ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Лав I, папа римски. Рођен у Италији од родитеља благочестивих. Би најпре архиђакон код папе Сикста III, а по смрти овога узведен, и преко своје воље, на престо папе римскога. Кад је Атила са Хунима дошао близу Рима и спремао се већ да разори и сагори овај град, Лав изађе пред њега у архијерејском одјејању, укроти гнев хунског вође и отклони пропаст Рима. Колико се Атила дао усаветовати од светога човека, толико се морао устрашити од визије апостола Петра и Павла, који стајаху поред Лава, и пламеним мачевима прећаху Атили. И не само да је Лав спасао Рим, него је он помогао много спасењу Православља од јереси Евтихијеве и Диоскорове. Јерес ова састојала се у сливању божанске и човечанске природе Христове у једну и, следствено, у одрицању две воље у личности Господа Спаситеља. Због тога би сазван IV васељенски сабор у Халкидону, на коме се прочита посланица Лава, коју Лав беше написао и положио на гроб светог Петра, а свети Петар исправио. Пред смрт провео је четрдесет дана у посту и молитви на гробу апостола Петра, молећи овога да му јави да ли су му греси опроштени. Апостол му се јави и рече да су му сви греси опроштени, осим грехова у рукополагању свештеника (из чега се види колико је тежак грех недостојног рукополагати). Светитељ поново припадне на молитву док није био извештен да су му и ти греси изглађени. Тад мирно преда душу Господу. Свети Лав упокојио се 461. године.

2. Свети Флавијан. Свети Флавијан, патријарх цариградски после светог Прокла. Савременик светог Лава папе. Борио се одлучно против Евтихија и Диоскора, но жив не дочека тријумф Православља на IV васељенском сабору, јер пре тога на једном јеретичком сабору у Ефесу буде бијен и гажен тако бездушно да ту и умре. Верни војник Христов, храбри бранилац и исповедник вере православне. Упокојио се 449. године.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЛАВА папе Римског

Овaj велики светитељ и пастир Цркве Божје у Риму Лав рођен је у Италији. Отац му се звао Квинтијан. Од младости се учио књизи и световној философији, и одрастао у хришћанским врлинама. Пошто изабра духовни живот, он најпре би архиђакон кад папе Сикста III[1]. A пo смрти овога он би због свог превеликог целомудрија и чистоте једногласно изабран од свих на престо римске цркве. И словесне овце Христове пасаше добро као пастир добри, полажући душу своју за њих. Јер кад онај опасни насилник Атила, кнез Хуна, назван бич Божји, освојивши многе земље, дође у Италију с намером да је попали и опустоши, пaпa Лав учини ово. Видећи да се Атили не може ништа одупрети, он се усрдно помоли Богу са постом и сузама, молећи за Његову заштиту, и призивајући у помоћ свете врховне апостоле Петра и Павла. Затим изађе пред насилника у архијерејском одјејању да га моли и укроти његов гнев, готов и да умре за своје овце. И пошто је разговарао с њим благим и богонадахнутим речима, он га од вука претвори у овцу.
Јер насилник кротко и смирено саслуша речи Божјег угодника, дивећи се архијерејском одјејању његовом и осећајући страх од чесног и светог лица његовог, учини по жељи његовој, и журно оде из Италије. А када Атилини доглавници и војводе, зачуђени његовом необичном и брзом променом од гнева на кротост, питаху Атилу, зашто се уплашио и послушао једног римског човека који је без оружја изашао пред њега, те се повукао из Италије, остављајући у њој толика блага, Атила им одговори: Зар ви не видесте што ја видех? Јер ја видех два ангеловидна мужа (свете врховне апостоле Петра и Павла), који стајаху поред папе, са исуканим мачевима, и смрћу ми прећаху, ако не послушам архијереја Божјег.
Такав беше овај велики угодник Божји Лав: страшан не само невидљивим него и видљивим непријатељима, а пун љубави за овце, јер ради њих неустрашиво изиђе пред насилника, готов да пострада.
