ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети великомученик Теодор Тирон. Тирон значи регрут. Тек што свети Теодор беше ступио у војску, у пук Мармаритски, у граду Амасији, када отпоче гоњење хришћана под царевима Максимијаном и Максимином. Како Теодор не хте крити да је и он хришћанин, то би потегнут на суд и вргнут у тамницу, и тамница закључана и запечаћена. Јер, нечастиви судија хоћаше Теодора уморити глађу. У тамници се јави Теодору сам Господ Христос и охрабри мученика Свога говорећи му: "Не бој се, Теодоре, Ја сам с тобом, не узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, са Мном на небесима". У томе се јави мноштво ангела у тамници, и сва тамница се осветли пресјајно, и стражари тамнички видеше ангеле у бело одевене, и врло се уплашише. Потом би Теодор свети изведен, истјазаван и на смрт осуђен. Бачен би у огањ, и предаде душу своју свету Богу вишњем. Пострадао 306. године.

2. Преподобни Теодосије Бугарин и Роман, ученик Теодосијев. Као монах свети Теодосије настанио се недалеко од града Трнова где је основао обитељ, која се по њему прозвала Теодосијева. Видно се истакао на сабору у Бугарској против богумила 1360. године. Штитећи веру православну на том сабору он је разлозима посрамио богумиле. Скончао свој земаљски живот у Цариграду 1362. године. Његов ученик Роман продужио је подвизавати се у Теодосијевој обитељи до своје смрти.

3. Света Маријамна (Марија). Сестра светог апостола Филипа. Путовала са својим братом и заједно с њим проповедала јеванђеље у Јерапољу и по другим местима. После мученичке смрти Филипове Маријамна продужи свој мисионарски рад у Ликаонији, где и сконча.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА ТИРОНА

