ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Вукол, епископ смирнски. Ученик светог Јована Богослова, који га и посвети за епископа града Смирне. У Смирни беше тада мало крштених. У тами незнабоштва свети Вукол светљаше као јасна свећа. Одликовао се свима врлинама, а нарочито благошћу и кротошћу. Пред смрт своју Вукол посвети славног Поликарпа себи за наследника у епископству, а он мирно сконча и оде ка Господу.

2. Света мученица Фауста. Пострадала за Христа у време цара Максимијана (између 305-311. године.). Својим јунаштвом задивила и у хришћанство обратила мучитеље своје: осамдесетогодишњег жреца Евиласија и Максима епарха. Кад је судија претио Фаусти још страшнијим мукама, она му рекне да изради њену икону са изображењем свију оних мука, којима јој он прети. Када икона би готова и њој показана, рекне Фауста света: "Као што ова икона не осећа никакве муке, тако ни моје тело не осећа муке од твојих казни, јер је душа моја утврђена у Господу". Судија је баци у котао вреле воде где ова света тринаестогодишња девојчица сконча с молитвом на устима, и оде душом у Рај.

3. Света мученица Доротеја. Угледна и красна девица из Кесарије Кападокијске. Управник области Саприкије дадне Доротеју двема незнабожачким сестрама, Христини и Калисти, да би је оне одвратиле од Христа. Но догоди се обратно; Доротеја успе те обрати обе сестре у веру Христову. Наљућен Саприкије нареди те вежу те две сестре леђима једну за другу и баце у кацу са смолом, па запале. Тада и Доротеју осуде на смрт. Она радосно саслуша пресуду, и узвикну: "Благодарим Ти душељупче Христе, што ме призиваш у Твој Рај, и уводиш ме у пресвете дворе Твоје!" Неки присутни велмож Теофил насмеје се на ове речи па довикну Доротеји: "Чуј, невесто Христова, пошаљи ми јабука и цвећа од шипака из Раја твога женика!" "Заиста ћу то учинити!" одговори му мученица. Кад је Доротеја била на губилишту, наједанпут се појави један красан дечко са три дивне јабуке и три црвена цвета од шипка. То беше ангел Божји. А време беше зимско. Рече Доротеја ангелу да то однесе Теофилу и да му каже: "Ево ти што си желео!" Када Теофил прими поруку и виде, дар, беше сав престрављен. У њему се све преврну, и он, окорели незнабожац, поста хришћанин. И он би мучен и убијен за Христа, те оде душом у Рај Господа Исуса ускоро за светим Доротејом.

4. Свети Фотије, патријарх цариградски. Велики светионик Цркве. Царски сродник и унук славног патријарха Тарасија. Неодољиви заштитник цркве од властољубља папског и осталих римских изопачења вере. За шест дана прошао све чинове од световњака до патријарха. Постао патријархом на Божић 857, а скончао у Господу 891. године.

5. Преподобни Варсонуфије и Јован. Велики подвижници од Газе, прозорљивци и чудотворци. Оставили знамениту књигу Одговора на многа питања о духовном животу. Живели у VI веку.

6. Свети мученици Марта и Марија и брат им Ликарион. Све троје распети на крст за Христа, па онда избодени и умртвљени копљем.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ И РАВНОАПОСТОЛНОГ ОЦА НАШЕГ ФОТИЈА ВЕЛИКОГ, патријарха Цариградског, исповедника

