На 6-м часу:
Ис. III, 1-14.
Гле, Господ, Господ над војскама узеће Јерусалиму и Јуди потпору и помоћ, сваку потпору у хлебу и сваку потпору у води, 2. Јунака и војника, судију и пророка и мудраца и старца, 3. Педесетника и угледног човека, и саветника и вештог уметника и човека речитог. 4. И даћу им кнезове младиће, и деца ће им бити господари. 5. И чиниће силу у народу један другом и сваки ближњем свом; дете ће устајати на старца и непоштен човек на поштеног. 6. И човек ће ухватити брата свог из куће оца свог говорећи: Имаш хаљину, буди нам кнез, овај расап нека је под твојом руком. 7. А он ће се заклети у онај дан говорећи: Нећу бити лекар, нити имам код куће хлеба ни хаљину, не постављајте ме кнезом народу. 8. Јер се обори Јерусалим и Јуда паде, јер се језик њихов и дела њихова противе Господу да драже очи славе Његове. 9. Шта се види на лицу њиховом сведочи на њих, разглашују грех свој као Содом, не таје; тешко души њиховој! Јер сами себи чине зло. 10. Реците праведнику да ће му добро бити, јер ће јести плод од дела својих. 11. Тешко безбожнику! Зло ће му бити, јер ће му се наплатити руке његове. 12. Народу мом чине силу деца, и жене су им господари. Народе мој! Који те воде, заводе те, и кваре пут хода твог. 13. Устаје Господ на парбу, стоји да суди народима. 14. Господ ће доћи на суд са старешинама народа свог и с кнезовима његовим, јер ви потрсте виноград, грабеж од сиромаха у вашим је кућама.
На веч.:
Пост. II, 20 - III, 20.
Надеде Адам име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звери пољској; али се не нађе Адаму друг према њему. 21. И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и место попуни месом; 22. И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму. 23. А Адам рече: Сада ето кост од мојих кости, и тело од мог тела. Нека јој буде име човечица, јер је узета од човека. 24. Зато ће оставити човек оца свог и матер своју, и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело. 25. А беху обоје голи. Адам и жена му, и не беше их срамота. 1. Али змија беше лукава мимо све звери пољске, које створи Господ Бог; па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са сваког дрвета у врту? 2. А жена рече змији: Ми једемо род са сваког дрвета у врту; 3. Само род с оног дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. 4. А змија рече жени: Нећете ви умрети; 5. Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро шта ли зло. 6. И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра род с њега и окуси, па даде и мужу свом, те и он окуси. 7. Тада им се отворише очи, и видеше да су голи; па сплетоше лишћа смоковог и начинише себи прегаче. 8. И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту. 9. А Господ Бог викну Адама и рече му: Где си? 10. А он рече: Чух глас Твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих. 11. А Бог рече: Ко ти каза да си го? Да ниси јео с оног дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега? 12. А Адам рече: Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох. 13. А Господ Бог рече жени: Зашто си то учинила? А жена одговори: Змија ме превари, те једох. 14. Тада рече Господ Бог змији: Кад си то учинила, да си проклета мимо свако живинче и мимо све звери пољске; на трбуху да се вучеш и прах да једеш до свог века. 15. И још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твог и семена њеног; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати. 16. А жени рече: Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твог, и он ће ти бити господар. 17. Па онда рече Адаму: Што си послушао жену и окусио с дрвета с ког сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, земља да је проклета с тебе, с муком ћеш се од ње хранити до свог века; 18. Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско; 19. Са знојем лица свог јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити. 20. И Адам надеде жени својој име Јева, зато што је она мати свима живима.
Прич. III, 19-34.
Господ је мудрошћу основао земљу, утврдио небеса разумом. 20. Његовом мудрошћу развалише се бездане и облаци капљу росом. 21. Сине мој, да ти то не одлази из очију; чувај праву мудрост и разборитост; 22. И биће живот души твојој и накит грлу твом. 23. Тада ћеш ићи без бриге путем својим, и нога твоја неће се спотаћи. 24. Кад лежеш, нећеш се плашити, и кад почиваш, сладак ће ти бити сан. 25. Нећеш се плашити од нагле страхоте ни од погибли безбожничке кад дође. 26. Јер ће ти Господ бити узданица и чуваће ти ногу да се не ухвати. 27. Не одреци добра онима којима треба, кад можеш учинити. 28. Не говори ближњему свом: Иди, и дођи други пут, и сутра ћу ти дати, кад имаш. 29. Не куј зло ближњему свом који живи с тобом без бриге. 30. Не свађај се ни с ким без узрока, ако ти није учинио зло. 31. Немој завидети насилнику, ни изабрати који пут његов. 32. Јер је мрзак Господу зликовац, а у праведних је тајна његова. 33. Проклетство је Господње у кући безбожниковој, а стан праведнички благосиља. 34. Јер подсмевачима Он се подсмева, а кроткима даје милост.