У време Лавова епископовања појавише се, после Несторијеве јереси, бестидни богохулници: Евтихије, архимандрит цариградски, и Диоскор, патријарх александријски[2]. Они су две природе у Господу нашем Христу, божанску и човечанску, стапали у једну. И овом својом јереси изазваше силну пометњу у Цркви Божјој. А сазваше у Ефесу свој безакони сабор (449 г.), на коме неправедно осудише и убише светог Флавијана, патријарха цариградског[3], заштитника Православља. И многа зла чињаху правовернима.
Тада свети Лав пaпa показа велику ревност, да би утишао и уклонио пометњу, изазвану од јеретика у Цркви. Он писа прво цару Теодосију[4], затим цару Маркијану[5], да устроје Васељенски сабор. И у време цара Маркијана и Пулхерије[6] састаде се 451. године у Халкидону[7] свети Четврти Васеленски Сабор против Евтихија и Диоскора, који уче да у Господу Христу постоји једна природа. На том светом Сабору беше шест стотина и тридесет светих Отаца. На Сабор није могао лично доћи пресвети пaпa Лав, једно због старости и даљине пута, а друго због тадашњих честих варварских напада на Италију, који су веома отежавали путовање. Зато свети Лав посла своје изасланике: епископа Пасхазија и Лукенција, и презвитере Бонифација и Василија. И кад на Сабору настаде велики спор, и велике несугласице код многих, свети Оци наредише да се прочита посланица овог светог Лава, епископа римског, упућена ранијем патријарху Цариградском светом Флавијану, који сазва помесни сабор у Цариграду против јеретика (448 г.). Прича се касније да је ову посланицу својом апостолском руком исправио сам свети врховни апостол Петар. О томе Јован Мосх и његов саподвижник Софроније, патријарх јерусалимски[8], у своме Лимонару пишу ово: Ава Мина, старешина саламанског манастира близу Александрије, исприча нам како је чуо аву Евлогија, патријарха александријског[9], где казује ово: Када допутовах у Цариград, састадох се са господином Григоријем, архиђаконом римске цркве, мужем ваистину изванредним и врлинским, и разговарах с њим. Он ми исприча да је пресвети и преблажени Лав, пaпa римски, посланицу коју је написао светом Флавијану, патријарху цариградском, против злочестивих јеретика Евтихија и Несторија, метнуо на гроб врховног апостола, па је молитвама и бдењима и постом молио врховног апостола, говорећи: Ако ја што као човек у овој посланици грубо или недовољно изразих, или пропустих, исправи ти, коме је од Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа поверен овај престо и црква. - После четрдесет дана јави му се апостол кад беше на молитви, и рече му: Прочитах, и исправих. - Лав узе своју посланицу са гроба блаженога Петра, отвори је и виде да је исправљена апостоловом руком.
Када ова посланица светог Лава папе би на Четвртом Васељенском Сабору прочитана, сви свети Оци повикаше: Апостол Петар говори кроз уста Лава! Ипак, Свети Оци саборски проверише ову посланицу, и нађоше да се она слаже са учењем светог Кирила Александријског[10]. Тако свети Сабор потврди ову посланицу светог Лава, посрамивши јеретике, и тражаше да је сви потпишу, што и би.
