Јеванђеље о Небесном Хлебу у слами

Лука 2, 1-20. Зач. 5.

У то време владаше земљом Ћесар Август. Његово јединоначалство на земљи беше слика Божјег јединоначалства у обе васељене: у духовној и материјалној. Многоглава аждаја власти, која од почетка греха трује народе на земљи, беше остала само с једном главом. Сви познати народи и племена земна покораваху се Августовој власти, посредно или непосредно, било шаљући му само свој данак било пак признавајући римске богове и римске чиновнике. Борба око власти беше утихла за неко време, и јединовлашће над светом беше потпуно у рукама Ћесара Августа. Над њим не беше ни човека ни – бога. Јер и сам он беше проглашен за бога, и његовом лику приношаху људи жртве: заклане животиње и кадове. Од кад свет постоји смртан човек није се дигао до веће моћи од Ћесара Августа, који је владао без такмаца васцелим светом; и, ваистину, од кад свет постоји није се човек, створени од живога Бога, спустио био на само дно ништавила и очајања него тада када је почео обожавати римскога Ћесара, човека са свима немоћима и слабостима људским, са веком једне врбе, са стомаком, цревима, џигерицом и бубрезима, што је све кроз неколико десетина година претворено у црвоточни смрад и бездихани прах; човека, најзад, чији су кипови по свој царевини надтрајали његов живот, његову силу и његову царевину.

У то време спољашњега мира и унутрашњег очајања родио се Господ Исус Христос, Спаситељ рода људског и Обновитељ све твари. Зашто се он не роди као син веле-моћног Ћесара, па да свету једним указом, одједанпут, наметне нову веру, без муке и понижења, без крви и трнова венца, без крста и мрачнога гроба? Јединовластни Ћесар могао је све, па је могао наредити, да се једнога дана полупају сви идоли у царству, да се прекине поклоњење лажним боговима, и да се установи вера у једнога јединога живога Бога, Створитеља неба и земље. Нашто је требало Христу Господу да се роди у једном непознатом племену, израиљском? и у једном непознатом селу, Витлејему? и од једне непознате девојке, Марије? Зар је то мудро било, да се Спаситељ света роди у таквој низини, да проживи, пострада, умре и васкрсне, па да тек након пола столећа од Његовог доласка у свет, велико римско царство начује за Његово име? Зар Он не би брже и боље успео, да се родио у престоници света, у раскошном граду Риму, у двору Ћесаревом? Па да је звезда источна засјала над Римом? Па да су ангели Божји запевали песму мира и добре воље над злаћеним кровом царског двора, те да их чују највећи великаши овога света, и чувши да се одмах обрате Христу као Богочовеку и Спаситељу? Па да Христос на Палатину, као дечак, обрати све синове великашке Своме Јеванђељу? И да на Форуму римском изговори своју славну беседу о Блаженствима, и тиме омекша срца свих грађана двомилионог града Рима? Па указ за указом, указ за указом, и нова вера да буде утврђена, и царство небесно на земљи установљено, и Христос зацарен не на престолу некаквога пастирског цара Давида него на престолу велемоћног Ћесара Августа?

Шта би се рекло на ово? Ми велимо, да је све ово једна смешна лудост. Нека нам Господ опрости, што изрекосмо ову лудост, но ми је изрекосмо с добром намером – ради поуке оних којима ова лудост може пасти на ум и на срце при размишљању о рођењу Господа Исуса. Да би смо разбили ову лудост – што није теже учинити него одувати пухор са жара – ми ћемо одмах подсетити, да је Бог створио првог човека из превелике љубави, и биће овога засновао на два начела: на слободи и на смиреној послушности. Слобода се састојала у томе, што је човек могао располагати целим Рајем по својој вољи, јести од сваког рајског плода и управљати животињама како је хтео. Смирена богопослушност пак требала је бити сталним регулатором слободе човекове. Јер једини је Бог савршен у слободи, и не потребује никаква регулатора, пошто Он не уме и не може погрешити. Смирена послушност надокнађавала је човеку његово несавршенство у мудрости и љубави, тако да је он са дарованом му од Бога слободом и са драговољном смиренопослушношћу пред Богом био, као створење, потпуно савршен. Своју слободу Адам је окушао у Рају на милионе створења и ствари; -није ли то доказ бескрајне љубави Божје? А своју смиренопослушност Адам је имао да опроба на једној јединој заповести Божјој и на једном једином предмету у Рају, на дрвету познања добра и зла. Није ли и то доказ бескрајног Божјег човекољубља и снисхођења? Но чим су се Ева и Адам приближили дрвету пробе, они су сагрешили: њихово смирење обратило се у гордост, њихова вера у сумњу, и њихова послушност у непослушност. И тако је савршени створ Божји изгубио равнотежу и ума и срца и воље, јер је помислио зло и пожелео зло; а самим тим он је одгурнуо водећу руку Божју, и пао у мртвачки загрљај Сатанин. Ту је кључ и објашњење свих догађаја у човечанству, па ту је кључ и објашњење и зашто се Господ Исус није родио у Риму као син Ћесара Августа, и зашто није наметнуо Своју спасоносну науку свету царским указом и силом. Кад се дете отргне мајци из руку и отисне у бездан – која се мајка облачи у свилу и прави мермерне степенице, да се спусти на дно бездана и спасе своје дете?

Бог је могао окружити дрво искушења у Рају огњеним пламеном тако, да му Адам и Ева не би могли никада приступити. Но где би онда била слобода чаробног бића Божјег, човека, малога Бога? Где разлика овога од осталих, неслободних створења?

Бог је исто тако могао учинити, да се Спаситељ роди у Риму, да се назове сином Ћесаровим, и да указом – што ће рећи мачем и огњем, као Мухамед – наметне човечјем роду нову веру. Но опет – где би била слобода чаробног бића Божјег, човека, малога Бога?

Бог је могао изабрати још краћи пут. Он је могао и не слати у свет Сина Свог Јединородног, него само пустити једну читаву војску ангела Својих светих, да заблеште блеском својим и затрубе широм и дужом земље; и људи би у страху и трепету попадали на колена, познали би Бога истинога, и одбацили би мрачно идолослужење. Но опет – где би била онда чар слободе људске, и чар смирене послушности пред Створитељем? Где разумна душа људска? Где љубав и где синовство?

Господ Исус имао је да покаже као сунце јасно четири ствари, које је заблудели и помрачени човек био предао забораву, и то: синовску смиренопослушност човека према Богу, очинску љубав Бога према човеку, изгубљену царствену слободу човека, и, најзад, царствену моћ Бога.

Синовску смиренопослушност показао је Господ Исус уопште тиме што је одлучио родити се као човек у телу. Јер понижено тело човечје било је за Њега још пониженија пећина од пећине витлејемске. Осим тога, Он је показао Своју смиренопослушност тиме, што се родио у прескромној средини и ништим условима живота: у малопознатом народу, у још мање познатом селу, и од мајке, свету сасвим непознате. Нови Адам требао је да излечи старога Адама од непослушности и гордости. Лек се састојао у послушности и смирењу. Зато се Господ није јавио свету из гордога Рима него из Витлејема, и не од самообожаване куће Августове него од покајане и смирене куће Давидове.

Очинску љубав Бога према човеку Господ Исус показао је страдањем са људима и за људе. Како би могао Господ показати љубав Божју толиким страдањем, да је рођен у Риму, у двору Ћесаревом? Онај ко наређује и указима влада, тај сматра страдање понижењем.

Царствену слободу човека над природом, над Својом телесном и душевном природом, као и над свом физичком природом унаоколо, Господ Исус показао је Својим истрајним постом, Својом неустрашивошћу пред свим опасностима и неугодностима живота, и Својим божанским чудима, којима се очитовала Његова потпуна власт над природом.

Царствену моћ Бога над животом и смрћу Господ Исус је показао нарочито Својим славним и самомоћним васкрсењем из гроба.

Да се Он родио у Риму, као син Ћесара Августа, ко би поверовао у Његов пост, у Његова чуда, у Његово васкрсење? Не би ли свет рекао, да је то све оглашено, разглашено и надувано моћном агитацијом и царским благом?

И најзад мора се рећи: и смирењу Божјега Сина има једна граница. Ту границу чини грех. Кроз такву нечистоћу, духовну, моралну и телесну, какву је представљао Рим и ћесарски двор у Риму, Бог није могао сићи у свет. Онај, који је имао очистити човечанство од нечистоте греховне, морао се родити у чистоти, невиности и безгрешности.

Отуда је јасно, дакле, да мудрост Божја, показана при рођењу Спаситељевом – наиме: при избору народа, племена, места и мајке – тако је неисказиво велика као и мудрост Божја при првом створењу света. Све што Бог ради, ради не као волшебник но као домостројитељ. Он лагано зида, али зида на чврстом темељу. Он сеје и чека. да никне трава, па да трава уцвета, и најзад да усев донесе плода. Он трпељиво сноси хиљаде времених пораза, да би дошао до једне вечне победе.

У то време нареди Ћесар Август попис целога света. И свак је морао поћи у свој град да се упише. Каква гордост господара света! И какво понижење људи! Све што Сатана употребљује на понижење Божје, окреће се мудрошћу Промислитеља на његово сопствено понижење, а на славу Божју и на корист домостројства спасења људског. Једновлашћем Ћесаревим над светом Сатана је циљао на понижење Бога, но то једновлашће Бог је употребио на васпостављање мира на земљи у ономе часу, када је се Цар мира имао јавити човечјем роду. Свеопштим пописом људи Сатана је хтео обелоданити робовање свих људи једноме обоготвореном човеку, но тај попис Бог је употребио на испуњење пророчанства о рођењу Спаситеља у Витлејему (Сравни с Теофилактом).

Тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зваше Витлејем, јер он бејаше из дома и племена Давидова. Од Назарета до Витлејема пешак путује скоро три пуна дана. Но како је света Дева била трудна, може се веровати, да је божанска фамилија провела још и више времена док је стигла у град Давидов. Како заморан и мучан пут! Најпре ход кроз дугу и монотону равницу галилејску, па онда пењање и спуштање уз и низ планине самаријске, па онда пипаво и пажљиво корачање кроз кршну и суху Јудеју. Ако се на тако дугом путу, поред умора, не трпи глад, извесно је, да се трпи жеђ. Свега два три водопоја на целом том путу! Но може се замислити, колика је гомила народа чекала и гурала се код сваког тог водопоја у време светског пописа! Али послушни и смирени Господ долази у свет на трнову стазу, и почиње ходити овом још у утроби Матере Своје. Наређује Ћесар, да му се сви поданици попишу, и Он, ком су серафими поданици, ходи послушно да се упише као поданик трулога Ћесара земаљскога. Пре него што је рекао Своме Претечи и рођаку Јовану: треба нам испунити сваку правду (Мат. 3, 15), Он је то већ и делом показао још у утроби Матере Своје. И пре него је изрекао људима поуку: подајте ћесару ћесарево (Лк. 20. 25), Он ју је буквално испунио још пре него је изишао из утробе Матере Своје.

С Маријом испрошеном за њега женом, која беше трудна. Славни јеванђелист Лука, учен и по светској мудрости и по Духу Светоме, нарочито брижљиво истиче факт надприродног зачећа свете Деве. За све оне, које може да мучи сумња у овој ствари, јеванђелист Лука је добро дошао као помоћник њиховој савести. Свети Лука је био лекар; најпре лекар телесни, физички, па тек доцније лекар духовни. Као учени физикус и лекар телесни он је морао знати, шта од шта може бити у свету телесном. Но он је имао колико увиђавности толико и храбрости, да утврди и објави писмено један небивали догађај, где се виша духовна сила умешала у законе физичке, и где се један живот зачео на изузетан, нетелесан начин. Такво сведочанство једнога лекара заиста је од неоцењиве важности. На девојачком зачећу Марије највише се задржава свети Лука од свих јеванђелиста. Он нам најпре надуго описује разговор архангела Гаврила са светом Девом (1, 26-38). Он нам сада говори, да је Јосиф ходио у Витлејем да се упише са Маријом, испрошеном за њега женом, која већ беше трудна. Говорећи о родослову Господа Исуса он нам прича: и тај Исус имаше тридесет година кад поче (учити), и беше као што се мишљаше, син Јосифа, сина Илијина (3, 23). То јест: као што свет мишљаше, а уствари он не бејаше син Јосифов но Син Божји. Заиста је предивно и човекољубиво Провиђење Божје! Ради домостроја спасења људскога Оно обраћа гонитеља Хришћанства Савла у највећег бранитеља Хришћанства Павла, и телесног лекара Луку у највећег сведока једнога духовног догађаја у свету.

И ако је Јосиф од колена Давидова, а Давид из града Витлејема, ни Давид ни Јосиф, његов последњи потомак, немају ниједнога сродника у Витлејему. Јосиф долази у Витлејем, у свој град по историји и по духу али нипочему више. Ниједног сродника, да га прими; ниједног пријатеља, да му укаже гостољубље. У гостионици не беше места. Приватне куће су туђе куће, у којима туђинци дочекују своје сроднике и пријатеље. Тамо -амо, није се имало куда него у једну пештеру, где су пастири затварали своја стада!

Јудеја је пуна таквих пештера. Ту су пештере пророчке, пештера Манасијина, пештера светог Саве Освећеног, пештера светог Харитона Великог, пештера свете браће Хозевита, пештере над Мртвим Морем, у којима се Давид скривао од Саула, пештере под Гором Искушења; и осим тих и других пештера, које су због славе витлејемске пештере обасјане славом светитељском, постоје многобројне друге пештере, у које и дан данас бедуини чобани затварају своју стоку, о чему се сваки путник по Светој Земљи може лично уверити.

И роди сина свога, Првенца, и пови га, и метну га у јасле. И овде, као и у Јеванђељу светога Матеја, треба одвојити реч Првенца од претходне речи свога. Јер се не мисли на првенца свете Деве него на божанског Првенца. Сина Божјег Јединородног, који је у новом стварању Првенац међу многом браћом својом (Рим. 8, 29). Мистични Првенац у царству Тројичином у вечности, и историјски Првенац у цркви Божјој, у видљивом и невидљивом царству Божјем.

Пови га и метну га у јасле. Боље чиста слама него прљава свила. Колико су и колико безгрешније јасле од дворова Ћесаревих, и пештера овчија од Рима, престонице свесветскога царства! Нека слаткога Младенца у пештери и јаслима! Волови и овце не знају за грех, а и пастири знају за грех мање од осталих људи. Господу Исусу је светло тамо, где је безгрешно, и топло тамо, где грех не леди груди. Ко зна, колико је пута млади син Јесејев, Давид, свраћао у ту пећину! Одатле је он пошао у бој против Голијата, и убио овога до зуба наоружаног једним камичком из праћке. У тој пећини лежи сада Младенац по људском закону из племена тог истог пастира Давида; и Он ће поћи против једног страшног голијата, против Сатане, који царује у Јерусалиму у лицу голијата Ирода, а у Риму у лицу голијата Августа, а у васцелом свету у виду голијата Греха, и највећег од највећег голијата – Смрти. Сва Сатанина војска до зуба је наоружана; и засмејаће се кад види Исуса где иде против ње са једним привидно ништавним оружјем, као што се први голијат засмејао Давиду и његовој праћки са камичком. Исусово победно оружје биће још мекше од камичка. Оно ће бити од дрвета – дрвени крст.

Била ]е ноћ и тишина ноћна. Уморни путници, поданици Ћесареви, одмарали су се и крепили тврдим сном. Само су били будни пастири, који чуваху ноћну стражу код стада својега. Витлејемска пештера тада је морала бити ван града, иначе би невероватно било, да су се пастири из околине могли њоме служити. Но доцније, када је та славна пештера постала главном знаменитошћу Витлејема, она је била већ окружена градом. На пола сата низбрдицом од Витлејема и данас постоји сеоце, названо Пастири или Пастухи по руски. По традицији ту на том месту стражили су пастири код стада свога. Да су пастири били удаљени од пештере и од Витлејема, види се из њиховог договора после појаве ангела: хајдемо до Витлејема, да видимо то што се тамо догодило.

На том месту, дакле, по истинитој традицији, јави се стражећим пастирима ангел Божји, и слава Господња обасја их и уплаишше се врло. Прекрасна је слава Божја, која обасјава и ангеле и праведнике! И у смртном телу неки су се и раније удостојили да виде светлост славе Божје. Тако пророк Језекиљ говори о свом сопственом виђењу: и видех као јаку светлост, и у њој унутра као огањ наоколо… Као дуга у облаку кад је киша, така на очи бијаше светлост унаоколо. То бијаше виђење славе Божје на очима, и кад видех падох на лице своје (Јез. 1, 27-28). Али ангел из тог небесног пламена умири пастире речима:Радујте се, јер гле јављам вам велику радост, која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас који је Христос Господ, у граду Давидову. И ето вам знака: наћићете дете повијено где лежи у јаслама. При Новоме Стварању ангели иду као предстража Створитељу. Ангел се прво јавио светој Деви Марији, па онда праведном Јосифу, па сада пастирима, па ће се онда јавити мудрацима са Истока, све сходно чистоти и домостројној потреби. Свету Деву моћни архангел ословљава речима: радуј се! Пастирима исто тако говори: јављам вам. радост велику. Кад мудраци видеше звезду над пећином обрадоваше се веома великом радошћу. Христос је у суштини радост неисказана. Он долази ка сужњима у тамници, да их ослободи, – може ли бити веће радости онима, који Га познаду? И они, који објављују Његов долазак, долазак пријатеља и ослободитеља, шта истинитије могу рећи о ретком посетиоцу тамнице него да је Он радост, и да иде радост, и да је дошла радост?

