Глас вапијућег у пустињи: приправите
пут Господњи, поравните у пустињи
стазе Богу нашему (Иса. 40, 3).

Кад цар хоће да посети неко место, он пушта напред веснике своје. Необичном Цару приличи и необичан весник. Цару Христу весник у пустињи био је Мојсеј, у Јерусалиму пророци, у Назарету архангел, у Витлејему источни мудраци, на Јордану Јован. Никада ниједан цар у роду човечјем није имао такве веснике. Свети Јован Крститељ био је тако исто необичан и особит као и други весници Христови. Он је био глас вапијући у двострукој пустињи: у Јорданској и у људској. Као што је Јорданска пустиња била бесплодна и суха, тако је и пустиња људског духа била бесплодна и суха. Јован није могао озеленити и оплодотворити људску пустињу, но он ју је крчио и орао, и тако приготовљавао земљу и уравњавао тле за великог Сејача, који долазећи носи Собом и семе и дажд - семе науке да посеје и дажд благодати свише да озелени и оплодотвори. Покајањем је Јован приготовљавао пут а крштењем у води уравњавао стазе. И пут и стазе - то су душе људске. Покајањем су се душе људске приготовљавале да приме семе Христово, а крштењем у води - да то семе зарију дубоко у земљу срца свога. Охоли и ништи кад се наги погрузе у воду сви су уједначени, уравњати у ништавилу своме пред величанством преславнога Христа Спаситеља. Све долине нека се повисе, и све горе и брегови нека се слегну. Овде није реч о долинама и бреговима земаљским него о ништим људима и охолим људима. Као што су мртваци у гробљу пред очима живога човека сви једнаки, тако су и сви грешници, ништи и охоли, робови и господари, једнаки пред Богом живим. Такво чудесно виђење виде Исаија, син Амосов, пророк Бога живога, Бога јединог и истинитог.
О Господе, Царе небески, коме се воинства небеска клањају дан и ноћ, призри још једанпут на ништавило наше, и због понижења Твога и страдања Твога за нас спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.