Који једе мене и он ће живети мене ради (Јов. 6, 57).

Тако говори Господ Христос, живот и источник живота. Дрво једе земљу и ваздух и светлост. Ако дрво не једе земљу и ваздух и светлост, да ли ће да расте и живи? Одојче на грудима мајке своје шта друго једе него мајку своју? Ако не једе мајку своју, да ли ће да расте и живи? Тако исто ни дух наш нити ће расти ни живети, ако не једе Христа, живога и бесмртнога. Овде није реч о животу општем, којим природа живи, нити о животу закржљалом, којим незнабошци живе, него о животу посебном, божанском, вечном; о животу пуном и радосном. Тај живот даје се људима само Христом, и он долази само онима, који се хране Христом. Сваки је човек онолико велики каквом се храном храни; и сваки је човек онолико жив каквом се храном храни. Није овде реч о телесној храни, јер се телесном храном не храни душа човекова него само тело човеково. Људи се разликују и по телесном расту и животу, али та је разлика сасвим незнатна. Разлика пак у духовном расту и животу међу људима је огромна: докле се једни људи растом духа свога једва уздижу над земљом, дотле се други узвишују до небеса. Разлика између Ирода и Јована Крститеља зар је мања од разлике између цара и ангела? Докле се онај први и телом и духом вуче по земљи и злочином брани столицу своју на земљи, дотле овај телом стоји на камену у пустињи а духом се уздиже на небеса међу ангеле.
О браћо моја, уздигнимо дух свој на небеса, где Христос Господ седи на престолу славе вечне, и хранимо и појимо дух свој и срце своје Њиме, чистим и свемоћним животом. Тако ћемо се само удостојити да будемо Његови санаследници у царству небеском.

Исусе Господе, истинити Боже наш, храно наша слатка и Хранитељу наш човекољубиви, не одрини нас од груди Твојих божанских, јер смо слаби и нејаки. Храни нас Собом, о милостиви Хранитељу наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.