Незнабожни цареви Максимијан и Максимин[1] past*Ј? слаше пo целом царству своја наређења, да се сви хришћани, који окусе од идолских жртава, ослободе казне, а који се успротиве, да буду изведени на суд. У то време свети Теодор Тирон[2], који је са многим својим исписницама ратовао на Истоку, би преведен у пук Мармаритски, којим је командовао командант Вринка. Пук се овај тада налазио у понтијском граду Амасији[3]. У овом пуку стадоше нехришћани приморавати светог Теодора да принесе жртву идолима. А прави војник Христов Теодор, веран Богу, испунивши се Духа Светог, рече усред пука: Ја сам хришћанин, и мени је наређено да не приносим жртве прељубрчиним боговима, јер имам Исуса Христа, истинитог Бoгa и цара на небесима. Командант Вринка рече: Послушај ме, Теодоре, узми све своје оружје, и као ратник приступи и принеси жртву боговима. Свети Теодор одговори: Ја сам ратник цара мог Христа, и не могу да ратујем за другога. На то командант Вринка рече: И ови сви тамо хришћани су, и ратују за римске цареве. Светитељ одговори: Сваки зна за кога ратује. Ја ратујем за мога Господара и Цара небеског Бога, и за једнородног Сина његовог. Присутни капетан Посидоније упита: И сина ли има бог твој, Теодоре? Свети Теодор одговори: Заиста има сина, Реч истине, којим све створи. Командант га упита: Можемо ли га познати? Свети Теодор одговори: Желео бих да вам Бог да такво разумевање, да Га познате. Упита га Посидоније: Ако Њега познамо, онда можемо ми оставити цареве наше и приступити Њему? Одговори свети Теодор: Ништа вам сметати неће да оставите таму и кратковремене цареве земаљске, па да приступите Богу живом, Цару и Господару вечном, и да ратујете за Њега као и ја. Тада командант Вринка рече капетану: Оставимо Теодора неколико дана да о свему размисли, и изабере оно што је корисно по њега.
Добивши неколико дана за размишљање, свети Теодор се непрестано мољаше и слављаше Господа. А незнабошци дисаху јарошћу на неке друге хришћане, које беху ухватили, и вођаху их у тамницу. Свети Теодор пак, идући за њима, викаше поучавајући их путу спасења и трпљења, да се не одрекну Христа Цара. Пошто ове затворише у тамницу, свети Теодор улучи прилику те запали идолиште мајке богова[4]. Но неки га видеше и оптужише. Градоначелник Кронид се уплаши због тога, ухвати Теодора и изведе га пред намесника Публија, говорећи: Господару мој, овај проклети човек, новоизабрани регрут, на несрећу је дошао у наш град, јер спали храм мајке богова наших, и осрамоти богове. Ја га ухватих и ево доведох твоме величанству, да по божанском наређењу царском господара васељене искуси заслужену казну за дрско дело своје. Намесник зовну команданта Вринку, и упита га: Јеси ли ти дао овоме власт да спали храм мајке богова наших? Он одговори: Ја сам га често саветовао. И дао сам му време да размисли, и принесе жртву боговима. А ако је то учинио, он је доиста унизио богове, и презрео царска наређења. Ти си судија, чини што цареви наредише.
Тада намесник седе на судијску столицу. Изведоше преда њ блаженог Теодора, и он га упита: Требало је да принесеш богињи жртву и кад, а ти си јој донео огањ, зашто? Свети Теодор одговори: Нe поричем да сам то учинио. Запалих дрва, да би се камен опалио. Јер је ваша богиња и сила њена таква, да је огањ захвата и опаљује. Разљутивши се на то, судија нареди да га бију, говорећи овако: Моје кротке речи начинише те дрским. Немој ми одговарати са много речи, јер те најстрашније муке очекују, ако се не покориш царским наредбама. Одговори му свети Теодор: Нe бојим се ни тебе, ни твојих мучења, макар била и најљућа. Чини дакле што желиш. Јер очекивање будућих блага, која су у Бога мог, саветује ми да будем храбар због наде на та блага и због венца сплетеног ми од Бога. Рече му судија: Принеси боговима жртву, Теодоре, па ћеш се ослободити мука које те чекају, јер ћеш страшном и горком смрћу умрети. Одговори свети Теодор: Муке које ми ти задајеш, нису за мене муке. Јер је поред мене Господ мој и Цар Исус Христос, који ме избавља од твојих мучења. Но ти Га не видиш, пошто су ти очи ума слепе.
