Стога још говори Господ: Обратите се мени свим срцем својим, постећи и плачући и тужећи. И раздерите срца ваша, а не хаљине своје, и обратите се Господу Богу своме, јер је милостив и жалостив, спор на гнев и многомилостив… Трубите у трубу, наредите пост, прогласите светковину… женик нека изиђе из своје клети и невеста из ложнице своје… нека плачу свештеници, слуге Господње, и нека кажу: Опрости Господе народу своме (Јоил 2,12-17). Ко још слуша овај глас који се разлеже у Цркви? Кад би се са неба насред трга разлегао громовити глас: „Поштедите, људи, сами себе, да би вас и Господ поштедео“, може бити да би га неко и чуо и освестио се од опијености покојем, похотама и вином. Свештеници не престају да возглашавају: „Поштеди Господе!“. Међутим, од Господа долази страшни одговор: „Нећу поштедети, јер нико не тражи да га поштедим“. Сви леђима окренути стоје према Господу. Сви су се одвојили од Њега и заборавили га.