И тек што је то изрекао ангел Божји, око њега се обре мноштво војске небесне, која хваљаше Бога. Само је Господ Бог савршенији у красоти од ангела. Само је Његов глас слађи и животворнији од гласа ангелскога. Велики Исаија је слушао тај преумилни глас ангелски кад се певало: свјат, свјат, свјат је Господ над војскама, пуна је сва земља славе Његове (Ис. 6, 3). А највећи тајновидац Новога завета, Свети Јован јеванђелист, пише о свом виђењу ангела: и видех, и чух глас ангела многих око престола.. и беше број њихов хиљаде хиљада (Откров. 5, 11).

Таква се величанствена слава небесна открила и простодушним пастирима витлејемским. До тада су ту славу могли видети само изабрани појединци, и ово је први случај, који Свето Писмо саопштава, да једна цела група смртних људи на јави види и чује бесмртну војску ангелску. То је знак, да је са доласком Христа на земљу небо широм отворено за све људе, који с чистим срцем желе небо.

Но ово јављање ангела донесе и другу новост, дотле непознату људима и несаопштену у Светом писму. То је нова песма, коју ангели певају. Велики Исаија је чуо где ангели певају: свјат, свјат, свјат Господ! То је песма искључиво хвале Бога. Но сада ангели пред пастирима певају једну нову песму, која би се могла назвати: програмном химном спасења. Та нова песма гласи:

Слава на висини Богу,

мир на земљи,

међу људима добра воља!

Кад људи на првом месту и радосна срца славе Бога на висини (а не некаквога људског бога на земљи у низини), онда је последица тога мир на земљи, а последица обојега – добра воља међу њима. Господ Исус и дошао је на земљу, да би сва земља уздигла славу Богу на висини, те би се тако установио мир на земљи и добра воља међу људима. Ја сам Господ Бог, који творим мир (Ис. 45, 7). Док је праотац Адам непрестано, срцем и устима певао славу Богу изнад себе, дотле је земља његовог бића била у миру, тј. његово тело нису распињале никакве жеље ни страсти, но било је савршено у хармонији са душом и духом; и дотле је он био испуњен добром вољом, тј. љубављу како према своме Творцу тако и према свима створењима Божјим око себе. А када је учинио грех, стегнуло се срце његово од страха, замукла су уста његова од ужаса, немир је испунио све биће његово, и зла воља узрасла је у њему брзо као сан, зла воља и према Богу, и према жени својој, и према свима бићима у Рају, и према самоме себи. Он се тада осетио наг и почео се крити од лица Божјега. – Од Адамова греха па све до Христа само су поједини праведници као: Авељ, Енох, Ној, Аврам, Исак, Јаков и други, умели и могли славити Бога на висини, имати мир у земљи тела свога и добру вољу према људима. Остали људи су били вечито подељени у слављењу разних богова у низини, на земљи, у слављењу разних фантазија или идола, или самих себе, обоготворених. И настао је бој и свађа међу људима, које божанство треба славити? Од неслављења истинитога Бога, и слављења лажних, измишљених богова, дошао је немир на земљу, на сву земљу, а од обојега опет зла воља међу људима, која је од живота људског створила вавилонску пометњу и паклени огањ.

При Новом Стварању треба успоставити оно троје, што је Адама чинило срећним у Рају. Зато при рођењу Новога Адама, Господа Исуса, ангелска војска пева програмну химну спасења:

Слава на висини Богу,

мир на земљи,

међу људима добра воља!

Зато сви апостоли у посланицама својим одају славу и хвалу Богу на висини, а апостол Павле узвикује: Он је мир наш (Еф. 2, 14). Сви светитељи Божји пак, од почетка, уче нас, да се добра дела не цене количином дарова него добром вољом. „Јер за Бога нема богатије жртве од добре воље“, вели свети Григорије Двојеслов (Бес, на Еванг., књ. I, Бес V).

После овога догађаја, јединственог у историји људској и достојног само Господа Спаситеља, ангели се скрише од очију људских, и оставише пастире у радосном чуђењу.

Хајдемо до Витлејема, рекоше пастири један другом, да видимо то што се тамо догодило што нам каза Господ. Зашто не кажу ангел него Господ? Зато што се ангел Божји појавио у таквој величини, сјају и красоти, да ум људски никад не би могао замислити ни самога Господа Сведржитеља ни у већој величини, ни у сјајнијем сјају, нити у краснијој красоти. А осим тога у Светом писму се чешће ангел Божји назива Господом. То долази отуда што су прави Израиљци били строги у вери у Јединога Бога, те све што су сазнавали преко ангела сматрали су да долази од самога Бога.

Да видимо то што се тамо догодило. Пастири не веле: да видимо да ли се тамо то догодило. Они немају ни најмање сумње, да се морало догодити то што им је Господ у таквој слави открио. Њихова проста срца уопште мало знају за сумњу. Сумња се гнезди највише у срца нечиста од греха и страсти.

И дођоше брзо, и нађоше Марију и Јосифа и дете где лежи у јаслама. Можете замислити, како су брзо морали јурити пастири уз узбрдицу ка Витлејему! Радост их Је била окрилатила. И они су ускоро већ били у друштву свете фамилије. У пештери где су они затварали своја стада нашао је себи конак Онај, коме је сва васиона тесна; у јаслима где су они полагали храну својим овцама лежао је повијен Небесни Хлеб (Витлејем или – по јеврејски – Betlehem значи дом хлеба. Тајанствени смисао тога назива обелодањен је рођењем Господа Исуса, Небеснога Хлеба, у томе месту, који животом храни све што живи. Огризине сламе, које су остале од оваца, служиле су за постељу Ономе, који од створења првога света седео на пламеним херувимима. Јеванђелист вели: нађоше Марију и Јосифа. Обично се увек помиње прво отац па мајка, и дан данас тако, а тим пре у то време, када се жена сматрала као споредно биће уз човека. Међутим јеванђелист помиње прво Марију, преко обичаја свију времена. То јеванђелист чини намерно, да би истакао Богоматер као јединог родитеља Спаситељева на земљи. Јер Јосиф није муж Маријин него само помоћник њен и заштитник.

А кад видеше казаше све што им је казано зато дете. И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири. Имали су пастири ваистину шта и причати. Њихове су очи виделе, што мало које смртне очи на земљи виде, и њихове су уши чуле, што мало које смртне уши чују. И сви који чуше дивише се. То се не односи, значи само на Марију и Јосифа, иначе се не би рекло – сви, него и на још неке друге у околини пештере, у Вителејему, којима по Промислу Божјем пастири открише ову пречудну тајну небесну.

А о пресветој Марији јеванђелист Лука каже: А Марија чуваше све речи ове и слагаше их у срцу своме. Јеванђелист је неизмерно пажљив према благодатној Деви. Он увек прати срце њено и мери утиске на то најнежније срце, венчано једино са Духом Божјим. Она слушаше све речи, које небо и земља говораху о Сину њеном, и слагаше их у срце своје. Доћи ће време, када ће она отворити уста своја и изнети благо из скровишта срца свога и исказати све тајне, од којих ће се поучити и јеванђелисти и апостоли. Доћи ће време, када ће она бити апостол апостолима и јеванђелист јеванђелистима. То ће бити после прослављења Сина Њеног. Када Првенац сломи гроб и васкрсне, тада ће се апостоли запитати међу собом још једанпут: ко је Он? Кога ће питати о томе? Њу, једино Њу на земљи. И она ће им тада исказати све у срцу сачуване речи, како речи архангела у Назарету тако и речи пастира у Витлејему, тако и многе, многе друге речи и тајне, које је само она могла дознати из најближег додира са Учитељем апостола.

И тако Господ Исус роди се не у Риму и у ћесарском двору, да буде господар света помоћу силе и оружја, него мећу пастирима, да тиме означи главни карактер мирољубиве службе Своје у свету. Као што пастир милује и негује овце своје, тако ће Он да милује и негује све људе. И као што пастир брине о једној болесној или изгубљеној овци више него о деведесет и девет здравих и неизгубљених оваца, тако ће и Он да брине више о грешницима него о праведницима, т. j. више о људима него о ангелима. И као што пастир зна сваку овцу своју, и свака овца познаје пастира свога, тако ће бити и са Њим, Архипастиром, и Његовим словесним, човечјим стадом. И као што пастири добро стражаре над својим стадом ноћу када цео свет безбрижно спава, тако ће Он, Пастир Најбољи, да проводи многе и многе ноћи, пуне ужаса и искушења, стражарећи над људским стадом и молећи се за њ у смиреној послушности Оцу Свом небесном.

Сваки догађај у Његовом животу читаво је једно Јеванђеље. И онда, када се тек родио и када још није могао ни отворити уста своја да каже једну реч, Он је самим начином, местом и средином Свога рођења дао човечанству читаво једно Јеванђеље.

Он се није могао родити у царском двору, јер његов задатак и није, да буде цар земаљски и да влада земљом. Његово царство није од овога света, тмурнога као облак и пролазнога као сан. Он се није могао родити као син цара земаљскога, јер његов метод није могао бити мач и огањ, и указ и сила, него благо лечење болесних и лагано враћање на пут здравља. Догађаји Његова живота не противрече науци Његовој, него обратно: они потврђују речи Његове. Његов живот са Његовим речима сачињава Његову науку, Његово спасоносно Јеванђеље.

Све је тако премудро што се збило с Њим при Његовом доласку у овај свет, да језик људски не може исказати. Зато смирено и послушно поклонимо се Божјој Премудрости, која не само задовољава наш људски ум него и испуњава срце наше радошћу, па испуњени радошћу поновимо ангелску песму: слава на висини Богу, мир на земљи, и међу људима добра воља! Слава Сину Јединородноме, на небу и на земљи, на херувимском престолу на небу и у витлејемској слами на земљи, заједно са Оцем и Духом Светим, Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о Првенцу

Матеј 1, 18-25. Зач. 2.

Ко са послушношћу и смирењем приђе Господу Исусу Христу, тај неће никада више пожелети, да се одвоји од Њега.

Почетна вежбања регрута за војску Христову јесу вежбања у послушности и смирењу.

Са послушношћу и смирењем почиње нови свет, нова твар, ново човечанство. Стари свет је погазио послушност према Богу и смирење пред Богом, и тиме је порушио мост између земље и неба. Духовна грађа за обновљење тога моста јесу, на првом месту, послушност и смирење.

Док је Адам био богат послушношћу и смирењем, дотле је он једва могао правити разлику између свога духа и духа Божјега, између своје воље и воље Божје, између својих мисли и мисли Божјих. Он није могао ништа ни осећати, ни хтети, ни мислити, што није било у Богу и од Бога. Као ангели Божји тако је и Адам стајао у непосредној близини Бога, и из непосредне близине гледао је у праизвор светлости, мудрости и љубави. Није му било потребно палити некакву своју свећу живећи у самоме сунцу. Његова свећа у сунцу нити би горела нити би светлила.

Но када је Адам прекршио послушност и изгубио смиреност – а то двоје увек једновремено се или губи или добија – тада је његово непосредно општење с Богом пресечено, мост порушен, и он је пао у страшну таму и мемлу, у којој је морао светлити себи својом свећом, коју му је ипак милост Божја дала онда када га је правда Божја истерала из Раја. Тада је он не само почео правити разлику између себе и Бога, између своје воље и воље Божје, својих осећања и осећања Божјих, и својих мисли и мисли Божјих, – не само почео правити и увиђати разлику, него је једва, овда онда у часовима просветљења, могао запазити сличност своју с Богом.

Авај, у такав бездан био је сурван својом непослушношћу и гордошћу онај, који је првобитно био створен по образу и подобију саме Свете и Божанске Тројице! („У човеку непорочном образ Божји био је извор блаженства, у човеку палом он је (само) надежда блаженства“. Филарет Московски: Слово на Ваведеније.) Авај, сви смо ми потомци Адамови, сви – ниски изданци из пања посеченог кедра, који се негда величанствено узвишавао и вијао над свима Божјим створењима у Рају, ниски изданци обузети високим коровом сурове природе, која се као завеса спустила између нас и праизвора бесмртне љубави.

Погледајте само како, као на удар магичнога штапа, непослушност и гордост људскога праоца наједанпут мењају сву твар около њега, и он бива окружен читавом војском непослушних и погорђених!

Док је Адам био послушан и смирен пред својим Творцем, дотле је сва његова околина дисала послушношћу и смирењем. Но каква промена сцене у једном тренутку! У тренутку Адамова пада, Адама окружују све само непослушни. Ту је покрај њега непослушна Ева. Ту је главни носилац непослушности и гордости – дух непослушности, Сатана. Ту је и сва природа, непослушна, збунтована и луда. Воће, које се дотле топило од сласти у човековим устима, почиње га ударати својом горчином. Трава, која се повијала као свила под његовим ногама, почиње га грепсти као боца. Цвеће, које се радовало кад га цар њен мирише, почиње се оклопљавати трњем, да га одбије од себе. Зверови, који су се као јагањци умиљавали око њега, почињу налетати на њ са оштрим зубима, и очима пламтећим од гнева. Све узима немиран и пратећи став према Адаму. И најбогатији од све створене природе осетио се најсиромашнији. Пре тога обучен у славу архангелску, сада се осетио унижен, усамљен и – наг; тако наг, да је морао да позаима од природе одело својој наготи, и телесној и духовној. За своје тело почео је позаимати кожу од животиња и лишће од дрвећа, а за свој дух почео је позаимати од свих ствари – од ствари! – знање и умење. Онај који је дотле пио са препуног извора живота, сада је био принуђен да ходи за стоком, да се сагиње у блато, и пије из стопа сточних, како при физичкој тако и при духовној жеђи.

Погледајте сада Господа Христа и Његову околину. Све сама послушност и смирење! Архангел Гаврил, представник ангелске послушности и смирења; Дева Марија – послушност и смирење; Јосиф – послушност и смирење; пастири – послушност и смирење; мудраци источни – послушност и смирење; звезде небеске – послушност и смирење. Послушне буре, послушни ветрови, послушна земља и сунце, послушни људи, послушна стока, послушан и сам гроб. Све је послушно Сину Божјем, Новом Адаму, и све се смирава пред Њим, јер и Он је бескрајно послушан према Своме Оцу и смирен пред Овим.

Познато је, да уз многе земаљске усеве, које човек сеје и негује, радо ничу и неке друге траве и прорашћа, несејана и ненегована. Тако и са добродетељима: будеш ли марљиво сејао и неговао послушност и смирење у души твојој, видећеш, да ће убрзо поред њих нићи и цела кита осталих добродетељи. Једна од првих јесте простота, унутрашња и спољашња. Послушну и смирену Деву Марију краси истовремено и чедна простота. Тако исто и праведнога Јосифа, тако и апостоле, и јеванђелисте. Погледајте само, с каквом беспримерном простотом описују јеванђелисти највеће догађаје у историји људскога спасења, у историји васељене! Можете ли себи представити, с каквом би опширноћу и театралношћу један светски књижевник описао, рецимо, васкрсење Лазарево, да је случајно могао бити очевидцем тога догађаја? Или, какву би нафразану и надувену драму написао о свему ономе, што се дешавало у души послушнога, смиренога и простога човека Јосифа у оном тренутку, када је дознао, да је његова штићеница и обручница бременита? Све ово пак описује јеванђелист у данашњем јеванђељу свега са неколико простих реченица:

А рођење Исуса Христа било је овако: кад је Марија, мати његова, била обручена Јосифу, а још док се не беху састали, нађе се да је она трудна од Духа Светога. Пре тога јеванђелист је описивао родослов Господа Исуса, или боље рећи: родослов праведног Јосифа, из племена Јудина а од колена Давидова. У томе родослову јевнађелист је ређао људе, рођене од људи, путем и начином природним, како се сви смртни људи у свету рађају. Наједанпут почиње описивати рођење Господа и вели: а рођење Исуса Христа…. као да покаже са оним а необичност и надприродност Његовог рођења, које се сасвим издваја од начина рођења свих набројаних предака Јосифових. Марија, мати Његова, била је обручена Јосифу. У очима света то обручење могло се сматрати као увод у брачни живот; но у очима Марије и Јосифа то се није могло тако сматрати. Исплакана од Бога, Дева Марија је заветом родитељским била заувек посвећена Богу. Тај завет родитељски она је и од своје стране драговољно усвојила, што показује и њено многогодишње службовање у храму јерусалимском. Да је стајало до њене воље, она би несумњиво провела до смрти у храму као и Ана, кћи Фануилова (Лк. 2, 36-37), али закон је другчије прописивао, па је друкчије морало и бити. Она се обручила Јосифу не зато, да би живела у браку него баш да би избегла брак. Све појединости овога обручења и његовог значаја налазе се у предању црквеном. И кад би људи ценили предање у вези са Богоматером, са праведним Јосифом и са свима личностима, поменутим у Јеванђељу, колико цене предања, често и најлуђа, у вези са светским царевима, војводама и мудрацима, свакоме би био јасан смисао обручења Пресвете Деве са Јосифом. (Свети Игњатије вели, да је Дева обручена била „да би рођење Његово било сакривено од ђавола, те да би ђаво мислио о Њему као рођеноме од венчане жене а не од девојке“. Исто и Јероним Толк. на Матеја. Исто и Григорије Неокесаријски: II Слово на Благовести).