На ове речи судија просто побесне од гнева и, рикнувши као лав, нареди да га вргну у тамницу, па врата закључају и запечате, и тако оставе да тамо умре од глади. Вргнут у тамницу, блажени Теодор би храњен Духом Светим. И прве ноћи јави му се Господ, и рече: Нe бој се, Теодоре, јер сам ја с тобом. Нe узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, самном на небесима. - Рекавши то, Господ отиде од њега. А свети Теодор стаде певати и веселити се; придружи му се велико мноштво светих Анђела. Када стражари тамнички чуше дивно певање, потрчаше к вратима тамничким, видеше да су закључана и да су печати читави. Тада погледаше кроз прозорче, и видеше многе људе у белим хаљинама где заједно са светим Теодором певају. Уплашени, они известише намесника Публија. Овај одмах устаде и хитно дође тамници. И виде да су врата закључана и печати читави. А кад чу где унутра певају неки са светим Теодором, он нареди да наоружани војници опколе тамницу. Мислио је да се унутра са светим Теодором налазе неки хришћани. Но кад уђе унутра, он никог не нађе осим слугу Христовог Теодора, окованог у вериге и кладе. И спопаде страх и трепет намесника и оне што беху с њим. И изишавши из тамнице, опет закључаше врата и отидоше. Судија нареди да се светом Теодору сваки дан даје по парченце хлеба и мало воде. Но велики верни мученик Христов, - као што је написано: Праведник ће од вере живети (Авак. 2, 4; Рим. 1, 17), - никако Није хтео примати од њих ни хлеба ни воде, говорећи им: Мене храни Господ мој и Цар Исус Христос.
Сутрадан нареди судија да светог Теодора изведу преда њ на суд. Када му претстаде, он му рече: Послушај ме без мучења и казне, те принеси боговима жртву. И ја ћу одмах писати за тебе господарима васељене, и бићеш велики жрец богова, и добићеш велика одликовања, и заједно са нама седећеш на овоме престолу. А свети Теодор, погледавши у небо и прекрстивши се рече мучитељу: Нећу се одрећи имена Христа мог све док је душа моја у мени, па макар ми тело огњем спалио, и разноврсним ме мукама мучио, мачевима секао, зверовима бацао.
Мучитељ, пошто се посаветова са командантом, нареди да светитеља обесе о дрво и да му тело стружу гвозденим гребенима. И толико стругоше мученика, да му месо попада са костију. А блажени Теодор појаше, говорећи: Благосиљаћу Господа у свако доба, хвала је његова свагда у устима мојим (Пс. 33, 1).
Удиви се мучитељ толиком трпљењу и јунаштву блаженог Теодора, па му рече: Зар се не стидиш, о најбеднији међу људима, што се уздаш у човека, званог Христос, који би убијен насилном смрћу, и што због њега тако неразумно трпиш толике муке и казне? А свети Христов мученик одговори: Нека ова срамота буде мени и свима који призивају име Господа мог Исуса Христа.
А кад народ повика да се учини крај с Теодором, намесник упита Теодора преко бирова: Хоћеш ли боговима принети жртву, или да те још више мучим? А свети мученик Теодор, одговарајући смело рече мучитељу: Безбожниче, и сваке гадости и обмане испуњени, сине ђавољи, зар се не бојиш Бога који ти је дао толику власт и моћ? Јер Њиме цареви царују и владаоци држе земљу (Прич. 8, 15.16). Примораваш ме да оставим Бога живог, а да се поклоним камену бездушном.
Судија дуго размишљаше, па опет упита светог Теодора: Шта желиш, да будеш с нама или са твојим Христом? Свегатељ му одговори с великом радошћу: Са Христом мојим бејах и јесам, и бићу. А ти чини што ти је драго.
Бидећи да мучења ништа не могу против Теодоровог трпљења, намесник изрече овакву смртну пресуду: Нapeђујем да се у огњу спали Теодор, зато што се није покорио власти славних царева и великих богова, и што верује у Исуса Христа, распетог у време Пилата Понтијског, као што Јевреји казују.
Чим судија изрече овакву пресуду, одмах се приступи њеном извршењу. Cлуге ce одмах растрчаше и из оближњих кућа дрва довукоше на одређено место. Тада направише ломачу, и на њу поставише блаженог Теодора. И када светитељ прекрсти своје чело, и цело своје тело, огањ велики потпалише около њега. И сиђе Дух Свети, и расхлади мученика. И тако свети Теодор, хвалећи и славећи Бога, мирно предаде дух свој Господу. И видесмо, пише очевидац, где се његова чесна и света душа као муња вину у небеса.
А побожна и врлинска жена нека Евсевија измоли тело светог славног мученика Теодора, помаза га мирисима, обави у чисту плаштаницу и положи у гроб у дому свом у граду Евхаиту, који је под митрополијом амасијском. И сваке године празноваше његов чесни и свети спомен.
Пострада свети мученик Христов Теодор седамнаестог фебруара 306 године, у време цара Максимијана мучитеља, док у нама царује Господ наш Исус Христос, коме слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

О ЧУДУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА ТИРОНА

После цара Констанција, сина Константина Великог[5], зацари се Јулијан Отступник[6]. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А усто бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити Хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама.
Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара. И изложи на свима пијацама намирнице, оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата Мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију[7] посла свога страдалца, светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава.
Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће сиротиња радити, која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори, да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца, ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор; Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив.
Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је љегова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде, и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора.

СПОМЕН СВЕТЕ МАРИЈАМНЕ сестре светог апостола Филипа

По вазнесењу Господа нашег Исуса Христа свети апостол Филип, заједно са апостолом Вартоломејем и својом сестром Маријамном, одоше ради проповедања Еванђеља у Фригијски град Јерапољ[8]. Због проповеди Еванђеља Христова незнабошци их ухватише и обесише све троје. Но када се свети Филип пред смрт помоли Богу, - и о чуда! - раседе се земља и прогута присутног намесника царског, кнеза и много присутног света. А остали, преплашени, молише светог Вартоломеја и Свету Маријамну, да и њих не прогута земља. Вартоломеј пак и Маријамна замолише светог Филипа. И он не само што им учини по вољи, него извади из земље и оне што беху затрпани, осим намесника царског и његове жене Ехидне. Потом отпутоваше из Јерапоља Вартоломеј и Маријамна. Вартоломеј свети оде у Индију, где због проповеди Еванђеља би распет. А Маријамна оде у Ликаонију[9], и тамо продужи своју проповед Еванђеља, и многе крсти. Тамо у миру сконча.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АВКСИВИЈА[10] епископа Солонског на Кипру

Свети Авксивије би родом из старог Рима. Родитељи му беху богати незнабошци и имаху два сина: Авксивија и Темистагору. Авксивије беше дете бистро и мудро и украшено многим врлинама. Рано изучи светску мудрост по школама у Риму. Нe хотећи, на наваљивање родитеља, да се жени, јер жељаше да постане хришћанин, он тајно напусти Рим и на једном броду, који путоваше на Исток, допутова на острво Кипар, у место звано Лимнитис, недалеко од града Солоне. Тамо, по Промислу Божјем, нађе светог апостола и еванђелиста Марка, који га поучи хришћанској вери и крсти га у име Оца и Сина и Светога Духа. Затим га постави за епископа града Солоне и посла га тамо да обраћа идолопоклонике у истиниту веру Христову. Сам пак свети Марко седе на лађу и отиде у Александрију.
Пошавши у град Солону свети Авксивије дође до западних врата градских, где беше храм бога Зевса, и заустави се код тамошњег жреца. Живећи код њега он га постепено одврати од клањања лажним боговима и рукотвореним идолима и обрати га ка Христу, истинитом Богу и Спаситељу људи. Такође он тајно залажаше и у град и обраћаше незнабошце у веру Христову. После неког времена нађе га свети Ираклид, који беше већ раније постављен од Апостола за епископа на Кипру, и посаветова га да почне јавно проповедати Еванђеље Христово те тако разгонити заблуду идолопоклонства. Свети Авксивије, пошто се дуго помоли Богу, изађе на трг и поче јавно проповедати незнабожном народу Исуса Христа. Многи тада повероваше речи његовој, коју Господ поткрепљиваше знацима и чудесима и исцељењима која чињаше преко слуге свог Авксивија. Међу обраћенима беху и многи из околних села, међу њима и неки по имену Авксивије, који затим и остаде уз овога светог Авксивија до краја живота његовог, слушајући га и служећи му и угледајући се у свему на њега.
После неког времена брат светог Авксивија, Темистагора, чу о свему томе у Риму и дође на Кипар код брата, и би крштен од њега заједно са женом својом. Затим би од њега произведен у чин презвитера и служаше при цркви, у којој се народ Христов све више и више умножаваше, а незнабошци се умањиваху. Поживе дуго овај свети слута Христов Авксивије, ученик светог Марка апостола, епископујући пуних педесет година у граду Солони, и престави се у миру ка Господу, у другом веку. Иза себе он остави за епископа свог ученика Авксивија. А свете мошти његове постадоше извор исцељења многима, због чега га и слављаху верни не само у његовом граду Солони, него и у Пафу и другим местима, на славу Бога нашег: Оца, Сина и Светога Духа. Амин.

CПOMEН ПРЕПОДОБНОГ АВКСИВИЈА II, ЕПИСКОПА

Ученик и наследник св. Авксивија, напред споменутог.