Богоносни Оци наши, уредивши у Цркви Божјој све богоприлично и богоугодно, као што су и сами примили од светих Апостола, оставили су нам као свештено предање и ово богодано учење: исповедати и бранити праву веру - Православље - веће је од свих других врлина. Ниједна друга врлина, веле они, није пред Богом тако велика и за Цркву тако корисна као исповедање и брањење праве и истините вере. Јер Истина је Бог (Јн. 14, 6), и љубав према Истини Божјој и исповедање богодане Истине у Цркви, тојест истините црквене вере, ослобађа и освећује и спасава нас људе (Јн. 8, 32; 17, 19; 2 Сол. 2, 10). Овај свети наук нарочито су истицали и наглашавали они велики Оци Цркве који су читав свој живот провели у борби за очување праве и спасоносне вере Христове, којом се једино ми људи спасавамо и вечни живот задобијамо. Ова света наука и предање Отаца, потврђени и посведочени целокупним животом њиховим, најбоља је поука и пример и за наше данашње поколење, охладнело и окорело у својој равнодушности према правој вери због свога неревновања "за љубав истине", како вели св. Апостол (2 Сол. 2, 10).
Међу древним великим Оцима Цркве највећи ревнитељи праве вере и Истине Божје били су Свети Атанасије Велики и Василије Велики. А за њима многи други свети Оци, све до овог светог и богоносног оца нашег Фотија, равноапостолног проповедника, исповедника и заштитника Православне вере Христове. Он ни у чему није мањи од њих. Попут њих и он је ревновао у свакој богоугодној и боготворној врлини хришћанској. Но изнад свега ревновао је за Истину Божју, за истините догмате вере Православне, остављене Цркви у свето наслеђе од богонадахнутих Апостола и духоносних Отаца. А ревновао је тако Свети Фотије за праву и истиниту веру Православну знајући да ништа није спасоносније од Истине Божје. О томе је говорио, и писао у свом познатом писму римском папи Николи: "Ништа није милије од Истине" - Ουδεν της Αληθειας φιλαιτερον[1]. И још је у том писму писао истоме папи: "Заиста је неопходно да сви чувамо све, а пре свега оно што се односи на ствари вере, у којима и мало отступање представља смртни грех".
Призивајући у помоћ молитве светог оца нашег Фотија, постараћемо се описати за наше, охладнело у љубави према Истини, поколење свети живот Светога Фотија и његове апостолске подвиге у одбрани Православне вере, ради поуке и душевне користи многима. Знамо да је Свети Фотије, и за свога живота, а и касније, био "знак против кога се говори" (ср. Лк. 2, 34), јер су многи непријатељи говорили и писали против његове свете личности[2]. Овде ми ћемо изнети непристрасну историјску истину, која ће најбоље показати сву духовну величину светог оца нашег Фотија, и његов изузетан значај за Православну веру и Цркву.
Богоносни отац наш Фотије родио се у Цариграду око 820 године[3], од родитеља и веома знаменитих и богатих и веома благочестивих. Отац му се звао Сергије и био спатарије на царском двору византијском, то јест чувар двора и цара. Сергије беше рођени брат светог патријарха Тарасија, председника Седмог Васељенског Сабора, 787 године, на коме би осућена јерес иконоборачка[4]. Мајка пак светог Фотија звала се Ирина; и она беше веома богољубива и врлинољубива. Брат њен, по имену Сергије, беше ожењен Ирином, сестром свете царице Теодоре, која заједно са светим патријархом Методијем васпостави православно поштовање светих икона на Сабору 843 год[5]. Светог Методија, као и спомен блаженоупокојеног светог патријарха Тарасија, веома је поштовао Свети Фотије и на њих се кроз живот угледао.
Међутим, пре но што света царица Теодора васпостави поштовање светих икона, многи православни хришћани, нарочито монаси и клирици, претрпеше многа и разноврсна страдања и гоњења због светих икона. Међу овим исповедницима и страдалницима за чесне иконе беху и родитељи Светог Фотија. Као веома благочестиви и строго православни они љубљаху и поштоваху свете иконе, а такође и њихове браниоце - преподобне монахе. Особито је мајка Фотијева врло често примала монахе у своју кућу, тражила њихове свете молитве и давала им милостињу. Осим Фотија родитељи његови имађаху још четворо деце: Константина, Сергија, Тарасија и Теодора. Као побожни, родитељи су желели да им деца расту у вери и побожности, ограђивана молитвама и добрим делима. У време иконоборског цара Теофила (829-842), када настадоше прогони православних иконопоштоватеља, родитељима Светог Фотија би одузето имање, и они, пошто најпре бише мучени, заједно са својом децом бише прогнани у места дивља и безводна, где исповеднички и мученички скончаше у правој вери[6], не пристајући да се одрекну светих икона. Због њиховог непоколебљивог отстојавања православног молитвеног иконопоштовања светих икона, иконоборачки безакони и лажни сабори дрско и безумно бацише анатему на оца Фотијевог Сергија, и на самог младог Фотија и његову браћу, као што пре тога беху бацили и на стрица Фотијевог - светог патријарха Тарасија. О томе сведочи сам Свети Фотије у својим писмима[7]. Али Бог не слуша и не прима безумне и бесмислене јеретичке анатеме, него их ми овде поменусмо зато да покажемо како Свети Фотије још од детињства свог постаде исповедник и носилац и заштитник свете вере апостолске и истинитих догмата светих Отаца.
Још од детињства свог млади Фотије нагињаше тихом молитвеном монашком животу. О томе он сам вели овако: "Још од детињства имао сам жељу да будем слободан од житејских ствари и брига, и да пазим само на оно што се мене самога тиче... Јер још од детињства у мени, заједно самном, растијаше и љубав према монашком животу"[8]. По природи обдарен многим талентима, млади Фотије жуђаше за стицањем врлина и знања. Тако обдарен и способан, он још као млад изучи све светске и духовне науке. Шта је све изучио и колику је мудрост стекао, види се и из признања самих непријатеља његових. Тако Никита Пафлагонијски, најљући непријатељ његов, пише за њега: "Беше Фотије не од неког ниског и незнатног рода, него од родитеља племенитих по телу и врло познатих. По мудрости светској и разборитости он је био сматран за најспособнијег у царству. Јер он изучи граматику и поезију, реторику и философију, и лекарску вештину, и скоро сваку другу светску науку. А беше у свему томе такав да је надмашио не само све људе свога времена, него се чак такмичио и са онима из ранијих времена. Јер њему све иђаше за руком и помагаше му: и природна способност, и марљиво учење, и богатство, помоћу којега се свака књига стицаше к њему"[9]. Изучивши за младости и књижевност и математику и Аристотелову философију, и сваку другу светску науку, Фотије такође изучи и божанску науку Светога Писма и богословље светих Отаца Цркве, о чему сведоче његове књиге, пуне божанске и светоотачке мудрости. А учаше се он и код мудрих и учених људи свога времена, а за богословље сам вели да га је учио код једног мудрог и искусног "старца учитеља". Пошто се његова ученост и мудрост убрзо прочуше, у његов дом стадоше долазити многи младићи, жељни да чују од њега световну и духовну мудрост[10]. Мада и сам млад, Фотије их поучаваше свакој мудрости и са њима прочитаваше многе мудре и корисне књиге, тумачећи им језик и мисао сваке књиге. Ове поуке и тумачења слушаше и брат његов Тарасије, који је касније, када је био принуђен да отсуствује из Цариграда, молио Фотија да му опише које су и какве књиге у његовом отсуству читали и какво је његово мишљење о њима. Испуњавајући братовљеву жељу, Фотије је и написао своју прекрасну и богату књигу, звану "Мириовивлос" или "Библиотека".
Жеља Фотијева да постане монах сигурно да би се у ово време и остварила, да га у томе није спречила воља православног цара Михаила III (842-867). Јер цар доведе младог Фотија на свој двор и натера га против његове воље да се прими високих царских служби и чинова на двору. Најпре он постаде протоспатариос, а затим и протоасикритис, то јест први саветник и секретар царски. Та звања су се давала само веома поверљивим лицима на двору. У овом звању, а и због своје мудрости и способности, Фотије би послан од цара Михаила у Багдад да као царски изасланик (дипломата) преговара са персиским калифом о престанку прогањања хришћана у арапским мухамеданским земљама. Са њим би послан у Багдад и млади даровити ученик његов, Константин Философ, то јест Свети Кирило, потоњи апостол Словенски.
У то време Фотије беше не само високи достојанственик на царском двору, него и професор на Високој школи у Цариграду, коју беше обновио ујак и старатељ цара Михаила, кесар Варда, у царским палатама званим Магнавра[11]. Заједно са њим у тој школи предаваху и учени Солунац Лав Математичар и други Солунац - Константин Философ (Св. Кирило). Иако обављаше многе државне послове у палати, Свети Фотије не пропушташе прилику да и даље чита мудре и корисне књиге и да поучава своје многобројне ученике[12]. Уз то он и сам поче писати многе мудре и душекорисне књиге и тумачити божанске дубине Светога Писма. Тако на молбу његовог пријатеља, Амфилохија Кизичког, он написа књигу коју по њему назва "Амфилохија", у којој тумачи 326 питања и проблема из Светог Писма. Касније он написа и друге књиге, као што су: Књига против Манихејаца, Тајноводство (Μυσταγωγια) o Духу Светом, и Тумачење Посланица св. Апостола Павла. Још сакупи и састави Номоканон црквених закона и канона, и написа многа Писма и Беседе, а састави и многе црквене песме и химне. Али о мудрости и свестраној учености Светог Фотија нека ово буде доста, јер нам још много ваља рећи о његовим другим делима и подвизима, који превазилазе све до сада речено о њему.
У то време црквене прилике у Византији беху у оваквом стању. Благодаћу Божјом Црква беше избављена од душегубне јереси иконоборачке. Али после тешке и дугогодишње борбе са иконоборством многе ствари у Цркви требало је да се среде и доведу у првобитни ред. Јер, као што мудро рече свети патријарх Никифор Исповедник[13], за време борбе са јересима многе ствари у Цркви бивају по нужди, док у мирно доба оне не би биле допуштене. Тако је било у ово време. Борба са иконоборством не само да је многе одвукла у пропаст јереси, него је и дала прилике неким људима из редова и лаика, и монаха, и клирика да насталу смутњу искористе за себе, и тако унесу многе пометње и нереде у црквени живот. Meђу овакве људе треба убрајати и оне који су, под изговором борбе против јереси, кварили црквени поредак и сада, када је већ била прошла бура јереси, и када је у целој Цркви понова завладало правоверје, па је стога требало да свуда влада ред, и послушност, и братска слога и јединство. Особито је било много невоља због подвајања и дељења у народу, и клиру, и монаштву. Јер због претеране строгости једних и претеране попустљивости других у Цркви беше настало подвајање и дељење на међусобно завађене странке и групе, што је Цркви Божјој наносило много штете[14]. Ове и овакве ствари требало је решити и ову завађену браћу измирити. Овај тежак посао управо је и очекивао Светог Фотија када он би изабран за патријарха. Његов пак избор за патријарха би на следећи начин.
Потпуна победа Православља над иконоборачком јереси беше извојевана под светим патријархом Методијем (843-847). Овај свети патријарх са благошћу и мудрошћу и разумном умереношћу управљаше Црквом Божјом. Оне који су се били повели за иконоборачком јереси па се покајали он са љубављу примаше натраг у крило Цркве, на чему му неки претерано строги монаси замераху, па се чак и одвојише од њега. Када пак Свети Методије убрзо умре, за патријарха би изабран Игњатије, син бившег цара Михаила I Рангаве (811-813), који се после очевог пада беше замонашио. Он беше близак кругу строгих монаха. Сам он беше човек честитог живота, али њему не пође за руком да завађене стране у Цркви измири, те раздор и надаље постојаше у Цркви. О томе раздору у оно време писаше овако Свети Фотије: "Сви са свима имађаху међусобне разлике и размирице, и стараху се да се једни од других одвоје и отцепе... При таквом стању ствари, тражен је пастир који би раздељене удове Цркве могао сјединити и насталу буру утишати"[15].
Због тога, и због сукоба са ћесаром Вардом, као и због других државних трзавица, у августу 857 године патријарх Игњатије би најпре смењен, па затим и сам поднесе оставку на патријаршијски положај. И патријаршијски престо више од годину дана остаде упражњен. Тада очи свих црквених људи бише упсрене ка човеку који једини одговараше положају и достојанству патријарха, и који једини беше у стању отклонити постојећи раздор и измирити завађене стране. Тај човек не беше нико други него учени и мудри професор и царски секретар и саветник Фотије. Зато се тада њему обратише сви црквени људи, како они из завађених група, тако и људи са двора, а и сам цар. На њихово упорно наваљивање да се прими патријаршијског чина и престола, смирени Фотије упорно и дуго одбијаше, не пристајући да прими на себе тако тешко и одговорно бреме. О томе свом одбијању и не пристајању он је овако смирено писао ћесару Варди: "Још пре овога ја сам знао да сам недостојан архијерејског чина и пастирске дужности. Зато сам, будући вучен и присиљаван, одбијао да то примим... Плакао сам, преклињао сам, и све друго чинио само да не пристанем на овај насилни избор. Молио сам да ме ова чаша мимоиће, плачући због великих брига и искушења која су ме имала снаћи. Али, ништа ми то није помогло"[16]. У писму пак папи римском Николи[17], у коме га извештаваше о свом избору за патријарха Цариградског, Фотије овако описује своје противљење и одбијање: "Кад год сам размишљао о узвишености архијерејског чина и положаја и о ништавности човечијој, и мерио своје немоћи и слабости, мене је увек спопадао ужас и обузимао страх. Јер пред мојим се видом носило ово: људи од меса и крви обављају дела бестелесних Херувима. Сада пак видим и себе сама везана и натоварена тим истим бременом, и ја не могу исказати колики ме болови и муке обузимају. Од самог детињства свог желео сам миран и повучен живот. Због тога никада нисам ни мислио да се припремам да икада примим на себе архијерејско достојанство. Међутим сада сам се и против воље примио архијерејства и управљања народом Божјим, јер сам силом приморан на то (мада понекад бива да и то донесе радост пастиру, само ако му стадо црквено добро напредује у правој вери и врлини). А примио сам се тога ево како. Чим се мој претходник повукао са тог и таквог достојанства и дужности, одједном, не знам како, навалили су силно на мене сви клирици са скупом епископа и митрополита, а још пре њих, и са њима заједно, и благочестиви цар наш, који је иначе према другима веома човекољубив и кротак, док се мени овде учинио нечовекољубив и нагао. На то наваљивање свега свештенства ја нимало нисам попуштао. Али сви моји изговори и умољавања да ме оставе на миру, нису били услишени. Јер они су само једно говорили и тражили: да хтео ја или не, примим на себе бреме старешинства над њима. Ништа ми нису помогле ни сузе, које су ми се лиле из очиjу док сам их за то умољавао. Тако се ето и збило, против моје воље, оно што су они сами хтели и желели"[18].
После оваквог дугог и упорног умољавања Св. Фотија од стране свега народа и клира и епископа да се прими патријаршества, јер престо патријаршки у престоници царевине бејаше више од годину дана упражњен, он најзад и против своје воље пристаде. Тада га, на сасвим законит и канонски начин, сабор архијереја изабра и постави за патријарха Цариградског 858 године. За свега недељу дана он би пострижен у монаштво и рукоположен за патријарха, пролазећи брзо по реду све степене свештенства, сваког дана по један. Првога дана он постаде монах, другога чтец, трећега ипођакон, четвртога ћакон, петога презвитер, и шестога епископ. Рукоположење за епископа би извршено на сам дан Божића 858 године, од стране митрополита сиракуског Григорија Азвеста[19], Евлампија апамијског и Василија гортинског.
Овај избор Фотијев за патријарха би прихваћен од свега народа и монаштва и клира, без обзира на њихове међусобне несугласице и раздоре. Јер и једна и друга страна виделе су у њему гаранцију праве вере, јер он беше син родитеља пострадалих мученички за Православну веру од иконобораца. С друге стране они су видели у њему пастира који се није раније мешао у међусобне свађе и раздоре, те може сада измирити завађене стране и учинити добро Цркви сједињујући уједно до тада раздељено стадо Христово. Али, подстакнути завишћу ђавољом, овим избором Св. Фотија не беху задовољни неких пет епископа из круга присталица бившег патријарха Игњатија. Остале пак присталице Игњатијеве беху за Фотија, мада се касније неки од њих окренуше против њега.
По избору своме за патријарха Свети Фотије би признат на сабору који се састаде у храму Светих Апостола 859 г. Тада он, по древном и устаљеном црквеном обичају, извести о своме избору писмом римског епископа и сва четири источна патријарха. У писму папи римском Николи он, као што већ горе наведосмо, писаше о свом изнуђеном пристанку на избор за патријарха. Затим ради показивања заједнице у вери и љубави - "јер од свих заједница најбоља је заједница вере и истините љубави"[20] - он њему излаже своје исповедање Православне вере у Свету Тројицу, у оваплоћење Сина Божјег, у светих Седам Васељенских Сабора, тј. да и он прима и исповеда све оно што ти Сабори примају и исповедају, а одбацује и анатемише све оно што су и они одбацили и анатемисали. To своје писмо светитељ завршава молитвом Богу да подари мир Цркви Својој и да све верне води спасењу и присаједини их Глави свих - Христу[21].
Писмо ово, праћено и писмом самога цара Михаила III, стиже у Рим почетком 860 године. Али пре овог писма у Рим беху стигли неки непослушни монаси из Цариграда, међу којима беше и неки архимандрит Теогност. Овај Теогност и монаси с њим сматраху себе за присталице бившег патријарха Игњатија, и они, заједно са оних пет споменутих епископа, не признаваху Светог Фотија за патријарха, иако је сам патријарх Игњатије већ био поднео оставку и признао законитим новоизабраног патријарха Фотија. Архимандрит Теогност и они који с њим беху дошли у Рим изиђоше пред папу, и стадоше пред њим клеветати Светог Фотија и обасипати га сваковрсним поругама све због његовог, тобож, неканонског избора. Због оваквог поступања ових Игњатијевих монаха ћесар Варда сматраше кривим и самог Игњатија. Зато га он прогна на острва Тиверинт и Митилену у Јегејском мору, a неке од његових присталица, клирике и монахе, поче прогонити и мучити. Са оваквим поступцима Вардиним Свети Фотије беше веома незадовољан. Он зато написа писмо Варди у коме га умољаваше и преклињаше да престане са таквим прогонима, јер ће у противном сам он напустити патријаршки престо[22].
У Риму пак, када пaпa Никола чу од споменутог архимандрита Теогноста како је Фотије као лаик изабран за патријарха, би му веома мило. Али не по добру, него по злу. Јер пaпa Никола одавно чекаше згодан моменат да се умеша у послове Цариградске Цркве, да би је тако потчинио себи. А беше пaпa Никола човек врло властољубив и горд; он жуђаше да ако може, цео свет потчини власти својој. Да би то постигао, он употребљаваше пред западним владарима нека лажна документа, сачињена у папској канцеларији, по којима, тобоже, беше предано у руке папи од стране цара Константина Великог град Рим и свецела западна царевина[23]. Из истог властољубља пaпa Никола тражаше још и од источног цара византијског да стави под његову власт целу Јужну Италију, и Сицилију, и сво Балканско Полуострво са тамошњнм словенским земљама, које баш у то време примаху хришћанску веру из Цариграда. Колико је било властољубље овог гордог човека види се и из тога што је он почео употребљавати и још некакве лажне декрете, такозване "Исидорове декреталије"[24], по којима би, тобоже, римским папама припадала сва власт на земљи и над целом Црквом. Без римског папе се, тобоже, ништа у Цркви не може решавати, па чак, тврдио је пaпa Никола, без Рима нема ни самог Хришћанства.
Тако демонски властољубив и горд, пaпa Никола једва дочека овакву прилику да би пружио руку и себи потчинио свету патријаршију Цариградску. Због тога он узе сада на себе да брани бившег патријарха Игњатија. Међутим, њему беше главни циљ: збацити са престола Светог Фотија и Цариградску Цркву потчинити папској власти. У том циљу он написа писмо Светом Фотију, а и цару Михаилу, у коме га осионо нападе што се примио за патријарха, и нарочито што је од лаика тако брзо постао епископ. Пошто цар Михаило беше у свом писму позвао папу да дође на сабор у Цариград ради потпуне осуде иконоборачке јереси, пaпa посла своја два клирика у Цариград, да испитају целу ову ствар и поднесу му извештај, па ће онда он сам пресудити о тој ствари. Ови клирици беху: епископи Родоалд и Захарија. Они стигоше у Цариград крајем 860 год. Држећи се свагда своје кротости и љубави према црквеном поретку и правилима, Свети Фотије тада сазва по други пут сабор у цркви Светих Апостола, у пролеће 861 године[25]. А то беше жеља и самога цара Михаила. На овај сабор дођоше многи епископи, а и ови преставници папе Николе, и сви они потврдише свети Седми Васељенски Сабор и поново осудише јерес иконоборачку а Светог Фотија примише за законитог и канонског патријарха. На овом сабору би донето и седамнаест светих канона, којима се непослушни монаси и епископи доводе у послушност црквеном поретку и предању. Нарочито се забрањује непослушним монасима да се одмећу од својих законитих епископа и, под изговором тобожње јереси њихове, стварају у Цркви нереде и расколе. Још додаде свети Сабор и то да, ако код неког епископа постоји неки грех и преступ, треба о томе сачекати саборску одлуку и пресуду, а не одвајати се од њега и стварати раскол у Цркви. Ово правило донеше саборски оци управо против оних монаха који беху неразумно строги и одвајаху се од свог новог патријарха и његових епископа. На крају свети Сабор прописа још и ово: једино ако би неки епископ јавно проповедао неку већ од светих Отаца и Сабора осуђену јерес, онда у том случају ко обустави и прекине спомињати таквог епископа на светим Литургијама, не само да није за осуду, него њега треба чак похвалити, па макар то чинио и пре саборске осуде тога епископа (канон 15).
Међутим, предосећајући да властољубље папе Николе ни овим неће бити задовољно, иако су и сами његови изасланици и сав сабор епископа призиали законити избор Фотијев за патријарха, Свети Фотије ипак написа опширно и пуно љубави и смерности писмо папи, братски му и подробно објашњавајући све. У том свом писму он је писао:
Ништа није часније и цењеније од љубави, како то и опште мишљење признаје и Божанска Писма сведоче. Јер се љубављу сједуњује раздељено и измирује завађено, а оно пак што је своје њоме се још више приљубљује и сједињује. Јер љубав не мисли зло, него све обухвата, све подноси, и, по блаженом Павлу, никада не престаје (1 Кор. 13, 7-8). Она и оне који имају исту веру у Бога, макар и живели далеко једни од других и макар се никада не видели, доводи у јединство и једномислије, чинећи их правим пријатељима... Ништа не спречава да браћа браћи и деца очевима могу и смелије говорити, ако само истину говоре, те ћу и ја нешто слободно рећи у своју одбрану. Требало је најпре да ваше савршенство у врлини саосећа самном у томе што сам и против своје воље натеран да узмем ово бреме, а не да ме због тога нападате. Јер заиста смо доживели насиље, а какво и колико - то само Бог зна коме су и најтајније ствари познате. Опколили су нас насилно са свих страна, и чували нас као да се радило о злочинцу; изабрали су нас иако смо одбијали; рукоположили су нас мада смо плакали. И све то су сви видели и знају, јер се није десило негде у неком углу, него јавно. Па зар је сада право нападати страдалнике? Изгубисмо свој миран живот и вољено молитвено тиховање, и оно чисто и присно пријатељство са друговима. Омиљени бејасмо међу пријатељима, и са познаницима вољени и дружевни. А сада? Како да о томе говорим без суза! Како да не оплакујем онај мирни ранији, а сада изгубљени живот. Знао сам још од пре да је престо патријаршијски врло буран и опкољен великим бригама. Знао сам и за тегобе управљања народним масама, за међусобне свађе њихове, за зависти, побуне, и гунђања ако им се не чини по вољи; а ако им се попусти на вољу онда долази њихов презир и надменост. А шта да радим сада будући доведен на силу? Некада морам да будем строг и према пријтељима, на сроднике да и не гледам, оштар и тежак онима који греше. А све то изазива завист и мржњу код њих. Шта сам могао да учиним? Ма колико да сам избегавао овај избор, и одбијао да примим рукоположење, и плакао не прихватајући старешинство, - ипак свим тим није се могло избећи оно што је било предодређено. Ти пишеш да нисам требао допустити ту неправду и насиље над собом. Али то треба да кажеш онима који ми то учинише. Што пак велиш да су канони тиме прекршени што сам од лаика брзо дошао до степена епископа, ми се питамо који су то канони које смо преступили? Јер Црква Цариградска није до данас примила ни један такав канон, те према томе правила која не постоје не могу ни бити нарушена. Ако би пак због тога требало мене збацити с престола, онда су у опасности да буду збачени и свети и блажени оци наши, патријарси Никифор и Тарасије, јер су и они као лаици изабрани за архијереје. Међутим они су најсветлији светилници нашем поколењу и сјајни проповедници праве вере и благочешћа, који речју и животом одржаше Истину. Зар и за њих, звезде сјајне још у световном животу, да кажемо да су неканонски и противно црквеном поретку изабрани? Нe дао Бог да тако нешто за њих речем, јер они беху строги чувари канона и правила, поборници праве вере и судије безбожне јереси. А и међу Латинима беше таквих архијереја, који од лаика бише узведени на степен епископа, као, на пример Свети Амвросије[26], украс свих Латина. А такав беше и Свети Нектарије, коме цео Васељенски Сабор потврди избор у чин епископа, иако он беше још лаик[27]. Зар не би у том случају требало, по теби, осудити и цео тај Сабор због тога? Шта више, оба ова светитеља не само што пред избор још беху лаици, него не беху до тада још ни крштени, те се са крштењем заједно удостојише и архијерејске благодати.
Уосталом треба рећи да код неких постоје извесна правила која се код других не налазе, зато их не треба тражити од оних којима нису ни предана. Чврсто и без икаквог новачења треба држати заједницу у ономе што је најважније у вери, a разлике у ситнијим стварима не треба сувише истраживати. Оно што је заиста заједничко свима, то треба у целини неопходно чувати; а пре свега оно што се тиче вере у којој и најмање отступање представља смртни грех. Све оно што је прописано заједничким васељенским одлукама, то треба сви ми да држимо; a ако је неки од Отаца сам нешто прописао, или је неки помесни сабор одредио, то треба да држе они који су то примили, а није опасно ако то не држе они који то од Отаца нису примили. Тако, на пример, једни имају обичај да скраћују косу и брију браду, док другима то забрањују извесне саборске одлуке. Или пак, нама је забрањено постити се у суботе, осим Велике Суботе, док ви постите и суботом. Тако исто, у Риму не можеш наћи да се презвитери жене законитим браком, док ми смо примили да и оне који живе у једнобрачију узводимо на степен свештенства; а подједнако одлучујемо од светог Причешћа и оне који блудно живе и оне који одричу законити брак. Или пак, код нас никако није дозвољено да се неко рукополаже за епископа ако претходно не прими рукоположење за свештеника, а код вас бива тај степен прескочен, па ђакона одједном рукополажете у чин епископа, што је код нас неопростиво. Код нас такође монаси уопште не једу месо, иако не због гађења него због подвижништва, док код вас је запажено да ваши монаси једу месо. Тако дакле, недржање онога чиме се не повређује вера, не значи отступање од заједничке и саборне сагласности. Имајући у виду, да у разним местима постоје разни обичаји и правила, ми, ако правилно расуђујемо, нећемо осуђивати ни оне који их код себе држе, ни оне који таква правила нису примили. Међутим, поред свега тога треба ипак рећи, да неки од ових обичаја које споменусмо код вас нису баш без икакве кривице и одговорности, јер неки од њих спадају у неправилне обичаје које треба одбацити[28]. Тако на пример, како неки могу држати суботне обичаје иако су Хришћани а не Јевреји? Или, ко се сме дрзнути да се гади законитог брака, који доброта Творчева створи и установи, осим онога који иде за науком нечестивих и безбожних људи? Или, ко може и сме Господње и Отачке и Саборске догмате, - да их све овде не набрајамо појединачно, - презирати и ниподаштавати?
Што се пак тиче узвођења некога од мирјанина на степен архијереја нека се зна да је то сасвим сагласно са божанским Оцима, јер је потврђено не њиховим речима, него самим делима и поступцима, и јер је то послужило у разним временима на велику корист Невесте Христове - Цркве. Све ово ми пак рекосмо и наведосмо, не ради препирања, него да покажемо право стање ствари. Ако ли пак и то некога саблажњава, онда се из љубави према браћи може учинити и промена у ономе што, кад се исправи, не наноси велику штету. Тако ће се од сада и код нас саборском одлуком завести обичај да се нико од лаика не узводи одмах на степен епископа[29].
Опо своје писмо папи Николи Свети Фотије запршава овако: Потребно је да се и ви у свему држите правих и истинитих канона црквених и црквеног поретка, и да не примате оне који из Цариграда долазе у Рим без писама и препорука од Цариградског патријарха. Јер се на тај начин дешава да се под изговором гостопримства, уствари, почиње сејати семе братомржње. Ја нисам против тога да, ко хоће и када хоће, долази к вама из почасти, али нико не треба да лута без потребе и без нашег знања и препоруке. Такве ствари су противне канонима, а такође и мени и вама. Јер обично бива: када неки овде страстима упрљају свој живот, па треба да одговарају због тога, они се онда направе поштени бегунци, и под изговором да иду на молитву и поклоништво, беже одавде, хотећи да слаткоречивим изговором покрију своје срамно дело. Оваква лица путујући у Рим, тобож ради молитве, избегавају суд који би их овде снашао. To ваша богоблагодатна глава треба да прекрати, и да такве враћа отуда натраг нама. На тај начин ће се и њиховом спасењу помагати и водити заједничка брига о свима[30].
Ово богомудро и пуно братске љубави и истине писмо не подејствова уопште на гордог и осионог папу Николу, јер њему властољубље беше већ помрачило душу и ум. Уместо братског одговора на братску љубав Фотијеву, чију праведну ствар потврђиваху и папски изасланици када се вратише из Цариграда, пaпa се још већма разгневи и разјари. Сазвавши неки свој сабор у Риму (августа 863 г.) он неправедно осуди Светог Фотија, а признаде за патријарха Игњатија. Иза оваквог поступка његовог није се скривала љубав његова за црквени ред и поредак, него његова огромна грамзивост за влашћу, што ће се одмах затим јасно видети по питању покрштавања Словенских народа, и посебно по питању покрштавања Бугара. Јер док је пaпa Никола у Риму гледао како да задовољи своје властољубље и како да потчини себи Цариградску Цркву, за што му изгледаше погоднији Игњатије него Фотије, дотле је свети и равноапостолни отац наш Фотије радио на Истоку велико еванђелско и апостолско дело Божје. Јер он је не само украшавао храмове Божје и сређивао црквене прилике и богослужења, и борио се против остатака старих и нових јереси у Цркви, него се још свим срцем и душом дао на ширење Еванђеља Христовог међу онима који га још нису упознали. У ту сврху он са царем Михаилом беше послао међу Хазаре, на југу Русије, двојицу познате солунске браће, Константина, каснијег Кирила, ученика и пријатеља свог, и његовог по телу брата Методија, монаха са горе Олимпа у Витинији. Ова света браћа успешно проповедаху тамо свето Еванђеље и засадише веру Хришћанску (860 г.). Од светог патријарха Фотија поче и покрштавање великог Словенског Руског народа, и њима Свети Фотије посла првог пастира и епископа[31]. А мало касније, када у Цариград дођоше посланици Моравског кнеза Растислава да траже од цара и патријарха проповеднике Еванђеља и клирике који знају словенски језик, да би међу Словенима у Моравској утврдили еванђелску веру и обичаје, свети патријарх и цар послаше и њима опет ову исту свету браћу (863 г.)[32], чиме постадоше једном за свагда богодани кумови свих Словенских народа[33]. Јер од ове свете браће и њихових светих ученика рашири се Еванђеље Христово не само међу Словене у Моравској, него и на целом Балкану и околини. Само годину дана касније, то јест 864 године, Бугарски кнез Борис и његов народ примише Хришћанску веру од светог патријарха Фотија, а кум Борису на крштењу бејаше сам цар грчки Михаило, због чега Борис и би прозван Михаило. Своме новокрштеном духовном сину, кнезу Борису-Михаилу, свети патријарх упути богомудру писану поуку у којој му казиваше шта значи бити хришћански владар и какво треба да је његово дело[34].
Међутим сва ова велика и еванђелска и равноапостолна дела светог патријарха Фотија код властољубивог папе Николе изазиваху све већу завист и злобу. Пошто у Цариграду нико не придаваше никакав значај папиној осуди Светог Фотија, пaпa ce још већма разјари и поново написа писмо цару против светог патријарха. Својим лукавим сплеткама и политиком, пaпa наговори и Бугарског цара Бориса да се одвоји од Цариградске Цркве и да затражи од папе и Франака да му пошаљу своје клирике у Бугарску. Ово злобно и противцрквено дело он учини на следећи начин. Да би придобио под своју власт Бугарску новоосновану Цркву, а затим и цео Балкан, пaпa посла тамо мноштво своjиx епископа И клирика (866 г.), који дошавши у Бугарску олмах почеше прогањати свештенике постављене од Фотија, и искорњивати свете православне обреде и догмате. Они не признаваху православне свештенике, и наговараху народ да се одвраћа од њих због тога што свештеници беху законито ожењени. Нe признаваху они ни миропомазање извршено од православних свештеника, него њихови лажни епископи почеше сами поново да миропомазују. Они још завођаху и постове у суботу, и многе друге обичаје туђе Цркви. Али највеће зло које они чињаху беше то што у Бугарској почеше проповедати и заводити новонасталу западну јерес која је погрешно учила о Духу Светом и на тaj начин кварила свети и васељенски Символ вере.
Оваква недела и безакоња папских клирика и епископа, која они чињаху уз сагласност папе Николе, не могаше више подносити велики ревнитељ за праву веру и отачке догмате - духовни отац Бугара - Св. Фотије. Он би готов предузети све што се може учинити за спасење духовне деце, али не хтеде употребити ништа што би се противило црквеним правилима и обичајима светог Предања светих Отаца. Зато одлучи да саборно реши ово питање. Он прво узе па написа Окружну Посланицу свим светим источним патријарсима, позивајући их да дођу или пошаљу своје заменике на велики сабор у Цариграду, да би тако заједнички размотрили и осудили ова измишљена новачења и јереси папе Николе. У тој својој посланици свети Фотије писаше овако источним патријарсима:
Лукавом ђаволу нису била довољна безбројна зла која је проналазио и измишљао против рода људског од почетка до доласка Господњег, него и после тога он није престао да заблудама и јересима вара и обмањује оне који га слушају. Отуда је и произашло тако разноврсно богоборство јереси: Арије, Македоније, Несторије, Евтихије и Диоскор, и остали нечестиви збор, против којих су сазвани свети Васељенски Сабори и против којих су се борили свети и богоносни Оци мачем Духа Светог. Када међутим ове јереси бише побеђене и завлада мир, и када се из овог царског престоног града изливаху извори Православља по васељени, и неки народи, као Јермени, који беху заражени јаковитском јереси (тј. монофизитством), вашим светим молитвама обратише се у правоверје, а други варварски народи, као Бугарски народ, обрати се од идолопоклонства у истинито богопознање вере хришћанске, тада лукави ђаво не могаше из зависти да то поднесе. Јер не прође ни две године откако се Бугарски народ обрати преко нас у хришћанску веру, дођоше људи нечестиви, који произиђoшe из таме (тј. са Запада), и сручише се као град, или боље peћи нагрнуше као дивље свиње у новонасађени виноград Господњи и ногама и зубима, то јест срамним животом и исквареним догматима, оштетише га и упропастише. Јер ти људи, тј. западни папски мисионари и клирици, хтедоше да тај народ одврате од правих и чистих догмата наше беспрекорне хришћанске вере.
Као прва од заблуда ових људи беше та што они нагоњаху народ да пости у суботу. Ово пак спомињем, јер и најмање отступање од онога што нам је предано може да одведе до презрења свих догмата вере наше. Затим они наговараху народ да треба мрзети ожењене свештенике, чиме уствари сејаху по душама семе Манихејске јереси. Исто тако они нагоњаху да се сви, помазани од презвитера светим миром, морају понова помазати од епископа. Тиме су хтели показати да свештеничко миропомазање нема никакве вредности, и на тај начин исмејати божанске и натприродне тајне хришћанске. Откуда њима такав закон да свештеници не могу помазивати светим миром? Од ког законодавца, или апостола, или оца, или сабора? Јер ако свештеник не може помазивати миром крштенога, онда га сигурно не може ни крстити. Како то да јереј свештенодејствује владичанско тело и крв Христову у светој Литургији, а да не може помазивати светим миром? Ако се пак све ово одузима свештеницима, онда се тиме умањује и епископски чин, јер епископ стоји на челу свештеног хора. Али се сви ови нечестивци не зауставише на томе у своме безакоњу. Они и свети и свештени Символ вере, који по свим саборским и васељенским одлукама поседује непобедиву моћ, покушаше да искваре својим лажним мишљењима и изврнутим речима, новачећи у Символу да Дух Свети не происходи само од Оца (како стоји у Символу), него и од Сина[35]. Али ко је икада чуо да је било ко од јеретика изрекао некада такву науку? Ко уопште од Хришћана може да поднесе да се у Светој Тројици уводе два узрока, то јест: Отац као један узрок Сина и Духа, и Син као други узрок за Духа Светога, и тиме да претвори монархију (јединоначалије) у Светој Тројици у двобожје? А и зашто би Дух Свети исходио и од Сина? Јер ако је Његово иcxoђење из Оца савршено, - а савршено је јер је Он Бог савршени од Бога савршенога, - чему онда исхођење и од Сина? Даље, Син не може бити посредник између Оца и Духа, пошто Дух није сопственост Сина. Ако би у Божанству ностојала два начела, два узрока, онда се разорава јединство Божанства. Ако Дух исходи и од Оца и од Сина, његово исхођење само од Оца мора бити или потпуно или непотпуно. Ако је непотпуно, исхођење од двају Лица биломного механичкије и непотпуније него исхођење од једног Лица само; ако није непотпуно, зашто би за Њега било неопходно да исходи и од Сина? Ако Син учествује у личном својству Оца, онда Син и Дух губе своје личне одлике, чиме се пада у полусавелијанство. Поставка, да у Божанству постоје два начела, од којих је једно самостално а друго прима своје порекло од његa, у корену уништава хришћански појам о Богу. Било би много доследније ова два начела повећати на три, јер би то више одговарало људском схватању Свете Тројице. Пошто је Отац начело и узрок не због природе Божанства, него због ипостасног својства, и пошто Ипостас Очева не укључује Сина, то Син не може бити начело и узрок. Filioque уствари раздваја Очеву Ипостас на два дела, или Ипостас Сина чини делом Очеве Ипостаси. Учењем о Filioque Свети Дух је два пута одмакнут од Оца, и отуда има много нижи ранг него Син. Ако Дух Свети исходи и од Сина, онда од трију Божанских Лица само Дух Свети има више него један почетак (αρχη). Учењем о исхођењу Духа и од Сина, Отац и Син испадају ближи један другоме него Отац и Дух, пошто Сину припада не само Очева природа него и Очево лично својство. Исхођење Духа од Сина је или исто као и оно од Оца, у ком се случају разлика међу Лицима губи мешањем својстава, или је различито, у ком случају постоји противност у Светој Тројици. Двоструко исхођење се не може помирити са принципом, да оно што није заједничко свима трим Лицима, искључиво припада само једноме од трију Лица. Ако Дух исходи и од Сина, зашто не би нешто исходило и од Духа, да би се на тај начин очувала равнотежа међу Божанским Лицима? Учењем о исхођењу Духа и од Сина, Отац се показује као пристрасан према Сину.
Отац је или више узрок Духа него Син, или мање; ако је више, онда је то увреда према достојанству Сина, ако је мање, онда је то увреда према достојанству Оца. Латини чине Сина већим од Духа, јер Га сматрају узроком и непобожно Га стављају ближе Оцу. Уводећи другостепени узрок у Свету Тројицу, латини вређају Сина, јер Га чине узроком Онога који је већ проузрокован, те као узрок Он није потребан. Они раздељују Духа Светога на два дела: на онај од Оца и на онај од Сина. У Светој Тројици, сједињеној нераздељивим јединством, све три Ипостаси су неприкосновене, али ако се Синовство дода исхођењу Духа. Синовство је повређено и ипостасна својства оштећена. Ако је рођењем Сина била дата моћ Сину да од Њега исходи Свети Дух, како онда не би разорено само Синовство његово када Он, који је сам био проузрокован, постаде узроком другога који је раван Њему и исте природе са Њим? Према учењу о Filioque немогуће је видети зашто Свети Дух не би могао бити назван унуком. Ако је Отац узрок Сина, који је другостепени узрок Духа, онда је Отац истовремено и ближи и даљи узрок Духа! Двоструки узрок (први и другостепени) у Божанству неизбежно садржи и двоструки резултат; отуда личност Духа мора бити двострука. Према томе, учење о исхођењу Духа и од Сина (Filioque), уводи у Божанство два начела, диархију, и тиме нарушава јединство Божанства, монархију Оца.
Изложивши овде само укратко ово латинско схватање, вели даље Св. Фотије, његово опширно излагање и побијање остављам када се будемо заједнички окупили на сабор. To дакле нечестиво учење, са осталим недозвољеним новачинама уведоше ови самозвани епископи у тај прости и новокрштени Бугарски народ. Вест о томе до срца нас је погодила и заболела. Јер како да не тугујемо када видимо да плод утробе наше, децу коју родисмо Еванђељем у Христу, зверови растржу на наше очи? Онај ко их је са муком и знојем препородио и усавршио у вери, он највише и страда од бола и жалости због духовне пропасти деце своје. Због тога ми и оплакујемо ову духовну децу нашу, и нећемо престати оплакивати. Јер нећемо дати очима својим сна док их по моћима својим не повратимо у насеља Господња.
Што се пак тиче ових претеча отступништва и општих штеточина и слугу непријатељевих, ми их као варалице и богоборце осуђујемо саборском и божанском одлуком. Нe као да тек сада ми изричемо суд над њима, него одређену им осуду од древних Сабора и Апостолских установа сада јавно објављујемо. Због тога их ми, ако и даље упорно остају у својој заблуди, одлучујемо из заједнице свих хришћана. Они уводе пост у суботу, a TO забрањује канон 64. Светих Апостола, који каже: "Ако се нађе неки клирик да пости у дан недељни, или у суботу осим једне (тј. осим Велике Суботе), такав нека буде рашчињен, а ако је лаик нека буде одлучен". Исто то вели и 55. канон Светог Четвртог Васељенског Сабора, који каже: "Пошто дознадосмо да у Римском граду неки у време светог Великог Поста, противно преданом нам црквеном поретку, држе пост и у суботу, Свети Васељенски Сабор одређује да се у Римској Цркви има држати тачно апостолски канон који забрањује пост у суботу и недељу"[36].
Тако исто и помесни Гангрски Сабор у свом 4. канону подвргава анатеми oнe који не признају ожењене свештенике. Ово исто понавља и свети Шести Васељенски Сабор и ocуђује oнe који траже од свештеника и ђакона да после рукоположеља не живе више у браку са својим законитим женама, какав је обичај почела била још тада да уводи Римска Црква. Свети Васељенски Сабор потсећа и наређује Римској Цркви да се држи еванђелског учења и апостолског правила и поретка, а да не вређа светињу хришћанског брака установљеног самим Богом. Али ако баш и не би спомињали сва ова и још друга новачења западне Цркве, довољна би била сама она наведена њихова хула против Духа Светога тј. (Filioque), или боље рећи против васцеле Свете Тројице, да их подвргнемо хиљадама анатема.
Износећи ово сходно древном црквеном обичају пред ваше у Господу братство, ми вас позивамо и молимо да и ви дођете на сабор и учествујете заједно са нама у осуди ових нечестивих и безбожних учења. Немојте пропуштати поредак Светик Отаца који су нам они својим поступцима и делима предали на чување. Нeгo пошаљите одмах ваше представнике и заменике, украшене побожношћу и свештеничким чином, а и добром речју и животом, да би ову новонасталу гангрену зловерја искоренили из Цркве нашом заједничком саборском одлуком. Искоренивши безбожје имаћемо наде за повратак новокрштеног Бугарског народа у ону веру коју је од почетка примио. Али не само Бугарски народ, него и до сада свима страшни народ такозваних Руса, и он сада напушта своју незнабожачку веру и прелази у Хришћанство, примајући од нас епископа и пастира свог и све хришћанске обичаје. Ако дакле и ви сада помогнете да ово новонастало зло пресечемо, онда ће стадо Христово порасти још више, и апостолска ће наука доспети до крајева васељене. Зато пошаљите представнике и заменике ваше, снабдевши их свом влашћу апостолских престола ваших, коју сте у Духу Светом наследили, да би све ове и друге ствари законитом влашћу пресудили. А и из Италијанских крајева ми добисмо једно саборно писмо, у којем се наводе многе и тешке ствари против Римског епископа. Они отуда моле да их ослободимо његове велике тираније. Јер се тамо презиру свештени закони и гази црквени поредак. Ово су нам још раније причали монаси који дођоше отуда, а сада до нас дођоше многа писма отуда, у којима се износе страшне тамошње ствари. У тим писмима они још моле да се ова њихова писма пошаљу свим архијерејима и апостолским престолима, која вам ево ја и шаљем уз ову посланицу. Због свега тога потребно је, када се сакупи свети и васељенски у Христу сабор, да све ово заједнички решимо по Богу и по саборским правилима, еда би тако дубоки мир завладао Црквом Христовом.