Али не само тада, него и доцније ова посланица, која утврђује Православље а запушује уста јеретицима, беше у великом поштовању код светих Отаца, као и код гореспоменутог блаженог Евлогија, патријарха александријског, који чврсто стајаше уз њу борећи се са богохулним јеретицима, због чега беше мио светоме Лаву, који већ беше отишао из овога света и са светима стоји пред Богом. О томе свети Софроније пише у Лимонару овако: Свети Теодор, епископ града Дарне у Либији[11], исприча нам ово: Када бејах келејиик светог патријарха александријског Евлогија, видех у сну мужа света и светла, који ми рече: Извести о мени патријарха Евлогија. A ja га упитах: Ко си ти, владико? и шта да му кажем о теби? Он ми одговори: Ја сам Лав, пaпa римски. Ја онда уђох и рекох светом Евлогију: Пресвети и преблажени пaпa Лав, поглавар римског престола, жели да уђе код тебе. Чувши то, патријарх Евлогије устаде одмах и изиђе му у сусрет. И пошто сатворише молитву, целиваше један другог, и седоше. Тада божанствени Лав рече светоме Евлогију патријарху: Знаш ли због чега сам дошао? А он одговори: Нe знам. И рече му Лав: Доћох да ти заблагодарим што се добро и јуначки држиш моје посланице, и њоме затвараш уста јеретицима. Ја је написах брату моме Флавијану, патријарху цариградском, ради обличења злочестиве јереси Несторијеве и Евтихијеве. Знај, дакле, брате, да сте толики ваш божанствени труд и усрђе указали не само мени него и врховном апостолу Петру, који је ту посланицу прочитао и исправио, а сврх свега самој истини коју проповедамо, а која је Христос Бог наш. - Ово ја видех, рече епископ Теодор, не само једанпут, него и други пут и трећи пут, како се они састају и говоре међу собом о томе. И известих светог Евлогија о овом виђењу. А кад он то чу, заплака, и подигнувши руке к небу заблагодари Богу говорећи: Благодарим Ти, Господе Христе Боже наш, што си мене недостојна удостојио да будем проповедник Истине твоје, и што је твоја велика и неисказана доброта благоволела, молитвама слугу твојих Петра и Лава, примити ову малу смелост нашу као удовичине две лепте.
Али, ово се виђење догодило много година после престављења Лавова. Јер је свети Евлогије живео за царовања Маврикија и Фоке[12], док је свети Лав скончао пре тога, у време цара Лава Великог[13].
Пошто пресвети пaпa Лав зађе у дубоку старост, и приближи се својој кончини, он би обавештен да су му греси опроштени. Јер је четрдесет дана провео у посту и молитви на гробу светог апостола Петра, молећи светог апостола да умоли Бога да му грехе опрости. И пошто се наврши четрдесет дана, јави му се свети апостол Петар, и рече: Молих за тебе, и опроштени су ти сви греси осим грехова у рукополагању свештеника, јер ћеш о томе одговарати да ли си по закону и достојне рукополагао, или ниси.
После овог обавештења свети Лав удвостручи своје молитве, пошћење и милостиње, скрушеним срцем вапијући, док не би извештен да су му и ти греси опроштени. И пошто се тако, као што треба, припреми за одлазак, он предаде своју свету душу у руке Божје, и придружи се к светим ранијим великим јерарсима и учитељима[14], претставши с њима престолу Христа Бога нашег, слављеног и обожаваног са Оцем и Светим Духом вавек.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ФЛАВИЈАНА ИСПОВЕДНИКА патријарха Цариградског[15]

Пресвети отац наш Флавијан најпре беше сасудочувар и презвитер свете Велике Цркве у Цариграду[16]. A после пресветог Прокла[17] у време цара Теодосија Млађег и сестре му Пулхерије[18] би уздигнут на патријаршиски престо због беспрекорног и богоугодног живота свог. У цара пак беше неки евнух Хрисафије, врло покварен и злобан човек. Он беше против избора светог Флавијана за патријарха, јер беше јеретик. Знајући да је Флавијан побожан и чврст у правоверју, он га није волео. И тражио је разлога да му на неки начин науди. Уживајући велику наклоност цареву, он беше обесан у лукавим делима својим, и веома моћан. И пронађе разлог. О томе црквени историчар Никифор[19] пише овако: Хрисафије наговори цара да стави патријарху до знања, да треба као новоизабрани патријарх да пошаље цару у знак благослова неки поклон, достојан цара.
Пресвети Флавијан спреми чисте хлебове, и посла их цару као благослов и поклон, заиста достојан цара. Хрисафије одби хлебове, и поручи патријарху да пошаље као благослов злато а не хлебове. Свети патријарх одговори по изасланику да такве поклоне он нема, јер је сам убог, пошто је презрео богатство овога света, осим да да нешто црквено. И још рече патријарх: Хрисафије зна добро, да су црквено злато и сребро Божји, и да се никоме немогу давати сем сиротињи.