А још док се не беху састали – ове речи не значе, да су се они потом састали као муж и жена, нити је ово на памети јеванђелиста. Јеванђелиста интересује у овом случају само рођење Господа Исуса и никога више, и он исписује горње речи, да покаже, да је Његово рођење било без састанка мужа и жене. Зато разуми речи Јеванђелиста исто као да је написао: и без састанка њихова нађе се да је она трудна од Духа Светога. Само од Духа Светога и могао је бити зачет онај, који је имао да усред царства духа мрака и злобе успостави царство Духа светлости и љубави. Како би Он могао испунити Своју божанску мисију у свету, да је дошао у свет кроз све канале земаљске, затворене грехом и запахнуте трулежи смртном? У том случају ново вино мирисало би на старе мехове, и Онај, који је дошао да спасе свет, и сам би потребовао спасења. – Чудом је само могао бити спасен свет, чудом Божјим; тако је веровао цео човечји род на земљи. Па кад је чудо Божје дошло, не треба сумњати у њега, него му се треба поклонити и себи у томе чуду потражити лека и спасења. Како поступа Јосиф сазнавши за трудноћу Деве Марије?

А Јосиф муж њезин, будући праведан, и не хотећи је јавно срамотити, намисли је тајно пустити. Он поступа, дакле, по послушности к закону Божјем. Он је послушан вољи Божјој, како је и уколико је воља Божја до тада била објављена народу израиљском. Он поступа и по смирењу пред Богом. Не буди сувише правдив! опомиње премудри Соломон (Пропов. 7, 16). То јест: не терај сувише правду над онима, који погреше, него се сећај своје слабости и својих грехова, па се старај да милошћу ублажиш правду према грешницима. Запојен овим духом Јосиф није ни помислио, да Деву Марију предаје суду за подозревани грех: и не хотећи је јавно срамотити, намисли је тајно пустити. Овакав план приказује нам Јосифа као узорита човека, узорита у правди и милости, каквог је у опште дух старога закона могао васпитати. Код њега је све просто и јасно, како је то и могло бити у срцу једног богобојажљивог човека.

Али тек што је праведни Јосиф био смислио један згодан излаз из незгодног положаја, наједанпут умеша се небо у његов план са једном изненадном заповешћу:

Но кад он тако помисли, а то му се јави у сну ангел Господњи и рече: Јосифе, сине Давидов! не бој се узети Марије жене своје, јер оно што се у њој зачело од Духа је светога. Ангел Божји, који је пре тога јавио Пречистој Деви долазак у свет Богочовека, сада иде и рашчишћава пут пред Њим и уравнава стазе ногама Његовим. Јосифова сумња је једна сметња на путу Његовом, и то врло јака и опасна сметња. Ту сметњу треба уклонити. Да би показао, како је небеским силама лако учинити и оно што је људима врло тешко, ангел се не јавља Јосифу на јави него у сну. Ословљавањем Јосифа сином Давидовим ангел хоће да га истовремено и почаствује и опомене. Као потомак цара Давида ти треба да се радујеш овој божанској тајни више од других људи, но треба и да је разумеш боље од других. Но како то да ангел назива Деву женом његовом: не бој се узети Марије жене своје? Онако исто како је и Господ са крста рекао Мајци Својој: жено, ето ти сина! а потом ученику своме: ето ши матере (Јов. 19, 26-27)! Ваистину, штедљиво је небо на речи, и ништа излишно не говори. Да није требало то рећи, зар би ангел рекао? Ако је овај назив Марије женом

Јосифовом камен спотицања неким неверним људима, он је одбрана чистоте од нечистих сила, Јер Божју реч не слушају само људи него сви светови, и добри и зли. Онај ко би желео проникнути у све тајне Божје, тај би морао имати вид Божји за сву твар видљиву и невидљиву.

Оно што се у њој занело од Духа је светога. Божје је то дело а не људско. Не гледај на природу, и не бој се закона. Овде дејствује већи од природе и јачи од закона, без кога ни природа не би имала живота, ни закони силе.

Из овога што ангел саопштава Јосифу јасно је, да Дева Марија ништа није причала овоме о своме ранијем виђењу са великим архангелом, као што је јасно, да се она сада, када ју је Јосиф намеравао отпустити, није ни најмање правдала. Саопштење архангела, као и све небеске тајне, које су јој се постепено откривале, она је чувала и слагала у срцу своме (Лк. 2, 19; 2, 51). У својој вери у Бога и послушности према Богу она није презала ни од каква понижења пред светом. „Ако су моје муке угодне Богу, зашто да их не поднесем?“ говорили су доцније неки хришћански мученици. Живећи у сталној молитви и богомислију и Пречиста је могла рећи: „ако је моје понижење угодно Богу, зашто да га не поднесем?“ Само нека ја будем права пред Господом, који срца познаје, а свет нека чини са мном што хоће. Знала је пак она, да јој сав свет не може ништа учинити, што Бог не би допустио. Какво милокрвно мирење пред Господом живим, и каква предивна преданост вољи Његовој! И још уз то – какво херојство духа код једне нежне девице! Тајна је Господња у оних који га се боје (Пс. 25, 14). Док грешнице у наше време, као и у сва времена, наводе чак и лажне сведоке за себе, дотле Дева Марија, која нема човека за сведока него Свевишњега Бога, не правда се, не узбуњује се, него ћути, – ћути и чека, да је сам Бог у своје време правда. И Бог је похитао брзо, да оправда Своју избраницу. Онај исти ангел, који јој је открио велику тајну њеног зачећа, пожурио је сада да он говори место ћутљиве Девице. Објаснивши, дакле, Јосифу оно што је већ било, ангел Божји сада иде даље и објашњава му оно што има да буде:

Па ће родити сина, и надени му име Исус, јер ће он спасти свој народ од грехова њихових. „Не рече: родиће ти сина, но тако просто рече – родиће; јер (га) не роди њему но свему свету“ (Златоусти). Ангел упућује Јосифа, да се понаша према Новорођеном као истински отац, због чега и каже: и надени му име. Исус значи Спаситељ; зато друга реченица и почиње са јер; то јест. надени му име Спаситељ, јер ће он спасти свој народ од грехова њихових.

Архангел је истинит весник Божји. Он говори оно што дознаје од Бога; он гледа истину о Богу. За њега природа са својим законима као и да не постоји. Он зна само за свемоћ Бога живога, као што је некада и Адам знао. Рекавши: он ће спасти народ свој од греха њихових, архангел је предсказао основно дело Христово. Христос има да дође да спасе људе не од неког споредног зла него од главног зла, од греха, који је извор свему злу у свету. Он има да спасе дрво човечанства не од једног облака гусеница, које га случајно брсте једне године, него од црва у корену, од кога се цело дрво суши. Он долази да спасе не човека од човека, ни народ од народа, но све људе и све народе од Сатане, сејача и властитеља греха. Он долази не као браћа Макавеји, или Варава, или Бар -Кохба, да диже буну против Римљана, који су као облак гусеница навалили на народ израиљски да га опусте, него као бесмртни и свеопшти лекар, пред којим су и Израиљци и Римљани, и Грци и Мисирци, и сви народи на земљи, болесни и преболесни, сушећи се од једног истог микроба, од греха. Христос је, доцније, савршено испунио предсказање архангела. Опраштају ти се греси! била је Његова победоносна реч кроз целу Његову земну делатност међу људима. У тим речима садржавала се и дијагноза болести и лек. Грех – то је дијагноза болести; опроштење греха – то је лек. И Јосиф је био први удостојен од смртних људи у Новом Стварању, да сазна прави циљ доласка Месије и праву природу Његове делатности.

Ово што је архангел до сад рекао Јосифу, било је довољно, да овај, у послушности новој и непосредној заповести Божјој, одустане од својих мисли као и од плана у погледу отпуштења Марије. Небо наређује – Јосиф се повинује. Но обичан метод неба није, да људима издаје наредбе без апеловања на људско поимање и самоопредељење. Богу је од почетка било стало до тога, да човек дејствује као слободно биће. Јер у слободи, у слободном самоопредељењу човека, и састоји се сва чар човека. Без слободе човек би био само једна механичка вешта направа Божја, коју би Бог држао и кретао искључиво по својој вољи и својој сили. Таквих направа Бог има у природи доста, но човеку је Он досудио изузетан положај, давши му слободу, да се опредељује за Бога или против Бога, за живот или за смрт. Положај пун части но у исто време и пун опасности. Зато и не издаје Бог Адаму просту заповест: једи слободно са свакога дрвета у врту, али с дрвета од познања добра и зла – с њега не једи, него Бог одмах додаје: јер у који дан окусиш с њега, умрећеш (Пост. 2, 16-17). Са овом последњом реченицом Бог даје човеку један разлог његовом разуму и један мотив његовој вољи, да не једе од забрањеног дрвета ]ер у који дан окусиш с њега, умрећеш. Слично чини сада и архангел с Јосифом. Пошто је издао наређење овоме, да прими Марију и не отпушта је, и пошто је објаснио, да је плод девичанске утробе њене од духа светога, архангел подсећа Јосифа и на јасно пророчанство великог пророка: гле, девојка ће зачети и родиће сина, и назваће се Емануил, што ће рећи: с нама Бог (Иса. 7, 14)!

То што је напред речено: и надени му име Исус не стоји у противности са овим што се сад каже, наиме: и назваће се Емануил, што ће рећи с нама Бог. У првом случају Јосифу се наређује, да му он надене име Исус, тј. Спаситељ, а у другом случају тврди се, да ће Младенац бити назван, од људи и народа, Емануил, тј. с нама Бог. И једно и друго име, свако на свој начин, изражавају најбољи смисао доласка Христовог у свет и Његовог дела у свету. Он ће наиме доћи, да опрости грехе, да помилује и спасе људе од греха, зато ће се звати Спаситељ, – Исус. Но ко може опраштати грехе осим једнога Бога (Марк. 2, 7)? Нико у свету; нико ни на небу ни на земљи нема ни права ни моћи опраштати грехе и спасавати од греха токмо един Бог. Јер грех је главни црв болести светске. И нико не познаје бездани ужас греха као Бог, који је безгрешан; нити ико може црв греха ишчупати из корена осим Бога. Па како је Исус опраштао грехе, и кроз то чинио људе здравим, то Он и јесте Бог међу људима. Кад би се хтела имена доводити у узрочну везу, онда би се име Емануил ставило пред име Исус. Јер да би Новорођени могао извршити посао Спаситеља, он мора бити Емануил, тј. мора доћи као Бог међу нас. Но и овако како је, има исти смисао. Свеједно је, рекли овако или онако; смисао је исти, рекли ми: Емануил – зато Спаситељ, или рекли Спаситељ – јер је Емануил (Но ко ће Га назвати Емануилом? Гле, овде се говори безлично „Нико Га није назвао Емануилом. По имену – нико, а уствари – сви. Они који су поверовали, саглашавали су се, да је с нама Бог, мада Он живи међу нама као човек“. Монах Е. Зигабен: Толковање Матеја). У сваком случају једно је јасније од свега у свету, а то је, да спасења овоме свету нема, ако Бог не дође у њега; и да нама људима нема ни лека ни спасења, ако Бог не буде био с нама. Ако не буде Бог био с нама, и то не само као идеја или лепи сан, него с нама као и ми: с душом као и ми, у телу као и ми, у јаду и страдању као и ми, и – најзад, у ономе што нас највећма чини различним од Бога – у смрти као и ми. зато свака вера, која учи да Бог није дошао у телу и да не може доћи у телу, лажна је, јер представља Бога и као немоћна и као немилосрдна; представља га као маћеху а не као мајку. Као немоћна представља га, јер га увек бојажљиво чува од највећег мегдана – мегдана са Сатаном, грехом и смрћу. Треба оковати Сатану, треба ишчупати клицу греха из корена душе људске, треба жалац смрти сатрти – ах, треба извршити дело веће и теже него што би било свет држати на својим плећима. Наш Бог је тај мегдан одржао, и то победоносно. Људи других вера боје се, да и у мислима дозволе својим боговима такву борбу, у којој би противници њихови могли победити. Каква би то мајка била, која се не би сагнула до земље из љубави према своме чеду, да га теши, да га љуљушка, да му гугуће? Па још ако је дете у огњу, или у зверињаку! О, Господе, опрости, што се овако питамо! Какав би Ти био милосрдни Творац света, кад Те милост не би спустила међу нас, него кад би само из магловите и безболне даљине посматрао несрећу нашу, а да никада хладан прст не пружиш у огањ наш, нити ногом Својом да крочиш у пећину, у којој нас зверови даве? Заиста, Ти си се спустио међу нас, и још ниже него што икаква земаљска љубав то изискује; родио се се у телу, да с телеснима поживиш и телесне спасеш; причестио си се чашом страдања свих Твојих створења; ниси делио ни с ким ту чашу горког причешћа, него си је сам до дна испио. Ти си зато наш Спаситељ, јер си био Бог међу нама; био си Бог међу нама, зато си и могао бити наш Спаситељ. Слава Ти, Исусе Емануиле!

Што се тиче Јосифа, он је са страхом и трепетом све јасније увиђао, да се око њега плете ткиво, дуже од сунчане светлости а шире од ваздуха; једно ткиво, коме је сам Свевишњи основ, а ангели и сва створења потка. Њему је пало у део, да у центру самога ткива Новог Стварања послужи као оруђе Божје. Док год човек не осети, да Бог кроза њ дела Своје дело, дотле је он слаб и нејак, неодређен и самопрезрен. Но када човек осети, да га је Бог узео у Своје руке, као ковач гвожђе за ковање, он се осети истовремено моћан и смирен, јасан у поступцима својим, и поносит Богом својим.

Кад се Јосиф пробуди од сна, учини онако како му је ангел заповедио, и узе Деву Марију опет к себи, и не знадијаше за њу док не роди сина свога првенца, и надене му име Исус. Кад читамо свето Јеванђеље, треба ум јеванђелски да преносимо у себе а не свој ум у Јеванђеље. Сам у чуду јеванђелист прича о чуду рођења Спаситељева. Њему је главно да покаже, да је то рођење било на чудесан начин. Ово је већ четврти доказ тога, који јеванђелист Матеј у данашњем јеванђељу истиче. Прво је рекао, да је Дева Марија била само обручена Јосифу; друго, да се она нашла трудна од Духа светога; треће, да је ангел у сну објавио њену трудноћу као чудесну и надприродну; и четврто, ево, сада понавља ту исту мисао речима, да Јосиф не знадијаше за њу док не роди сина свога првенца. Јасно је, дакле, као сунце, да Јеванђелист и не помишља да каже, као да је после овога рођења Јосиф ступио у везу са Маријом. Оно што није било док не роди сина, није било ни после, када роди сина. Кад би ми рекли за некога, да док год траје богослужење у цркви он не пази на речи свештеника, ми свакако и не помишљамо да тиме кажемо, да тај неко по свршетку богослужења пази на речи свештеника. Или кад кажемо за чобанина, да он пева док овце пасу, ми не мислимо, да чобанин не пева кад овце престану да пасу. („Као што се каже за време Потопа, да се гавран не врати у лађу докле се земља не исуши; он се, наравно, ни после не врати. (Или) као што Христос говори: с вама сам до краја времена: еда ли потом неће бити с нама?“ Теофилакт) Реч првенац пак односи се искључиво на Господа Исуса (Пс. 89, 27; сравни II Самуил 7, 12 – 16; Јевр. 1, 5-6; Рим. 8, 29), који је првенац међу свима царевима, и првенац међу браћом својом (Рим. 8, 29), то јест: међу спасеним и усиновљеним људима. Кад би се првенац писало са великим почетним словом, као особена именица, не би произашло никакво двојство у мишљењу. Или, кад би се пред реч првенац ставила запета, опет не би произашло никакво двојство и никаква забуна. Међутим, баш треба и читати, као да је Првенац особно име, и као да напред стоји запета: и роди сина свога, Првенца. Господ Исус је Првенац као творац новога царства, као Нови Адам.