ПРОНАЛАЗАК МОШТИЈУ СВЕТОГ МУЧЕНИКА МИНЕ КАЛИКЕЛАДА

У вpeмe христољубивог цара Василија Македонца (867-886), овај блажени мученик Мина Каликелад јави се једне ноћи једном човеку који се зваше Филомат, каза му да је он Мина Каликелад[11], и да се његове мошти налазе у земљи крај морске обале, где је тврђава, а прстом му показа и само то место. Тада богољубиви Филомат оде код пријатеља свог Маркијана Нумерија, и исприча му виђење. Овај опет извести о томе цара. И одмах бише послани војници на указано место. Када стадоше копати брзо пронађоше један железан ковчег, у коме беху мученикове мошти и једна таблица исписана. На њој је било написано када су ове свете мошти метнуте у ковчег, и где треба касније да се сахране. Када израчунаше, нађоше да је то било пре четири стотине година. Тада сви благодарише и прославише Бога.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОСТИРИКТА[12]

СПОМЕН БЛАГОЧЕСТИВИХ ЦАРЕВА МАРКИЈАНА И ПУЛХЕРИЈЕ

Света Пулхерија, сестра Теодосија Млађег, и њен благочестиви муж Маркијан владаху Византијом од 450 до 457 године. За њихово време и њиховим настојањем би одржан Свети Четврти Васељенски Сабор 451 год. у Халкидону, који осуди јерес Евтихијеву (монофизитство)[13].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОСИЈА БУГАРИНА, И РОМАНА, ученика његовог

Као монах св. Теодосије настанио се недалеко од града Трнова, где је основао обитељ, која се по њему прозвала Теодосијева. Видно се истакао на сабору у Бугарској против богумила 1360. год. Штитећи веру православну на том сабору он је разлозима посрамио богумиле. Скончао свој земаљски живот у Цариграду 1362. год. Његов ученик Роман продужио је подвизавати се у Теодосијевој обитељи до своје смрти.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА МИХАИЛА МАВРОИДИСА

Пострадао мачем посечен и спаљен од Турака у Адријанопољу.[14]

