Својим живљењем епископ Теофан подсећа на многе велике оце и учитеље древне Хришћанске Цркве. Такав суд неодољиво намеће његов морални и аскетски живот, његова дубока и снажна богословска мисао, исказана у писаним – објављеним делима. 

Рођен је 1815. године у селу Чарновскоје (Орловска губернија) у светој Русији, од оца Василија Тимотијевича Говорова, свештеника, и мајке Татјане Ивановне која је била из свештеничке породице. На крштењу је добио име Георгије. Стога је за време школовања, тј. док није положио монашки завет, познат под световним именом Георгије Васиљевич Говоров. 

Велика благочастивост Георгијевих родитеља била је прва и најважнија „школа“ за његово основно хришћанско образовање и усмерење. У осмој години живота (1823) кренуо је у Ливенску духовну школу. Шест година касније (1829) похађао је Орловску семинарију, на челу које је стајао архимандрит Исидор, касније познати јерарх Руске Цркве. Семинарију је завршио 1837. године са одличним успехом. Затим се уписао на Кијевску духовну академију, коју је завршио 1841. године са научним степеном магистра, и то већ са јеромонашким именом Теофан. Монашки завет је положио исте те године, дакле, пре него што је завршио Духовну академију. 

Већ у августу 1841. године јеромонах Теофан је постављен за ректора Кијево-софијске духовне школе. Убрзо је (1842) одређен за инспектора Новгородске семинарије, у којој се истакао као врстан предавач психологије и логике. Благодарећи умним и духовним способностима које су га красиле, Теофан је 1844. године у Петербуршкој духовној академији постављен за предавача моралног и пастирског богословља. Своја предавања је темељио на психологији (оплемењеној личним аскетским животом и осмишљеној учењем Светог Писма) и житијима великих богоугодника. 

Богат богословљем, отац Теофан је 1845. године заслужено одређен за помоћника инспектора академије, а у 1846. години вршио је дужности инспектора. Следеће године (1847), по сопственој жељи, постаје члан Духовне мисије у Јерусалиму, коју је предводио архимандрит Порфирије (Успенски), велики познавалац Истока и истакнути црквени археолог. За време шестогодишњег боравка на Истоку јеромонах Теофан је посећивао древне монашке обитељи и читао старе рукописе у којима су била садржана житија светитеља и устави монашког живљења. Уз то, непосредно је разговарао са подвижницима, нарочито на Светој Гори. Све је то подгревало његову љубав и склоност ка пустињачком подвизавању. 

Због Кримског рата (1853) Руска духовна мисија је повучена 1854. године из Јерусалима у Русију. Труд јеромонаха Теофана у Мисији није могао остати незапажен. То је био један од разлога да 1855. године добије достојанство архимандрита и да буде постављен у Петербуршкој духовној академији на катедру канонског права, а убрзо и на дужност ректора Олонецке духовне семинарије. Исте те 1855. године архимандрит Теофан је постао члан Олонецке духовне конзисторије. У то време он се посебно истиче проповедима и мерама које је предузимао на сузбијању расколништва. 

Познавање прилика на Истоку као и познавање грчког језика пресудно су утицали да Руска Црква 1856. године постави архимандрита Теофана за старешину цркве при Руском посланству у Цариграду. Са тог места изблиза је пратио и обавештавао Синод Руске Православне Цркве о расправама између Цариградске и Бугарске Цркве у вези са расколом Бугара. У својим извештајима отворено је испољавао наклоност према Бугарима, али и љубав према Цариградској Цркви, наглашавајући да „великодушна“ Русија „не треба да оставља своју мајку по вери у тако беспомоћном стању“. 

Када се убрзо (1857) указала потреба да архимандрит Теофан својим служењем и искуством Руској Православној Цркви пружи нове услуге, Свети синод га је указом поставио за ректора Петербуршке духовне академије. Са тог места објављивао је своје радове углавном у часопису Хришћанско штиво, који је излазио под његовим надзором. Основни задатак му је био, међутим, да бди над духовним, васпитним и образовним ликом студената, па је у том циљу присуствовао на многим предавањима професора и на испитима богослова. За време његовог ректоровања потрефило се да Академија 1859. године обележи 50. годишњицу свог оснивања. За труд и предану службу у Академији, Синод Руске Цркве га је наградио орденом светог кнеза Владимира трећег степена. Исте те године изабран је за епископа тамбовског и шацког, где је четири године неуморно поучавао паству необично једноставним и изузетно снажним проповедима које су објављене у два тома. За то време, епископ Теофан је отворио многе црквено-парохијске и друге школе, и покренуо излажење епархијског часописа. Од посебне важности је његов богословски рад Писма о хришћанском животу. Из себе је изливао управо оно чиме је био испуњен: духовност, црквеност, благост, очинску љубав према свима, нарочито према уцвељенима. 