За светога Амона (Житија Светих: 4 Октобра) прича се, да је осамнаест година био у браку са венчаном женом не имајући с овом никако телесне везе. Света мученица Анастасија (22. децембра), такође живела је низ година у браку са Помплијем, римским сенатором, и није имала с њим никако телесне везе. Наводимо овде само два примера од хиљаде других. Својим пречистим девичанством, прежде рождества, в рождествје и по рождествје, Дева Марија је покренула на девичански живот хиљаде и хиљаде девојака и момака кроз историју цркве. Угледајући се на њено девичанство многе су венчане жене прекидале брак и посвећивале се девичкој чистоти. Угледајући се на њу многе су тешке развратнице трзале се од свог развратног живота, перући своју упрљану душу сузама и молитвом. Како би се, дакле, могло и замислити, да је Пречиста Дева, стуб и надахнуће хришћанске чистоте и девичанства кроз векове, могла бити нижа у девичанству, од свете Анастасије, Текле, Варваре, Катарине, Параскеве и осталих безбројних? Или, како би се могло и замислити, да је Она, која је носила у телу своме бестраснога Господа, могла икада имати и сен телесне страсти; Она, која је Бога носила и Бога родила „била је девом не само телом него и духом“, говори свети Амвросије. А Златоуст опет сравњује Духа Светога са пчелом и вели: „као што пчела неће да уђе у смрадан суд, тако ни Дух Свети неће да уђе у нечисту душу“.

Но прекинимо разговор о ономе, чему треба посветити мање разговора а више дивљења. Тамо где је послушност и смирење наспрам Бога живога, тамо је чистота. Послушне и смирене слуге Своје Господ исцељује од сваке земаљске страсти и похоте. Посветимо се с тога очишћењу своје савести, своје душе, свога срца и свога ума, да би се и ми удостојили благодатне силе Духа Светога; да би једном престала земља сејати своје семе по унутрашњем човеку нашем, те да би Дух свети зачео унутра у нама нов живот и новога човека, сличнога Господу и Спасу нашем Исусу Христу. Њему нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље архангела Гаврила

Лука, 1, 24-28. Зач. 3.

Сунце се огледа у чистој води, и небо у чистом срцу.

Много домова има Бог Дух Свети у овој пространој васиони, али чисто срце човечје дом је Његове највеће радости. Ово је управо Његов дом, све остало су само Његове радионице.

Никад човечје срце не може бити празно; оно је вазда испуњено: или адом, или светом, или Богом. Садржина срца зависи од чистоте срца.

Некада је срце човечје било испуњено само Богом; огледало – само за красоту Божју, харфа – само за хвалу Бога. Некада је оно уистину било у руци Божјој, и стајало је ван опасности; но када га је човек по безумљу узео у своје руке, зверови многи напали су на срце човечје, и од тада је настало оно што посматрано изнутра назива се робовањем срца човечјег, и што посматрано споља назива се историјом света.

Немоћан да држи сам своје срце рукама својим, човек га је наслањао на бића и на ствари около себе. Но нашто је год човек наслонио срце своје, од тога се срце човечје упрљало и ранило.

О, јадно срце људско, својино многих незаконитих господара, бисере међу свињама! Како си отврдло од дуга робовања, и како си потамнело од тешке таме! Сам је Бог морао сићи, да те ослободи од ропства, да те спасе од таме, да те излечи од греховне приказе и да те поново узме у Своје руке.

Силазак Бога међу људе је најнеустрашивије дело Божје љубави, Божјег човекољубља, најрадоснија вест за чисте и најневероватнији догађај за нечисте срцем.

Као стуб од пламена у најгушћем мраку, такав је силазак Бога међу људе. А повест овога Божјег силаска међу људе почиње са ангелом и девојком, са разговором између небесне чистоте и земаљске чистоте.

Кад нечисто срце разговара с нечистим срцем, то је рат. Кад нечисто срце разговара с чистим срцем, и то је рат. Само кад чисто срце разговара с чистим срцем, онда је то радост мир и – чудо.

Архангел Гаврил први је благовесник спасења људског, или чуда Божјег; јер спасења људског не би било без чуда Божјег. Пречиста Дева Марија прва је чула ту благовест, и прва од људских бића устрептала од страха и радости. У њеном чистом срцу небо се огледало, као сунце у чистој води; под њено срце имао је да положи главу Своју и обуче се у тело Господ, Створитељ новог и Обновитељ старога света.

О томе говори данашње јеванђеље.

У оне дане заче Јелисавета жена Захаријина, и тајаше се пет месеци говорећи: тако ми учини Господ у дане ове у које смотри да скине срамоту моју међу људима. У које дане? У оне дане, који претходе великом дану Рођења Господа Исуса. Егда приде кончина љета, када се сустигоше сва велика пророчанства у испуњењу, када се наврши рок, проречен Данилом, када нестаде кнеза од колена Јудина, када немоћни род људски уздисаше заједно са немоћном природом око себе очекујући спасење не више од човека нити од природе него од Бога јединога, у то време заче Јелисавета жена Захаријина. Но шта има старица Јелисавета, жена Захаријина и нероткиња, заједничко са спасењем рода људскога? Има заједничко то, што ће она родити Претечу Спаситељева, који ће као војник напред ићи и објављивати долазак Војсковође. Старица нероткиња могла је родити само гласника спасења но не и Спаситеља. Она је верна слика старога света, који је био састарео и бесплодан, без рода и плода, гладан и жедан; слика сасушенога света, који је као престарело и сасушено дрво још могао неким чудом и озеленети, и објавити пролеће, но никако и плод дати.

У оно време, као и у сва времена, жена нероткиња осећала се под срамотом стидећи се и Бога и људи и себе. Нашто брак, ако супрузи немају деце? И Рај може за бездетне да постане местом искушења и пропасти а камо ли земља. Бездетне супруге највише једе стид једно од другога. Једно другоме они изгледају као зелене смокве без плода, и у дну своје душе бојажљиво и неизразиво осећају проклетство на себи. И што је најгорче – као и у наше дане – једно друго обично подозрева у похоти и нечистоћи, и обоје сматрају свој брак, хтели не хтели, озакоњеном похотљивошћу и нечистотом, нарочито још ако не знају за Бога и не осећају прст Божји на себи. За то су бездетни бракови кратка века и још краће среће. Јер ништа у свету не разочарава људе више од бесплодне жеље, већ задовољене и презадовољене. Првобитна заповест Божја: рађајте се и множите се (Пост. 1, 28), тежи као планина над бесплодним супрузима, ма је они чак и не знали. Ма је они и не знали разумом, кроз учење, морају је знати срцем, кроз осећање јер је утиснута као неизгладљиви печат на сваку душу људску, као и све основне заповести Божје. О туговању бесплодних супруга довољно се зна како из Светога Писма тако и из свакодневног искуства свију народа и свију времена.

Али чудом у те чудесне дане Јелисавета заче у своје старе дане. Како то може бити? питају се они, који лете чулима по површини ствари као по леду над језером, препуним силе и живота. Они који и сами душом осећају и језиком признају, да се овај свет не може другчија спасти него чудом Божјим, обично, када чудо Божје дође, врте главом и одричу чудо питајући се: како то може бити? Кад не би постојао живи и свемоћни Бог, онда ништа не би могло бити, ништа постојати, ништа се уопште десити. Нити би тада могла родити роткиња ни нероткиња. Али кад постоји живи и свемоћни Бог, онда је све могуће, тим пре што Бога не вежу закони природе, које Он није дао да веже Себе него друге, нити да ограничи Своју моћ него да учини неопходном Своју милост. Исто као једна справа, коју је човек направио својом руком, што не ограничава слободу човека, да ради овако или онако, кроз њу или мимо ње, исто тако ни Богом створени свет са својим законим устројством не ограничава слободу Бога да ради овако или онако, сходно Своме милосрђу и људским потребама. Ваљда они, који рађају, рађају својом силом а не Божјом! Бог је нарочито суревњив на живот, те га дели како Он хоће; зачиње се живот где Он хоће и не зачиње где Он неће. Отуда и бива, да понекад млади супрузи при свим испуњеним природним законима немају деце, а понекад опет стари супрузи мимо природних закона имају деце. Живи Бог је једини господар живота, те над оним, над чим Он једини господари, немају силе ни природа ни природни закони, а још мање гатари и врачари, којима се нероткиње често за помоћ обраћају не знајући да су гатари и врачари служитељи не светле божанске силе но тамне силе демонске.

Човек очекује чудо од Бога, а кад чудо дође он не верује у њега. Природа је постала дрветом искушења за човека. Сакривен због своје голотиње под сенку природе човек би и хтео да га Бог посети и боји се Божје посете. Кад га Бог не посети, он се жали, а кад га посети, он одриче. Као што је у Рају Адам био стављен између два дрвета: живота и познања, тако је потомство Адамово стављено опет између два дрвета: Бога, као Дрвета Живота, и природе, као дрвета познања. Да се и сад, као и онда, опроба слобода човекова, његова послушност и његово смирење. Да се окуша мудрост човекова. Да се окуша срце човеково. Да се окуша воља човекова. Јер да нема искушења, не би било слободе. А да нема слободе, не би било људи као људи, но било би у свету само две врсте стења: непокретног стења и покретног стења.

Све ове просте и јасне истине, које не знају душе са земаљским разумом и које оне не могу знати због помрачености духовног вида грехом, знала је једна проста но побожна старица, Јелисавета. Зато се она и не зачуди, кад затрудне у старим данима, него одмах изађе са готовим и јединим разумним објашњењем своје невремене трудноће: тако ми учини Господ у дане ове. А зашто? Она још и не зна, нити по смирености својој сме да помисли, како ће редак и велики бити плод утробе њене. Она не зна за лавовску улогу у историји људског спасења, коју ће имати да одигра њен син: Пророк, Претеча и Крститељ. Нити она зна дубоке смерове Божје, срачунате до краја времена, нити још прониче у то, како Бог бешумно изводи те смерове кроз слуге и слушкиње своје, бешумно и лагано, али без препона и задржавања. Она зна само један скроман и дирљив разлог Божјег благоволења према њој: тако ми учини Господ у дане ове, вели она, да скине срамоту моју међу људима. Чудо Божије она протумачи као знак Божје милости према њој. И то је правилно, но није све. Да је то чудо она протумачила као знак Божје милости према васцелом старом свету, који је био бесплодан, онда би рекла све. Гле, тим чудом Бог је припремао једно веће чудо, којим је хтео да скине срамоту пред ангелима са целога бесплоднога рода људског.

А у шести месец послан би ангел Гаврил од Бога у град Галилејски, по имену Назарет, девојци обрученој мужу, по имену Јосиф, из дома Давидова, и девојци име Марија. Овде се мисли на шести месец трудноће Јелисаветине, или на шести месец зачећа Јована Претече. Зашто баш у шести месец? Зашто не у трећи, или пети, или седми? Зато што је стварање човека било у шести дан, после све створене природе. Христос је Обновитељ све твари. Он долази као нови Створитељ и као Нови Човек. У Њему је све ново. У овоме новом стварању Јован је претеча Христу онако од прилике као што је у првом Божјем стварању сва природа била претеча староме Адаму. Јован представља пред Христом Господом сву земаљску твар укупно са старим човеком, само у њему покајаним. У име човечјег рода он ће ићи пред Господом као покајник и проповедник покајања. Још овај шести месец, у који се младенац Јован заигра у утроби матере своје, одговара шестом периоду времена, у коме се Спаситељ родио, и шестом печату из Откровења Јованова (6, 12).

У шести месец, дакле, послан би ангел Гаврил. У великој драми првога стварања појављују се ангели на првом месту: у почетку створи Бог небо и земљу (Пост. 1, 1). Под небом се разумеју ангели у свима ступњевима небесне јерархије. Па ево, и на самом почетку велике драме новог стварања појављују се опет прво ангели. Ангел је кроз уста пророка Данила одредио време, кад ће се родити Цар над царевима; ангел је кроз уста пророка Исаије и других пророка, изрекао начин, како ће се Он родити, ангел је објавио првосвештенику Захарији рођење Претече; ангел објављује сада рођење самога Богочовека. Када се пак Богочовек буде родио, ангели ће хоровима певати над витлејемском пећином. Свако стварање Богу је радост, јер Бог ништа не ради по нужди и морању, како то уче неке мрачне философије и незнабожачке баснословне религије. Свако стварање Богу је радост, и ту Своју радост Бог воли да подели с неким. Јер радост у чистоти и од љубави једина је ствар на небу и на земљи, која се дељењем не умањује него повећава, ако би уопште смело бити речи о повећавању радости од љубави код Бога, праисточника и радости љубави. Зато створивши ангеле у првом стварању, Бог их одмах узима у сарадњу на даљем послу своме. Створивши Адама, он га одмах узима у сарадњу у управљању Рајем и свима створењима у Рају. Исто тако и при Новом Стварању: пред Христом, Новим Човеком, иду ангели; у стројењу Свога Царства Господ одмах узима у сарадњу апостоле, потом и друге особе, које Њему сарађују не само док су на земљи, у земаљском животу, него и после своје телесне смрти. У ту Своју сарадњу Господ и до дана данашњега узима светитеље, мученике и остале, који су се тога удостојавали и удостојаваЈу. Но, коме би послан велики архангел Гаврил? („Послан би војник, да објави царску тајну, тајну, која се вером познаје а љубопитством не находи; тајну, којој се треба клањати а не човечјим разумом мерити; тајну, која се да протумачити божанским разумом а не човечанским.“ Златоуст: Беседа на Благовести.)

Девојци обрученој мужу, по имену Јосиф из дома Давидова. Велики архангел Божји јавља се девојци, јер кроз девојку, чисту пречисту, треба да прође и дође Почетник новога света, Новога Стварања. Нови свет треба да буде сама чедност и чистота, насупрот староме, иструлеломе свету, који је постао нечистим због своје упорне непослушности према Творцу своме. Девојка треба да послужи као капија, кроз коју ће Спаситељ света ући у свет као у Своју радионицу и Свој дом; девојка а не жена, јер жена, ма како била узвишена духом, везана је за стари свет и старо створење, будући везана за свога мужа, те није слободна од светских жеља и светске пристрасности. Зато не жена но девојка, чиста пречиста, савршено предана само Богу и срцем својим одвојена од овога света. Таква девојка је телесно израсла у трулежном свету, као крин на ђубришту, но недодирнута од трулежи света.

Та изабрана девојка била је обручена Јосифу, рођаку своме. Зашто је била обручена? Промисао Божји тако је уредио, да би је сачувао од подсмеха демона и људи. Да није била обручена, па родила, ко би од људи могао поверовати, да Син њен није незаконито рођен? И који би је земаљски судија у том случају поштедео од строгости закона? Промисао Божји није хтео, да наводи беду на избраницу Своју нити тешко искушење на људе, зато је тако устројио, да прикрије Деву и њено рођење под видом обручења. („Кад сам Христос много што шта из почетка прикриваше, називајући себе сином човечјим и не откривајући свуда јавно своју једнакост са Оцем, што се чудиш што и ово прикри, припремајући неку дивну и велику тајну?“ Златоуст: Бес. на Матеја.)

Зашто је човеку име баш Јосиф? Да подсети на дивнога и целомудренога Јосифа, који је у страшно поквареном Египту очувао своју телесну и душевну чистоту, те да се и тиме олакша вернима савест у веровању, да је плод девичке утробе Богоматерине у истини од Духа Божјега а не од земаљског страсног човека.

И ушавши к њој ангел рече: радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама. Ново стварање радост је Богу и људима; зато оно и почиње с благовешћу: радуј се! Том речју отвара се драма новога стварања. То је прва, почетна реч, која се чула чим се завеса велике тајне почела подизати. Гаврил назива Деву Марију благодатном зато што је душа њена као храм била испуњена животворним даровима Духа Светога, небеским мирисом и небеском чистотом. Неблагодатни су они, чије су душе затворене према Богу а отворене једино према земљи, те миришу земљом, грехом и смрћу. Благословена си ти међу женама. С ким је Господ, с тим је и благослов. Одсуство Господа, одсуство је и благослова. Удаљеност Бога од човека јесте проклетство, близина Бога човеку јесте благослов. Наравно, јасно је из појма о човекољубљу Божјем, да се Бог никада не би удаљио од човека, да се прво човек није удаљио од Бога. Долазак Господа Христа у свет показује то безгранично Божје човекољубље. И ако је човек проузроковао раздаљину између себе и Бога, ипак ево Бог се први приближује човеку, да премости ту раздаљину. Жена је прва створила амбис између човека и Бога. Ево, жена бива и мост над амбисом. Ева је прва пала у грех, и то у светломе Рају, где ју је све задржавало од греха; Марија је прва победила сва искушења, и то у тамноме свету, где све вуче у грех. Зато је слабовољна Ева и родила, као први свој плод на земљи, братоубицу Каина, док је јунакиња Марија родила Јунака над јунацима, који је извео из тамнице греха и смрти братоубилачки род људски, род непослушне и нечисте Еве.