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА ВИЗАНТИЈЦА

Овaj благословени Теодор беше родом из села Неохори близу Цариграда. Родитељи му се зваху Анастас и Смарагда. Још као мало дете он изучи књигу. Када поодрасте он изучи зографски занат, и заједно са својим мајстором рађаху у царском двору. Дружећи се на султановом двору са Агарјанима, и одајући се са њима разним лакомисленим забавама, Теодор се постепено подавао њиховом утицају, тако да се најзад одрече вере Христове и прими мухамеданство. И изучи басне мухамеданске.
Тако Теодор проведе три године. Али помишљајући на смрт, он дође к себи и стаде размишљати о греху што учини одрекавши се Христа. И стаде горко оплакивати свој грех. Од тада му страх Божји поче испуњавати срце. Али је у њему још дејствовала привлачност таштине, којом се хранио на царском двору. Све тако, док му срце не посети снажна небеска сила, која му промени ум и душу, и учини те он омрзну све привидне чари дворског живота, и саму веру њихову. И од тада он се стаде довијати како да побегне одатле. И ускоро му се указа прилика: он тајно замоли једног хришћанина да му донесе хришћанско одело да се преобуче, и тако умакне. Обукавши такво одело, он се једне ноћи извуче из двора, претходно потплативши стражаре, сиђе на море, укрца се у један чамац, и оде кући једног свог роћака. Тамо проведе неколико дана, па би миропомазан, и тако враћен у хришћанску веру. Одатле он са великом муком и уз страшан ризик побеже на Хиос. Тамо нађе духовника који му умири душу. И читаше Теодор Житија светих, нарочито житија светих Мученика. To му испуни душу неизмерним покајањем, и срце му се кидаше због греха Христоодречења. И он исповеди свом духовном оцу све своје грехе, почињене у току целог живота, све до најмањих ситница; па се онда причести Светим Тајнама.
Од тада се Теодор поче силно скрушавати срцем и жудети за мучеништвом. Из дана у дан то је све бујније и бујније расло у њему, али упоредо са тим ђаво му је приређивао равномерна искушења, еда би га само одвратио од мучеништва. Уздајући се у Бога, Теодор се трудио да на сваки начин оствари ту своју пламену жељу. И Бог му указа помоћ: Теодор брзо нађе једног побожног брата, великог ревнитеља вере, па заједно одоше у једно усамљено место на подвиг. И тамо се у миру и тишини мољаху Богу да их Он упути и изведе на пут Своје свете воље. Тада брат, покренут љубављу, састави овакву молитву: "Господе Исусе Христе, лекару бедне душе моје, не презри мене грешног, него укрепи слабо и окорело срце моје, и загреј га љубављу према мучеништву за Тебе. И као што сам се одрекао Тебе, Творца и Добротвора мог, иако ме нико није приморао на то, и постао роб одвратном ђаволу и играчка демонима, и добровољно потчинио себе њиховој власти и својој и њиховој вољи, тако сада благодаћу Својом и бескрајном дуготрпељивошћу Својом, које су ми помогле те сам се извукао из њихових замки, удостоји мене кукавног и јадног и недостојног назива хришћанин, да Тебе исповедим пред властодршцима и силницима. О, Господе мој и Јединородни Сине Божји, не презри мене ништавног слугу Твог, него ме прими у лик Мученика Твојих и удостоји ме удела њиховог. Амин". - И онда додаде ово: "Свети Мученици, који сте се дивно борили и венце задобили, заузмите се пред Господом да се смилује на душу моју. Пресвета Богородице, Посреднице грешника, Ти видиш у какву сам страхоту запао - Сина сам се Твог одрекао! О, Свемилостива, сажали се на мене и посредуј за мене пред дуготрпељивим Сином Твојим. Ако ми Ти не притекнеш у помоћ, шта ће бити од мене кукавног? У Теби је смелост моја; помози ми грешнику у овој невољи мојој. Умоли са светим Мученицима Господа, да ми да снаге да издржим мучења мучеништва".
Ову молитву Теодор прими са великим страхопоштовањем од свог брата самолитвеника; научи је напамет, и по цео дан се мољаше њоме. А најчешће је при томе понављао ову кратку молитву: "Господе Исусе Христе, смилуј се на мене отпадника Твог". - To учини те се душа Теодора испуни силним умилењем и срце му се запали огромном љубављу за мучеништвом. И он често и често говораше: Да се спремимо, оче, да се спремимо! крајње је време да кренемо на своју дужност.
