Красан си љепотом изнад синова човечјих (Пс. 44, 2).

Свето Писмо не придаје особиту цену телесној лепоти, као уопште нечему пролазном. Зато треба сваки читалац Светога Писма да буде довољно пажљив и мудар, те да зна похвалу телесној лепоти применити на дух и духовне вредности. Несумњиво да красота духовна даје неку чудну привлачност и најнестројнијем телу, као што опет ругобна душа чини одвратним и најстројније тело. Пророк Давид отригнувши ријеч добру говори Цару своме, Христу Господу: красан си љепотом изнад синова човечјих. Господ је сам себи створио телесни огртач какав је Он хтео. Да је хтео да се јави у свету као телесно најлепши човек међу свима синовима људским, Он је то могао учинити. Но ми немамо ни спомена у Јеванђељу о томе, да је Он телом Својим привлачио људе к Себи и телесним стројем утицао на људе. Сам је Он рекао: тијело не помаже ништа (Јов. 6, 63). Јасно је, дакле, да Давид не говори о телесној лепоти Цара Христа него о духовној, божанској красоти Његовој. То се уосталом одмах види из даљих речи Псалмопевца: излева се благодат из уста Твојих. Ненадмашна красота Сина Божијег није, дакле, у кроју и облику Његових уста него у бујици благодати, која Му се из уста излева. И видјесмо га, и неимаше изгледа ни красоте, говори пророк Исаија опет о Христу (Ис. 53, 2– 3). Како се слаже дакле, Исаија са Давидом? Сасвим добро, Давид говори о Христовој унутрашњој красоти, а Исаија о Христовом спољашњем униженом положају. Не видесмо Га као цара или богаташа, хоће Исаија да каже, него Га видесмо као слугу и паћеника.
О Господе Исусе Христе, лепши си нам Ти од свих људи и ангела, — слава бесмртној и непролазној красоти Твојој. Исправи, Господе благи, исправи ругобу душа наших, унакажених грехом, молимо Ти се. Теби слава и хвала вавек. Амин.