А она видевши (архангела) смути се од речи његове и помисли: какав би ово био поздрав“?

Као дете! Марија и јесте право дете. Господ је рекао: ако се не повратите и не будете као деца, нећеше ући у царство небесно (Мат. 18, 3; 19, 14). Овај свет страсти и страсности брзо стари човека. Наше је детињство врло кратко, и у модерном времену оно бива и биваће све краће и краће. Ко се може повратити и бити још једанпут дете? Марија је била и остала целог свог живота дете, по чедности и наивности, по страху и послушности према Богу. Није ли она ушла у царство Сина свога још и пре Његове проповеди о царству? Гле, царство је Божје било унутра у њој (Лк. 17, 21)! Као дете она се и уплашила од појаве ангела; као дете и помислила: какав би ово био поздрав? Ничега извештаченога, ни увијенога, ни позоришнога нема код ње, но све детињски просто, чедно, јасно и наивно.

Велики Гаврил, који је присуствовао стварању човека у почетку времена, и који има моћ да прозире скроз душе људске, гледао је бурне помисли Пречисте Деве јасније но ми што можемо да гледамо тела. Он виде, дакле, смућеност њене душе и похита да је умири умилним речима:

Не бој се Марија! јер си нашла милост у Бога. Не бој се, дете! Не бој се, благодатна кћери Божја! Не бој се, најблагословенија од свих смртних, јер ће благослов Божји сићи кроза Те на сав род људски! Не бој се, јер си нашла милост у Бога. (Богодухновени Андреја Критски улазећи у мисао великог архангела овако објашњава благовест Пресветој Деви: „Не бој се, Марија! Ти си обрела благодат у Бога, благодат коју није примила Сара, коју није осетила Ревека; обрела си благодат, које се није удостојила ни славна Ана, ни Фенана, њена супарница. Јер мада су оне постале мајкама, ипак су у бешчадству изгубиле девство, а Ти постајући Матером задржаваш и девство Своје неповређено. И тако, не бој се; Ти си обрела благодат Божју – благодат, коју осим Тебе нико од вечности није обрео“. Беседа на Благовести.) Ове последње речи говоре против тврђења неких западних богослова односно тзв. „непорочног зачећа“, наиме, као да је Дева Марија зачета и рођена од својих родитеља без сенке греха Адамова и одговорности за тај грех. Кад би тако било, зашто би архангел рекао: нашла си милост у Бога? Милост Божју, која укључује појам опраштања, налази онај, коме је та милост прво нужна, а друго онај, ко је тражи. Не, него је Пресвета Дева уложила херојски труд на узвишењу своје душе ка Богу, и на том путу узвишења срела ју је Божја милост.

Пошто је умирио девичку душу Маријину, сада јој крилати весник Божји испоручује главну поруку неба:

И ево зачећеш у утроби, и родићеш сина, и надени му име Исус. Он ће бити велики и назваће се Син највишега, и даће Му Господ Бог престо Давида, оца његова, и зацариће се у дому Јаковљеву ва век, и царству његову неће бити краја. Божји весник говори јасно до појединости. Зачећеш у утроби, то јест у телу. Као што овај израз употребљује и Псалмист: и дух прав обнови во утробје мојеј (Псал. 50). Овим наглашавањем у утроби архангел као да жели унапред да предохрани против заблудног учења јеретика докета, као да Христос тобож није имао стварно тело, нити да је био стварно рођен, нити да је био стваран телесан човек, него као да је тобож био само један призрак телесног човека.

Име Исус, или Јошуа – по јеврејском – такође је значајно. Такво је име носио син Навинов, који је увео народ израиљски у земљу обећану, преображавајући тако улогу и дело Исуса Спаситеља, који је увео род људски у Једну истинску и бесмртну земљу обећану, у царство небесно.

Све остало што саопштава архангел, срачунато је на то, да увери Деву, да ће њен син бити очекивани Месија. Да ће Он бити Син Највишега, да ће добити од Бога престо Давидов и да ће се зацарити у дому Јаковљеву ва век – све је то у свести свакога Израиљца, а тим пре у свести духовно васпитане Деве Марије, довођено у везу једино са очекиваним Месијом. Архангел не говори Деви све о Господу Исусу, но само оно што је њој као пророчанство познато и појмљиво из Светога Писма.Он јој не говори о светској и свечовечанској улози Исусовој, о Њему као Спаситељу свих народа и племена, нити као Оснивачу духовнога царства, нити као Судији свих живих и мртвих, а још мање о Њему као Слову Божјем, као једној од три вечне ипостаси Свете Тројице. Да јој је то рекао, још више би је смутио. Она није свезнајућа, поред своје чедности и чистоте. И она ће имати много да се учи од свога Сина у току и времена и вечности, да слуша и чува у срцу своме све речи Његове (Лука 2, 51; Јов. 2, 4). Архангел се држи тачно рамова израиљског поимања. Он говори у органској вези све оно што се налази расејано по пророцима и што она зна (Ис. 9, 6-8; 10, 16; 11, 1; Јерем. 25, 5; 30, 9; Језек. 34, 24; Осија 3, 5; Михеј 5, 4; Псал. 132, 11; Данил 2, 44; и др.). „Закле се Господ Давиду у истини, од које не ће одступити: од порода Твојега посадићу на престолу твојему (Пс. 132, 11). Господ посла Реч Јакову, и она паде у Израиљу (Ис. 9, 8.).

Чувши ову поруку неба Дева Марија, у својој детињој чедности и наивности пита чудног Посетиоца: Како ће бити то кад ја не знам мужа? (Добро запита она ангела: „како је то могуће?“ јер она је раније читала, како је речено, да ће девојка зачети, али није читала каквим ће начином зачети. – Амвросије). Ове речи не изражавају њено неверовање гласу архангела него само њену детињску чедност и наивност. Шта би неко од вас рекао на сличну поруку најнеобичнијег госта од свих гостију? Оно што би вам прво пало на ум при треперењу срца вашег, је л’ те? Но Дева Марија није рекла нешто излишно. Ако је њено питање, претпоставимо, излишно за њу, оно није излишно за нас. Ради нас њен благодатни дух поставља једно питање, које би поставили свакако сви ми, будући под теретом природног закона. За рођење треба муж; – где је муж? Тако би питали сви ми, удаљени од слободе, која се радује свемоћи Божјој, а пригњечени навиком на силу природе. Зато је нужно било, због нас, да Дева постави ово питање, те да ми чујемо одговор Божјег посланика. Шта одговара Гаврил?

Дух свети доћи ће на Тебе и сила највишега осениће те, зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји. И ето Јелисавета твоја тетка, и она заче сина у старости својој, и ово је шести месец њојзи коју зову нероткињом, јер у Бога све је могуће што рече.

Потпун и потпуно задовољавајући одговор. Бог идјеже хошчет побјеждајетсја естества чин. Природа и природни закони су као и да нису кад живи Бог спроводи Своју вољу и Своје устројство људског спасења. „Благодат се не потчињава закону природе“ – вели Григорије Неокесаријски. (I Слово на Благовести). Дух је оно што оживљава (Јов. 6, 63), посведочио је сам Обновитељ све твари, Господ Исус. Дух оживљава посредно или непосредно. Непосредно Дух Божји је давао живот у Рају, пре греха. И рече Бог – и би тако! После греха Дух даје живот посредно, кроз створене душе и створена тела. То посредно дејство Духа и називамо ми природом и природним законом. Но Дух Божји има Себи резервисано право и неограничену моћ, да даје живот и непосредно, све према Својој вољи а сходно Божјем устројству спасења људскога. Но и при посредном давању живота Дух је и зачетник и власник живота. Природа, оваква каква је, само је једна сен, један застор, кроз који Дух дејствује. Но и у случајевима посредности има ступњева, јер Дух дејствује више посредно и мање посредно. Такви су случајеви код роткиња и код нероткиња. Посредан, но мање посредан, Јесте случај и са старом Јелисаветом, као што је био случај и са мајком Исаковом, Самсоновом и Самуиловом. Јер зачеће код старих жена не може се ипак назвати непосредним дејством Духа, пошто су све роткиње и нероткиње од Еве па надаље причаснице греха, везане са овим светом жељама и похотама, више или мање. Једино зачеће при непосредном наитију, или дејству Духа Живота јесте зачеће Пречисте Девојке Марије. У свој историји стварања од Адама до Христа таквога случаја није било. Такав је само један случај у времену, и само један у вечности. Оба се односе на Господа и Спаса нашега Исуса Христа.

Јер у Бога је све могуће што рече. То значи, да свака реч Божја испуњава се увек у потпуности. Још кроз надахнутог Исаију пророка Бог је пустио реч: гле, девојки ће зачети и родити сина (Ис. 7, 14). Па ево то се и збива. Од кад свет постоји за Бога се може само једно рећи. Бог рече – и би тако! Речи су Господње речи чисте, сребро у ватри очишћено од земље, седам пута претопљено (Пс. 12, 6).

Дева Марија није посумњала у речи Господње, објављене јој архангелом. Јер да је посумњала, као што је свештеник Захарија посумњао, и она би била кажњена као што је и Захарија био кажњен. И мада су доста слична питања, која упућују ангелу и Захарија и Марија, ипак су срца њихова сасвим различна. А Бог гледа на срца људи. Два сасвим различна срца могу исказати сличне речи.

Саслушавши објашњење Божјег весника најсмиренија од смирених девојака закључује свој разговор с архангелом умилним речима:

Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи Твојој: Она не каже: ево слушкиње твоје, архангеле, него вели слушкиње Господње, јер зна, да је архангел само испоручитељ воље Божје, и да је и он, мада велемоћан и бесмртан, само слуга Бога живога. С друге стране опет она не каже: нека ми буде по речи Господњој – него по речи твојој, да тиме укаже част бесмртнику и вођи читаве војске бесмртника. И једна и друга мисао пак изражава најготовију послушност и најпотпунију смиреност. Овакав мудар одговор могло је дати само срце преиспуњено чистотом, јер у такво се срце права мудрост најрадије и улива. У часу свога искушења у Рају Ева је била тренутно заборавила овакав језик. Јер у часу њенога кушања она је поклонила пажњу речима Сатане, и њено се срце тренутно онечистило, а због нечистоће и мудрост из њега удаљила. Од гордости и непослушности онечистило се срце Евино и помрачио ум њен; од гордости и непослушности наспрам Бога пропао је стари свет, онаказио се род људски, унесрећила сва створена твар. На смирењу и послушности има се зидати нови свет. Неописиво је смирење и послушност Пресвете Богомајке, њу ће само њен Син, Спаситељ и Обновитељ свеколике твари, превазићи Својим бескрајним смирењем и послушношћу.

Најзад, крилати весник почетка нашега спасења узлете у вишњи свет, међу своје бесмртне другове. А његова благовест не би само реч, но као и свака Божја реч – дело. Бог рече – и би тако. Никад један весник није донео радоснију вест земљи, проклетој због свог отуђења од Бога и свога савеза са мрачним Сатаном, него ли што је то учинио лучезарни и дивни архангел Гаврил. Која уста да га не славе, и које срце да му не благодари!

Никад никаква бистра вода није била тако чисто огледало сунца као што је Пречиста Дева Марија била огледало чистоте. („О, чистото, што радост ствараш срцу и душу претвараш у небо! О, чистото, добра имовино, неоскврњена зверовима! О, чистото, што пребиваш у душама кротких и смирених, и што ове чиниш Божјим људима! О, чистото, што цветаш као цвет посред душе и тела, и сав дом испуњаваш мирисом!“ Јефрем Сирин: О чистоти). И јутарња зора, из које се рађа сунце, застидела би се од чистоте Деве Марије, из које се роди Бесмртно Сунце, Христос Спас наш. Које колено да јој се не поклони, и која уста да јој не ускликну: радуј се, благодатна! Радуј се зоро спасења људскога! Радуј се часнија од херувима и славнија од серафима! Слава нека је Сину Твоме, Господу Исусу Христу, са Оцем и Духом Светим, Тројици једнобитној и неразделној, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о чудесном исцељењу слепорођеног

Јован 9, 1-38; Зач. 34.

Велики је Бог наш, и твори чудеса; и нигде нема краја причи о чудесима Његовим. Нема очију, које су догледале сва та чудеса; нити има језика, који их је избројао; нити има ума, који их је схватио.

Гледале очи, гледале, па заспале у смрт. Бројао језик, бројао, па занемео. Умовао ум, умовао, па избледео. Ко ће познати чудеса, док не позна Чудотворца? А ко ће сагледати Чудотворца, и жив остати?

Сав огањ на земљи дошао је и долази од сунца, веле они који се баве испитивањем тих ствари. Зашто сунце само није сишло на земљу, него се оваплотило на свој начин делимично у земљи, делимично у води, делимично у ваздуху, делимично у дрвету и угљу, делимично у животињама? Зашто се у сваком том свом делимичном ваплоћењу сунце прикрило дебелим и хладним застором? Зашто се оно цело није спустило на земљу, да учини оно исто што чини његов огањ и његова светлост, у тело обучени, у тела сталожени? Зато што кад би оно пришло земљи сасвим близу, земља би се сва истопила, и испарила у пару, и не би је било.

Ко би од смртних могао стати у близину сунца, и жив остати? А сунце је само једна твар Божја; оно је мрак према светлости Божјој. Ко би, дакле, могао сагледати Бога Чудотворца, и жив остати?

Није ли вам јасно, зашто је Христос Господ морао прикрити Свој божански блесак дебелом и тамном навлаком људског тела? Јер ко би од људи иначе остао жив у присуству Његовом?

И још више. Да Он није економисао са пројавом Свога божанства, ко би од људи био спасен по својој сопственој вољи а не по сили Његовог божанства? Ваистину, ако је Господу Исусу ишта тешко било, несумњиво теже Му је било уздржавати и умеравати пројаву Свога божанства него пројављивати ово.

Баш зато, што је Он премудро економисао са пројављивањем Своје божанске моћи, Његов живот на земљи био је потпуна хармонија Бога и Човека.

О браћо! Није мање чудо Христос као човек него Христос као Бог. Чудо је и једно, чудо је и друго, али обоје уједно – чудо је над чудесима. Но то чудо није чудо магије, ни гатарства, ни вашарске хитрине; то је чудо Божје мудрости, Божје моћи и Божјег човекољубља.

Није Господ чинио чудеса, да би Га људи хвалили. Иде ли ко од нас у болницу међу умоболне, глувонеме и прокажене, да стекне хвалу међу овима? Лечи ли пастир овце своје, да би га овце својом блеком прослављале? Господ је чинио чудеса једино да милосрдно помогне беспомоћним невољницима, и да кроз то у исто време покаже људима, да се Бог, из милосрђа и љубави, јавио међу њима.

И данашње јеванђеље описује једно од безбројних чудеса Божјих, којим се открива љубав Христова према страдалним људима и једном више пројављује Његово божанство.

У оно време пролазећи Исус виде човека слепа од рођења. Пре тога говори се, како су Јевреји дигли камење, да се баце на Господа у самоме храму зато што им је говорио истину. Но док су злобни Јевреји мислили само како ће Господу напакостити, дотле је Он само мислио, како ће људима добро учинити. Пред храмом је седео човек, слеп од рођења, и просио милостињу. Нико од оних злобних гонитеља Христових, жалосних вођа и првака народних, није се хтео ни обазрети на овог невољника. И ако би му ко од њих и бацио неки новчић у крило, то је било више на показ људима него ли из човекољубља и милосрђа. Јер још у време Мојсеја рекао је Бог за ове људе: род су покварен, синови у којима нема вере (V Мојс. 32, 20). Милосрдни Господ пак застаде код овога слепца, готов да му истински помогне.

И упиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагреши, да ли овај или родитељи његови, те се роди слеп? Пре тога Господ је исцелио у Овчијој бањи човека узета, и рекао му је: више не греши, да ти не буде горе (Јов. 5, 14), из чега је јасно да је тај дугогодишњи болесник навукао на себе страдање својим сопственим грехом. Но случај са рођеним слепцем био је нејасан, због чега ученици и питаху за објашњење: ко сагреши? Да деца страдају често због греха родитеља, то је било јасно од увек. Да Бог понекад попушта страдање на децу за грехе родитеља, и то је јасно из Светога писма (I царства 11, 12; 21, 29). То се може учинити неправедно само ономе ко је навикао да гледа на људе као на комаде живота, потпуно одсечене један од другог. Но ко посматра род човечији као један организам, томе се то неће учинити ни неправедно ни неприродно. Кад један дужан орган болује, и остали, недужни, страдају. Много је теже објаснити, како и када је рођени слепац могао згрешити, и проузроковати сам своје слепило. Као прости људи ученици су ставили ову другу могућност не мислећи дуго о њој нити пак знајући за какву трећу. За њих је наjвероватније у овом случају било, да су родитељи слепорођеног згрешили. Но сећајући се речи Христових, речених ономе узетоме: више не греши – они као да доводе у везу овај случај са оним, и као да хоће да кажу: онамо нам је јасно било из Твојих речи, да је сам страдалник био проузроковач свога страдања; но да ли се то исто и овде може применити? Да ли овај слепи сам сагреши или – ако не он онда свакако – родитељи његови? Да је Господ у том часу поставио ученицима питање: како ви мислите, да је он могао сагрешити, да се слеп роди? ученици би се нашли у недоумици, и могли би се у крајњем случају позвати на свеопшту грешност рода људског кроз грех Адамов, као што вели Псалмопевац: се бо в безаконих зачат јесам и во гресјех роди мја мати моја. Врло мало пак вероватноће има, да би ученици споменули и мишљење неких фарисеја и књижевника – мишљење не њихово сопствено него примљено са даљег Истока – као да је душа људска живела у неком другом телу пре овога рођења, и да се у том ранијем животу учинила достојном или награде или казне у овом садашњем животу. Јер то је једна философска претпоставка, која мучно да је била позната простодушним и правомисаоним рибарима галилејским. – На питање ученика премудри Рави овако одговори: ни он сагреши ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему. То јест „згрешио је и он и његови родитељи, но није у том узрок слепилу“, како каже један свети отац. (Златоуст.) Гле, не каже се ни за Јова да је био згрешио, нити пак за родитеље његове, па је ипак био ударен страшном болешћу, да је морао узвикнути: тело је моје обучено у црве, кожа моја пуца и рашчиња се (7, 5). Сем греха родитеља и греха сопствених мора да има и других узрока понеком људском страдању на земљи. У случају слепорођенога узрок се састоји у томе да се јаве дела Божја на њему. Благо оном, на коме се јављају дела Божја, и он их осећа и искоришћава на спасење своје душе. Благо беднику, кога милост Божја учини богатим и славним, и он осети ту милост Божју с благодарношћу. Благо безнадежном болеснику, коме Господ поврати здравље и он уздигне срце своје ка Господу као своме изненадном и једином добротвору. О, како се дела Божја посведневно показују на сваком од нас! О, радости за све оне, којима се кроз та дела Божја отвори духовни вид за виђење Бога! О, жалости за све оне који с препуним рукама Божјих дарова окрећу леђа Богу и слепо продужују ходити својим тамним и сујетним путевима! На свима нама посведневно јављају се дела Божја, јер Бог нас не напушта до саме смрти наше. Та дела Божја на нама користе нашем личном спасењу. Но дело Божје на овоме слепорођеноме требало је да користи спасењу многих премногих. Тим делом открило се у истини, да је заиста Бог сишао међу људе. Тим делом показало се, како је међу људима много више духовних слепаца него телесних. И тиме се још јавило, како мудар човек, коме Бог дарује један телесни дар, искористи овај и на обогаћење душе своје истинитом вером. Предвиђајући све ове плодове од исцељења слепорођеног, Господ, готово у усхићењу, говори Својим ученицима: ни он сагреши ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему. Као да хоће да каже: оставите сад питање: ко сагреши, да ли он или неко други? Није то сад важно. И да је и он сагрешио и родитељи његови, Ја сам им могао овога тренутка у себи опростити, узевши грех њихов на себе, и њих огласити опроштеним. Све је то сада споредно према оном што има да се јави. А има да се јаве на њему дела Божја – не једно него више дела Божјих – која ће бити записана у Јеванђељу, на спасење многих. Заиста, стоструко је награђено дугогодишње страдање слепорођеног. Заиста непропадљива је награда оних, који за ствар Божју страдају ма и један дан. Један мудри тумач Јеванђеља вели поводом овога слепорођеног: „ко је био слеп, те никад није ни појмио корист вида, тај осећа несравњено мању жалост него онај, који је најпре гледао, па се после лишио вида. Онај је био слеп, али је после примио и награду за ову малу и готово неосетну жалост. Јер је добио двоје очи: телесне, којима је видео свет око себе, и духовне, којима је познавао створитеља света“. (Никифор.)

Мени ваља делати дела онога који ме посла докле је дан, доћи ће ноћ кад нико не може делати. Тако говори Спаситељ ученицима. Тим речима Он им објашњава побуде за предстојеће дело над слепим. То је дело Божје а не људско, хоће Он да каже, а дела Божја су творческа и чудесна. Онај који Ме је послао – тако говори Он из смирења и љубави према Оцу – твори таква дела, па и Мени, као Сину Његовом Јединородном, приличи само таква дела делати. Насиље је људски обичај а не Мој. Људе покреће завист и освета, а Мене покреће милост и истина. Нека људи дижу камење на Мене, ја ћу продужавати делити људима хлеб живота. Но докле тако? Докле је дан, тј. докле траје време живота. Доћи ће ноћ, тј. смрт, када нико не може делати. Ово је речено безлично, и не односи се на Господа. Јер Он је и у смрти делао дела, сишавши у Ад, разоривши овај, и ослободивши из њега праведне праоце и богоугоднике; а по Васкрсењу Он је из невидљивог света продужио делати чудесна дела до дана данашњега, и продужаваће их до скончања времена. Њему никад не може доћи ноћ, када Он не би могао делати. Његов дан обухвата свеколико време, и прелива се преко обеју обала времена у вечност. Ваистину, докле је његов дан, дотле ће Он и делати, и не ће престајати. Тако и људи треба, по Његовом примеру, да делају докле траје њихов дан, тј. од рођења до смрти. Јер доћи ће ноћ људима, тј. смрт, када нико од људи више неће моћи делати по својој вољи. Истина, светитељи делају и после смрти, користећи цркви Божјој на земљи на разне начине и помажући је; но то њихово делање не бива више по њиховој људској вољи него по Божјој – то Бог чини Своја дела кроз њих, из љубави према њима, јер су они љубили Бога у животу земном. Нико пак после смрти не може учинити никакво дело, које би му могло користити у ономе свету, и које би ма колико могло побољшати његово стање онамо. Нико се после смрти ничим не може учинити пред Богом заслужним, – па ни светитељ заслужнијим – него што је. Јер заслуга се стиче само у овоме животу. Духовни капитал, или духовно банкротство, добија се на земљи. Зато ове речи спаситељеве: доћи ће ноћ кад нико не може делати не смеју се узети као објашњење Његовог стања у смрти или после смрти, него се морају узети као благовремена и озбиљна опомена људима.

Док сам у свету, видело сам свету, говори Господ за Себе. Кроз Њега, као кроз безвремено Слово Божје, створено је све што је створено. Кроз Њега је дат вид како многоочитим херувимима тако и слепој и мртвој прашини, из које су уобличена сва земна створења. Он је дао светлост сунцу, Он је дао вид свему што гледа. Но сем телесног вида Он је обдарио човека и умним видом. Његовом светлошћу светли сунце; Његовим видом гледају очи; Његовим видом види ум човечји. Он је уистини светлост свему свету, и то откад је па докад је свет. Као Спаситељ света пак, као Бог у човечјем телу, Он се појавио као нова светлост за свет, да разбије нагомилану таму у свету, да осветли помрачени ум људски, да ослепљеним од греха поврати вид; речју: да буде људима светлост у животу и у гробу, на земљи и на небу, у телу и у уму. Док сам у свету – то Он говори Својим савременицима на земљи, да би Га познали као жељену светлост, и да не би остали у тами. Ходите док видело имате да вас тама не обузме (Јов. 12, 35 )! Тешко онима, који Га видеше, очи у очи, и не познаше Га, и одбацише Га, и осташе у мртвачкој тами својој! Но то Он говори и нама, јер, гле, и ми смо Његови савременици, пошто је Он жив ва век и веков. И данас се на нама потврђују Његове речи: док сам у свету, видело сам свету. Док је Он у души човека, светлост је човеку. Док је Он у народу, светлост је народу. Док је Он у школи, светлост је школи. Док је Он у радионици, светлост је и раду и раднику. А одакле се Он удаљи, ту завлада тама преисподња: душа људска без Њега постаје Ад; народ без Њега постаје крдо разјарених и ненаситих зверова; школа без Њега постаје тровачница глупошћу; радионица без Њега постаје дом роптања и мржње. А како тек болнице и тамнице постају без Њега мрачне пештере очаја! Заиста, ко је год мислио о данима свога живота, о данима без Христа и о данима са Христом, тај има у себи самом сведока истинитости ових речи Господњих: док сам у свету, видело сам свету.

Рекавши ово, Господ, пљуну на земљу и начини кал од пљувачке, и помаза калом очи слепоме. И рече му: иди умиј се у бањи Силоамској (које значи послан). Отиде, дакле, и уми се, и дође гледајући. Све оно што је до сада Господ говорио ученицима Својим, говорио је у присуству слепца, с нарочитом намером, да и слепац чује речи Његове. Јер Господу је било стало на првом месту до тога, да слепоме отвори духовни вид. Теже је отворити духовне очи него телесне, теже и важније. Да би пак показао, да је лакше дати телесни вид, као и да је овај мање важан, Господ пљује на земљу, ствара кал од пљувачке и помазује очи слепоме. Као вели: ево, од презрене пљувачке и прашине, од кала презренога, добиће он телесне очи и прогледаће! но како ће духом прогледати? Мислите о духовном више ного о телесном, јер тело је одећа и оруђе душе. Још хоће овим Господ да подсети ученике на стварање човека из праха земнога. Да је Он био тај Творац, који је од праха створио тело човечје, ево, Он то доказује сада када од кала ствара очи слепоме. Још хоће Господ да открије ученицима, како Његова божанска сила струји из духа Његовог не само кроз Његове речи, којима је Он мртве дизао и многим слепим вид давао; и не само кроз Његове руке, које је Он стављао на болеснике и чинио их здравим; и не само кроз скут хаљине Своје, кога кад је се само дотакла крвоточна жена била је исцељена, – него чак и кроз пљувачку Своју.

Но зашто Господ шаље слепога у бању Силоамску? Зашто му одмах не даје вид, него га шаље на воду, са очима помазаним калом, да се умије? Ово је јединствени случај у Јеванђељу, да се Господ у Своме чудотворству служи створеним стварима. Можда је овим Господ хтео, да једанпут укаже част и створеној природи. Није на одмет, да људи траже помоћ својим бољкама у лековима природним и у минералним водама. Но људи ипак треба да знају, да су сви лекови природни и све воде минералне слуга силе Божје. Без те силе Божје сви лекови су ништа, и све бање су мртва вода. Колико је слепаца умивало се у бањи Силоамској до тада, но без жељеног резултата. Колико је пута свакако и овај слепорођени умивао се у њој, но без успеха! Сила Христова исцелила је овога слепца, а не бања Силоамска; без те силе он је се могао сваки дан умивати у тој бањи, па ипак слеп се враћати дома. Силоам. значи послан, објашњава јеванђелист. Није ли то тајанствено име ове лековите воде симболизирало чудотворног Посланика и Лекара небесног, Господа Христа? Ако би се узео шири духовни смисао целог овог догађаја, могло би се рећи, да слепорођени представља род човечји, а бања Силоамска самога Господа, који је послан с неба, да живом водом Духа Светога, кроз тајну крштења, поврати духовни вид роду човечјем грехом ослепљеном.

Како је пак кротак и послушан овај слепорођени човек! Он не само дозвољава, да му Господ калом помаже очи, него тако намазан одмах слуша заповест и одлази у бању Силоамску, да се умије. Говорећи у присуству његовом, да је Он видело свету, Господ буди и отвара дух слепчев, да би се у духу његовом породила вера. Сада га пак учи послушности, зато га и шаље у Силоам. Јер је вера нераздвојна од послушности. Ко верује у Бога, тај се брзо и драговољно повинује вољи Божјој. О браћо моја, не помаже нам ни вера много, ако без послушности и с роптањем вршимо вољу Божју! Погледајте овога слепог човека: с вером и послушношћу он одмах оде у Силоам, уми се, и дође гледајући! „Ако неко пита: како је он прогледао, омивши кал? то неће чути од нас ништа друго осим, да ми не знамо, како је то произашло. И какво је то чудо, ако не знамо? То није знао ни јеванђелист, па ни сам исцељени“ (Златоуст). Уосталом, нашто питати то само у овом случају? Ако је коме до питања, нека пита и за других стотине и хиљаде случајева исцељења Христових. Нека пита васцели свет, нека пита све векове људске историје, како је то све произашло – не ће добити никаква одговора. То је тајна творачка. Ни сам апостол Павле, који је био несрављено ученији и мудрији од овога слепца, не би умео рећи, ни како је слепило дошло на њега као Савла нити како је прогледао онда када је Ананија у име Христово метнуо руке на њ (Дела Ап. 9, 9-12) и учинио га Павлом.

А да слепорођени ни сам није знао, како је управо прогледао, види се из његових сопствених речи. Кад се повратио из Силоама гледајући, многи су се питали, да ли је то он или неки други, налик на њ? А кад је он рекао: ја сам, они су га питали, како му се отворише очи? на што он описа сав догађај укратко, но не знаде рећи, како прогледа. Отидох, умих се, прогледах. Кад су га одвели фарисејима, и ови су га питали: како прогледа? А он им одговори: кал метну ми (Исус) на очи, и умих се, и видим. То је све што је он знао рећи, представљајући тачно и небојажљиво догађај како је текао.

Светлост Христова, којом Он осветљује свет и просвећује људе, показује се пред очима нашим у правом блеску своме тек онда кад је ставимо против таме људске. А оно што је следовало чудотворном исцелењу слепога представља уистини најгушћу и најледенију таму срца и ума људскога, таму, која у данашњем јеванђељу лежи као дебела сенка под јарком светлошћу Сунца – Христа. То је језовита тама слепога срца и ума фарисејског. Не само да се фарисеји нису обрадовали, што је слепи просјак испред њиховога храма прогледао, него су се чак нашли увређени и огорчени. Та њихов храм се већ био претворио у једну шиљбокану суботе, као што се и сва њихова вера била претворила у поклоњење богињи суботи. Они не питају исцељеног слепца са саучашћем: како си могао проживети толике године слеп? они дурновито наваљују на њега као са шиљбочким питањем: како си смео у суботу прогледати? И онај ко те је исцелио, како је то смео учинити у суботу? Није, веле, овај човек од Бога, јер не светкује суботе. За њих је, дакле, онај човек од Бога, који суботу преспава, и не макне се никуда из своје собе, да се не би каквим кораком, делом или додиром оскврнио, а не онај, који у суботу да вид слепцу рођеноме! И по њиховој поноћној логици онај први прославља суботу а не овај други!

Но како наста распра међу њима односно Христа, они запиташе слепца, шта он мисли. А он рече: пророк је. Вероватно, да га они нису ни питали, да би чули истину од њега, него да би и од њега извукли осуду Христа као нарушитеља суботе. Но слепорођени одважно посведочи о Христу оно, што он сам држаше за најбоље и најсилније у свету. Најбољи и најсилнији су међу људима били пророци, о којима је он морао чути и знати. Тако је он дотле мислио. Зато и одговори: пророк је.

Добивши такав неочекивани и нежељени одговор од слепога, срдитој немоћи јеврејској ништа друго није остајало, до одрећи чудо и изјавити, да они не верују, да је он у опште био слеп и да је прогледао. Тада Јевреји не вероваше за њега да беше слеп и прогледа. То јест, они нису могли неверовати тако очигледној ствари, него се направише да не верују, да не би иначе томе догађају дали важност, и да би колико толико умањили распростирање славе Христа Чудотворца. А да су се они само лицемерно направили да не верују из рачуна, види се из тога, што су позвали родитеље његове, да их питају. Но они нису ни родитеље слепчеве позвали с намером, да се ствар разјасни и да се дође до несумњиве истине, него с надом, да ће родитељи његови макако опорећи чудо, или довести га у сумњу, или умањити му значај. Но родитељи, премда врло обазриви из страха од старешина, потврдише, да је то њихов син, и да се он слеп родио. А како сад види не знамо; или ко му отвори очи ми не знамо; он је велики, питајте њега нека сам каже за себе. Опет једно разочарење за богоборне старешине јеврејске! Шта сад да раде? Ко ходи у тами подземној, и не жели да изађе на сунце, шта може да ради, него из једног тамног ходника да ускаче у други?

Добивши и од родитеља тако неочекивани и нежељени одговор, злобни фарисеји прибегавају сад крајњем и најнижем средству, рушењу савести људске. Они, дакле, поново дозваше слепога и учинише му један подал и нечастан предлог. Подај Богу славу; ми знамо да је човек овај грешан. То јест: ми смо, тобож, ствар потпуно испитали, и нашли смо, да смо сви у праву, и ти и ми. Ти си, наиме, истину рекао, да си био слеп и да си прогледао. Но и ми смо у праву, кад смо посумњали, да је овај грешник отворио теби очи. Ми знамо, да је он грешник, и да он то није могао учинити. Но како је то већ учињено, то смо ми дошли до уверења, да је то само Бог могао учинити. Зато: подај Богу славу, а овога се грешника одреци и немој ништа више с њим имати.