И њих двојица отпутоваше у Митилену. Но прве ноћи Теодор претрпе страшно искушење од нечистих и хулних помисли. И пробуди из сна свог духовног брата, и рече му: Ах, свети старче мој, шта да радим? Сажали се на мене несрећног: поједоше ме помисли кукавног! - Овај га утеши колико је могао. После тога Теодор опет рече: Свети мој старче, хајдмо што пре, хајдмо, да бих се ослободио Сатане. О, ја треба да идем Христу мом, да идем! да идем!
И петог дана прве седмице Свете Четрдесетнице блажени Теодор смело оде к судији градском, и упита га: Јеси ли ти судија овога града? - Јесам, одговори судија. Тада му Теодор рече: Данас је десет година откако ми се помрачи ум, и ја дођох те ме потурчисте. А сада, ево дошао сам к себи, познао Вeру своју, и постао свестан зла које сам учинио; зато предстадох теби да ти то кажем и да ти вратим твоју ништавну и одвратну веру коју си ми дао, и да изјавим да је моја хришћшска вера истинита и света. - Рекавши то, Теодор скиде с главе чалму, баци је пред судију, и изгази је ногама, говорећи: Као што презирем овај знак вере ваше, тако презирем и саму веру вашу, ни у шта је не сматрам, и одбацујем је.
Запрепашћен оваквом смелошћу младог Теодора, судија упита присутне: Ко је овај? - Они одговорише: Неки луди. - Теодор им одврати: Нисам луд, него сам хришћанин; хришћанин сам се родио, и хришћанин хоћу да умрем. - Затим се обрати судији и рече му: Видиш и чујеш из мојих уста да сам хришћанин и да одричем твоју веру. Зато, што имаш чинити са мном, чини брзо. Ја сам готов да божанском силом Христа мог поднесем све што ми будеш приредио. - Судија му на то рече: Ти си с ума сишао и луд си. - Теодор му одговори: Ја сам потпуно свестан и паметан, зато и одбацујем вашу веру.
Када то чуше присутне aгe, дохватише младог исповедника, извукоше га напоље, па га стадоше тући, ритати, пљувати, вукући га у тамницу. А Теодор путем, сваком хришћанину кога је срео, говораше: Опрости ми, брате, хришћанин сам. - Бацивши мученика у тамницу, они му ноге метнуше у кладе, и тешке синџире му ставише око врата. И долажаху у тамницу Агарјани који год је хтео: или да га бију, или да га исмевају као лудака. А мученик им говораше да је при уму свом и да је хришћанин.
Потом изведоше мученика на суд. И упиташе га: Јеси ли дошао к памети? - Мученик одговори: Ја сам при памети. - Ако си при памети, рекоше му, онда прими нашу веру, па ћемо ти начинити скупоцено одело, даћемо ти пара и све што желиш. - Мученик им одговори: To je све за вас. Та ви немате памети! Што нудите такве ствари човеку који јавно и јасно хули Мухамеда и одбацује веру вашу? Хоћете ли ви да оставите веру своју и постанете хришћани? - Нећемо, одговорише они. Онда како ћу ја, рече на то мученик, оставити сјајну веру своју и прићи мрачној вери вашој? Та ви за време вашег рамазана по читаву ноћ једете и по читав дан спавате! - Зашто си се онда потурчио? упиташе га они. Зато, одговори мученик, што ми се ум био помрачио. А сада сам дошао к себи, и хришћанин сам, и потпуно сам свестан греха који сам учинио потурчивши се, зато одбацујем и веру вашу, и пророка вашег, и све вас! Зашто ме не погубите? Зашто ме штедите?
На ове речи скочише сви присутни: и судија, и aгe, и остали; и сви у глас повикаше: Напоље с њим, да нас не срамоти! - Онда дохватише мученика, бише га и риташе, и у тамницу вргоше, и у окове оковаше, па још и тамницу оставише отворену, да би сваки који жели могао ући и мученика тући. Поред тога ударише мученику триста батина по ногама. Затим га штаповима бише по рукама. И изређаше се двадесет пет људи тукући га. А мученик све то јуначки подношаше, и не пусти гласа од себе, већ само говораше ово: "Хришћанин сам". Потом му ставише на оба образа по комад цигле, па му конопцем целу главу дотле стезаше док му очи из дупља не испадоше, и главу му потпуно изокренуше, лицем позади. А храбри војник Христов на све то говораше само једно: "Хришћанин сам, хришћанин, хришћанин!" После таквих мучења, ови звероподобни мучитељи још штаповима избише мученику неколико зуба, па га опет у тамницу вргоше.
Сутрадан наиђе у тамницу један хришћанин, и затече мученика где пева похвалну песму Пресветој Богородици: "Возбраној војеводје"... Мученик замоли овог хришћанина да отиде до месног епископа са молбом да му пошаље по неком свештенику Свето Причешће, да се причести. To би учињено; и свети мученик прими Свете Христове Тајне.