Уза све ово додајемо још и то да заједнички треба да потврдимо и свети Седми Васељенски Сабор, те да се и он свуда код свега црквеног народа прибраја и причисљује уз оних светих Шест Васељенских Сабора. Јер чусмо да негде он још није прибројан, иако се његове одлуке признају и поштују. Јер и овај сабор уништи и победи велико јеретичко безбожје, имајући уза се на својим седницама и представнике од остала четири апостолска престола. Јер пошто се сви они сакупише, заједно са нашим стрицем најблаженијим Тарасијем, архиепископом Цариградским, отворен би овај велики и васељенски Седми Сабор, који сруши иконоборачку и христоборачку јерес. Зато, као што рекох, треба и тај Сабор објављивати и сврставати га заједно са претходних шест Сабора, да би се тако показало јединство Цркве Христове, и да не би јеретици иконоборци говорили да је њихова јерес осуђена само од једног престола. Ово пак тражимо и предлажемо као браћа браћи, a пo дужности пак молимо се за ваше отачко преподобије. Молимо и вас да се сећате и ви у молитвама вашим наше смерности[37].
На ову окружну посланицу светог патријарха васељенског Фотија одговорише источни патријарси тиме што послаше на сабор своје опуномоћене представнике. Када ови послани заменици источних патријараха стигоше, тада би сазван велики и васељенски Сабор, у лето 867 године. На Сабору је било око хиљаду епископа, клирика и монаха; председавао је Свети Фотије, a присуствовао је и сам цар Михаило. Свети Сабор прво размотри јеретичко учење и делање франачких мисионара у Бугарској, које тамо беше послао пaпa Никола; затим латинско јеретичко учење о Духу Светом (Filioque); онда свечано изрече осуду свим ранијим јересима, па и овој латинској новоуведеној јереси. Римски пaпa Никола би саборски осуђен, рашчињен и анатемисан, као вођа нереда у Цркви и богохулне јереси. А беше осуђено и сво његово властољубље и горда страст и жеља да овлада целом Црквом Божјом и потчини је себи. На крају Сабора свети патријарх у свечаној беседи одаде хвалу победи Православне вере над свим јересима и узвелича Утешитеља Духа Светог, чијом се благодаћу сакупљају и покрећу свети Васељенски Сабори ради истребљења ђавољег кукоља јереси из Цркве. Овим сабором свети отац наш Фотије и сви саборски оци показаше да црквеној саборској власти подлежу сви епископи без изузетка, па према томе и римски епископ. Поготову то бива ако је у питању појава неког новог јеретичког учења, па ма ко га заступао. Јер и раније, пре тoг папе Николе, би саборски осуђен епискои римски Хонорије[38], присталица монотелитске јереси. Њега осуди свети Шести Васељенски Сабор, и ту осуду потврди и Седми Васељеиски Сабор. Речи светог патријарха Фотија: "Свако треба да зна своју меру", које он изрече на оном ранијем Сабору 861 године, званом "Прво-Други", а које речи тај Сабор усвоји и унесе у свете каноне, важе овде и за римског папу. Јер у Цркви Божјој нема друге главе и старешине осим Господа нашег Исуса Христа, Који Духом Светим руководи Цркву Своју преко Отаца и Сабора. Но треба прећи и на остало многострадално житије овог светог и равноапостолног патријарха и оца Цркве.
У ово време цар Михаило беше узео себи за савладара неког Василија, пореклом из Македоније. Он најпре беше царев коњушар. Затим постепено он стече царево пријатељство, и би постављен за његовог савладара. Но Василије имађаше велику жељу да и сам постане цар. Вођен том властољубивом жељом он уби и царевог ујака Варду. Након не много времена он искористи прилику и једне ноћи, у септембру 867 године, уби и самог цара Михаила, па ступи на царски престо[39]. Чим Василије заузе царски престо, он заборави на све, и са страхом гледаше да осигура своју царску круну, тако неправедно стечену. Желећи да по сваку цену осигура себи престо, он намисли да се обрати Риму и отуда нађе себи подршку. Знао је он да римски пaпa мрзи Светога Фотија, а више воли Игњатија. Зато он одмах насилно збаци човека Божјег Фотија са патријаршијског престола и протера га у изгнанство у један напуштени и празан манастир крај Босфора, звани манастир "Скепис" (Покров). За патријарха цар Василије доведе Игњатија и одмах успостави везе са римским папом Адријаном[40], који беше изабран после недавне смрти бившег папе Николе. По наговору папе Адријана цар Василије и патријарх Игњатије сазваше сабор у Цариград 869 године на који одмах дођоше и папини изасланици. Међутим на сабор дође врло мало епископа, пошто већина епископа није хтела нипошто доћи. Позиван да дође на овај сабор, Свети Фотије је одбијао да то учини. Тек када претставник царске власти Ваан посла неке лаике да га доведу, он дође, али је сво време смирено ћутао. Када би упитан зашто ћути, он само спокојно одговори: "Бог чује и глас онога који ћути". На то му рекоше папски изасланици: "Али тим ћутањем ти нећеш избећи осуду". Свети патријарх им одговори: "Ни Исус ћутећи није избегао осуду". Опет после дужег ћутања његовог запита га претставник царске власти Ваан: "Кажи, господине Фотије, шта имаш да кажеш као своје право". Фотије му на то опет са истим смирењем рече: "Моја права нису на овоме свету". Тада му оставише рок од неколико дана да виде да ли ће се, како они рекоше, покајати. После неколико дана доведоше га опет на суд, и са њим његовог пријатеља, епископа сиракуског Григорија. На путу ка овом такозваном "сабору" светитељ се ослањаше на свој пастирски жезал. Чим то виде, осиони папски изасланик Марин затражи да му се одузме жезал као знак пастирског достојанства. To би одмах и учињено. Али то не разгњеви, нити ожалости Светог Фотија. На тражење папских изасланика да и он и Григорије поднесу писмено своје покајање, они им одговорише: "Нека се кају они који имају зашто да се кају". Царев изасланик Ваан тражаше од Фотија да каже ако има нешто да каже, нашто он одговори: "Они су нас довели овде оклеветане, и шта се ту онда може рећи?" Тада се изасланици царски обратише осталим епископима, који беху остали верни Светом Фотију, и зато сада доведени на суд. Једнога од њих, Јована Ираклијског, изасланици папски нагоњаху да анатемише пред њима Фотија. А он одговори: "Ко анатемише свог архијереја, нека сам буде анатема!" Остали пак епископи Светога Фотија одговорише: "Ми се не можемо сагласити са оним што се неразумно твори". Тада папски изасланици бацише анатему на Светог Фотија и његове епископе, и на његове очи пред свима спалише све књиге и документа од његовог бившег сабора држаног против папе Николе (867 г.). После овога овај лажноназвани сабор учини и друге неправилне ствари. Особито противцрквено беше то што папски изасланици изнудише од сабора свакојаке привилегије папском властољубљу, каква права ниједан од досадашњих светих Сабора није признавао нити давао папи. Али зато овај лажноназвани сабор не само што не би признат, него ускоро би одбачен од целе Цркве. Јер само неколико година касније (879-880 г.), овај неканонски сабор би на законитом Сабору јавно поништен од стране и Римске и Цариградске Цркве[41], као што ће се даље видети.
После овог суђења отеран поново у изгнанство, Свети Фотије провођаше горке дане у усамљености под строгом војничком стражом. Иако са њим и због њега бише прогнани и многи пријатељи његови, епископи и клирици, цар никако не дозвољаваше да се ма са ким од њих виђа, па му чак забрани да и било какву књигу има код себе. Из тог и таквог изгнанства светитељ написа једно писмо цару Василију. У писму он вели цару да његове муке у изгнанству превазилазе сваку обичну меру, јер нема ни оно што се и робовима допушта; и смирено моли цара да му макар допусти да чита душекорисне књиге[42]. За сво време свог изгнанства овај светитељ Божји ни мало не клону духом, нити допусти себи да злоћа уђе у душу његову. Он стално бејаше смеран и спокојан и уверен у велику Правду Божју. Шта више, из прогонства он је тешио пријатеље и састрадалнике своје, као некада његов свети претходник на престолу Цариградском, Свети Јован Златоуст, када се налазио у прогонству. Тако Св. Фотије писаше из изгнанства осталим прогнаним епископима: "Тешко је, браћо, гоњење, али је блаженство Господње слатко. Мучно је и тешко ово изгнанство, али је радосно Царство Небеско. "Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско" (Мт. 5, 10). Многобројне су ове невоље и превазилазе сваку муку, али тамошња радост и весеље знају не само олакшати тегобу мука, него код оних који живе ради горњих нада, претварају те муке у поводе за радост. Због тога, браћо држимо се ових страдања, да би задобили и награде. Еда бисмо и ми могли са Павлом клицати: "Добрим подвигом се подвизавах, трку сврших, веру одржах; дакле ми још преостаје венац правде" (2 Тим. 4, 7). A шта је милије и радосније од овог победничког гласа? Шта јаче може постидети општег непријатеља нашег рода? "Трку сврших, веру одржах; дакле ми још преостаје венац правде". О, гласа који успокојава сваку буру жалости, и који даје благодат сваке духовне радости. О, гласа који гонитеље доводи у запрепашћење, а прогоњене увенчава; који болесне исцељује и пале и посрнуле усправља! Нека бих се удостојио и ја заједно са вама, мојим добрим састрадалницима, да, поседујући и одговарајућа тим речима дела, узвикнем у Господу те речи, на молитве Пресвете Владичице наше Богородице, и свих Светих. Амин"[43].
Како је огромно било смирење овог светог патријарха изгнаника, види се и из следећег догађаја. Године 870 деси се страшан разорни земљотрес у Цариграду и околини. Многи благочестиви хришћани сматраху ту несрећу као казну Божју за неправедно прогонство светог патријарха Фотија, јер и из историје и из Житија Светих знађаху да се тако нешто исто десило у време неправедног прогонства светог патријарха Јована Златоуста. Чувши за такво говорење у народу, Свети Фотије је говорио народу да у то не верује. "Та ко смо ми? говорио је он народу. Иако смо толике неисказане муке поднели, ипак ми нисмо тако нешто, да би се изазвао толики гнев Божји". Осим тога Свети Фотнје је још у нечему личио на светог патријарха Златоуста, тог свог великог и славног претходника на престолу Цариградске Цркве. Јер Св. Фотије не само што као Св. Златоуст беше велики пастир и богообдарени проповедник, велики богослов и отац Цркве, него и у животу и у врлини не заостајаше иза њега. И Св. Фотије је као и Св. Златоуст за све и сва благодарио Бога. Јер док Златоусти Светитељ говораше: "Слава Богу за све" (Δοξα τω Θεω παντωνενεκεν), овај свети отац слично њему понављаше: "Хвала Спасу нашем Богу за све" (Χαρις ουν παντων ενεκα τω Σωτηρι ημων Θεω)[44].
У изгнанству проведе Свети Фотије неколико тешких година. А онда се поче према њему мењати понашање цара Василија. На цара много утицаху и чести савети блаженог патријарха Игњатија. Он по савести својој као да сматраше да је и он крив за толико прогањање Светог Фотија. Зато он убеди цара да врати Св. Фотија из прогонства, и цар Василије дозва Фотија из прогонства 873 године. Цар га доведе себи на двор и дозволи му да опет предаје науке на Високој школи у Магнаври. И своју децу цар повери њему на васпитање, своје синове Константина и Лава и Стефана. Тада се по Богу измирише и два света патријарха. Тражећи опроштај један од другога они се братски опростише, а блажени патријарх Игњатије, видећи себе већ близу смрти, посаветова цара Василија да за патријарха по смрти његовој постави Светог Фотија. Затим се у миру упокоји блажени патријарх, Игњатије, 23. октобра 877 године, а Свети Фотије три дана касније би враћен на свој патријаршијски престо. Дошавши на престо Свети Фотије одмах уписа име Игњатијево у црквене диптихе, и од тада се блажени Игњатије патријарх почитоваше у Цркви као светитељ.
О свом повратку на патријаршијски престо Св. Фотије извести одмах источне патријархе и папу Јована[45], човека благочестивог и православног. Свети Фотије беше са сигурне стране дознао да овај нови римски епископ не исповеда латинску филиоквистичку јерес и никако не допушта било какву промену у Символу вере[46]. И то њему беше веома мило. Зато заједно са царем позва папу на сабор у Цариград, а исто тако и све свете источне патријархе. И би сазван у Цариграду велики сабор, који отпоче рад новембра месеца 879 године. На сабору беше окупљено око четири стотине епископа, међу којима и изасланици источних патријараха и папски изасланици. To беху епископи Павле Анконски и Евгеније Остијски, и Петap, презвитер и кардинал римски. На сабору председаваше сам Свети Фотије. Сав свети сабор одмах признаде и потврди Светог Фотија, јер сви епископи изјавише: "Ми смо нашем најсветијем владици и васељенском патријарху од самог почетка били присаједињени и никада се нисмо одвајали од њега. Ми смо били готови да и своју крв за њега пролијемо, ако би то неко од нас тражио. Они пак између нас који смо се били повели за оном побуном против њега, сада осуђујемо то своје раније држање и расположење, и свим срцем и непоколебљивом намером признајемо га за свог архијереја и владику и пастира. Оне пак који се у томе колебају ми сматрамо за непријатеље Цркве, те их због тога треба отсећи од ње". На то им свети патријарх одговори: "Оно што је раније било нека Бог преда дубоком забораву, а и нас саме нека оснажи, да бисмо имали праштање и незлопамтљивост. Зато је најбоље о свему томе ћутати, или врло кратко и одмерено поразговарати. Јер ми смо људи грешни и ништавни. И пошто се ради о непријатељству нама учињеном, најбоље је о томе ћутати; само у случају велике нужде треба о томе говорити"[47]. После овога би прочитано и писмо папе Јована, које са њим беху потписали још многи епископи западни. У том писму пaпa признаје Светог Фотија и поништава све оно што је до сада било против њега учињено, речено или написано. На то сав свети сабор донесе овакву одлуку: "Одлучујемо да онај сабор који је држан у Риму за време блаженог папе Адријана против насветијег патријарха Фотија, и онај сабор у Цариграду који би држан против тог истог најсветијег Фотија, - буду потпуно одбачени и ништавни и да се не убрајају и не сматрају у свете саборе, нити да се уопште називају сабором". Када ова одлука би прочитана сви саборски оци повикаше: "Сви тако мислимо; сви тако проповедамо; сви се са тим слажемо. Овде у овој ствари најсветији пaпa Јован више нас је обрадовао него у оним другим. Још и пре тих речи светог папе Јована, ми смо све оно што је написано, или речено, или учињено против најсветијег нашег патријарха као незаконито поништили, и одбацили, и анатемисали, и то управо самим тим што смо се присајединили с њим истој заједници и постали му саслужитељи".
Тада бише повраћени и признани од сабора и сви епископи који раније беху прогањани и суђени зато што су били рукоположени Светим Фотијем. И сав се сабор дивљаше мудрости и светости блаженог патријарха. А митрополит Кесарије Кападокијске Прокопије рече за њега: "Заиста тако и треба да онај који је примио бригу и старање (επιστασιαν) над целим светом буде налик на архипастира Христа Бога нашег". На то и папски изасланици рекоше: "И ми који живимо на другом крају света, и ми чусмо то исто". А свети сабор повика: "Да Бог обитава у њему - нема никога који то не зна". Тада опет рекоше римски изасланици: "Милост Божја и Његово надахнуће улише такву светлост у чисту душу најсветијег патријарха, те она просвећује и озарава целокупну твар. Јер као што сунце, мада се налази само на небу, ипак осветљава сав земаљски свет, тако и владика наш, господин Фотије, седи у Цариграду али осветљава сву твар и даје јој сјај"[48].
На овом сабору бише решена и још друга важна питања. Но најважније је то што би донета саборска одлука да се нипошто и ни од кога не сме мењати свети и васељенски Символ вере, него да он треба и на овом сабору да буде потврђен и запечаћен. Јер сви присутни архијереји Божји рекоше: "На сваки начин треба да Символ вере Никејског Сабора, који и остали свети Васељенски Сабори потврдише и утемељише, буде прочитан и на овом великом и васељенском сабору". - Свети изасланици старога Рима рекоше: "Као што заповеди по Богу нам дивни велики цар наш и као што је угодно браћи и сасвештеницима нашим, долично је да се не саставља други нови Символ, него да се прочита и поново потврди онај древни, који држи и верује цела васељена". - Најсветији патријарх Фотије рече: "По одлуци све наше браће и сасвештеника нека се прочита Символ". И тада Петар, богољубиви ђакон и протонотарије (први секретар), прочита:
"Имајући несумњивом мишљу и чистотом вере утемељену у дубини ума чесну и божанску науку Господа и Спаса нашег Исуса Христа, и примајући и чувајући необманљивим расуђивањем свештене наредбе и канонске одредбе Његових светих Ученика и Апостола, а такође најискренијим и непоколебљивим веровањем поштујући и држећи непромењену и неповређену проповед и канонске одредбе светих Седам Васељенских Сабора, који су сви надахнућем једног и истог Духа Светог били руковођени и покретани, ми одбацујемо све оне које су и они изгнали из Цркве, а прихватамо и као достојне примања сматрамо оне којима они, као једновернима и учитељима побожности, одаваху дужну част и праведно поштовање. Верујући тако томе и то проповедајући, ми и умом и речима примамо и свима гласно и јасно објављујемо Символ најсигурније Хришћанске вере који је почев од почетка до нас дошао од Отаца; ништа не одузимајући, ништа не додајући, ништа не улепшавајући, ништа не изврћући. Јер и одузимање и додавање, при непојављивању никакве јереси од лукавства ђавољег, доводи до презирања онога што није за презирање и представља неоправдану увреду Оцима. Притом, речима поправљати одлуке Отаца много је горе од претходнога. Зато овај свети и васељенски сабор, с љубављу божанском и исправним умом прихватајући и богодолично поштујући древни Символ вере, и на њему утемељујући и изграђујући тврђаву спасења, тако свима казује да верују и проповедају као што говори и исповеда свети и васељенски Символ вере". И тада би прочитан Никејско-цариградски Символ вере без икаквог додавања или одузимања речи. A пo прочитању Символа, свети Оци опет рекоше:
"Тако верујемо; у том исповедању вере се крстисмо; и њиме реч Истине победи и уништи сваку јерес. Оне који тако верују ми сматрамо за браћу и оце и сунаследнике небеског грађанства. А ако неко, осим овог свештеног Символа који испочетка дође до нас од блажених и светих Отаца наших, дрзне се да саставља неко друго изложење вере и назове га Символом вере, укравши достојанство исповедања оних богонадахнутих мужева и давши га својим сопственим измишљотинама, па то истакне вернима или онима који се обраћају од неке јереси као општу науку, те се на тај начин дрзне да лажним речима, или додавањима, или одузимањима, унакази старину овог свештеног и чесног Символа, таквога и ми подвргавамо потпуном рашчињењу, ако је неко од свештених лица, а ако је лаик - предајемо га анатеми, сходно већ пре нас изреченом суду од светих Васељенских Сабора".
И тада опет сви Оци повикаше: "Сви тако мислимо; тако верујемо; у таквом се исповедању крстисмо и свештеног чина удостојисмо. Оне који друкчије него тако мисле, или који се усуде да уместо овог истакну други неки Символ, анатеми подвргавамо".[49]
Ова одлука светог сабора би донета против оне новонастале латинске јереси која квараше свети Символ вере и изврташе апостолско и светоотачко учење о Духу Светом. Јер свети патријарх Фотије никада не престајаше да се бори против богомрских јереси: манихејске, монофизитске и латинске филиоквистичке. Он зато написа и читаву књигу о тајни Духа Светог у којој изобличаваше латинске јеретичке измишљотине и хуле на Духа Светог, а брањаше православно исповедање светих Отаца, по коме Дух Свети исходи једино од Оца, по речима самога Господа (Јн. 15, 26). О овој истој ствари он писаше и архиепископу Аквилејском у Италији, а и другим епископима. Још на овом сабору Свети Фотије реши и следећу ствар. Када римски изасланици тражаху на сабору да Бугарска Црква припадне Риму, он им одговори да о томе сада не може бити говора, јер старање о томе препушта се благочестивом цару. Међутим, да не би неки други властољубиви пaпa римски, попут оног папе Николе, тражио власт над Црквом Божјом, на Фотијев предлог свештени сабор донесе свето правило (канон), по коме римски епископ може уживати само оне почасти које је до сада имао од светих канона (a то је првенство части). Сабор у овом правилу забрани да се те почасти ниучем не смеју новачити ни проширивати, ни у садашњости, ни у будућности[50]. Јер Црква Божја није исто што и светска власт и господарење, јер у њој влада закон и правило светог Еванђеља: "Који хоће да буде већи међу вама, нека вам буде слуга. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга" (Мт. 20, 26-27; Лк. 22, 26). Тако се заврши овај свети и велики сабор Светог Фотија, а његове свете одлуке и правила бише признати од целе Цркве Христове и на Истоку и на Западу.
После тога свети отац наш Фотије управљаше мирно и спокојно Црквом Божјом још неколико година. Али њему предстојаше још да задобије и славни венац исповедништва и мучеништва. Када се по смрти цара Василија зацари његов син Лав[51], он по осионости својој збаци светог патријарха са престола и затвори га у пусти манастир звани Јерменски крај Цариграда, где светитељ проведе последњих пет (или шест) година старачког живота свог. Измучен прогонством и страдањима он до краја испи чашу Христовог исповедника, и мирно предаде свету душу своју у руке Господа свог, 6. фебруара 891 године[52]. Његове свете мошти бише касније пренете и сахрањене у храму Светог Јована Претече у Цариграду, у близини манастира званог Еримија или пророка Јеремије. Нe прође много времена по његовом блаженом уснућу, а света Црква Православна уврсти га у светитеље Божје и отпоче славити његов свети спомен. Затим би унето његово свето име и у Синодикон Православља, из којег се сваке године у Недељу Православља чита овако: "Игњатију и Фотију, најсветијим и православним патријарсима, вечан спомен!" И још се у Синодикону каже: "Све што је писано или говорено против светих патријараха: Германа, Тарасија, Никифора, Методија, Игњатија и Фотија - анатема". У светој пак служби његовој најсветији патријарх Фотије назива се овако: "Поборник Православља, заштитник православних, стуб и тврђава Цркве, орган благодати, сасуд избрани, богоречита лира Духа Светог, богонадахнути проповедник, најмудрији јерарх, васељенски учитељ Цркве, светилник у речи и у догматима, труба која јасно и гласно проповедаше исхођење Духа Светог од Оца, као што и Апостол Јован богословствоваше о томе; најјачи противник и разоритељ јереси, који свети Символ вере заштити од јеретичког додавања и кварења; најсветији Светлословесни и Светлоимени Фотије (Φωτιος = Светлосни)". Његовим светим молитвама нека Господ и нас све православне помилује и спасе. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ВУКОЛЕ епископа Смирнског