Када је једном приликом обилазио цркве и манастире по својој епархији, епископ Теофан је посетио и Вишинску пустињу, која му се необично допала по свом положају и монашком уставу. Шаљући за настојатеља у пустињи игумана Аркадија, пророчки је изговорио: „Пођите, оче игумане, тамо, а Бог ће дати да и ја к вама дођем“. 

Када се 1863. године упокојио владимирски епископ Јустин, Синод Руске Цркве је одлучио да на његову епископију постави тамбовског епископа Теофана, са образложењем да је способан да управља „већом паством“. Као и у претходној, епископ Теофан је и у новој, Владимирској епархији, непрекидно мисионарио, отварао школе, покренуо епархијски лист и др. 

После двадесетпетогодишњег служења Цркви кроз разне видове, епископ Теофан је одлучио да оствари свој монашки идеал тако што ће се повући у пустињу и потпуно се одрећи овога света и обавеза у њему. Та најузвишенија монашка одлука јесте круна духовних доживљаја и небеских призива које је епископ Теофан слагао у срцу док је као дете посматрао подвижнике по руским манастирима, по Светој Земљи и на Атонској Гори; док је читао светоотачку литературу и док се непрекидно приближавао Богу, а нарочито док је 1861. године присуствовао духовном слављу поводом откривања моштију светог Тихона Задонског. 

Пошто се посаветовао са својим духовним вођом, митрополитом Исидором, епископ Теофан је одлучио да упути молбу Светом синоду, тражећи да га разреши епископских обавеза у Тамбовској епархији и дозволи му да стално обитава у Вишинској пустињи. Одобрење је добио 1866. године, када је и постављен за настојатеља Вишинске пустиње, у којој је до краја провео овоземаљски живот, премда не као настојатељ. Убрзо је поново писао Светом синоду, тражећи да га разреши настојатељских обавеза, са циљем да оде дубље у пустињске стене, где ће још преданије, у покоју, служити Богу. Хтео је, дакле, нешто узвишеније од општежитељног пустињског манастира и његовог строгог устава. Повукао се у тиховање и стално општење са Богом, какво само пустиња може да омогући правом и искусном духовнику. 

Врхунац пуноте духовног задовољења подвижник Теофан је овако представио: „Називате ме срећним. Ја себе тако не осећам… Вишу (тј. Вишинску пустињу) је могуће заменити само за Царство небеско“. Зато је разумљиво што се није одазвао на понуде Светог синода да, на пример, опет управља епархијом, чак Московском, или да оде у Јапан где је мисионарио отац Касаткин. 

Удубљујући се све више у смисао пустињачког подвижништва, епископ Теофан је 1872. године почео да живи затворничким животом. Прекинуо је додире са људима и престао да одлази у манастирски храм на богослужења, затворивши се у посебан кутак пустињских обиталишта, због чега је назван Затворник. Од тада је примао само настојатеља пустиње, духовника игумана Тихона, и келејника, оца Евлампија. 

У свом станишту је направио малу цркву, посвећену Крштењу Господњем, у којој је последњих једанаест година свакодневно служио свету литургију. Тако је он свој затворнички живот проводио углавном у општењу са Богом путем молитве, читања и писања. Одатле је написао многа писма – одговоре онима који су писали тражећи духовну помоћ, у чему је видео посебан начин служења Цркви Божијој. Дневно му је стизало 20-40 писама из разних крајева Русије. Зато га с правом један биограф назива „великим мудрацем хришћанске философије, који је плодотворан до степена који су достигли свети оци четвртог века“. Није без основа записано да је „учење епископа Теофана умногоме сродно учењу старца Пајсија Величковског, што је примећено посебно у откривању тема о стараштву, умном раду и молитви“. 

Богословска наука је много обогаћена радовима епископа Теофана, јер је своје мисли кроз поуке и тумачења излагао једноставно и јасно, тако да свима буду појмљиве основне истине Хришћанске вере. Истакао се и као врстан преводилац светоотачке мисли. Најбољи доказ за то је његов превод Добротољубља – књиге која садржи учења о духовном животу оснивача и великих учитеља хришћанског аскетизма. 

Искреност, скромност, љубав према човеку представљају основне одлике свете душе Теофана Затворника. „Ево, – говорио је он,- ја књиге и читам и пишем, а у мени нема ничег сличног ономе што су чинили угодници Божији“. Такав његов унутрашњи свет чинио га је благим према свима. Он беше склон да све људе сматра светим. 

Великог праведника Бог је преселио на онај свет 1894. године, на дан Крштења Господњег – дан празника храма који је основао у својој келији. Преселио се, али није престао да живи и на земљи, у свести живих чланова Цркве Христове. У једном од многих написаних дела овог светитеља може се прочитати: „Умрли наcтављају и на земљи да живе, у памћењу живих, својим добрим делима“.