Потом опет стадоше долазити Агарјани и тући и мучити светог мученика. А свети мученик им говораше: Тело је моје у вашим рукама и у вашој власти. Чините са њим што хоћете; сеците га на ситне комаде, једите, и једва ће вам трајати недељу дана. - Бесни од гнева због ових речи, Агарјани га стадоше тући моткама, вичући: Сад ћеш видети шта је мучење! - А мученик им на то одговараше: Само тако! само тако! јер ћете ме на тај начин брзо послати ка преслатком Господу мом Исусу Христу! - Пошто га Агарјани страховито избише, отидоше. А свети мученик остаде у тамници, и мољаше се оном молитвом коју му састави духовни брат за мучеништво.
Онда дође у тамницу један високи чиновник и предложи мученику: Ако не примиш нашу веру и не изговориш наше салавати, тојест наше исповедање вере, бићеш погубљен. - Свети мученик изружи и њега, и салавати, и Мухамеда, и веру њихову. Онда нагрнуше у тамницу многи, вичући мученику: Ево, дошао је твој задњи час! - Мученик узнесе хвалу Богу, и рече: Помени ме, Господе, у царству Своме! - И пошто се трипута прекрсти, они му везаше руке, и око врата му ставише синџире, a ca ногу му скинуше кладе. И поведоше мученика на губилиште. А он, сав блажен, радосно хиташе ка губилишту. Када стигоше на губилиште, мучитељи га опет тако бездушно тукоше, да свети мученик паде на земљу полумртав. Онда га питаху: Шта си? - Хришћанин сам, одговори мученик. - Како ти је име? - Свети мученик једва дишући одговори: Теодор, хришћанин умирем.
Тада везаше светом мученику конопац око врата, и стадоше га вући на вешала. Вучен тако, мученик падаше, и из paна му крв липтијаше. И најзад га обесише.
Тако блажени Теодор, ваистину неустрашиви јунак Христов, доби многожељени венац мучеништва. А многи хришћани долажаху у току три дана и квашаху убрусе у крви светог мученика; и биваху многа исцељења од свете крви мученихом на многима који са вером прибегаваху овој светињи. После три дана хришћани добише дозволу, те узеше свето тело светог мученика и чесно сахранише при цркви Пресвете Богородице.
Молитвама светог мученика Теодора нека Господ и нас удостоји Свога Небеског царства. Амин[15].
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Под Максимијаном овде се разуме Максимијан Галерије, зет цара Диоклецијана (284-305), савладар његов на Истоку, и после њега наследник његов (305-311). Максимин Дака био је савладар Максимијану Галерију, коме је он био нећак. Од Максимијана Галерија он је добио на управу Сирију и Египат са титулом цезара. Царовао је готово једновремено са Галеријом (305-311).
2. Тирон значи регрут. Св. Теодор беше родом из места Хумиале у амасијској области у Понту.
3. Амасија - силно утврђен град у Понту, на обема обалама реке Ириса; некадашња престоница понтијских царева. Понт - североисточпа област Мале Азије.
4. Овде се подразумева незнабожачка богиња Цибела, кћи Неба (Урана) и Земље (Гее); она се сматрала као велика мајка богова, пошто ју је грчка митологија држала за мајку олимпијских богова са Зевсом на челу.
5. Цар Константин Велики царовао од 306 до 337 (аутократор од 324 -337); син његов Констанције - од 337 до 361 године.
6. Царовао од 361 до 363 године.
7. Био архиепископ у Цариграду од 360 до 370 године.
8. Јерапољ Фригијски налазио се у јужном делу области Фригије, у Малој Азији; у старини познат по свом мермеру и па изворима топлих вода; данас постоје само развалине.
9. Ликаонија - област у Малој Азији, граничила са Фригијом.
10. Ово житије узето је из Новог Лимонара, али је унеколико скраћено.
11. Свети мученик Мина Каликелад пострадао у време Максимина (311-313). Слави се 10. децембра.
12. Спомиње се и 10. новембра.
13. Опширније житије св. Пулхерије видети под 10. септембром.
14. По "Новом Мортирологију" св. Никодима Светогорца овај св. новомученик исти је са св. Михаилом Маврудисом, који се слави 10. марта, а који пострада у Солуну 1544. г. Међутим у Париском кодексу бр. 1295 стоји, под 17 фебруаром, посебно кратко житије и служба овом новомученику, коју написа Јован Мосхос.
15. Свети Теодор пострада у својој двадесетој години у Митилени 17 фебруара 1795. године.