Безумни Јевреји! Они у заслепљености својој нису могли увидети, да одричући Христа, уствари, признали су Га за Бога. Подај Богу славу! само је Бог то могао учинити. Но Господ Исус је то учино. Значи Господ Исус је Бог!

Врло мудро одговара слепац лицемерним фарисејима: је ли Исус грешан не знам; само знам да ја бијах слеп, а сад видим. Хоће да каже: ја сам човек прости и неук, а ви сте учени и вешти у препирци о грешности и негрешности. Ви мога Исцелитеља мерите суботом а ја чудом. Да ли је Он грешан и колико, према вашем суботарском мерилу, ја не знам. Ја само знам за чудо, које Он учини на мени, и које за мене значи онолико исто колико и стварање света. Јер док ми Он не отвори очи за мене овај свет као да није ни постојао.

Протрчавши све своје тамне подземне ходнике фарисеји немадоше више куд, него стадоше на једном месту и упиташе слепога: шта ти учини? како отвори очи твоје! Но и ова питања оно су поставили с коварним лукавством, надајући се, да ће од човека чути неку нову реч, која би им могла послужити за умањење чуда или за оптужбу Христа. Али овај човек, прост и искрен у своме суђењу, морао је се најзад згадити на ово ниско сплеткарење народних старешина, према којима је он дотле, не познавајући их изближе, морао осећати извесно поштовање. И зато им одговара с досадом: ја вам већ казах, и не слушасте; шта ћете опет слушати? Већ ако и ви хоћете ученици његови да будете? Одсечнији и умеснији одговор он заиста није могао дати. После оваквог одговора нападачи пређоше у одбранбени положај – они га укорише, и рекоше му: ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсијеви. Ми знамо да с Мојсијем говори Бог; а овога не знамо одкуда је. Они се правдају Мојсејем; они се хвале Мојсејем. То је тобож њихов учитељ, а они његови ученици. Но по овом питању Господ се раније довољно изјаснио. На Мојсијеву столицу седоше књижевници и фарисеји, који траже зачеља по гозбама и прва места по зборницама, и који једу куће удовичке, и лажно се моле Богу дуго (Мат 23; Лк. 12, 40). Ето, какви су они ученици Мојсејеви! Још им је Господ рекао: не даде ли Мојсије вама закон и нико од вас не живи по закону (Јов. 7, 19)? Не испуњујући закон Мојсејев, и рушећи га својим лицемерством и грабежи, они су не само престали бити ученици Мојсејеви, него су баш пред самим Мојсејем постали вероломници и преступници. Зато је и Мојсеј престао бити њихов учитељ, и постао је њихов тужилац пред Богом. Не мислите, да ћу вас ја тужити оцу; има који вас тужи, Мојсије, у кога се ви уздате (Јов. 5, 45). Узалуд се ви уздате у Мојсеја, а рушите његов закон из основа. Но и то ваше уздање у Мојсеја лажно је; уствари ви се уздате само у своју власт и богатство, и ни у шта више. Ако бисте веровали Мојсију, то бисте веровали и мени, јер он писа за мене (Јов. 5, 45; V. Мојс. 18, 15-19). Но како оземљене душе фарисејске нису више могле веровати ни Мојсеју, то су још мање могле веровати Господу Исусу. Погледајте пак, како се ови фарисеји, тобожњи ученици Мојсејеви, служе лажју. Једном простом и наивном просјаку они говоре за Господа: а овога не знамо одкуда је. Они су врло добро знали, одкуда је Господ. Кад су остали Јерусалимљани знали, одкуда је Господ, тим пре су ови гонитељи Његови, кнежеви и прваци народни, морали то знати. Гле, Јерусалимљани су говорили: овога знамо одкуда је; а Христос кад дође, нико неће знати одкуда је (Јов. 7, 27). Или су, дакле, фарисеји знали, одкуда је Господ, или нису знали. Ако су знали – као што су знали и други грађани јерусалимски – онда су они слагали слепорођенога, кад су му рекли: а овога не знамо одкуда је. Ако ли пак нису знали, и ако после толиког шпијунирања, толиких препирки, толиког гоњења, толиког урнебеса око Њега, Његовог порекла, Његових речи и Његових дела ипак нису никако могли дознати, одкуда је Он, онда значи, да је Он – Христос. Јер је однекуд постојало веровање: Христос кад дође, нико неће знати одкуда је. Видите, како се опет потврђује реч пророчка: падут во мрежу своју грјешници.

Међутим просјаку се морало открити у свему овоме очајна морална слабост и ништавило ових жалосних народних старешина. Зато он постаје све одсутнији према њима и све слободнији у исповедању Господа. На последње њихове речи овако им он одговара: то и јест за чудо, што ви не знате одкуда је, а он отвори очи моје. То јест: какви сте ви народни вођи и старешине, да све обредне ситнице знате, а не знате за човека, који на мени учини такво моћно чудо? Ко треба да зна ако не ви, који седите на столици Мојсејевој? Ко може да објасни народу појаву овога Човека, ако не ви, који сваке суботе тумачите свету Мојсеја и пророке? – Па онда продужује овај прости човек да учи лажне учитеље народне говорећи: а знамо да Бог не слуша грешнике, него ако неко поштује Бога и вољу његову твори оно га слуша. Овим речима одговара прости човек на оне речи фарисеја; ми знамо да је човек овај грешан. Сада човек њима на ово вели: а знамо да Бог не слуша грешнике. У Светом писму нема примера, да је Бог послушао неког грешника, и по његовој молби учинио ма и најмање чудо. Кад ширите руке своје, говори Бог кроз пророка, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви (Ис. 1, 15). И Саул се узалуд молио Богу у време греха својих; Бог га није хтео чути. Бог не слуша грешнике, а још мање чини чуда преко грешника, осим ако се грешници истински покају, и сузама грех свој омију, и омрзну на безакоња своја, и реше се чинити вољу Божју, па тако покајани и решени свесрдно припадну Богу на молитву. Бог им тада опрашта – као што је опростио жени грешници, и царинику Закхеју, и разбојнику на крсту – и тада они престају бити грешници. Но и тада Бог не слуша њих као грешнике него као покајнике. Грешнике пак, који се Богу моле а остају у гресима својим, Бог не слуша. Далеко је Господ од безбожника, а молитву праведних чује (Приче 15, 29).

Пошто је, дакле, онај прости човек поучио лажне учитеље о томе, кога Бог слуша а кога не слуша, он им сада истиче Христа као највећег чудотворца у историји света: – од како је света није чувено да ко отвори очи рођеном слепцу. Кад он не би био од Бога не би могао ништа чинити. Тако уздиже исцељени човек свога Исцелитеља. Тиме се он одлучно показује као Његов следбеник. И тиме даје на знање фарисејима, да су узалудни сви њихови сплеткашки покушаји, да одрекну или умање чудо, и да њега придобију за своје мишљење као да је Господ грешан.

Чувши последње речи исцељеног сиромаха фарисеји му рекоше: ти си се родио сав у гресима, па зар ти нас да учиш? И истераше га напоље. Лицемерство и лаж у својој срдитој немоћи увек на крају прибегавају насиљу. Видевши фарисеји, да су побеђени на свима странама, и да су сви њини покушаји остали без успеха, они сада, разјарени и посрамљени, грде овог простодушног и истинитог човека, називају га тешким грешником и изгоне га напоље.

Довде описује јеванђелист ону дебелу и мрачну сенку, која се одмах открила у лицу фарисеја после откривења дивне светлости Христа Спаситеља и Његовог божанског дела. Светлост је истина, сенка је тама; светлост је човекољубље, сенка је мржња; светлост је моћ, сенка је немоћ.

Но почевши данашње јеванђеље светлошћу јеванђелист га и завршује светлошћу, светлошћу а не сенком. Господ Исус, који се после свршеног чуда био удаљио, оставивши исцељенога за неко време самог, да одолева искушењима фарисејским и одстојава истину против лажи, сада се поново појављује и иде у сретање ономе, кога Он жели до краја да спасе.

Чу Исус да га истераше напоље, и нашавши га рече му: верујеш ли ти у сина Божјега? Исцељени слепац положио је добро први испит, тј. показао се кротак и послушан онда када га је Господ послао с намазаним очима у Силоамску бању, да се умије. То је био испит у послушности. Па је онда положио добро и други испит, тј. показао се истрајан у искушењима, и није хтео издати Господа за лажи фарисејске. То је испит у искушењима. Сада пак Господ га ставља пред трећи и последњи испит, пред врховни испит праве вере. Верујеш ли ти у сина Божјега?

Он одговори и рече: а које је Господе, да га верујем? Он је познао Христа као чудотворца. Он Га је пред фарисејима назвао пророком, јер није знао за веће име, којим би Га назвао. Он још не уме да Га назове Сином Божјим. Послушан Господу у свему, као свом највећем добротвору под сунцем, он жели, да од Њега чује, ко је тај Син Божји, па да Га верује?

А Исус му рече: и видео си га, и који говори с тобом, он је. А он рече: верујем, Господе! И поклони му се. Кротко и нежно говори Господ са оним, кога Он спасава, као добар лекар са болесником, који оздрављава. Зато му и не заповеда: веруј у Мене! нити му се намеће с речима: ја сам Син Божји! него му вели: и видео си га, и који сад говори с тобом, тај је. Слободном и разумном бићу људском Господ даје маха, да само размишља и само се опредељује. Чим је пак исцељени човек чуо за ово достојанство свога Исцелитеља, достојанство више од пророчког, он одмах радосно узвикну: верујем, Господе! И не само да језиком узвикну, него Му се и поклони, као да тиме још више засведочи своју веру. („Тиме је исповедио његову божанску моћ: да се не би помислило, као да је он само изрекао речи, он додаје и дело“ (тј. клања се Господу). Златоуст.) И као што су му се пре тога отвориле телесне очи, тако су му се сад отвориле и очи духовне. И он је сад гледао и телесним и духовним очима, и видео је пред собом Богочовека, Бога у човечјем телу.

Заиста, велики је Бог наш, и твори чудеса; и нигде нема краја причи о чудесима Његовим. Верујемо и ми, Господе Исусе Христе, Спаситељу наш; верујемо, да си Ти Син Бога Живога и светлост света. И клањамо се теби, премили Господе, заједно са хоровима ангела и светитеља на небесима, и са целом Црквом Твојом на земљи, Теби и Оцу Твом и Духу Светом – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о чуду у Витезди

Јован 5, 1-15. Зач. 14.

Благо човеку који са стрпљењем и надом у Бога подноси сва страдања у овом животу! Његов један дан претегнуће на мерилима небесним месеце и године безбожника, који, или се весели без страдања, или страда без стрпљења и наде у Бога.

Благо човеку које не ропће на страдање, него испитује узроке свога страдања са стрпљењем и надом у Бога! Где ће наћи страдалник узроке своме страдању? Наћи ће их или у себи самом, или у својим родитељима, или у својим суседима – ту ће страдалник наћи узроке своме страдању. Цар Давид је страдао због свог сопственог греха; Ровоам због греха свога родитеља, цара Соломона, а пророци су страдали због греха својих суседа.

Но ако страдалник буде тражио још даље и дубље узроке своме страдању, где ће их наћи? Наћи ће их или у првобитном неверству човека према Богу, или у мрачноме и пакосноме духу злобе, у безданој и отровној тами, или у човекољубивом и лековитом Промислу Божјем – ту ће страдалник наћи даље и дубље узроке своме страдању. Адам и Ева страдали су због свога неверства према Богу; праведни Јов страдао је због мрачнога и пакоснога духа злобе; а слепорођени младић, коме је милостиви Господ отворио очи, страдао је ради славе Божје и своје вечите награде.

Својство је разумна човека, да узроке своме страдању увек тражи прво у себи самом, а својство је неразумног, да увек и вазда подиже жалбу на друге. Разуман памти све своје грехе од детињства, памти их са страхом од Бога и са очекивањем страдања за грехове своје; па кад га страдање заиста спопадне, било кроз пријатеље или непријатеље, било кроз људе или зле духове, било одмах или доцније, он одмах зна узроке своме страдању, јер он зна и памти грехе своје. А неразуман је забораван, и заборавља све неправде своје; па кад га страдање спопадне, он се у муци преврће и у чуду пита: зашто баш њега да боли глава? зашто баш његово богатство да пропадне? зашто његова деца да помру? И у неразуму и гневу своме он указује прстом на свако биће, на земљи и на небу, као на виновника свога страдања, пре него што ће указати прстом на себе самог, тј. на правог виновника своје муке.

Благо човеку који се користи својим страдањем знајући, да је свако страдање у овом кратком животу попуштено на људе од Бога Човекољупца, ради добра и користи људи! По милости Својој Бог попушта страдање на људе због грехова њихових, по милости а не по правди. Јер кад би било по правди, сваки грех донео би неизбежну смрт, као што и говори апостол: а грех учињен рађа смрт (Јак. 1, 15). Место смрти Бог шаље лек кроз страдање. Страдање је метод Божји, метод лечења душа од греховне проказе и смрти.

Неразуман само мисли, да је страдање зло. Разуман пак зна, да страдање није зло него само објава зла и лечење од зла. Само грех у човеку је право зло, и изван греха нема зла. Све остало, што људи обично називају злом, није зло него горко лекарство од зла. Што год је тежи болесник, све му је горчији лек, што му лекар пружа. Чак се понекад болеснику учини лек тежи и горчији од саме болести његове. Тако се и грешнику понекад учини страдање теже и горчије од учињеног греха. Но то је само обмана – о, како љута самообмана! Нема страдања у свету, које би могло бити и приближно тако тешко и убитачно као што је грех. Сва страдања људи и народа на земљи нису ништа друго до обилна лекарства, која вечита Милост нуди људима и народима, да би их спасла вечите смрти. Сваки и најмањи грех донео би неизбежну смрт, да Милост не попусти страдање, ради отрежњења људи од пијанства греховног, ради лечења, које кроз страдање свршује благодатна сила Духа Светог животворног.

Рећи ћете: човек се боји страдања, јер се боји смрти, а страдање може да одведе смрти? Но шта одводи тело смрти: болест или лек? Несумњиво болест а не лек. Тако ни душу неће одвести у смрт страдање него грех, који и чини болест душе, умирање душе. Управо грех је семе смрти, семе преужасно, које ако се кроз страдање благовремено не открије и пламеном Духа Светога не сагори, узрашће и ишуниће сву душу, тако да ће сва душа бити не сасуд живота него сасуд смрти.

Очигледно је, дакле, да страдање треба подносити са стрпљењем и са надом у Бога; још и више: с благодарношћу Богу и с радошћу. Колико си ме пута бацао у велике и љуте невоље, и из бездана ме земаљских опет извадио! И ја те хвалим уз псалтир, Боже мој. Радују се уста моја кад певам теби, и душа моја, коју си избавио (Пс. 71, 20-23). Апостол Петар пак препоручује вернима: радујте се што страдате с Христом (I Пет. 4, 13); с Христом, тј. свесно и разумно, кротко и стрпљиво, ради очишћења од греха, ради оживљења, ради унапређења живога Христа у себи и око себе. Кад је велики Златоуст умирао телом у изгнанству, мучен и понижен од људи, последње су му речи биле: „слава Богу за све!“ Свето писмо и историја Цркве пружају највеће примере стрпљења у страдању, какве је икада род човечји сазнао. И данашње јеванђеље описује један сличан пример великог и дуготрајног стрпљења у страдању. Но не само то. Описујући раслабљеног човека, који је тридесет и осам година патио од узетости, са стрпљењем и надом, данашње јеванђеље нам још уз то открива, или боље рећи потврђује, две велике тајне. Прва тајна: тај дуготрајни болесник носио је узрок својој болести, своме страдању, у себи самоме, односно у своме греху. Друга тајна: свемоћни Господ Исус исцелио је тога болесника Својом божанском моћи кроз речи: устани и ходи! Тиме се једанпут више открило Његово божанско човекољубље, и Његова божанска свемоћ, која је споља била прикривена лаким страдалним огртачем људскога тела.

