Дап. 37 зач. (XV, 35-41).
У дане оне, Павле и Варнава борављаху у Антиохији учећи и проповиједајући са многима другима ријеч Господњу. Послије пак неколико дана рече Павле Варнави: Хајде да се вратимо и да обиђемо браћу нашу по свим градовима у којима објављивасмо ријеч Господњу, да видимо како су. А Варнава хтједе узети са собом Јована званога Марко. А Павле захтијеваше да онога који их је напустио у Памфилији и који није ишао са њима на дјело на које су послани, не узимају са собом. Тако наста љутња, те се они раздвојише, и Варнава узевши Марка отплови на Кипар. А Павле избравши Силу отиде, предан од браће благодати Божијој; и пролажаше кроз Сирију и Киликију утврђујући Цркве.
Јн. 38 зач. (X, 27-38).
Рече Господ дошавшим Му Јудејима: овце моје слушају глас мој, и ја њих познајем, и за мном иду. И ја им дајем живот вјечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из руке моје. Отац мој који ми их је дао већи је од свију: и нико их не можe отeти из руке Оца мојега. Ја и Отац једно смо. А Јудејци опет подигоше камење да га каменују. Исус им одговори: Многа добра дјела показах вам од Оца својега, за које од тих дјела ме каменујете? Одговорише му Јудејци говорећи: Не каменујемо те за добро дјело, него за хулу, што се ти. човјек будући, правиш Бог. Одговори им Исус: Није ли написано у Закону вашему: Ја рекох: богови сте? Кад оне назва боговима, којима ријеч Божија би дата. а Писмо се не може укинути, како ви говорите ономе кога Отац посвети и посла на свијет: хулиш, зато што рекох: ја сам Син Божији? Ако не творим дјела Оца својега, не вјерујте ми. Ако ли творим, иако мени не вјерујете, дјелима вјерујте, да познате и вјерујете да је Отац у мени и ја у њему.
