Пошто је добио сагласност Господњу, свети апостол Петар је изашао из лађе и пошао по води. Међутим, убрзо се уплашио и почео да тоне (Мт.14,28-30). Решење на тако необично дело, уз наду на Господа, није представљало ништа што би изазвало прекор, иначе му Господ не би дозволио сличан подухват. За прекор је, међутим, било што није задржао првобитно својство душе. Њега је испунила одушевљена нада у Господа и Његову свемоћ, што му је дало храбрости да се препусти таласима. Он је већ и направио неколико корака по новом путу. Требало је само подржавати наду, гледајући у Господа који је био близу, и на искуство ступања путем Његовом силом. Међутим, он се упустио у људска размишљања: „Ветар је снажан, таласи високи а вода није тврда“. То је пољуљало веру и ослабило чврстину наде. Он се из тог разлога одвојио од руке Господње и, оставши препуштен деловању природних закона, почео да тоне. Господ га је укорио: Маловерни, зашто посумња, показујући да је у маловерју сав узрок беде. Ето поуке свима који предузимају било шта, мало или велико, у намери да угађају Господу! Треба чувати првобитно устројство вере и наде, од којих се рађа велика врлина – трпљење у добродетељи, које је основа богоугодног живота. Док се чувају та расположења, не престаје одушевљење за напоре на предузетом путу, а сметње се, ма како велике биле, уопште не примећују. Када та расположења ослабе, одмах душу испуњавају људски закључци о људским начинима за очување живота и успесима у започетим подухватима. Међутим, како су они увек слаби, у душу улази страх: „Како ћу?“ Стога почињу колебања: „Да ли продужити?“, а најзад се и све напушта. Зато треба да се држиш одлуке: почео си – држи се. Мисли које те смућују одгони и буди храбар у Господу који је близу.
