Спаси ме од прашине, да не потонем (Пс. 68, 14).

pepeoПрашином је, браћо, обучена душа наша, и кола од прашине дата су на службу души нашој. Да не потоне душа наша у прашину! Да се не зароби прашином! Да се жива искра не угаси у гробу од прашине! Пространо је веома поље од прашине земаљске, које нас привлачи к себи, али је још пространије неизмерно царство духовно, које душу нашу назива сродницом својом. По прашини телесној заиста сродни смо земљи, али по души сродни смо небу. Насељеници смо у привременим колибама, војници смо у пролазним шаторима. Господе, спаси ме од прашине! Тако се моли цар покајани, који се најпре подавао прашини, док није увидео, како прашина вуче у бездан пропасти. Прашина је тело људско са својим маштањима: прашина су и сви злобни људи, који ратују на праведника: прашина су и демони са својим страшилиштима. Од све те прашине нека нас Господ спасе. Једини Он то може. А ми се потрудимо, да прво и прво увидимо непријатеља у себи самима, непријатеља, који привлачи и остале непријатеље. Највећа је беда грешнику отуда, што је он сам савезник непријатеља својих против самога себе, несвесно и невољно. А праведник је добро укрепио душу своју у Богу и царству Божјем, и не боји се; не боји се прво себе, па онда не боји се ни других непријатеља својих. Не боји се зато што он није ни савезник ни јатак непријатеља душе своје. Отуда му не могу ништа ни људи ни демони. Њему је Бог савезник, и ангели Божји заштитници — шта му може човек, шта демон, шта свака прашина?
О Господе Боже наш, триипостасни и једини, који си живу душу удахнуо у прашину тела нашег, спаси нас по милости Твојој, да не потонемо. Теби слава и хвала вавек. Амин.