Вукола свети, очистивши себе још у младости, постаде обиталиште Светога Духа. Пошто свеславни и љубљени ученик Христов, свети Јован Богослов, нађе да је Вукола опробан и достојан, посвети га за епископа и пастира Цркве у Смирни. И онда овај божанствени јерарх, просветљен Духом Светим, просвети незнабошце који су се налазили у тами незнања, и помоћу светог крштења начини их синовима светлости и дана, ослободивши их од неукротивих зверова, тојест од дивљих и мрачних демона. А када дође време да свети Вукола отиде ка Господу, он посвети светог Поликарпа[53] за епископа и свог наследника у Смирни, и учини га пастирем и учитељем својих духовних оваца. И тако отиде ка Господу. А када сахранише свете мошти његове, учини Бог те на гробу његовом израсте мирта, која је исцељивала, и до данас исцељује, од разних болести оне што са вером долазе.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ФАУСТЕ и са њом ЕВИЛАСИЈА И МАКСИМА

У време цара Максимијана беше у граду Кизику[54] млада девојка, по имену Фауста. Кћи побожних и богатих родитеља, она би одгајена од њих у догматима хришћанске вере. Нo у тринаестој својој години она остаде сироче, пошто јој родитељи отидоше ка Господу. И живљаше Фауста у посту и молитвама, и у читању Божанских Књига. И чуваше своју девичанску чистоту, презирући сву заводљивост овога света, богатство, сласти и угађање телу, а ходећи тесним и мучним путем суровог живота. Због тога се прочу и постаде славна. Али се толика врлина њена не могаше сакрити. По речи Господњој: Нe може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14).
Глас о Фаусти дође и до самог цара Максимијана. И он одмах посла у град Кизик врховног жреца, по имену Евиласија, да потражи и пронађе невесту Христову Фаусту, овако му наређујући: Ако пристане да принесе жртву боговима, биће јој добро, не пристане ли, онда је баци у море.
Евиласије допутова у Кизик, пронађе Фаусту, младу по годинама али врло стару по вери и разуму, и изведе је на суд преда се. И примораваше је да принесе жртву ништавним боговима. А светитељка му одговори: Ја нећу принети жртву тим боговима, који су и глуви и слепи и без икаквог чувства, јер су дела руку људских. А ја имам оца и женика Исуса Христа на небу, и не могу да оставим Њега, нити хоћу да изгубим наследство које имам у Господа мог. Евиласије јој рече: Фаусто, принеси жртву боговима, да не би умрла љутом и горком смрћу. Светитељка одговори: Немој ме сматрати за неко безумно женско створење, јер, иако сам мала по годинама, срце ми је велико и савршено пред Господом.
Нa TO ce Евиласије силно разјари, и нареди да је ошишају на срамоту и поругу, па да је обесе о дрво и жестоко бију. Страшно мучена, света Фауста подиже очи к небу, и мољаше се Господу. Пошто се доста молила, с неба сину тако страшна муња, да многе поби. Видећи то, Евиласије се препаде, дозва к себи свету Фаусту, и рече јој: Жено, реци ми, ко си ти? Јер видим да чиниш магијска дела. Светитељка му одговори: Послушај ме, Евиласије: нареди живописцу да изради моју слику са изображењем свију мука. - И када то убрзо би урађено, светитељка рече Евиласију: Знај, као што ова слика не осећа никакве муке ни болове, тако ни моје тело не oceћa муке од твојих казни, јер је сва душа моја утврђена у Господу мом. И што год хоћеш, чини брже!
Тада Евиласије нареди да је метну у дрвени сандук, и да дрвеним клинцима сандук чврсто затворе, па да тестером престружу сандук заједно с њом. Док ову наредбу слуге марљиво извршиваху, светитељка певаше у сандуку славећи Бога. Дуго се слуге мучаху стружући, али ништа не могоше учинити, јер тестера не беше у стању да светитељку, која беше тврда као неки дијамант, струже, нити да је повреди. И слуге толико изнемогоше, да попадаше као мртви. А кад дођоше к себи, они устадоше, и отидоше код Евиласија, и рекоше му: Молимо те, господине, жену коју си нам дао да престружемо закључану у сандуку, пет сати стругасмо, али ништа не могосмо учинити; притом смо шест тестера изменили, али њу не могосмо ни додирнути; па још и ватру наложисмо испод сандука, да би је спалили у њему, али је ни ватра не додирну, нити сандук опали. А она певаше, говорећи: Ако прођем кроз огањ, неће ме сажећи, и пламен ме неће опалити (Ис. 43, 2).
To веома ожалости Евиласија, и кад светитељку изведоше пред њега, рече јој: О жено, задивљујеш ме силно својим чудесима. Већ ми је осамдесет година, и никада тако нешто видео нисам. Стога те заклињем Богом твојим, у кога верујеш, реци ми сву истину. Светитељка му одговори: Молим те, господине, слушај пажљиво што ћу ти рећи: Сила Божја је оно што ме чува читаву у мукама, као што си сам видео. И ако пажљиво саслушаш речи моје, ускоро ћеш пристати да постанеш пријатељ вере моје. А он рече: Кажи ми брзо истину, а ја ћу пажљиво слушати. Светитељка стаде говорити: Бог је бесмртан и вечан, и дела су Његова истинита, и суд је Његов свет и праведан. Он чува на сваком месту слуге Своје који живе праведно и свето и проходе диван подвиг. Они посрамише ђавола, одбацивши и попљувавши идоле, које ви као богове поштујете, и победише зла дела овога света. Они презревши земаљско, зажелеше небеско, и живећи чисто, држе заповести Божје беспрекорно. Њих вишњи Бог чува од свакога зла, јер они знају да је Он једини истинити Бог, и да нема другог осим Њега. Он сиђе на земљу и, уселивши се у свету и пречисту Дјеву како Он то једини зна, роди се од ње на неизразив начин. И, кратко, речено: Он одрасте и, учинивши многа преславна дела и проповедавши чудесно Еванђеље, добровољно дође на крст, и пострада телом да нас спасе; затим, бивши погребен, васкрсе у трећи дан, и у слави се узнесе на небо, откуда ће опет доћи на крају света, да суди живима и мртвима, и да свакоме да по делима његовим. Због тога и ми, следујући Њему, предајемо себе на ране и муке ради царства небеског, да бисмо вечито живели. Јер овде умиремо, а тамо живимо бесконачним животом.
Чувши то, Евиласије поче упознавати велику силу Бога живога. Срцем му се разли умилење, и он крену ка бољем. И скинувши окове са свете мученице Фаусте, пусти је на слободу. Тада неко од његових слугу хитно оде код цара Максимијана, и извести га, говорећи: Господару царе, Евиласије погази љубав твоју, и хоће да постане хришћанин. Зато похитај да га отмеш од саблазни хришћанске пре но што је постао хришћанин. - Цар се веома ожалости због тога, брзо дозва свога епарха Максима, који беше врло суров и нечовечан. И заклевши га у своје богове, посла га у Кизик код Евиласија. И Максим, стигавши у Кизик са великом јарошћу, упита блаженог Евиласија: Реци ми, свепокварена главо, како си смео да напустиш велике богове и презреш их, а поверујеш безумним хришћанима и приступиш њима? Евиласије одговори: Кунем се главом својом да ћеш и ти, ако саслушаш девицу Фаусту, убрзо познати Бога живог, и бити блажен.
Нa TO ce епарх Максим силно разгневи, и нареди да Евиласија обесе о дрво и немилосрдно бију. И дуго бијен, Евиласије говораше ка Христу Богу: Господе Боже свемогући, Ти си слушкињи Твојој Фаусти помогао у свима мукама које су је снашле, и мојим очима показао чудеса Твоја, - избави и мене ништавног од свирепог и суровог епарха, пошто чезнем за Toбом Господом због многих и великих чудеса Твојих. - Затим нареди епарх да упаљеним свећама пале тело мучениково. И паљен свећама, страдалник моли свету Фаусту, која је ту стајала и посматрала његово страдање, да се помоли за њега Господу. Светитељка се сажали на њега, и стаде се молити говорећи: Господе Боже мој, јави благодат своју, и послушај мене слушкињу Твоју: Прими Евиласија у тор словенског стада Свог, и уврсти га међу праведнике Своје, јер си благословен вавек, амин.
Тада епарх нареди те и свету Фаусту изведоше пред њега на неправедни суд, зато што усаветова Евиласија да постане хришћанин. И упита је Максим: Нечестива главо, како си се дрзнула да чесног свештеника Евиласија отргнеш од великих богова и приведеш твоме богу? Одговори света Фауста: Надам се у благог и свемилостивог Бога мог, који је призвао Евиласија да постане син Истине, да и тебе призове к своме познању и божанском поклоњењу. Епарх рече: Фаусто, не мисли да ћу ја бити луд као Евиласије који те послушао. - И одмах нареди да је вежу, и да јој гвоздене клинце набију у обе ноге. И кад слуге ово брижљиво рађаху, светитељка не осећаше никакве болове. А епарх Максим, видећи да мученица не хаје за овакве муке, дозва чету војника, и нареди им да измисле најљуће и најстрашније мучење за њу. И рече један војник, по имену Клавлије: Господине мој, ако светлост твоја жели да је брзо умори, онда је треба бацити зверовима да је поједу. - И одмах нареди спарх да тако буде. И би светитељка одведена нага на оно место где су је зверови имали појести. И пустише лавицу на њу, али лавица притрча и поклони се светитељки; затим пустише многе друге зверове, и сви они, припадајући к ногама њеним, клањаху јој се.
Видевши такво чудо, епарх се веома удиви. И нареди да је вежу, и за ноге вуку по земљи. И тако нага вучена по земљи, светитељка завапи ка Господу, говорећи: Господе Исусе Христе, покриј Твоје створење, да бестидне и нечестиве очи не гледају на наготу тела Твоје невесте! - И тог часа спусти се одозго облак, и покри светитељку као изванредна хаљина.
После тога један други војник, по имену Јевсевије, рече спарху Максиму: Ако хоће светлост твоја нека је да мени под власт. Епарх одговори: Узми је, и мучи је како хоћеш и можеш. - Он узе свету мученицу, одведе је код ковача, начини много врло дугачких гвоздених клинаца, и укуца их у њену главу, и у чело, и у очи, и у груди, и у колена, и у цело тело њено. А светитељка се мољаше у себи говорећи: Господе Исусе Христе, благодарим Ти, јер си Ти сведок срца, слава и венац праведника! удостоји и мене, ништавну и недостојну слушкињу Твоју, да се обретем на стази која води у Твоје тихо пристаниште! и епарха Максима приведи светој вери и љубави Твојој, и утврди га у страху Твом, и уврсти га међу исповеднике Твоје, истинити Боже, да сви познаду да си Ти једини Бог, и да Теби приличи божанска част и слава кроза све векове, амин.
Јевсевије пак, видећи да млада девојка, сва начичкана клинцима и обливена крвљу, не обраћа нимало пажње на такве муке, као да уопште не осећа никакве болове, нареди да се донесе велики котао, напуни смолом и сумпором, стави на ватру, и јако прокључа. И он баци у котао свету Фаусту заједно са светим Евиласијем. А ватру непрестано ложаху. Свети пак мученици, стојећи у том котлу као у месту цветном и прохладном, певаху и слављаху Бога. И одмах се угаси ватра, и котао охлади.
Тада епарх Максим, видевши веру и трпљење светих, рече: Боже вечни, који си учинио да Евиласије постане учесник у страдањима слушкиње Твоје Фаусте за Тебе, прими и мене бедног и грешног, и уврсти ме са њима као трећег, да и ја зли и најмањи допуним број три, у знак Пресвете Тројице. Господе Боже сила, покажи несумњиво Твоју доброту и на мени недостојном слузи Твом, да се и због мене прославиш.
Када он то изговори, отворише се небеса, и он виде Сина Божјег са хоровима светих Анђела и Арханђела и са саборима свих Светих. Видевши тако страшно и ужасно тајанство, Максим громко повика к Богу, говорећи: Господе, прими ме као слугу Твога Евиласија, и не помени моја безакоња и неправде, него прости мени грешном и недостојном слузи Твом, и прими ме као што си некада примио разбојника.
Рекавши то, он одмах притрча котлу, у коме беху света Фауста и свети Евиласије и, подигавши очи к небу, прекрсти се, говорећи: У име Оца и Сина и Светога Духа, и ја сам са вама! - И скинувши хаљине са себе, он опет цело тело прекрсти крсним знаком, и ускочи у котао. Тада се света и блажена Фауста испуни великом радошћу и весељем што је услиши Бог те Максима приведе светој вери. И рече мученица: Хвала Ти, Христе Боже, што не желиш да ико погине, него да се сви спасу и доћу у познање истине. Јер ево и ја сам између двојице слугу Твојих, као винова лоза која гроздове рађа, и исплета троструку врвцу која се не кида (Књ. Проп. 4, 12). Јер си Ти, Господе, рекао: Где су два или три сабрани у име моје, ту сам и ја међу њима (Мт. 18, 20).
Док је светитељка тако с радошћу говорила, дође глас с неба говорећи: Ходите к мени сви који се трудите у подвизима, и који сте натоварени страдањима имена мога ради, и ја ћу вас одморити у царству мом небеском. - Када овај глас с неба чуше, свети се испунише неисказане радости и, заблагодаривши Богу, мирно предадоше душе своје у руке његове шестог фебруара. На њихове молитве, Господе, опростивши нам грехе наше, удостоји све нас милости Твоје, и учини нас учесницима вечнога живота, јер си благословен са Оцем и Светим Духом, и слављен вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ДОРОТЕЈЕ ДЕВИЦЕ и оних са њом

