РАСУЂИВАЊЕ

Православна црква поседује неисцрпно благо у доказима живота после смрти. Да наведемо овде један од безбројних, један пример који у исто време сведочи и да душе људске живе после телесне смрти и да драговољна послушност води блаженој бесмртности. Када св. Теодосије Велики основа манастир, имађаше у почетку само седам монаха. Да би ове добро утврдио у сећању на смрт, нареди да се ископа један гроб. Када гроб би готов, Теодосије стаде више гроба, окружен седморицом, и рече: "Ево, децо, гроба готова! Има ли ко међу вама готов за смрт, да би се сахранио у овај гроб?" Један од њих, Василије по имену и свештеник по чину, паде на колена и потражи од Теодосија благослов да умре. Теодосије нареди да се Василију држе помени и подушја: трећина, деветина и четрдесетница, како је обичај над мртвима. Када се сврши четрдесетодневни помен, Василије, здрав потпуно, леже и умре. И би сахрањен у нови гроб. У четрдесети дан пак по његовом погребу, Василије се јави једно јутро међу братијом у цркви и појаше са њима. Виде га најпре само Теодосије, па се помоли Богу, да Бог отвори очи и осталима. И сва братија погледаше и видеше Василија међу собом. Један брат, Летије, од радости рашири руке и хтеде загрлити Василија, но овај ишчезе. А чу се глас Василијев: "Спасавајте се оци и братије, спасавајте се!"

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам безбрижност Господа Исуса у погледу јела и одела и то:
1. безбрижност Његову о Себи, коју Он на делу показује,
2. безбрижност о јелу и оделу, коју Он и другима проповеда (Мат. 6, 31).