А црквени историчар Евагрије[20] Пише: Пошто је Хрисафије досађивао патријарху поводом златног поклона, свети патријарх узе из олтара неке златне сасуде и посла му их, да би га тиме застидео, и изобличио за грамжљивост. Хрисафије се силно наљути, и потстицаше и цара на гнев, говорећи му: Новопостављени патријарх се руга твојој царствености. - Но ипак Хрисафије не могаше ништа наудити патријарху, пошто благочестива девојка Пулхерија, сестра царева, која тада управљаше целим царством Византијским, подржаваше патријарха, бранећи невиног светог човека. Видећи то, Хрисафије се потруди да и благочестивој Пулхерији ископа јаму. Лукавством својим он успе да царицу Евдокију дигне против ње, као што о томе опширно пише у житију свете Пулхерије[21] и учини да цареву сестру удаље из царског дворца и уклоне са царске власти. Јер цар Теодосије, слушајући своју супругу Евдокију и Хрисафијев савет, жељаше да патријарх примора сестру његову да се замонаши, да би је на тај начин потпуно уклонио са царске власти.
Такво би тајно саветовање код цара, на које би позван и патријарх. И он устима обећа да ће испунити цареву жељу, али срцем не пристајаше на то. Јер је сматрао да би била неправда уклонити са управе царства тако мудру, благоразумну, целомудрену и свету царевићку, која је своме брату цару Теодосију, кад је као малолетан остао без родитеља, била уместо мајке, и заштитница вере, и добра управитељка над целим царством. И свети патријарх кришом извести свету Пулхерију о тајној намери царевој. Благочестива царевићка Пулхерија, разумевши царичино и Хрисафијево непријатаљство и братовљеву намеру, сама напусти царску власт, оде из дворца и престонице, и повуче се у тиху самоћу. Тада лукави Хрисафије улучи ову згодну прилику, те све своје пакосне замке окрену против пресветог патријарха Флавијана, наговарајући и хушкајући цара против њега, што није тајну цареву сачувао, и што помаже Пулхерију а не цара. Јер се сазнаде да је патријарх обавестио Пулхерију о царевој намери, и цар беше љут на патријарха Флавијана.
У то време живљаше у Цариграду архимандрит Евтихије, који основа нову јерес, којом похули на Господа нашег Исуса Христа, сливајући две природе његове, божанску и човечанску, у једну природу. Тиме он уствари одрицаше човечанску природу Христу. Овај Евтихије беше Хрисафију отац по духу, јер га од светог крштења задоби. И када пресвети патријарх сазва помесни сабор у Цариграду[22], и на њега позва Евтихија да пред свима изложи своје исповедање вере, он не хте доћи на сабор, изговарајући се да из манастира свог као из гроба никуда не излази, и да је стар и болестан. Но пресвети патријарх опет посла к њему архимандрите, презвитере и ђаконе, љубазно га позивајући и побуђујући на покајање, да би се пред свима одрекао свога зловерја и присајединио светој Православној цркви, како би се и остали који гледају у њега обратили од зловерја Православљу. И Евтихије једва пристаде да дође на сабор. На путу за сабор он најпре сврати у царски дворац, тражећи цареву заштиту и помоћ. И преко Хрисафија он умоли цара да пошаље с њим угледне људе и војнике. И посла цар с њим патриција Флоренција, и друге великодостојнике, и војску. И иђаше Евтихије на сабор као у рат, окружен војницима и царским великодостојницима, који послаше изасланике сабору са оваквом поруком: Нећемо ући у сабор, нити Евтихија увести, док нам не обећате да ћете га са сабора пустити слободна. - И оци обећаше то. И када ови уђоше, најпре се прочиташе Евтихијеве књиге, пуне јеретичких догмата, које Евтихије беше разаслао по манастирима, придобијајући многе за своје једномишљенике. Затим би предложено самом јеретику Евтихију да својим устима усмено исповеди како верује. И он рече: Исповедам да је Господ наш имао две природе пре сједињења, а да по сједињењу има једну природу.
