И учи их да су они ти који народ требају наситити пре свега духовно, а по потреби и телесно.

Христос ломи пет хлебова и даје ученицима заједно са две рибе. Сви се насићују и остаје 12 пуних котарица. Дванаест Апостола сабира дванаест котарица остатака. Жетва сваког апостола биће несравњено већа од семена посејаног.

Пет хлебова, као пет простих чула престављају Тело, а риба живот. Христос сам прелама хлебове - драговољно даје своје Тело и свој живот људима на храну, али их не даје Он лично већ преко апостола. Две рибе, јер се Христос дао на жртву и у земаљском животу али и у Једној, Светој и Апостолској Цркви до данашњег дана и до краја времена.  (св. Николај Српски) 

"Ломи се и раздробљава Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, увек се једе и никад не нестаје, но освећује оне који се причешћују". Говори свештеник док ломи освећене дарове пре причешћа на Светој Литургији. "Ломи, а не раздељује." Шта нас поучава данашњи Апостол - да не говоримо ја сам Павлов, ја сам Перин, Микин, Жикин. "Зар се Христос раздели?" ...

"Богати осиромашише и огладнеше, а они који траже Господа неће се лишити ниједног блага." Пева Црква након сваке празничне "петохлебнице", када се благосиљајући пет малих хлебова сећамо јеванђелског догађаја о којем смо данас чули. Тај обичај освећења, петохлабница, тек је један безбројних слапова којим Црква светотајнски делује у свету, освећујући творевину и нас. Но за наше освећење, поред Божије добре воље потребна је и наша. Оно на шта требамо посебно обратити пажњу у јеванђелском догађају умножења хлебова је апостолско послушање. Не противи ли се "здравом разуму" Христово упутство апостолима; како нахранити реку људи? Али ми се не уздамо у свој разум, већ смо позвани да ум Христов имамо. Послушност је врлина проводница узајамних здравих односа у Цркви, нервни систем Тела Христовог. Бити послушан није слабост, већ мера вере, поверења у Бога и припадања Цркви Божијој. А коме бити послушан? Врло једноставно. Богу. Али не Богу апстрактном, који се нама лично јавља у неким фантазијама, већ Богу који је конкретним људима дао конкретне дарове, службе. Нису дарови, таленти, само лепо певање, или сликање. Дарови могу бити и управљање; епархијом, храмом, парохијом, хором, певницом, групом радника на моби у неком манастиру или цркви. Ако желимо бити послушни Богу добили смо начин да то будемо. Испоштујемо дарове других. Јер ти дарови у исто време су и одговорност за оне који их имају.

„Слушајте старјешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих,“ Јев. И свако ће одговарати за своју службу и своју одговорност.

А када се човек не бави својом службом, кад занемарује своје обавезе, када бежи од своје одговорности, онда он покушава да своју немирну савест умири кроз неку компензацију. Тако свако зна да састави бољу репрезентацију од селектора, да направи зграду боље од архитекте, да препише лек боље од доктора, да поучава боље од свештеника и моли се боље од монаха. Тако је када не поштујемо дарове који су од Бога, нити своје нити туђе. Своје, јер их не умножавамо, туђе, кроз критику, осуду и непослушност. То чинећи, радимо на раздељењу а не на сједињењу.

„У миру изиђимо“ . И ми причешћени излазимо у свет да се сретнемо са онима који су вани. „Подајте им ви нека једу.“ То се и на нас односи. На оно шта ћемо пројавити према ближњима. "Ви сте светлост свету". Уколико не осећамо одговорност због ових речи онда нешто није у реду са нашим духовним стањем. Дарови у Цркви нису улоге за глумце. Има много бољих представа за гледање, и ако се не трудимо да живимо благодарно због дара вечног живота, бићемо смешна представа (и по садржају и по квалитету) и подсмех људима. Да не буде тако. Нека би Господ и нас данас удостојио свог небеског хлеба, хране бесмртности, да не будемо лишени ниједног добра као они који га траже и да друге не лишимо истог својим немаром.

.... .............

Изводи из беседа наког прочитаног Јеванђеља на Светој Литургији 2013. и 2014. године. Допуњено 2022. г.