2 Кор. 183 зач. (VII, 1-10).

Браћо, очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијему. Примите нас; никога не увриједисмо, никога не оштетисмо, никога не оглобисмо. Не говорим ради осуде, јер сам раније рекао да сте у срцима нашим. да би заједно умрли и заједно живјели. Много се уздам у вас, много се поносим вама, препун сам утјехе, изобилујем радошћу поред свију невоља наших. Јер и када дођосмо у Македонију, никаква покоја није имало тијело наше, него у свему бијасмо у невољи: споља борбе, изнутра страховања. Али Бог, који тјеши понижене, утјеши нас доласком Титовим; а не само доласком његовим, него и утјехом којом се он утјеши због вас, казујући нам вашу чежњу, ваше јадиковање, ваше ревновање за мене. тако да се још више обрадовах. Јер ако вас и ожалостих посланицом, не кајем се, ако се и кајах; јер видим да она посланица, ако и за мало, ожалости вас. Сада се радујем, не што се ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање; јер се ожалостисте по Богу, да ни у чему не будете оштећени од нас. Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт.

Мк. 5 зач. (I, 29-35).

У вријеме оно, дође Исус у дом Симонов и Андрејев с Јаковом и Јованом. А ташта Симонова лежаше у грозници; и одмах му казаше за њу. И приступивши подиже је узевши је за руку, и пусти је грозница одмах, и служаше им. А кад би увече, пошто сунце зађе, доношаху к њему све болеснике и бјесомучнике: И сав град бијаше се сабрао пред вратима. И исцијели многе болеснике од различних болести, и демоне многе истјера, и не допушташе демонима да говоре да знају да је он Христос. А ујутро прије зоре уставши изиђе, и отиде на пусто мјесто и ондје се мољаше Богу.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.