Вјером Мојсије ... држаше срамоту Христову за веће богатство
од свега блага мисирскога; јер гледаше на плату (Јевр. 11, 26)

Не хте Мојсеј да остане у двору фараоновом, нити да се назове посинак фараонов. Више вољаше страдати с народом Божијим него ли шати земаљску сладост гријеха. Како различити беху од Мојсеја потомци његови, који из фараонских разлога осудише Цара славе на смрт! Сви ови више би волели једну годину проживети у трулежном двору фараоновом него ли с Богом путовати 40 година по пустињи. А Мојсеј је оставио све почасти, све богатство, све ласке, које је само богати Мисир, и то још на двору царском, могао дати, па је на заповест Божју кренуо кроз гладну и жедну пустињу с вером да иза пустиње постоји земља обећана. То и значи држати срамоту Христову изнад свакога блага мисирскога.
Срамота Христова јесте оно чега се светски људи, са силним запахом земље, стиде код Христа. А то је Христова беда на земљи, његов пост, бдење, молитва, потуцање без крова, осуда, понижење, срамна смрт. Ту срамоту Христову ценили су апостоли, а после њих и сви многобројни светитељи, за веће богатство од свих блага васионских, јер је Господ васкрсао после ове срамоте, и отворио двер небесну, и показао рајску земљу обећану, у коју је Он повео човечанство путем Своје срамоте, или пустињом Свога страдања.
О Господе, прослављени и васкрсли, помози нам да сваку кап Твога зноја и Твоје крви држимо непоколебљиво као богатство веће од свега блага светскога. Теби слава и хвала вавек. Амин.