Живљаше у граду Кесарији Кападокијској крајем трећег века света девојка по имену Доротеја. Она у све дане служаше Богу у чистоти, трежњењу и целомудрености постећи се и молећи се непрестано. А беше веома мудра, да су се једва могли упоредити с њом људи изванредне мудрости. И који год су је познавали, славили су име Господа нашег Исуса Христа, који има такву слушкињу, којој је и поглед чедан, и живот свет, и мудрост несравњива, и девственост беспрекорна. У љубави пак Христовој она беше толико савршена, да је била достојна да буде у његовим небеским дворима. И Њега ради она удвостручи свој подвиг, побеђујући тело и ђавола. И пошто исплете себи двоструки венац: венац девствености и венац мучеништва, она радујући се оде ка Христу женику свом. А како она пострада на земљи за Њега, казаће ова повест.
Слава о њеном светом животу, ширећи се међ људима, дође и до ушију обласног управитеља Саприкија, гонитеља хришћана. Он без оклевања допутова у Кесарију, одмах ухвати свету Доротеју, и изведе преда се на свој неправедни суд. Света девица претстаде нечестивом судији, молећи се у себи Господу и призивајући у помоћ Бога Спаситеља свог. Упита је управитељ: Реци ми, како се зовеш? Светитељка одговори: Зовем се Доротеја. Саприкије рече: Позвао сам те ради тога да, по наређењу наших великих царева, принесеш жртву бесмртним боговима. А света Доротеја одговори: Бог, који је цар на небу, Он ми заповеда да Њему јединоме служим. Јер је тако написано: Господу Богу своме поклањај се и Њему јединоме служи (Мт. 4, 10). И опет: Богови, који нису створили небу и земљу, нека нестану са земље! (Јерем. 10, 11). Треба дакле испитати, чијем се наређењу ваља повињавати: да ли наређењу цара земаљског или наређењу Цара Небеског? и кога послушати: Бога или човека? Јер шта су цареви земаљски? Само смртни људи, какви беху и ти ваши богови, чијим се идолима ви клањате. Саприкије рече: Ако хоћеш да будеш читава и здрава и неоскврњена, напусти хришћанство и принеси жртву боговима. Нe учиниш ли то, бићеш пo закону љуто мучена, да ћеш постати пример страха за друге. Светитељка одговори: Бићу пример страха Божјег за све верне, да се Бога боје, а да се разјарених људи не боје. Јер ови чине што и бесни пси: немајући ни ума ни разума, они бесне, срде се, лају, и зубима својим хватају и уједају невине људе и пролазнике. Саприкије рече: Како видим, ти си одлучила да чврсто останеш у тој најглупљој вероисповести, и хоћеш да са твојим једномишљеницима љуто погинеш. Послушај ме, и принеси жртву боговима да би избегла љуте муке. Светитељка одговори: Мучења су твоја привремена, а муке паклене су вечне. Стога, да бих избегла вечне муке, ја се не бојим привремених мука. Сећам се речи Господа мог: Нe бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10, 28). Саприкије рече: Зато треба да се бојиш богова, да се они, ако им не принесеш жртву, не разгневе, па погубе и душу твоју, и тело твоје. Света Доротеја одговори: Већ ти рекох, Саприкије, да ме никако не можеш наговорити да принесем жртву демонима, који су обитавали у тим ништавним људима, који су тако погано живели, да је стидно и говорити. Па су тако и помрли, као неразумне животиње. Јер док су били У животу, они не познаше Онога који је створио небо и земљу, и све што је на њима. Зато њихове душе гope у неугасивом огњу. А ви се клањате њиховим идолима, који су начињени од разних ствари. И треба да се са њима пошљу у вечни огањ они који оставише Творца свога и постадоше поклоници њихови.
Чувши то, Саприкије се разјари и, обраћајући се слугама који су били готови да је муче, рече: Поставите је на место мучења, еда би се уплашила мука и пристала да буде служитељка боговима нашим. А слушкиња Божја, стојећи на месту мучења, јуначки и неустрашиво рече судији: Што оклеваш, те ме не мучиш? Чини што ћеш чинити, да бих што пре могла видети Онога, ради чије љубави се не бојим страдати, нити се ужасавам умрети. Саприкије упита: А ко је то, за којим толико чезнеш? Света Доротеја одговори: Христос, Син Божји. Саприкије упита: А где је Христос? Светитељка одговори: Својим свемоћним Божанством Он је свуда, а својим човечанством на небу седи с десне стране свога Оца, са којим је и са Светим Духом једнога Божанства. И он нас позива у рај вечних сласти, где вртови у свако доба доносе родове; и кринови, руже и сваковрсно дивно цвеће увек цвета; и поља, горе, хумови су свагда зелени извори - слатки, и душе Светих се веселе у Христу. Када би ти, о Саприкије, поверовао у ово о чему ти говорим, ти би се спасао погибије, и ушао у рај неисказаних сладости Божјих. Саприкије јој рече: Ти треба да напустиш таштину, и принесеш жртву боговима, и удаш се, и уживаш живот, да не би погинула, као што и преци твоји изгибоше због безумља свог. Светитељка одговори: Нећу принети жртву демонима, јер сам хришћанка; нити ћу се удати, јер сам Христова невеста. И то је вера моја, која ће ме увести у рај, и у дворе Женика мог. - И би светитељка мучена бездушно.
После тога управитељ Саприкије нареди да светитељку скину са мучилишта, и одведу двема рођеним сестрама, незнабошкињама: Христини и Калисти. Оне најпре беху хришћанке, али се побојаше мука и одрекоше се Христа. И одадоше се нечестивом животу у сластима и таштини светској, богато награђене од идолопоклоника за своје отпадништво од Христа. Њима Саприкије предаде свету девицу Доротеју, говорећи: Тако и ову од безумља хришћанског одвојите, и боговима је нашим обратите. Ми ћемо вас великим и разноврсним даровима обдарити, ако је можете на нашу страну превести.
Оне је одведоше својој кући, и говораху јој: Послушај судију и учини му по вољи. Спаси себе од мука, као што ми урадисмо. Боље ти је да се постараш да овај видљиви свет и слатки живот не упропастиш у мукама, и да не погинеш пре времена. Света Доротеја им одговори: О, када бисте се ви, послушавши мој савет, покајале што сте принеле жртву идолима, и опет Хриcту обратиле! Тако би спасиле себе од паклених мука. Јер је Господ наш благ, и богат добротом, и милосрдан према онима који Mу се обраћају свим срцем. Рекоше јој Христина и Калиста: Једном већ пропадосмо, отпавши од Христа, како је онда могуће да се поново обратимо Њему? Одговори им светитељка: Већи је грех не веровати у милосрђе Божје, него се поклонити идолима. Нe очајавајте дакле, нити сумњајте да добри и искусни Лекар може исцелити ваше ране. Нема ране коју Он не би хтео исцелити. Јер се Он назива Спаситељ због тога што спасава, Искупитељ - због тога што искупљује, Ослободитељ - због тога што ослобађа. Ви се само од свег срца покајте, и нема сумње удостојићете се опроштаја.
Тада се обе сестре бацише пред њене ноге, плачући и молећи је да се помоли за њих милосрдном Богу, да прими њихово покајање и подари им опроштај. И света девица завапи к Богу са сузама, говорећи: Боже, Ти си рекао: Нећу смрти грешника, него да се обрати и жив буде. Господе Исусе Христе, Ти си објавио да већа радост бива пред анђелима Божјим за једног грешника који се каје, него ли за деведесет и девет праведника који нису сагрешили (Лк. 15, 10). Покажи доброту Своју према овим овцама Твојим које ђаво успе да уграби и отме од Тебе! Врати овце Твоје у тор Твој к стаду Твоме, о добри Пастиру, да би се по угледу на њих обратили Теби сви који cу отпали од Тебе!
Пошто прође извесно време, управник Саприкије позва к себи обе те жене са светом Доротејом. И узевши насамо обе сестре, питаше их, да ли су могле да придобију Доротеју за њихове богове. А Христина и Калиста одговорише: Уплашивши се од привремених мука, ми се преварисмо и зло учинисмо што принесосмо жртве идолима. Стога је молисмо те нам даде покајање, којим би могле добити у Христа Господа нашег опроштај грехова наших.
Тада Саприкије раздра хаљине своје на себи, и сав бесан нареди да се обе сестре вежу уједно, леђима једну другој окренуте, да их тако баце у казан пун смоле, па да наложе ватру и спале их. А оне, призивајући Бога, говораху: Господе Исусе Христе, прими наше покајање, и подари нам опроштај! - И док њих спаљиваху, света Доротеја, посматрајући их, весело им довикиваше: Идите испред мене, о сестре! И будите сигурне да су вам греси опроштени. И знајте да венац мучеништва, који раније изгубисте, сад несумњиво нађосте. И вама ће у сусрет изаћи милосрдни Отац, весео што нађе блудног сина, и загрлиће вас, и као своје миле кћери прославити и узвеличати пред Анђелима Својим, и уврстити вас у лик светих Мученица. - И тако свете жене те, Христина и Калиста, рођене сестре, у покајању мученички скончаше, и с опроштајем добише од Христа и венац победе.
Онда Саприкије нареди да свету Доротеју опет ставе на муке: да је обесе и муче као раније. А светитељка у мукама би обузета толиком радошћу као да је већ улазила у дворе љубљеног женика свог Христа. И упита је Саприкије: Шта је то те ти лице сија толиком радошћу; и у мукама сва си радосна? Одговори светитељка: Никада се у целом животу свом нисам тако радовала као сада. А нарочито се радујем због оних душа, које ђаво преко тебе отргну од Бога, а преко мене их прими Христос. Сада је на небу велико весеље, јер се због тих душа радују Анђели, веселе Арханђели, и ликују заједно сви свети Апостоли, и Мученици, и Пророци. Зато пожури, Саприкије, и што имаш да чиниш чини брзо, да бих се могла и ја одмах придружити весељу Светих, и радовати се са онима на небу, са којима плаках на земљи. - Тада Саприкије нареди да буктињама пале свету мученицу. А она се све већма и већма радоваше; и лица светла и радосна она довикну судији: Бедниче, ништа си и ти и твоји идоли! - Мучитељ нареди да је скину с дрвета, и да је песницама бију по лицу. И рече: Бијте лице које ми се руга! - Бијена, светитељка не престајаше да се радује. И малаксаше они што је бију.
Тада судија Саприкије изрече над њом овакву смртну пресуду: Наређујемо да мачем буде посечена Доротеја, горда девојка, која не хтеде принети жртву бесмртним боговима и остати у животу, него волије добровољно умрети ради неког непознатог човека, званог Христос. - Саслушавши пресуду, света мученица Доротеја узвикну: Благодарим Ти, душељубче Христе, што ме призиваш у Твој рај, и уводиш ме у пресвете дворе Твоје! - Неки присутни велможа Теофил, учен човек и саветник управников, насмеја се на ове речи, па довикну Доротеји: Чуј, невесто Христова, пошаљи ми јабука и ружа из раја Твога Женика! - Заиста ћу то учинити! одговори му света Доротеја.
Кад Доротеју доведоше на губилиште, она замоли џелата да јој допусти да се мало помоли Богу своме. И кад заврши молитву, стаде пред њу Анђео Господњи у облику једног дивног дечка, носећиу чистом платну три дивне јабуке и три црвене руже. Светитељка му рече: Молим те, однеси то Теофилу, и реци му: ево ти што си желео! - Рекавши то, она преклони под мач свету главу своју и, пошто јој би глава отсечена, она ликујући оде ка Христу Господу, женику свом, кога од младости заволе. И доби венац победе из руку Господњих у дворима Његовим бесмртним.
Теофил пак, потсмевајући се обећању свете девице Доротеје, причаше својим пријатељима и вршњацима говорећи: Када су водили на смрт Доротеју, која је изјављивала да је невеста Христова и хвалила се да ће ући у Његов рај, ја јој довикнух: Чуј ти, невесто Христова, када уђеш у рај женика свог, пошаљи ми отуда ружа и јабука! А она ми одговори: Заиста ћу ти послати. - Причајући то пријатељима својим, Теофил се веома много смејао. И гле, изненада стаде пред њега онај Aнђeo ca три дивне јабуке и са три прекрасне руже, и рече му: Као што обећа, света девица Доротеја шаље ти ово из раја свога Женика. Угледавши јабуке и руже, Теофил их узе у руке, и громко узвикну: Христос је истинити Бог, и у Њему нема никакве неправде! - А пријатељи и вршњаци га упиташе: Јеси ли полудео, Теофиле, или збијаш шалу? Одговори им Теофил: Нити сам полудео, нити збијам шалу, него ми здрав разум наређује да верујем да је Исус Христос истинити Бог. - А они га питаху: Откуда та изненадна изјава од тебе? Теофил им одговори: Реците ми, који је сада месец? Рекоше му: фебруар. На то им Теофил одврати: У ово зимско време сву Кападокију покрива мраз и лед, и нема ниједног дрвета ни биљке да листа. А шта мислите, откуда су ове руже и јабуке са својим гранчицама и лишћем? Говорећи то, он им показиваше јабуке и руже. А они, разгледајући их и пипајући их и миришући њихов диван мирис, чуђаху се и говораху: Овакве јабуке и овакве руже нисмо видели ни кад им је време. Теофил им рече: Девојку Доротеју, коју су водили на смрт, ја сам сматрао за луду, јер је Христа називала својим жеником и спомињала Његов рај. Тада сам јој као лудој довикнуо, исмејавајући је: Када дођеш у жеников рај, пошаљи ми отуда јабука и ружа! А она ми одговори: Заиста ћу ти послати. - Ја сам се смејао на ове њене речи. И гле, пошто јој глава би отсечена, изненада дође преда ме један мали, отприлике четворогодишњи дечко, неисказано леп. Изгледало ми је да неће умети што говорити. А он ми се као зрео човек обрати, говорећи: Света девојка Доротеја, као што обећа, шаље ти поклон из раја свога Женика. - Рекавши то, он ми спусти у руке ове јабуке и руже, и постаде невидљив. - И опет узвикиваше Теофил, говорећи: Благо онима који у Христа верују и страдају имена Његова ради, јер је Он истинити Бог, и сваки који верује у Њега, заиста је мудар.
Док је Теофил говорио то, и слично томе, неки отидоше управнику области и рекоше му: Твој саветник Теофил, који је досада мрзео хришћане и тражио смрт за њих, сада гласно хвали и благосиља име неког Исуса Христа. И многи, под утицајем Теофилових речи, повероваше у Њега.
Управник нареди да му сместа доведу Теофила. Пошто би Теофил доведен, управник га упита: Шта си јавно говорио? Теофил одговори: Хвалио сам Христа, кога сам раније хулио све до данашњег дана. Управник му рече: Чудим се теби, мудром човеку, што хвалиш име онога ти који си до сада гонио оне који су га хвалили. Теофил одговори: Познао сам да је Христос истинити Бог, јер ме је изненада извео из заблуде на прави пут, и учинио да сазнам да је Он истинити Бог. Управник рече на то: Сви мудри људи, који воле философију, напредују и расту у мудрости, а ти си се одједном из мудрог човека претворио у лудог, називајући Богом онога кога Јевреји распеше, као што си и од самих хришћана слушао. Теофил одговори: Слушао сам да је Христос био распет, и био сам у заблуди, јер Га нисам сматрао за Бога и свакодневно сам хулио име Његово. А сада се кајем за своје пређашње грехе и богохулства, и исповедам да је Он истинити Бог. Управник упита: Где и када постаде хришћанин ти који си све до овога дана приносио жртве боговима? Теофил одговори: Оног часа кад поверовах у Христа и исповедих Га, познадох да сам постао хришћанин. И стога, верујући свим срцем у бесмртност Христа Сина Божјег, проповедам име Његово истинито, име свето, име беспрекорно, име у коме нема никаквог лицемерства, никакве обмане, који царују у идолима. Упита га управник: Зар царује обмана у нашим боговима? Одговори Теофил: Нe царује ли обмана у оним идолима, које рука људска од дрвета истеса, од бакра и гвожђа искова, од олова изваја; које чувају буљине, по којима пауци плету своје мреже, у којима је унутра пуно мишева? Ако није тако као што кажем, нека будем лажов. А ти размисли сам, зар не говорим истину? И пошто не лажем, право је да и ти приступиш истини и одвратиш се од лажи. Јер доликује теби, судији, који друге судиш због лажи, да се сам обратиш од лажи ка истини, која је у Христу Богу. Упита га управник: Зар богови наши нису живи? Одговори Теофил: Видимо да идоли имају лик човечији, али немају ниједно чувство. А Бог је невидљив, жив, и давалац живота. Идоле, направљене од скупоцене грађе, чувају, да их лопови не би украли. А Бога небеског нико не чува, него Он чува све, одржава и очувава своју творевину. Управник рече: О кукавни Теофиле! видим да желиш злом смрћу погинути. Блажени Теофил одговори: Ја желим да нађем добар живот. Управник рече: Знај, ако останеш у том безумљу свом, најпре ћу те ставити на многе муке, па онда љуто погубити. На то блажени Теофил одговори: Ја почех то желети, да будем убијен за Христа Бога. Рече му управник: Сети се куће своје, и жене, и деце, и сродника, и немој лудо срљати у горку смрт. Јер је велико безумље, добровољно предавати себе на муке и казне, којима се подвргавају злочинци. Светитељ одговори: Није безумље, него је то велика мудрост, ради великих и вечних блага - пренебрегнути мале и привремене муке, и ради бесконачног живота - примити кратку смрт. Управитељ га упита: Зар радије изабираш муке него одмор, и радије желиш смрт него живот? Свети Теофил одговори: Ја се и мука бојим, и смрти плашим; али оних мука које немају краја, и оне смрти која доноси вечну казну. Мукама, на које ти стављаш, брзо ће бити крај; а муке, које су спремљене за идолопоклонике, никада се неће окончати,
Тада нареди управник да светог Теофила обесе нага о дрво, и немилосрдно бију. Бијен, светитељ говораше: Ето сада постадох прави хришћанин, пошто на крсту висим. Јер ово дрво је слично крсту. Благодарим Ти, Христе Боже, што си ми подарио да висим на знамењу Твом! - Управник му рече: Несрећниче, поштеди тело своје! Свети Теофил му одговорп: Несрећниче, поштеди душу своју! Ја привремено не штедим тело своје, да душа моја буде поштеђена вечно.
Разљути се мучитељ још више, и нареди да мученика гвозденим гребенима стружу и буктињама пале. А светитељ се радоваше у мукама, као да не осећа болове, и ништа друго не говораше осим: Христе, Сине Божји, Тебе исповедам, придружи ме лику Светих Твојих! - И лице његово беше светло.
Пошто слуге које су га мучиле, малаксаше од силног напора, управник Саприкије изрече овакву смртну пресуду светом Теофилу: Наређујемо да се отсече глава Теофилу, који је све до сада приносио жртве бесмртним боговима, а сада се покварио, и од богова пришао хришћанском зборишту.
Када свети Теофил чу ову пресуду, он узвикну: Благодарим Ти, Христе Боже мој! - и радујући се приклони под мач свету главу своју. Посечен, он се овенча мучеништвом. И он, који је дошао у једанаести час, прими награду као и они први, у дарству Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин.
Пострадаше ови свети мученици у време Диоклецијаново, између 288 и 300 године.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈУЛИЈАНА

