Архијереји и фарисеји су разумели да је Господ говорио приче на њихов рачун, да им је отварао очи како би видели истину. Па ипак, шта су урадили? Тражили су начин на који би га убили (Мт.21,45-46). Да предубеђење није сметало њиховом здравом расуђивању, они би, ако не поверовали (како је захтевала очевидност указаног), а оно пажљиво расудили да ли је заиста и на самом делу онако како Спаситељ објашњава. Предубеђење их је гурнуло на криви пут и они су, затим, постали богоубице. И увек је тако, па и данас. Немци, а после њих и наши, онемчивши (онемевши) умом, чим у Јеванђељу сретну чудо, одмах вичу: „Није истина, није истина. То није било, нити је могло бити. То треба прецртати“. Није ли то исто што и убити? Погледајте све књиге тих „мудраца“: ни у једној нећете наћи указање због чега они тако мисле. Ни један од њих не може рећи ништа против онога чиме се доказује јеванђелска истина, и ни један од њих се није позабавио да проникне у разлоге којима здравомислећи људи оповргавају њихову лаж. Они једнако тврде своје, тј. да то не може бити. Стога и не верују Јеванђељу. И са њима се ништа не може урадити. Они су спремни да иду и против самог Бога.
