Уђи у стијену, и сакриј се у прах од
страха Господњега и од славе
величанства његова (Иса. 2, 10).

Ово је горки подсмех пророка народу своме, народу идолопоклоничком. Народ је био одбацио веру у једнога правога Бога и почео се клањати идолима од камена и од земље. Шта ћеш чинити, народе зли, кад се покаже страх Господњи? Куд ћеш побећи, кад се јави слава величанства Његова? Бежи у камен, од кога си направио себи Бога! Бежи у прашину, од које си направио себи Бога! - о како је језовит подсмех пророка видовитог! Ко може ући у стену и сакрити се? Ко може побећи у прах, и заклонити се од Свевишњег?
Но оставимо, браћо, јеврејско идолопоклонство, за које су Јевреји довољно били кажњени, па се за час обазримо на идолопоклонство међу нама хришћанима. Шта је нагомилано злато до идол? Шта су заграбљене њиве друго до идол од прашине? Шта је раскошно одело друго до идол, направљен од животињске коже и длаке? Где ће се сакрити идолопоклоници нашег поколења, кад се покаже страх Господњи и кад се јави слава величанства Његова? Бежи у злато, златопоклониче! Бежи у земљу, земљопоклониче! Сакри се у животињске коже и затрпај се длаком од лисица и влакном од мртвог бубиња, идолопоклониче! - О горка иронијо! Све ће то огањ сагорети у Дан Господњи, у Страшни Дан онај. И човек ће стати лицем у лице са Јединим Величанственим и Непролазним. Сви ће идоли људски пропасти од огња пре људи, и Судија ће бесмртни упитати идолопоклонике: где су вам богови ваши?
Давно је живео на земљи Исаија, син Амосов, пророк Божји, али је његово виђење и дан данас страшно, и корисно, и опет страшно.
Теби се ми јединоме клањамо, једини живи Господе. Све друго је пролазна прашина. Помози, Господе, помози, да се ум и срце наше не прилепе за пролазну прашину, него за Тебе, само за Тебе, једини Живи. Теби слава и хвала вавек. Амин.