И наредише оци да он своје јеретичко умовање прокуне, и православне догмате прими. Али он не хтеде. Тада пресвети Флавијан са свима светим Оцима, међу којима беху тридесет и два епископа, двадесет и три архимандрита, и много презвитера и ђакона, лишише Евтихија свештеничког чина. A то лишење беше овако написано:
"Евтихија, некадашњег презвитера и архимандрита, пошто се из његових ранијих књига и садашњег усменог вероисповедања нађе да болује од Валентинове и Аполинаријеве јереси и да је упорни присталица њихових богохулстава, који се не постиде наших савета, нити прими учење, и не пристаде уз праве догмате, ми, плачући и оплакујући његову потпуну погибао, осудисмо у Господу нашем Исусу Христу, кога он хули, да буде лишен целокупне свештеничке службе, и нашег oпштења, и старешинства манастирског. Сви који ово знају, а буду и после овога разговарали с њим и долазили к њему, подлеже казни одлучења, јер се нису удаљили од његових измишљотина. Флавијан, епископ Цариграда - Новога Рима, расудивши потписах". Исто тако потписаше и сви епископи и архимандрити.
Лишен чина, Евтихије се држаше царског двора, јер му моћни Хрисафије беше у свему помоћник. А лукави евнух Хрисафије, бесан и силно киван на светог Флавијана, употреби сва препредена средства, како би га отерао са престола, те тако и одмаздио за Евтихија, и још више уцвелио Пулхерију. Пошто му је цар у свему излазио у сусрет, он је чинио у име царево све што је хтео. И написа Хрисафије писмо патријарху александријском Диоскору[23], човеку врло рђавом, и необично препреденом, и непобожном. У писму га је позивао да устане против Флавијана, а узме у заштиту Евтихија, обећавајући му велику наклоност цареву. А написа му и од стране цара, да покупи све своје једномишљенике епископе, и што пре допутује у Ефес, да ту образује велики сабор који би решавао о догматима вере, пошто Флавијан нека нова мудровања, пуна јереси, уноси у Цркву, и изазива пометњу. Стога Флавијана треба на сабору судити, и свргнути као неправоверног, а Евтихија, ако се нађе невин, ослободити и чин му вратити.
Исти Хрисафије наговори и царицу Евдокију, те и она помагаше Евтихија у његовом раду против Флавијана. А Диоскор одмах сакупи преко педесет својих једномишљеника епископа, и неког архимандита Варсума са хиљаду монаха, и хитно отпутова у Ефес. И у Ефесу у светој цркви он устроји то безаконо и неправедно збориште, на коме беху сто двадесет и осам епископа, који по царевом наређењу беху дошли из разних крајева[24]. Дође и пресвети Флавијан, који беше позван на суд. А писа цар, или боље - Хрисафије у име цара, војводи Елпидију, и осталим војводама који беху тамо са војском, да не пусте на сабор ниједног од оних епископа који су осудили Евтихија и потписали одлуку о томе.
И то неваљало збориште отпоче рад. Председавао је Диоскор. Најпре претстаде Евтихије, и поднесе написано своје исповедање вере, у коме на вешт начин јерес беше прикривена лукавством. А Флавијаново исповедање вере сабор не хтеде да прими. И беше за дуго време велика вика и метеж, јер једни брањаху Евтихија као невиног и правоверног, а други се заузимаху за Флавијана. Али мало беше оних који подржаваху Флавијана. Јер велика већина заволе већма таму него светлост, и претпостави лаж истини, угађајући цару земаљском а не небеском. Цар Теодосије, ма да беше благочестив, ипак као човек сагреши из незнања, не провидевши лукавство Евтихијево, Диоскорово и Хрисафијево. Јер Хрисафије вештим лукавством непрестано држаше у обмани цареву душу. И тако цар у незнању свом сматраше јеретике за правоверне, и лажи коју су они говорили вероваше као истини, пошто није била поред њега благоразумна сестра његова, блажена Пулахерија. После дугих расправа и многе вике, на том ефеском зборишту би потврђен јеретички догмат о једној природи у Христу а не о двема. И јавно би хваљен и слављен тај догмат као благочестив. И јеретика Евтихија огласише за невиног и правоверног. А правоверног и благочестивог патријарха Флавијана разбојнички осудише као јеретика, не допустивши му да се брани, нити хтевши да чују његово правоверно исповедање вере. И председник Диоскор изрече против њега пресуду о свргнућу: лишава се епископства и свештенства и сваке духовне власти, и шаље се на заточење у египатски град Лидију.