Овaj свети мученик беше из сиријског града Емесе. Побожан, он као млад изучи лекарске науке, и постаде лекар, не само тела него и душа. Јер лечећи од болести, он је поучавао вери у Христа, и многе је незнабошце привео Христу Богу. А када бише ухваћени 284 године, за време цара Нумеријана, епископ Емесе Силуан, ђакон Лука и чтец Мокије, чији је спомен 29 јануара, и бише осуђени да их зверови поједу, тада овај свети Јулијан, гледајући где их воде зверовима, растужи се, притрча им и стаде их грлити. Зато би ухваћен и он. Онда му укуцаше велики ексер у главу, и друге ексере у руке и ноге, па га тако бацише у једну пећину. И тамо овај блажени мученик предаде свету душу своју у руке Божје.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА – ДЕВИЦА МАРТЕ И МАРИЈЕ и брата им, светог мученика ЛИКАРИОНА

Рођене сестре по духу и телу свете девице Марта и Марија гораху побожношћу и љубављу ка Христу као еванђелске сестре Марта и Марија. А брат им Ликарион беше дете. Живљаху у Азији у она времена када је Црква Христова била гоњена од нечестивих идолопоклоничких царева и кнезова. Марта и Марија живљаху у девствености, служећи Христу, и веома жељаху да за Њега умру.
Једном приликом пролажаше поред њихове куће нечестиви војвода. И отворивши врата од куће, Марта и Марија довикнуше војводи: Хришћанке смо! А војвода, који је био са слугама, не обрати пажњу на то, и продужи пут. Оне пак опет повикаше пут њега: Хришћанке смо! - Војвода им одговори: Праштам вам због младости ваше, јер није лепо да вас уморим. А света Марта му рече: Војводо, смрт мученика није смрт већ живот.
Када то чу, војвода се силно разгневи, и нареди да је ухвате. У том приступи и света Марија, и рече војводи: Оно што изјави моја сестра, и ја исто изјављујем. Затим за сестрама дотрча и малишан Ликарион, и повика: Оно што су изјавиле Марта и Марија, и ја изјављујем: Хришћанин сам!
И нареди војвода да их распну на три крста. А мајка њихова стајаше и говораше: Спасите се, децо моја мила, и примите венац од Христа! - И Марија, висећи на крсту, одговори: Мајко наша, буди спасена и ти са плодом утробе своје, јер си нас принела Христу.
И џелат прободе мачем на крстовима Марту и Марију и Ликариона.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ВАРСАНУФИЈА И ЈОВАНА

