Прича о залуталој овци и изгубљеној драхми (Лк.15,1-10). Како је само велико милосрђе Господње према нама грешнима! Он оставља све исправне и окреће се ка неисправним, како би их исправио. Он их сам тражи. Нашавши их, сам се радује и позива све небо да се радује са Њим. А како Он тражи? Зар Он не зна где смо ми који смо одступили од Њега? Зна и види све! Међутим, када би се читава ствар састојала само у томе да Он узме грешника и принесе ка праведнима, сви грешници би истог тренутка били међу праведнима. Потребно је претходно приволети их на покајање, како би обраћење и враћање ка Богу било слободно. То се, пак, не може учинити заповешћу или било каквом спољашњом наредбом. Господ иште грешника тако што га наводи на покајање. Он све устројава тако да грешник стиче прилику да се уразуми и да види бездан ка коме стреми, те да се врати назад. У том смислу су усмерене све околности живота, сви сусрети са тренуцима горчине и радости, чак и речи и погледи. Унутрашња дејства Божија кроз савест и друга исправна осећања која леже у срцу, никад не престају. Шта се све чини ради обраћења грешника на пут врлине! Па ипак, они и даље остају грешници!.. Непријатељ навлачи мрак на очи и њима се чини да нема проблема, и да ће све проћи. Уколико се и забрину, они говоре: „Сутра ћу прекинути са рђавим“, да би затим и даље остали у истом стању. Тако пролази дан за даном. Равнодушност за спасење све више расте. Још мало и она ће прерасти у окорелост у греху. Да ли ће тада доћи до обраћења? Ко зна?

 Читање из Светог Писма