А Онисифор иконијски[25] са неким другим епископима, знајући да је Флавијан невин, припадоше к ногама Диоскоровим, говорећи: Нe чини то, свечесни оче! јер Флавијан није ништа учинио што заслужује свргнуће. Ако му пак треба нека казна, онда нека буде кажњен, али нека не буде свргнут. Но Диоскор, уставши са престола, рече: Нећу другачије рећи, па макар ми језик отсекли. А архимандрит Варсума викаше: Ко учи да су у Христу две природе, тај нека буде расечен напола! - Но пошто епископи настојаваху са својом молбом за Флавијана, Диоскор викну: Где су војводе? - И одмах уђоше у цркву војводе са Елпидијем и много војника, и донеше огромне гвоздене вериге, спремљене за Флавијана. А уђоше и Варсумови монаси. Тада епископи повикаше: Варсума је разбојник, преврну целу Сирију, и доведе противу нас хиљаду монаха! Варсума је разбојник! Анатема на Варсуму! А Варсума викаше: Треба убити јеретика Флавијана, убити! И навалише убилачке руке на светитеља, бијући га једни песницама, други штаповима. Па и сам Диоскор јурну на светитеља који већ беше пао, и стаде га газити ногама. И бише га докле се не наситише, и оковаше га у вериге, иако је једва био жив.
Диоскор примораваше епископе да сви потпишу одлуку о Флавијановом свргнућу. Једномишљеници Диоскорови потписаше одмах, а они који беху свесни неправде и разбојништва који се чине, не хтедоше да потпишу. Њих опколише наоружани војници и не пуштаху их из цркве, док Варсумови монаси бесно претећи викаху на њих. И тако држаху епископе цео дан не пуштајући их из цркве. А кад паде ноћ, епископи, видећи да се друкчије не могу ослободити беде и изаћи, потписаше и против воље. И тако се заврши тај разбојнички сабор.
А свети Флавијан, исповедник Христов, трећи дан после оног бездушног бијења предаде своју душу у руке Христа Бога[26], за кога свргнуће и убиство поднесе као Авељ од Кајина, и уместо у прогонство он оде на небо. После њега патријархом постаде Анатолије[27].
Потом се откри Хрисафијева поквареност и лукавство, и он би са срамом прогнан из царског дворца, и погибе с хуком. А царица Евдокија, укроћена гневом царевим, оде у Јерусалим. Света пак Пулхерија би са славом враћена у царски двор, пошто ју је брат њен, цар Теодосије, много молио за опроштај. И она одмах веома свечано пренесе мошти исповедника Христовог светог Флавијана у Цариград[28].
А Диоскор и Евтихије потом пропадоше, јер их свети Оци на Четвртом Васељенском Сабору, у Халкидону[29], предадоше вечном проклетству. Христова пак Црква, којој врата адова одолети не могу, цветаше у правоверју, славећи Христа, не у два лица раздељеног, него у двема природама несливено сједињеним познатог, и хваљеног и величаног са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

CПOMEН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПИУЛИЈА

Овaj свети мученик пострада за Христа мачем посечен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АГАПИТА ЕПИСКОПА СИНАДСКОГ, исповедника и чудотворца

Свети Агапит живљаше у време цара Диоклецијана[30]. Беше родом из Кападокије, син хришћанских родитеља. Још као млад оде у један тамошњи манастир у горама Синадским, у коме је било око хиљаду монаха. Сакупивши од њих различите врлине, као што пчела скупља мед са различитих цветова, он постаде искусан извршилац заповести Господњих. А тело своје изнури постом, бдењем и великим уздржањем. Тако, једном се читавих осамдесет дана хранио само кором од дрвета. Па и спавање победи, уколико је то могуће човеку. Он је био од користи и потребе свој братији манастирској; све је монахе сматрао као своје господаре, и називао их својим господарима. Због свега тога би удостојен те доби од Бога благодат чудотворства. И он молитвом: умртви једног дракона, и излечи једну девојку од тешке болести. Стога га сви вољаху, и дивљаху му се.