У оно време изиђе Исус у Јерусалим. Има пак у Јерусалиму Овчија бања, која се зове јеврејски Витезда, са пет покривених тремова. Пре тога Господ се налазио у Галилеји, одакле је дошао у Јерусалим за празник. Тешко је рећи, какав је то празник био, да ли Пасхе или Педесетнице или Пурима, но то и није важно знати; јер да је важно, сам би јеванђелист то опредељеније рекао. Овчија бања, или Витезда, (Витезда. Ова реч не налази се нигде у Старом завету. Кад јеванђелист каже, да је то јеврејска реч, он свакако мисли на онај јеврејски, како је у његово време говорено, тј. на арамејски. Овчија врата спомињу се код Неемије 3, 1, 32; 12, 39.) звала се тим именом због Овчијих врата у близини, кроз која су прогоњене овце, одређене за жртву; а и због тога, што су у тој бањи жртвене овце претходно купане. Та бања и дан данас постоји у Јерусалиму, већим делом порушена и више неупотребљива. Но у време јеванђелиста ова је бања била још у употреби; због тога јеванђелист и говори у садашњем времену: има у Јерусалиму Овчија бања. Пет покривених тремова око бање служили су за смештај многобројних болесника, који су у тој бањи тражили себи лека, што се види из следећих речи:

У којима лежаше мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се заљуља вода. Јер анђео Господњи силазаше сваке године (У неким пронађеним преписима Јеванђеља место сваке године стоји у одређено време или: с времена на време): у бању и мућаше воду, и који најпре улажаше пошто се узмути вода, оздрављаше, макар каква болест да је на њему. Мноштво болесника са свих страна, од свих болести, сабирало се на ово чудновато место, да нађу себи лека, узалуд траженог од људи и од природе по другим местима. Да ова вода није лечила сама собом, својим природним својствима, својим сложајем минералних раствора, него посредством небесне силе, јасно је из тога, што је с времена на време постајала лековита, то јест само онда када би по Промислу Божјем ангел силазио на њу и стављао је у покрет. Како чудна и драматична сцена! Замислите пет тремова препуних највећих очајника и страдалника из целог једног народа! Замислите пет стоваришта људскога бола и јада, суза и гноја! Наоколо град препун људских бића, што вребају сласти, што грабе богатство, што се боре за част и власт, што праве комедију и са својим телом и са својом душом; а овде предсмртна агонија, лагано и болно умирање, и – једна једина тачка, куда су све очи упрте – вода; једно једино ишчекивање – ангела; једна једина жеља – здравље. Нашто вам здравље? да их упитате. Да ли ради оне опште комедије тела и душе, која се одиграва около вас? Но није ли и без вас довољан број оних, који ту комедију играју? Или ради службе Богу? Но не служи ли Богу врло добро и онај, ко са стрпљењем и надом у Бога страда? Или желите здравље тек ради здравља, живот тек ради живота? Но оно што је средство не може бити циљ. Кад вас је Бог послао у овај живот, послао вас је ради неког циља; кад вам даје здравље, даје вам га опет ради неког циља. Није ли човек на војсци на земљи? а дани његови нису ли дани надничарски? говори праведни Јов (7, 1). Ако је на војсци, онда је ту ради вежбања, борбе и победе; ако су му дани надничарски, онда га чека плата на смирају његових дана. Но живот ради живота – и то земаљски живот ради земаљског живота! – и здравље ради здравља – то значи бесциљан живот и бесциљно здравље. Живот и здравље пак ради комедије греха – није ли то оштар нож под грлом? Пет тремова препуњених животним инвалидима – о, какво чудно вежбалиште у стрпљењу и нади у Бога! О, каква чудна и жива слика, какво чудно и опипљиво предсказање онога стања, у коме се ускоро могу наћи и сви они, који у граду около бање расипају свој живот и своје здравље – и то нашто? На куповину греха, на гомилање греха!

Али ако су пет тремова у бањи Витезди давно давним порушени, не мислите, да је историја јада и беде људске, која је под њима лежала згомилана, свршена за увек. Никако не мислите, да је ова историја далеко од вас и да нема ничега заједничког са вашим животом. Није ли и у ваших пет чула, као у пет тремова, згомилано цело стовариште бола и јада, суза и гноја, греха и безакоња, болесних мисли, слепих жеља и страсти, хромих покушаја, и сухих надања? О, Витездо, Витездо, како си универзална! У теби је некада ангел Божји вршио службу пастира и спасавао једну по једну изгубљену овцу, све док није дошао свеопшти Пастир ангела и људи. Ћутљиви ангел, слуга Створитеља свога, служио се водом у теби, да измије од греховне заразе оболелу овцу, а кад је Пастир Добри створитељско Слово Божје у телу и на делу – сишао у тебе, Он је својом створитељском речју одгонио заразу греха, и тиме тебе упразнио. Пастир Добри! Зато си ти пророчки и названа Овчија бања. И овце глас његов слушају, и иду за њим, јер познају глас његов (Јов. 10, 34), глас Пастира Доброг.

А онде бијаше један човек који тридесет и осам година беше болестан. Када виде Исус овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесни: да, Господе; али човека немам, да ме спусти у бању кад се узмути вода; а док ја дођем други сиђе пре мене. Видовити Господ провиђао је унапред и надалеко, где Му шта треба чинити. Он се није случајно, на пример, навезао на море и прешао у Гадаринске пределе – мада је то Његовим сапутницима могло тако изгледати, него је Он духом Својим провиђао и видео, да се у тим пределима налазе два бесомучника, које је Он требао исцелити. Нити је се Он случајно нашао пред капијом града Наина баш онда када су износили мртва сина удовице, него је Он опет провиђао и знао, да Га на том месту и у то време чека велико дело. Исто тако није се Он случајно обрео у Јерусалиму о овоме празнику, ма какав тај празник био, нити је случајно и из радозналости свратио у ову кућу бола, у Овчију бању, него се све то десило с Његовим предзнањем и провиђањем унапред и у даљину простора и времена. Очигледно је, да Он није ни дошао у Јерусалим због празника, како се то чинило Његовим сапутницима, него је дошао управо због овога болесника и због дела, које је Он имао да сврши на њему.

Изузетан болесник, страшан болесник! Болест од тридесет и осам дана учини се људима бесконачном, а како ли тек болест од тридесет и осам година! Дужина времена зависи од нашег стања и расположења. Часови среће су крилати, часови муке без крила, а често и без ногу. Узетоме човеку и време изгледа узето; изгледа му, да је и време непомично као и он сам. Ако ово време од тридесет и осам година боловања у најмању руку утростручите, добићете приближно праву дужину тога времена за човека здрава, покретна, запослена, радосна. Једно цело столеће времена здравих људи провео је, дакле, тај узети лежећи на својој постељи и гурајући време пред собом место да њега гура време. Какво херојско стрпљење код тога човека! Какви надчовечански напори, да се докотура до бање у часу када ангел Божји усколеба воду! Каква несаломљива нада на оздрављење, и то из дана у дан, из године у годину, да – из деценије у деценију! Мада је овај болесник толико страдао због сопственог греха, ипак човек не може а да му се не диви; и мислећи о њему човек не може а да не помисли на многе бледе карактере људи и жена, младића и девојака наших дана, који под теретом несравњено мање и мало трајније муке дижу руку на свој живот, одлазећи у онај свет као убице самих себе.

Хоћеш ли да будеш здрав! упита га једини пријатељ, који се икад наднео над његову постељу за тридесет и осам година. Да, Господе, али човека немам! Слепи имају вође, хроми имају сроднике, сухи имају пријатеље, а ја немам нигде никога у овом пространом свету, ко би се смиловао и принео ме к води онда када вода тренутно бива лековита. Док ја догамижем до воде, дотле већ други бива спуштен у воду и исцељен, и ја с муком понављам исти напор док догамижем натраг до своје постеље. И тако, ево, тридесет и осам година! човека немам, а слугу не могу да платим. Зар код толиких људи у Јерусалиму, беспослених, богатих, моћних, да нема баш ни једног јединог човека, који би ти пружио руку помоћи ради душе своје, или који би бар послао слугу свога да ти помогне? Ниједног јединог! Зар је потребно било, да доће Човек чак из Галилеје, пешачећи три дана заморнога хода, док се толики беспослен свет у Светоме Граду шета даноноћно само на неколико метара од твоје постеље? Има, Господе, има много шетача у близини мојој, али човека нема. Па толики свештеници! Гле, храм је одмах преко улице! Тамо безбројни свештеници читају Закон Божји и уче народ милосрђу – па зар ни један да дође или да упути некога к теби у помоћ? Има, Господе, има много свештеника тамо у храму, али човека нема. Има много и Јевреја, хиљаде и хиљаде њих, који се о празнику слежу у Јерусалим. Но њима није стало до једног жалосног и ћутљивог страдалника, њима је стало до суботе. Хиљаде и хиљаде њих долазе, да се само поклоне суботи, као што су се преци њихови поклањали златном телету у пустињи. Хиљаде и хиљаде Јевреја, али – човека нема.

Ево једног човека – једног јединог! Ево Господа, болећивијег од сродника, милостивијег од пријатеља, услужнијег од слуге. Он није ни предузео овај дуги и заморни пут из Галилеје у Јерусалим ради суботе и празника но ради овог страдалника. Он је дошао још да делом, а не само речју, изобличи страшно немилосрће једног отупелог рода. Дошао је Човек ради човека.

Рече му Исус: устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек и узевши одар свој хођаше. Од тога часа, вероватно заувек, ангел Божји престао је силазити у Овчију бању и мутити воду; јер, гле, појавио се Месија, старешина ангела, који сам непосредно лечи. Док су људи били под законом, слуге закона, дотле је Господ преко слугу слао помоћ слугама. А када је дошла благодат, и заменила закон, тада се сам Господ приближио људима, као отац синовима, и сам из Своје руке непосредно пружао им дарове. Може се неко запитати: зашто Господ није поставио овом болеснику уобичајено питање: верујеш ли? Зашто од њега није тражио веру, као од многих других? Но зар није вера тога страдалника и сувише очигледна? Тридесет и осам година он је стрпљиво лежао на том једном месту с вером у помоћ с неба? Но не само да је он веровао у чудесно дејство Божјег ангела; он је веровао донекле и у Господа Исуса, иначе Га не би ословио Господом. Да, Господе, хоћу да оздравим, али човека немам. Уосталом треба се сетити, да је Господ исцелио многобројне сумашедше и глувонеме, од којих није могао ни тражити веру, исцелио их је из чистог милосрћа. И у овом случају у Витезди, дакле, Господ се руководио с једне стране чистим милосрђем према једном дугогодишњем страдалнику, који је тако много страдао у једној немилосрдној средини; с друге стране он се руководио намером, да тим делом Свога милосрћа изобличи немилосрђе не само грађана јерусалимских него немилосрђе свих људи свију времена, који гледају свога ближњега у мукама и неће ниједним прстом да крену да му помогну. Најзад, Господ је намерно исцелио овога болесника у суботу – премда је то исто могао учинити и у петак, само да је хтео да би изобличио јеврејско идолопоклонство дану суботноме, и показао, да је човек претежнији од суботе, и да је милосрђе претежније од свих законских формалности. И ово дело Христово има ону јединствену одлику Божјег метода, на име, да се једним махом постигне много циљева.

А тај дан беше субота. И говораху Јевреји ономе што оздрави: данас је субота, и не ваља ти одра носити. О, да ситних душа! О, да затупелих срца! Место да се радују, што се један пузећи црв усправио и опет постао човек, место да му честитају оздрављење, место да узбуне цео град и свичу га на прослављање живога и човекољубивога Бога – место свега тога они се срде на човека, што је узео на раме своју худу постељу и пошао дома! И да се мртвац у суботу дигао из гроба на њихове очи, они се не би задивили његовом васкрсењу него би га укорели речима: што си прашљив у суботу?

А он им одговори: који ме исцели он ми рече: узми одар свој и ходи. А они га запиташе: ко је тај човек који ти рече: узми одар свој и ходи? Погледајте још један доказ крајње затупљености Јевреја и њиховог суботарског гатарства! Исцељени човек прво помиње своје исцељење, као главну ствар, па онда ношење постеље, као споредну, док Јевреји сасвим и не обраћају пажњу на његово исцељење, на његов живот. Природно је било, после његовог одговора, да га упитају: Ко је тај човек, који те исцели? Али не; они питају само за оно друго, за оно споредно и узгредно: ко је тај човек који ти рече: узми одар свој и ходи? Видите ли, како се изродио род изабрани? Видите ли, какав је коров узрастао на њиви, која је некада рађала: Мојсеје, Исаије и Давиде? Видите ли, како се негда узвишена побожност људи израиљских изродила у једну суботарску шпијунажу? И како се свештеничка служба Богу живоме изврнула била у једно полицијско стражарење око кипа богиње Суботе?

А исцељени не знадијаше ко је; јер се Исус уклони, пошто мноштво народа беше на оном месту. Исцељени болесник погледао је с постеље своје у очи Господу; осетио је Његов животворни дах; познао Његову чудотворну моћ; шта више: назвао Га је Господом – али при свем том он није знао рећи ни име свога Исцелитеља нити место одакле је. А Господ, свршивши Своје дело, одмах се удаљи од мноштва народа, и остави да се догађаји даље развијају сами од себе. Он је Сејач, који сеје добро семе, и оставља да семе расте и временом доноси плод сходно земљишту, на које је пало. Учинивши добро дело, дело божанско и по моћи и по милосрђу, Он се удаљава од људи, да Га људи не би славили, као што је мало доцније и рекао: ја не примам славе од људи (Јов. 5, 41). Он се удаљава од људи, да Му опет други људи не би завидели, као што је то често бивало. Он се, најзад, удаљава од људи и ради примера свима нама, који се хришћанима називамо. Добро дело је онда савршено, када се чини из чистог човекољубља, ради славе Божје. Сваки онај ко хоће да чини добра дела, нека их не чини ради сујетне славе и хвале људске. Јер ко своје добро дело намерно изнесе на пазар, личиће на човека, који би своју овцу ставио мећу вукове. Треба, дакле, опрезно чувати своје добро дело, да се њиме не изазове ни људска похвала ни људска завист. Ко пак буде намерно изазвао похвалу и завист људи, тај ће једним својим добрим делом учинити два зла дела: похвала ће шкодити њему лично, а завист ће шкодити другима.

А потом га нађе Исус у цркви и рече му: ето си здрав, више не греши, да ти горе не буде. Исцеливши му тело Господ сада довршује Своје дело и у духовном погледу, објављујући му грех као узрок Његове страшне болести и опомињући га, да више не греши, да ти горе не буде. Не зна се, какав је грех учинио тај човек: но то није ни нужно знати, пошто је извесно, да сваки грех значи увреду Бога и одступање од Бога, као још и да сваки грех, ако се не покаје, пре или после мора донети страдање и муке. Више не греши, да ти горе не буде; тј. сад си од Бога помилован, и грех ти је опроштен; зато не искушавај више Бога, јер место милости можеш искусити мач правде Божје. Ако си се могао правдати за бивши грех недовољним познавањем Бога и Његове моћи, после овога што се збило на теби нећеш се моћи ничим правдати. Ево дивне и страшне опомене и свима нама, да кад једном осетимо милост Божју на себи, не грешимо више, да нас не снађе гора мука од оне, од које смо помиловани.

А човек отиде и каза Јеврејима, да је оно Исус који га исцели. Он је казао то добросавесно и добронамерно. Био је питан за Исуса, и он је мислио, да треба да каже. У исто време, он се осећао дужним пред својим добротвором, па је мислио, да треба да објави Његово име свима и свакоме, нарочито онима који питају за Њ. Лежећи тридесет и осам година и не мислећи ни о чем до о својој муци, он, бедник, није могао ни сањати, какво је зло срце у ових људи, који се распитују за Исуса. Од куда је он могао и слутити, да они распитују за Њ не да Га прославе као чудотворца него да Га убиjу као нарушитеља суботе?

Запазите: он отиде и каза Јеврејима, да је оно Исус који га исцели: не, дакле, који му рече, да узме одар свој у суботу него који га исцели: Он је сав заузет мишљу о свом исцељењу и Исцелитељу, док су Јевреји заузети мишљу о суботи и нарушитељу суботе. Можда он у оним необичним тренуцима није ни осећао разлику између себе и Јевреја у мишљењу о Исусу. Он је преносио своју мисао у њих, своју велику и одушевљену мисао о посети Божјој, о чуду Божјем на себи, те није могао ни приметити њихове ситне и злоковарне мисли, које су се скривале као змије испод лишћа. Он је мислио о прослављању Господа Исуса, свога Добротвора, а Јевреји су мислили о убиству Његовом. Јер се каже даље: и гледаху Јевреји да убију Исуса (Јов. 5, 16). Зашто да Га убију? Је ли зато што је Он био једини човек, кога је узети болесник у Витезди видео за тридесет и осам година? Зато, да. И још Он зато што је Он био једини човек, који је ценио живот једнога човека више него ли мртви кип јеврејске богиње Суботе.

Но кроз све теснаце и заседе јеврејске пакости Господ је пролазио неповређен, ширећи Своје Јеванђеље човекољубља делом и речју, све до онога часа када је Њему било угодно, да се пусти Јеврејима у руке, да би кроз понижење показао Своју праву величину, и да би кроз смрт победио смрт. Зато нека Му је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.