Неко се обратио Господу са питањем: Учитељу благи, шта ми треба чинити да наследим живот вечни? (Мк.10,17). Шта је подстакло ово питање? Зар није постојало Писмо? Зар нису сваке суботе читали закон за све? Постојало је све – и Писмо, и његови тумачи. Међутим, у друштву није постојала једномисленост. Због тога је долазило до забуне. Фарисеји су говорили једно, садукеји друго, јесеји своје, Самарјани своје. У Галилеји су се, може бити, чула и многобожачка учења, и свако је истицао своје учење са убеђењем. Онај ко је ревновао за своје спасење долазио је, природно, до питања: „Шта треба радити и чему следити како се не би погубила душа?“ Наше стање је врло слично тадашњем. Каквих само код нас нема учења и у школама и у друштву и у литератури! Равнодушни се због тога не брине, али онај коме није свеједно каквом учењу следи не може а да не тражи решење. Шта он треба да ради? Какво он решење може наћи? Онакво какво је дао Спаситељ: веруј и живи као што је заповедио Бог, а људска учења не слушај. Нека они само причају своје. И говор научника много пута је сличан гласинама и моди: данас једно а сутра друго. Ти, пак, пази једино на реч Божију која остаје вавек. Оно што је Господ заповедио никакво мудровање не може да замени. Све ће се обавезно испунити. Јер, Суд ће бити по речи Господњој, а не по нашем умовању.