Када цар Ликиније[31] сазнаде за овог светитеља да је јунак телом, узе га, иако светитељ није хтео, и уврсти међу своје војнике. Али светитељ ни тамо не умањи своје подвиге, него и војничке дужности беспрекорно вршаше, и уобичајене подвиге обављаше. И овај блажени исцељиваше не само људе од неизлечивих и смртоносних болести, него и коње и волове и све остале животиње. И то их исцељиваше самом својом појавом и присуством.
Пошто свети Агапит виде у оно време како силно бише мучени за веру Христову добропобедни мученици Христови: Викторин, Доротеј, Теодул и Агрипа[32], зажеле и он да им се придружи. Када овима главе отсекоше, и они примише венце мучеништва, тада овај блажени Агапит би ударен копљем, али остаде неповређен ради спасења многих.
Када Ликиније умре, и Константин Велики постаде цар римскога царства, догоди се ово. Неки веома ваљан царев службеник полуде од нечистог духа, и стаде викати и изговарати име овог светог Агапита. Стога цар позва у двор светог Агапита; и чим се он помоли Богу, побеже демон, и службеник постаде здрав. И светитељ никакав дар не хтеде од цара, сем да га ослободи војне дужности, како би он могао отићи у своју љубљену самоћу. Цар га одмах ослободи војне дужности, и он се врати у своју самоћу.
После неког времена епископ Фригијског града Синаде[33] узе к себи светог Агапита, и рукоположи га за свештеника, иако овај то није хтео. А пошто се после кратког времена епископ упокоји, свети Агапит би посвећен за епископа Синадског избором Божјим и свештенства и васцелог народа.
Чим постаде архијереј, он учини превелика чудеса; а би удостојен и пророчког дара. Као јасан доказ тога треба да наведемо нека пророштва и чудеса светитељева. Једна жена чу за овог светитеља, и желећи да добије благослов од њега, дође к њему. Када је он виде, рече јој све што је она учинила од детињства, посаветова је и отпусти са великом духовном коришћу. И једног ђакона из Ираклије тракијске, који дође к њему ради благослова, светитељ изобличи што је упропастио једну девојку. И многа друга чуда учини светитељ. Он је самим додиром своје руке, и самом сенком свога тела, и самом речју својом, исцељивао од неизлечивих болести.
Пошто је тако красно и богољубиво поживео, и дубоку старост доживео, свети Агапит се упокоји у Господу, у четвртом столећу.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ВИКТОРИНА, ДОРОТЕЈА, ТЕОДУЛА И АГРИПЕ

Пострадали у исто време са св. Агапитом, епископом синадским[34].

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЛАВА И ПАРИГОРИЈА

Од ова два мученика, пострадалих у Патари Ликијској, блажени Паригорије, пошто би стављен на најразноврсније муке, доби бесмртни венац мучеништва скончавши у Христу. А славни Лав, оставши caм, није подносио растанак са мучеником Паригоријем, и горко је плакао и јадиковао што и он не би удостојен венца мученичког. Зато отиде на оно место где беху сахрањене мошти светог Паригорија, и плакаше, јер му је срце горело љубављу за мучеништво. Затим отишавши одатле, он дође у једно место у коме су идолопоклоници празновали неки свој празник. И видевши буктиње и свеће, које су давале јаку светлост, он их својим рукама покупи, побаца на земљу и ногама погази. Стога би ухваћен, и изведен пред градоначелника на суд. Испитиван, он изјави да је Христос истинити Бог. Зато га силно жилама тукоше. Али јунак Христов то поднесе са толико радости, као да је страдао неко други а не он. Затим још злостављан и мучен, он би бачен у једну безводну и безизлазну провалију. Пошто се помоли Богу, он предаде душу своју у руке Божје, и тако доби жељени венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ TOME I, патријарха Цариградског

Свети Тома I био је патријарх Цариградски од 607 до 610 године. Упокојио се у миру. Спомен његов и сабор празнује се у Великој Цркви.[35]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КОЗМЕ

Замонашио се у Кијево-Печерском манастиру. Но након неког времена он, по указању с неба, остави Печерску обитељ и оде на реку Јахрому. Тамо, на 45 км. од града Владимира, он основа Успенски манастир. Изабран за настојатеља, он вођаше врло строг подвижнички живот; с љубављу примаше богомољне поклонике, и даваше богомудре савете жељнима спасења. Упoкоји се преподобни у дубокој старости, 18 фебруара 1492. године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Папа Сикст III био на римском престолу од 432 до 440 године.
