Један од књижевника је упитао Господа: Која је прва заповест од свих? Господ је одговорио: Љyби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва заповест. И друга је као и ова: Љy6u ближњега свога као самога себе. Друге заповести веће од ових нема (Мк. 12,30-31). И ово узимамо као допуну изображења лика скривеног човека срца. Освећење Господа је дух тог човека, љубав је душа, а све остале врлине су његови удови: једна је – рука, друга – нога, једна – око, ухо или језик. Напомињање овога је врло потребно, јер се понекад дешава да човек, сматрајући добра дела коначном врлином, мисли да више ништа није потребно, потпуно заборављајући на Господа и на љубав. Добра дела без вере и жеље да се Богу угоди – нису света, као уосталом ни неосвећени дом или соба без икона. Немајући у себи љубави, она су слична здању пуном беживотних статуа, које су уз то буђаве и одишу мемлом. Нека ово зна свако и нека се постара да, почевши у себи да зида новога човека, пред себе постави Господа, на коме нема никакве мане.
