Није могуће да не дођу саблазни; али тешко ономе преко кога долазе (Лк.17,1). Ради се о томе да не треба живети без опрезности. Треба добро да пазимо да некога не саблазнимо. Разум се надима и ни на кога не гледа. Међутим, унаоколо буди саблазни делом, а још више речју. Саблазан расте и увеличава беду самог саблазнитеља. Он то не осећа и још више шири саблазан. Срећа да се претња Божија за саблазан овде на земљи готово и не испуњава, у очекивању исправљења. Казна је одложена за Будући суд. Тек тада ће саблазнитељи осетити колико је велико зло саблазан. Овде скоро нико и не мисли да ли својим речима и делима саблажњава или не саблажњава оне који га окружују. Два греха, врло велика у очима Божијим, људи готово у потпуности занемарују: саблазан и осуђивање. За саблазнитеља је, по речи Господњој, боље да није жив; онај, пак, који осуђује већ је осуђен. Међутим ни један ни други уопште не не размишљају. Чак не могу ни рећи да су грешни у нечем сличном. Какво нас само ослепљење окружује и како неопрезно ходимо усред смрти!