2. Био на александријском патријаршијском престолу од 444 до 451 године.
3. Свети Флавијан патријарховао у Цариграду од 446 до449 год.
4. Царовао од 408 до 450 год.
5. Царовао од 450 до 457 год.
6. Св. Пулхерија, сестра цара Теодосија, била супругом цара Маркијана; спомен њен празнује се 10. септембра.
7. Халкидон - предграђе Цариграда, налазио се спроћу Цариграда на азијској обали Босфора.
8. Свети Софроније био јерусалимским патријархом од 634 до638 г.
9. Свети Евлогије - патријарх александријски од 579 до 607 год.; празнује се 13. фебруара, где је и његово кратко житије (и ово казивање, нешто дркчије).
10. Св. Кирил - патријарх александријски од 412 до 444 и председавајући на III Васељенском Сабору у Ефесу 431 године. Његов светоотачки ауторитет у учењу о Лицу Господа Христа и о сједињењу двају ирирода био свагда пресудан у Православљу.
11. Либија - област у северној Африци, граничи се Египтом на западу, протеже се обалом Средоземног Мора.
12. Цар Маврикије царовао од 582 до 602 год.; цар Фока - од 602-610 године.
13. Византијски цар св. Лав I Велики царовао од 457 до 474 год.
14. Свети Лав се упокојио 461 године. Мошти његове почивају у Ватиканској саборној цркви светог апостола Петра у Риму.
15. По грчким Синаксарима и календару св. Флавијан се слави 16. фебруара.
16. Овде се разуме црква Свете Софије, Свете Премудрости Божје, - саборна црква престонице.
17. Свети Прокл, ученик св. Јована Златоуста, био цариградским патријархом од 434 до 446 године.
18. Цар Теодосије II, Млађи, унук Теодосија Великог, царовао је од 408 до 450 године. Пулхерија је била његова старија сестра. Мудра, она је Теодосију који је у осмој години својој ступио на престо замењивала мајку и спочетка управљала државом са титулом Августе, затим је владала заједно са царем.
19. Овде се разуме инок Софијског манастира у Цариграду - Никифор Калист, који је умро око 1350. год.; његова "Црквена историја" обухвата време до смрти цара Фоке (611 год.).
20. Евагрије Схоластик, писац Црквене историје, која обухвата време од 431 до 594 године; живео између 536 и 598 године.
21. Види њено житије под 10. септембром.
22. To је било 448 године. На овом сабору тужбу против Евтихија поднео је Евсевије, епископ дорилејски, исти онај отац који је пре тога био дигао глас против Несторија и његове јереси.
23. Био патријархом од 444 до 451 године.
24. Овај сабор отворен 8 августа 449 године. Остао познат у историји под именом "разбојнички сабор".
25. Иконија - главни град малоазијске области Ликаоније.
26. Свети Флавијан се упокојио 449 године.
27. Свети Анатолије патријарховао од 449 до 458 године.
28. To je било 451 године.
29. Заседања Сабора отворена 8. октобра 451. године у присуству 630 епископа.
30. Диоклецијан - царовао од 284 до 305 год.
31. Ликиније, од 311 год. наследник цара Галерија, био владар источног дела Римске царевине, савладар Константина Великог, и касније непријатељ и жесток гонитељ хришћана.
32. Спомен њихов празнује се, као и спомен преп. Агапита, данас 18 фебруара.
33. Град Синада налазио се у Фригији.
34. О страдању ових св. мученика говори се напред у житију препод. Агапита, епископа Синадског, Исповедника (под данашњим датумом).
35. Овај св. Тома I спомиње се још и 21 (или негде 19) марта, где је и његово житије. Треба га разликовати од св. Томе II (или Новог), који се спомиње 14 (или 15) новембра.