Оче, хоћу да и они које си ми дао
буду са мном гдје сам ја (Јов. 17, 24).

Ево воздајанија трудбеницима Божјим! Ева славне награде следбеницима Христовим! Оно што Син Божји хоће, и Отац хоће, и Дух Свети хоће. А оно што Света Тројица хоће, оно бива. А шта хоће Господ Син Божји? Он хоће, да и ученици Његови буду са Њим заједно у царству небеском; и не само Његових 12 ученика него и сви они, вели Господ, који ме узвјерују њихове ријечи ради (17, 20). У те се и ми рачунамо, браћо моја, који се крстисмо и веру апостолску примисмо и одржасмо; али само под условом, ако се сами тога великог блага не одрекнемо неделима својим, одступањем од вере, нечистотом греха, богохулним речима и помислима. Оче, хоћу, говори Господ даље, да виде славу моју коју си ми дао. Нека нико не закључи из ових речи, да је Син мањи од Оца. Јер пре тога сам Господ говори Оцу Своме: ја тебе прославих (17, 4). Видите ли, какво је равенство Оца и Сина, и каква је бесконачна љубав Њихова међусобна. Ја тебе прославих... и сад прослави ти мене, оче. Но да слава Христова не почиње на земљи и у времену, показују речи Господа Христа – славом коју имадох у тебе прије него свијет постаде. То није, дакле, слава земаљска ни времена, нити слава светска и људска, него слава небеска, вечна, непролазна, неисказива. Како, на име, хоће Син Божји да Га Отац прослави? На тај начин што ће ту небеску и вечну славу показати свима онима који Сина Његовог послушаше, за Њим пођоше и заповести Његове испунише. У тој слави жели човекољубиви Господ да и ми узмемо учешћа – не само апостоли него сви ми који се именом Његовим именујемо. О милости, о човекољубља! Догма нашег бесмрћа и живота вечног и славе вечне није од људи, браћо, него од самога Господа и Спаса нашег. О да нас само телесне бриге, леност на молитви, и узајамна мржња не одвоје од ове славе Христове, од живота бесконачнога!
О Господе благи и милостиви, опрости нам грехе наше и даруј нам царство Твоје вечно. Теби слава и хвала вавек. Амин.