Ваистину богоносни, христоносни и духоносни оци Варсануфије и Јован беху узорни обрасци подвижништва, богате ризнице врлина, дивна обиталишта Светога Духа, недремљиве очи благодатне видовитости, чудесни сведоци еванђелске богомудрости. Као такви, они нам оставише знамениту књигу ОДГОВОРА на многа питања о духовном животу. Живели су и делали у шестом столећу[55].
Божанствени отац Варсануфије родио се у Египту, где је одрастао и изучио египатски и грчки језик. Још од ране младости желео је да се ода подвижничком животу. Једном пролазећи поред коњског тркалишта, где се људи на коњима утркиваху ко ће кога да претекне и престигне, рече себи: "Видиш ли како се ђаволове слуге усрдно подвизавају? Нe треба ли утолико више да се подвизавамо ми, наследници царства небеског".
Потстакнут тим призором на још веће усрђе, Варсануфије одлучи да се повуче на духовни подвиг. Са том намером он допутова у околину Газе Палестинске и, нашавши тамо старца Mapкела, постаде му ученик. Затим ступи у општежићни манастир аве Серида[56], где начини себи малу келију спочетка ван манастира. Ту се затвори, и наслађиваше се преслатким медом безмолвија, молитвеног тиховања и самовања. У почетку његовог безмолвија њему су из манастира доносили само три хлеба на недељу, којима се он хранио. Нo у то исто време он се предавао и плачу, и такву је сласт црпао од суза да се, осећајући ту неисказану сладост, задовољавао само једним малим хлебом; а често пута је заборављао да и њега једе, по речи цара Давида: Заборавих јести хлеб свој. Од уздисања мога приону кост моја за месо моје (Пс. 101, 6). Тако, он је узимао храну понекад двапут недељно, понекад једанпут, а понекад, долазећи у трапезу, прилазио је храни као већ сит и, узимајући је, осуђивао себе, говорећи: "Зашто ја нисам свагда у таквом стању?" Јер од сладости духовне хране он је заборављао на телесну храну. И што је још необичније, он је могао провести чак и цео живот, не узимајући храну и пићe и не облачећи се у хаљине, јер му Дух Свети беше храна, пиће и одећа (Одговор 78).
У току времена, омивајући себе свагдашњим сузама, блажени тако очисти срце своје не само од телесних, него и од душевних страсти: уображености, сујетности, човекоугађања, лукавства и других сличних, још дубље скривених у срцу, да се диже изнад стрела вражјих, и стече мир помисли, који је сместиште Светога Духа. Стече он и то, да у њему заспа или, боље рећи, умре сваки страсни покрет и умовање. Због тога и назва он свој затвор гробницом, - како то објасни старац Јован, када на питање, зашто је Велики Старац (то јест свети Варсануфије) тако назвао своју келију, одговори: "Зато што он почину од свих страсти, јер потпуно умре греху; и келија његова, у којој се он, још жив, закључао ради имена Исусова као у гробу, јесте место одмора, куда не улази ни демон, ни његов кнез - ђаво; она постаде светилиште, сместивши у себи обиталиште Божије" (Одговор 73).
Од времена, када преподобни Варсануфије очисти срце своје од страсти и удостоји се бити храм и обиталиште Светога Духа, он се због такве чистоте обогати узвишеним, истинским и савршеним смирењем, не оним спољашњим смирењем, које сачињавају скромна одећа и скромне речи, него оним које Дух Свети изграђује у срцу човечјем (ср. Пс. 50, 12). Због тога Оци, нарочито божанствени Григорије Синаит, и називају ово смирење Богодарованим. Смирење је, по речима самог светог Варсануфија, стварно сматрати себе земљом и пепелом, а не само на речима (Одговор 191). Помоћу таквог смирења Велики Старац се удостоји и највеће од свих врлина - расуђивања, које је, по речи њега самог, дано од Бога иноку као управитељ. А од расуђивања се Велики Варсануфије удостоји добити прозрење, којим се постижу мислене и сакривене суштине чувствених и мислених твари.
Кроз прозрење свети Варсануфије се удостоји получити дар прозорљивости и пророштва, те је могао видети оно што се дешава у даљини као да се дешава поред њега, и будућност као садашњост. Овај дар беше у таквом изобиљу дат овом преблаженом оцу, да је он на две године унапред сазнао и објавио долазак у њихово општежиће преподобног Јована, инока обитељи светога Саве (Одговор 1). Он унапред сазнаде и претсказа и то, да ће у њихов манастир доћи неки богати људи и остати у њему да живе (Одговор 31). Исто тако, он је по даној му благодати знао расположења срца људских и одговарао онима који су га питали, не обазирући се на њихове речи већ гледајући у њихове неказане мисли и расположења (Одговор 54 и 161). И његова претсказања потврђивана су самим збивањима. Тако он претсказа да недостојни епископ, кога је цар преко свог изасланика хтео да постави на епископски престо у Гази, "иако ће доћи до градске капије, ипак неће ући у град, јер Бог то неће допустити". И стварно тако и би: изненада стиже вест да је цар умро, те се све наде и планови епископови срушише (Одговор 812).
У овом блаженом угоднику Божјем "гораше љубав Христова као најсилнији огањ", по његовом властитом сведочанству. И желећи братији ту исту љубав од Бога, он вели: "Нека Бог и вама да пламен ове љубави. И онда ће вас Бог уверити, да та љубав узводи до седмога неба оне који је имају, као што неки већ смело узлазе: да ли у телу, не знам, или осим тела, не знам, Бог зна (2 Кор. 12, 2). А да бисте познали почетак пута ка тој радости, почујте: пре свега к човеку долази Дух Свети, учи га свему, и томе како треба смирено умовати; затим, вођен овом првом успламтелошћу, он узлази на прво небо, потом на друго, и тако даље по мери успеха, све до седмога. И тамо се удостојава видети неисказане и страшне ствари, које нико не може чути осим оних који су достигли ту меру, чега Господ нека удостоји и вас. Ту меру достижу они који помоћу трпљења и многих невоља потпуно умиру свету" (Одговор 109).
Савршена љубав никада не пада, и ко њу стекне сав је у успламтелости, разгоревајући се уједно љубављу к Богу и ближњему. И ко ће исказати љубав к ближњему која пламтијаше у овом светом подвижнику Божјем? Жалостиван, он не престајаше молити Бога дан и ноћ, да Он сву братију учини Богоноснима. И он се не само мољаше о томе Богу, него и на делу то чињаше, те братија постајаху заиста Богоноснима и Духоноснима. Тако и Серида, игумана обитељи, Велики Старац просвети својом молитвом и отвори му ум да појима оно што је тешко појмљиво (Одговор 10). И на преподобног Андреја молитвама својим он низведе Духа Светога, да би га учврстио у трпљењу и благодарности (Одговор 211), јер његове молитве узлажаху к Богу као светла муња и као сунчани зраци, те им се весељаше Отац, радоваше Син, уживаше у њима Дух Свети (Одговор 110). Пламтећи божанском љубављу према ближњему, овај небески човек, угледајући се на Христа, полагаше душу своју за браћу своју и даваше за њих одговор Богу, јер је видео и покривао грехе људске као што их и Бог види и покрива (Одговор 57, 58, 236).
Због таког обиља љубави к ближњему, светом Варсануфију би непосредно од Бога дата сила да задржава и отпушта грехе (Одговор 207), што сачињава савршенство дарова, као што он сам вели: "Савршенство дарова је отпуштати грехе, ослобађати душе од таме и изводити их на светлост" (Одговор 211). Стога и Господ дарова апостолима различне дарове пре Свога васкрсења, а ово савршенство дарова даде им после Свога васкрсења, по речима светог Варсануфија: "Разгледај у Еванђељу како је и када је Христос давао ученицима Својим различне дарове: прво, дарове исцељивања, изгоњења ђавола, а најпосле, као савршенство дарова - власт отпуштати грехе, рекавши: којима отпустите грехе, отпустиће им се (Јн. 20, 23). (Одговор 10).
И пошто се Велики Варсануфије удостоји добити овај дар - отпуштати грехе, то и рече једанпут једном болесном брату у манастиру који је тражио од њега да му опрости грехе: "Teби говори Бог, Велики Цар наш: опраштају ти се сви греси твоји" (Одговор 144). А другом приликом, једноме брату који је боловао од сушице и молио Великога Старца да му измоли од Бога отпуштење грехова, он рече: "Брате, по молби твојој Бог ти опрости све грехе твоје од детињства па све до данашњега дана. Нека је благословен Бог коме би угодно да ти опрости све" (Одговор 146). Понекад је Старац, из жалостивог и светог човекољубља, узимао на себе половину грехова неких својих ближњих, а понекад и сву тегобу свих грехова њихових (Одговор 163, 164, 236). За неке се самомученички молио да се Господ смилује на њих. И једноме брату, који га је молио да се моли за њега Богу да му опрости неке грехе, свети Старац одговара: "Пошто сам дужан давати оно што имам, по речи Господњој: Свакоме који иште у тебе, подај (Лк. 6, 30), то ти ево говорим: стекни смирење, послушање, љубав, наду, и онда ћу ја одговарати човекољубивом Богу за све грехе твоје. Знај дакле, ако се не смириш, нећеш ни послушати; ако не слушаш, онда не љубиш; ако не љубши, онда не верујеш; а ако не верујеш, онда се и не надаш. Дакле, ако се потрудиш да ово стекнеш, онда ја примам на себе све грехе твоје. Тада, ако признаш да си губав, верујем да ћеш и ти чути од Спаситеља: Хоћу, очисти се (Лк. 5, 13); ако признаш да си грешан, онда ћеш чути: отпуштају ти се греси многи (Лк. 7, 47); ако пак признаш да си слеп, онда ћеш по вери својој прогледати. Сачувај уста своја од хуљења, да понова не паднеш у прељуто хуљење, па макар било потребно да и саму душу своју положиш. Много сам зноја пролио ја, молећи за то Бога" (Одговор 228). Душе неких умирућих Велики Старац је предавао Светој и Животворној Тројици и, при њиховом узлажењу на небо, ослобађао их од демонских напада (Одговор 145).
Једном речју, Велики Варсануфије достиже до оне мере љубави према ближњему, коју је имао свети апостол Павле, a пре њега свети боговидац Мојсије. Стога је и сам свети Варсануфије употребљавао властите речи Мојсијеве као своје, и овако писао: "Веруј ми, брате, дух мој ревносно ме побуђује да рекнем моме Господу који се радује спасењу слугу својих: Господе! или заједно са мном уведи и децу моју у царство Твоје, или избриши и мене из књиге Твоје".
Због свих ових духовних постигнућа светом Варсануфију би дат од Бога обилан дар чудотворства, те је именом Господа Христа могао мртве васкрсавати, ђаволе изгонити, неизлечиве болеснике исцељивати, друге знаке и чудеса чинити и, као пророк Илија, небо затварати и отварати. О томе говори сам свети Варсануфије на један веома смирен, али баш зато потпуно убедљив начин (Одговор 181). Тим даром чудотворства он и болесног старца, који је живео у манастиру, исцели од дуге и тешке болести; а исцели и другог болесног брата (Одговор 172, 173, 512, 513).
После свега тога Велики Варсануфије се удостоји бити не само син Божји по благодати, него и називати се и бити братом Исусовим. Ево шта он сам о томе говори: "Простите ми и помолите се за мене кукавног, да бих и ја до краја остао у тој мери. Ко је достигао ту меру, већ је постао брат Исусов" (Одговор 181). И када рођени брат по телу овог Светог Старца, и сам већ стар, изјави жељу преко неког посланика да се види с њим, светитељ му одговори: "Ја имам брата Исуса; а ако ти, презревши свет, постанеш монах, онда ћеш ми и ти бити брат" (Одговор 345).
Када божанствени Варсануфије достиже такво савршенство, онда доби тако велику слободу к Богу, да је он један могао умолити Бога за безбројно мноштво људи, и молба му није била одбијана (Одговор 110). Када за време његова живота велики гнев Божји постиже сав свет, оци његовог манастира молише га да сатвори молитве к Богу, да би Господ прекратио гнев Свој. Свети Старац одговори да три савршена мужа моле Бога за сав свет, и један од ове тројице беше сам Велики Варсануфије. Ево његових властитих речи: "Браћо, ја се налазим у плачу и ридању, видећи где иде на нас гнев, јер ми чинимо све што је мрско Богу. Он је казао: Ако правда ваша не буде већа него књижевника и фарисеја, нећете ући у царство небеско (Мт. 5, 20). А наше безакоње је далеко веће него у незнабожаца. Многи моле човекољубивог Бога да прекрати Свој гнев на свет, и нема никог човекољубивијег од Бога. Али ипак Он неће да се смилује на нас, јер се томе противи мноштво грехова који се чине у свету. Но има три мужа савршена пред Богом, који су превазишли меру човечанства и добили власт дрешити и свезивати, отпуштати грехе и задржавати их. Они и стоје између помора и света, да не би Господ одједном истребио сав свет, и ради њихових молитава Он разблажује казну милошћу; њима је речено да ће овај гнев потрајати кратко време. Стога, молите се с њима. Молитве ова три мужа сусрећу се на улазу небеског жртвеника Оца светлости, и они се радују и веселе један с другим на небесима. А када гледају на земљу, онда заједно плачу и лију сузе, и ридају због зала која се чине на њој и која изазивају гнев Божји. Ти су мужеви: Јован у Риму, Илија у Коринту и још неко у епархији Јерусалимској; и ја верујем да они указују велику милост свету, заиста указују. Амин" (Одговор 566). Пошто благодат, коју светитељи добијају од Бога, освећује не само њихов ум и душу, него и свештена тела њихова добијају преко душе благодат и освећење, то су и у светога Варсануфија били прожети благодаћу и осветили се не само душа и ум, него се и свештено тело његово удостојило божанске благодати и светости, те су и ствари, које су биле блиске светитељу, добијале неку божанску силу и благодат. Као што, по казивању Дела Апостолских, чалме и убрушчићи апостола Павла исцељиваху од болести болеснике на које их стављаху (Д.А. 19, 12), тако и кукуљача Великог Варсануфија, коју он посла Јовану у обитељ светога Саве, сачува Јована од многих искушења и зала (Одговор 1). Исто тако и други преподобни отац посла светоме Варсануфију своју кукуљачу и аналав, молећи га да их мало поноси, и тиме освети, па да му их онда врати, да би му они били заклон и помоћ (Одговор 123). Многи су добијали од светог Варсануфија на благослов честицу хлеба који је он јео, и помало воде коју је он пио и, узимајући их, осећали олакшање од страсти које су их нападале (Одговор 43, 44, 169). Па чак и само име аве Варсануфија, призвано у мислима, деловало је и пружало помоћ онима који су га призивали; као што је и други старац, божанствени Јован, рекао игуману манастира Елијану, на његово питање, какав треба одговор давати свакоме: Питај мислено светога Старца: Аво, шта да кажем? И по заповести Господњој (Мт. 10, 19), не бринути се о томе шта ћеш говорити (види: Одговор 592).
Свети Варсануфије је постигао овако велико савршенство врлина и удостојио се овако чудесних дарова, пролазећи при томе кроз тако велика искушења, каква обични људи ни замислити не могу. Ево шта он сам пише о томе Јовану из обитељи Савске: "Ако ти будем писао о оним искушењима која сам претрпео, мислим да твој слух то још не може поднети, а можда и ничији, у садашње време" (Одговор 13). Исто тако блаженог оца су нападале тешке болести које је он веома јуначки подносио: болестан, он никада није не само прилегао на одар ради одмора него чак ни рукодеље своје није остављао (Одговор 165). И ово нападање болести на њега било је потпуно оправдано; јер се због великих дарова светитељи подвргавају и великим искушењима, и док неко не пролије крви своје, не може примити у себе Светога Духа, као што то каже свети Петар Дамаскин: "дај крв и прими Духа".
Свети Варсануфије живљаше у шестом веку, у време цара Јустинијана[57]. И у току читавих педесет и више година њега не виде нико од људи, осим игумана Серида преко кога је он давао своје одговоре, и још неколицине којима се он показа само једанпут. Јер он беше закључао себе у једној веома малој келији, као у неком гробу, и за све то време хранио се искључиво хлебом и водом. Када глас о томе дође до ондашњег патријарха јерусалимског Евстохија (552-564), он не поверова томе и зажеле лично да види светог Варсануфија. У том смеру он узе са собом неколико људи и дође с њима на место затвора преподобнога. И када покушаше да поткопају стену и уђу у келију, изненада сукну отуда огањ и умало не спали самог Евстохија и све његове пратиоце, о чему пише историчар Евагрије у 34 глави 4 књиге своје Црквене историје.
Други старац, преподобни Јован, прохођаше такав исти безмолвни живот као и свети Варсануфије, и удостоји се као и он таквих истих дарова Светога Духа, особито пак дара прозорљивости и пророштва, због чега и би назван пророком. Стога Велики Варсануфије једноме човеку, који је по једној ствари већ био добио одговор од божанственог Јована, и упитао о томе и самог Варсануфија, рече: "Бог Варсануфијев и Јованов један је" (Одговор 220). Исто тако, када неки замолише светог Варсануфија да им каже о животу преподобног Јована, он им одговори: "Шта да вам кажем односно живота једнодушног сина мог, благословеног и смиреног послушника, који се у свему одрекао свих својих жеља све до смрти? Господ је рекао: Који виде мене, виде Оца (Јн. 14, 9). И о ученику је рекао: да буде као учитељ његов (Мт. 10, 25). Ко има уши да чује нека чује (Мт. 13, 9). (Одговор 129).
Овим речима свети богоугодник је хтео да покаже, да је божанствени Јован био у свему сличан своме духовном оцу и учитељу - Варсануфију. To ce види и из следећег случаја: када су неки питали божанственог Јована за извесне ствари, он је имао обичај да их шаље светом Варсануфију да им да одговоре на та њихова питања; то је преподобни Јован чинио из смирености, због чега му једном приликом један христољубиви човек и рече: "Што нам се ти, оче Јоване, подсмеваш, шаљући нас да питамо светог и великог Старца, оца Варсануфија, када ти имаш подједнаку са њим силу Духа?" (Одговор 792).
Одакле је био родом, и откуда је дошао преподобни Јован, не зна се. А живео је у првој келији светог Варсануфија, коју овај беше подигао изван Газске обитељи. Ту је блажени Јован безмолствовао, молитвено тиховао и подвизавао се 18 година, све до смрти своје (Одговор 221). Нико није видео да се он икада смешио или био узнемирен, или да се без суза причешћивао Божанским Тајнама, као што то сведочи о њему игуман те обитељи (Одговор 568).
Преподобни Јован је много провиђао и претсказивао односно живота и смрти (Одговор 785, 786). Он је заједно са старцем Варсануфијем исцелио једног христољубивог човека (Одговор 793). Имајући благодатни дар предзнања, он је изабрао за рукоположење управо оне који су били достојни тога (Одговор 811). Преподобни Јован је унапред сазнао и за своју смрт, што је и објавио. Но ава Елијан, тада још млад по годинама а постављен за игумана обитељи, мољаше божанственог Јована да га упути и научи како да управља братијом, и ради тога одложи дан своје смрти: "макар две недеље поклони ми, говораше ава Елијан светом Јовану, да бих добио од тебе одговоре на питања односно манастира и управљања њиме". А благи старац сажали се на њега и, покренут живећим у њему Духом Светим, рече: "Добро, остаћу с тобом још две недеље" (Одговар 221). После тога престави се ка Господу богоносни отац наш Јован.
Такво беше житије богоносних отаца Варсануфија и Јована; такви небески дарови којих се они удостојише; таква блажена кончина којом из овог света изађоше и у царство небеско уђоше. И сада се они наслађују најчудеснијим блаженством, живећи на небесима у непосредној близини сладчајшег Господа, кога свом душом заволеше на земљи. Јер, преселивши се на небеса, они постадоше - речено речима светог Варсануфија - "потпуно умом, потпуно оком, потпуно светли, потпуно савршени, потпуно богови. Узвеличани су, прослављени су, просветљени су, оживели су, јер раније беху умрли за све. Веселе се и веселе; веселе због нераздељиве Тројице, и веселе Вишње Силе". Стога, зажелимо и ми то; пођимо путем њиховим; угледајмо се на веру њихову; стекнимо смирење и трпљење њихово, да бисмо добили достојање њихово. Држимо се непролазне љубави њихове, да бисмо наследили неисказана блага: која око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дођоше (1 Кор. 2, 9). (Одговор 120).
Ваистину је богонадахнута књига Одговора коју ова два богопросветљена и богомудра подвижника оставише. У њој се налазе решења многих најтананијих питања еванђелског живота хришћанског. Одговори у њој дати су кроз свете људе од Светога Духа. Они су били само свето добровољно оруђе Светога Духа. Зато свети Варсануфије и вели: "Све ово пишем ја не по својој вољи него по наређењу Светога Духа - на исправљење и корист душе и савести унутрашњег човека" (Одговор 13). Када је богоозарени Варсануфије наредио своме писару Сериду да напише његов одговор преподобном Јовану, иноку обитељи светога Саве, Серид није могао да упамти све што му је свети старац говорио, и у недоумици је очекивао да му Старац нареди да донесе мастило и хартију и он му диктира у перо реч по реч. Свети Варсануфије, по даној му од Светога Духа благодати прозрења, сазнаде тајну мисао Серидову, лице му изненада засија као огањ, и он рече Сериду: "Иди, напиши и не бој се; јер ако ти ја и безбројно мноштво речи кажем с тим да их ти запишеш, знај да Дух Свети неће допустити теби да запишеш ни реч више ни реч мање од онога што сам ти рекао, па макар ти и сам пожелео то, него ће Он упутити руку твоју како да запише то правилно и доследно" (Одговор 1).
Ова богонадахнута књига садржи око 850 одговора па питања из духовног живота[58]. Ми ћемо навести само неколико од тих богомудрих одговора на тешка питања људске свести и савести. Ево њих: Нико никада неће учинити добро помоћу зла, јер сам бива побеђен злом; напротив, добром се исправља зло (Одговор 15). Знај, брате, сваки помисао коме не претходи тишина смирења, не долази од Бога него очигледно с леве стране. Господ наш приступа с тихошћу; све ђаволско бива са узнемиреношћу и метежом. Мада се демони и показују обучени у овчију одећу, но пошто су изнутра вуци грабљиви, они се обелодањују помоћу узнемирености коју изазивају; јер је речено: по родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 15-16). (Одговор 21). Смирење је скраћено спасење (Одговор 62). Бестрашће је дар Божји, и Бог га дарује ономе који жели (Одговор 72). Осуђуј себе, па ћеш престати осуђивати друге (Одговор 104). Свагда окривљујмо себе: у томе се и састоји победа (Одг. 160). У свему и свачему осуђуј себе као грешећег, и Бог те неће осудити; смири се у свему и добићеш благодат од Бога (Одг. 141). Ко не уме управљати собом, како може тај управљати другима? (Одг. 154). У свима приликама прибегавајмо к смирењу, јер смирени лежи на земљи; а који лежи на земљи куда може пасти? (Одг. 161). Нe помишљај ни о коме зло, тиме сам постајеш зао; јер зли помишља зло, а добри - добро. Добри помишља о добру, а зли о злу. Нe дајте се преварити од ђавола, јер зло не истребљује зло. Од зла се не рађа добро (Одг. 188, 232, 548, 663). Покајање је лек за сваку страст и за сваки грех. (Одг. 223). Ако срце твоје није испуњено вером, онда ти ниси човек него ђаво, јер ђаво стално борави у неверју и непокорности, и непокорни постају слични њему ђаволи (Одг. 233).
Брате, човек се не може спасти без напора. Одсеци од себе три ствари: вољу, самооправдање, човекоугађање, и к теби ће несумњиво доћи умилење, и Бог ће те заклонити од свакога зла (Одг. 234). Нико се не може спасти без труда и држања заповести Божјих. Немој мислити да је спасење лака ствар; оно захтева много зноја, труда и самоприморавања. Зажели спасење, и Бог ће те спасти (Одг. 236). Брате, ко жели да се спасе и постане син Божји, он треба да стекне велико смирење, послушање, покорност и кротост. Стекнеш ли то, ја ти јамчим да ни ђаво, ни страст неће овладати тобом, јер они сагоревају од смирења као од огња, и срце се успокојава просвећивано у Христу (Одг. 244). Откуда човек има страсти? - Бог је створио душу и тело бестраснима, али су они непослушношћу према Богу упали у страсти. Буди покоран Богу, па ћеш тако доћи у смирење, и све ће страсти ишчезнути из тебе (Одговор 243, 236). Смирење чува очи од блуђења и целога човека од свакога зла (Одг. 261). Све страсти савлађује смирење, које сваки стиче трудом (Одг. 281). Имајмо увек на уму да се никакво добро не извршује без муке, јер му противдејствује завист ђаволска (Одг. 383).
Када бивају грешнику извесна јављања, да ли су она од Бога? - Очигледно је да она бивају по опсени лукавих демона, да би завели бедну душу и одвукли је у пропаст. Стога, никада не треба веровати таквим јављањима, него бити свестан својих грехова и своје немоћи и свагда боравити у страху и трепету. - Зар се и онда ваља одвраћати од њих, када бивају у облику Господа Христа? - Онда се баш и треба највише одвраћати од њихова лукаветва и обмане и проклињати их. Нe дај се, брате, никада завести таким демонским привидом, јер божанствена јављања бивају само светитељима; и њима свагда претходи у срцима светитеља тишина, мир и добродушност. Но светитељи, и када се увере у стварност тих јављања, изјављују да су недостојни тога; утолико пре грешници не треба никада да верују таким јављањима, знајући своју недостојност. - Реци ми, аво, како сме ђаво да у виђењу или саном привиду показује Господа Христа или Свето Причешће? Ни Господа Христа, ни Свето Причешће ђаво не може показати, него лаже и показује лик неког човека и обичног хлеба. Али свети крст ђаво не може показати, јер не налази средства да га изобрази на неки други начин. Пошто ми знамо истински знак и облик крста, ђаво не сме да га употреби да би нас обмануо, јер је на крсту разрушена сила његова, и крстом му нанесена смртоносна рана. Господа Христа ми не можемо распознати по телу, стога ђаво и покушава да нас на лажни начин увери да је то Он, да бисмо ми, поверовавши обмани као истини, пропали. Стога, када у сну видиш облик крста, знај да је тај сан истинит и од Бога; но постарај се да од Светих добијеш објашњење значаја његова и не веруј своме уму (Одговор 411, 412, 413).
Треба знати да непрестано призивање имена Божјег јесте лечење, које убија не само страсти него и само деловање њихово. Као што лекар ставља лек или фластер на рану болесникову, и они делују, иако болесник не зна на који начин то бива, тако и име Божје, када га призивамо, убија све страсти, иако ми и не знамо на који се начин то збива (Одг. 421).
Када у време псалмопјенија или молитве, или читања, наиђе рђава помисао, да ли треба обратити пажњу на њу и прекинути на неко време псалмопјеније, молитву или читање, да бисмо јој противстали чистим помислима? - Немој обраћати пажњу на њу, већ се још пажљивије удуби у псалмопјеније, молитву или читање, да би позајмио силу од речи које изговараш. Ако пак станемо бавити се вражијим помислима и обраћати пажњу на оно што нам враг внушава, онда никада нећемо бити у стању учинити ишта добро. И чак када видиш да враг сплеткама својим смета твоме псалмопјенију, молитви и читању, ти ни онда не ступај са њима у препирку, него стани призивати име Божје, и Бог ћe ти помоћи и уништити лукавство врагова, јер је Његова сила и слава вавек (Одг. 424).
Седео ти, ходио, заузет чиме био, јео, или што друго ради потребе телесне чинио, па био при томе окренут истоку или западу, ти не престај молити се, јер смо добили заповест да се непрестано и на сваком месту молимо. Само пази да то не чиниш с нехатом (Одг. 438). За време разговора са неким је ли добро призивати име Божје? - И за време разговора, и пре разговора, и после разговора, у свако време и на сваком месту треба призивати име Божје. Свето Писмо налаже: Непрестано се молите (1 Сол. 5, 17), јер се тиме уништава свако искушење (Одг. 716). Како се човек може непрестано молити? - Када је неко сам, онда треба да се упражњава у псалмопјенију и да се моли устима и срцем; а ако је човек на улици или у друштву са другима, онда не треба да се моли устима него само умом. При томе ваља да му поглед не лута, како би избегао расејавање помисли и замке вражије (Одг. 717). Када се молим и упражњавам псалмопјеније, а не осећам силу изговараних речи због неосетљивости срца, каква ми је онда корист од тога? - Иако ти не осећаш силу онога што изговараш, демони је осећају, чују и дршћу. Стога, не престај упражњавати псалмопјеније и молитву, и мало по мало, Божјом помоћу, неосетљивост твоја претвориће се у осетљивост (Одг. 718).
Када ми при псалмопјенију мисао залута и нисам усредсређен, шта треба да радим? - Ако ти мисао залута, онда се поврати и почни од оних речи псалма којих се сећаш и после којих ти је мисао одлутала. Ако се пак повраћаш једанпут, двапут и трипут, и ниси у стању да се сетиш речи при којима ти је мисао одлутала, или их се сетиш па ти је тешко да пронађеш то место од кога треба да продужиш читање, ти онда почни тај псалам од самог почетка. Циљ врага је да ти заборавом омете славословље. Читати прописане псалме у доследном поретку јесте словословље, а не расејавати се мислима при томе могу само они који имају чиста осећања (Одг. 440).
Ако ми за време молитве залута ум, шта треба да радим? - Када се молиш Богу, па умом залуташ, онда се бори док се не станеш молити без расејаности, и будно бди својим умом да се не би расејавао. А ако се то продужи, онда макар на крају молитве прекори себе у души и реци са умилењем: "Господе, помилуј ме и опрости ми сва сагрешења моја" - и добићеш опроштај за сва сагрешења и у расејаности која ти се догодила у време молитве (Одг. 441).
Сагрешење брата треба да сматрамо за своје сопствено и да мрзимо не брата него ђавола који га је завео. Када неко гурне некога у јаму, онда ми окривљујемо не гурнутога него онога који га је гурнуо; тако исто и овде. Поред тога ми не знамо, сагрешивши брат може помоћу покајања угодити Богу својим смиреноумљем и раскајањем (Одг. 450).
Стекни веру, наду и љубав, и оне ће те привести у свету смиреност, која је мати свих врлина, и спашћеш се занавек (Одг. 494).
Ако неко хули Господа Христа и живи без Њега, онда се од таког човека треба клонити и не приближавати се к њему. Који год не држи заповести Христове од срца, већ је јеретик. И ако човек у срцу свом не верује, онда му речи неће донети никакву корист (Одг. 533).
Ако се покаже да је нечији ава заражен јересју, је ли онда брат дужан да га остави? - Када се стварно покаже да је он заражен јересју, онда је дужан оставити га (Одг. 534).
Какав је знак да су греси опроштени човеку од Бога? - Знак је овај: омрзнути грехе и не чинити их више. А када човек размишља о њима, и срце се његово наслађује њима, или их он и чини делом, онда је то знак да му греси још нису опроштени, и да је он још крив за њих (Одг. 540).
Два дара дао је Бог људима, помоћу којих се они могу спасти и избавити од свих страсти старог човека: смирење и послушност. Ако будеш са смирењем и послушношћу испуњавао што чујеш од светих отаца, онда ће ти Господ дати благу помоћ Своју, те ће ти сва дела бити успешна, јер Он чува пут оних који Га се боје и заклања хођење њихово. Милост Божја помоћи ће ти, ако стално боравиш у трпљењу Божјем. Умри, јадниче, за сваког човека. Реци уму свом: "ко сам ја? - земља и пепео, и пас" (1 Мојс. 18, 27; Мт. 15, 27). (Одг. 550).
Са задовољством слушати оговарање јесте исто што и оговарање, и заслужује подједнаку са њим осуду (Одг. 558).
Шта значи: радовати се с радоснима и плакати с плачнима (Рм. 12, 15)? - Радовати се с радоснима значи радовати се заједно са онима који успевају у врлини по Богу и веселе се надом на будућа блага; а плакати с плачнима значи састрадавати грешницима у њиховом покајању за грехе (Одг. 683).
Немој мислити да ђаво има власти над ма ким: узрок греха налази се у нашој слободној вољи, а не у приморавању од некога који је тобож добио власт над нама. Човека нити ко приморава на спасење нити на грех. Да ли Еву превари ђаво влашћу или саветом? Нигде се не види да је он то учинио влашћу, иначе нико не би могао избећи када би он имао власти. Но ми смо слични слободном човеку који је предао себе у ропство другоме, и с времена на време долази к себи и каје се. И ако он не прибегне јачем од себе, онда не може избавити себе; a када прибегне, онда тобожњи господар његов, знајући да он није његов властити роб, не сме да му учини ништа због Свемоћнога. Очигледно је дакле да ђаво нема власти над човеком (Одг. 691).
Кажи ми, оче, како да се спасем? - Сине мој, ако хоћеш да живиш међу људима, онда треба да испуњујеш следеће: нипошто никога не кудити, не осуђивати, не гневити се, никога не ниподаштавати, исто тако не помишљати о себи да си учинио икакво добро дело, јер све то значи: "не судите" (Мт. 7, 1); на све гледај истим очима, са подједнаким расположењем срца, са подједнаким помислом, у простоти срца, и примај све као самога Христа; не приклањај уво своје к човеку који клевета ближњeгa, и не уживај у његовим речима, него држи уста своја у великом ћутању, будући спор на разговор и брз на молитву; и никада не укоравај клеветника или кога другог који чини безакоње, него свагда гледај на своје недостатке, укоравај и ниподаштавај себе свакодневно.
Брат на то рече: Оче мој, то је могуће само савршеним подвижницима. - Блажени старац одговори: Сине мој! младост ако има смирења, то јој је доста, јер Бог ништа више не захтева од младога сем чистоте и смирења. И ти, сине мој, буди кротак и смирен, жалостив и милостив; сматрај себе горим од свих људи, па ћеш уистини живети с Богом. Труди се и о томе да не уображаваш о себи: достигао сам тог и тог светитеља; напротив, свагда говори себи овако: знаш ли, душо моја, да смо гресима и ђаволе превазишли, а добро дело никада нисмо Бога ради учинили, и тешко нама, шта ћемо радити у дан Суда? У току целог живота свог, сине мој, моли се као грешник, говорећи у свако време: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! И: Боже, очисти ме грешнога! - Понављај свагда и ове речи: Од тајних мојих очисти ме, и од туђих поштеди слугу твога (Пс. 18, 13.14). А знај и то, да не треба бити задовољан добрим делима својим, и не уздај се у њих, јер не знамо да ли су Богу по вољи или нису. Стога се уздај више у Бога и у силу Његову, а себе сматрај за некорисну прашину. Отуда ће и произићи твоје исправљење (Одговор 1.2).

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФАВСТА, ВАСИЛИЈА и СИЛУАНА и других светих мученика пострадалих у Дариу.

CIIOMEН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА ХРИСТИНЕ и КАЛИСТЕ

Обраћене у веру Христову светом мученицом Доротејом, оне и саме бише убијене за Христа[59].

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОФИЛА

Молитвом свете мученице Доротеје обраћен у веру Христову, свети Теофил мученички пострада за Христа[60].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ЈОВАНА

Подвизавао се у Ликопољу код Тиваиде, и преставио се у миру. Спомиње се и у Лавсаику.[61]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Писма Св. Фотија, I, 2 (PG, 102, 596). Најпотпуније издање Писама Св. Фотија приредио је Ј. Валетас, у Лондону 1864. г.
2. Такви непријатељи Св. Фотија били су: Никита Пафлагонски, Митрофан Смирнски, Стилијан Неокесаријски, римски пaпa Никола I и Анастасије, библиотекар римски; затим полатињени патријарх Јован Век, и каснији пристрасни западни учењаци: Бароније (Boronius), Хергенротер (Hergenrother), и други. Истини за вољу у новије време неколико непристрасних западних учених историчара (F. Dvorniк, V. Grimel, P. Lemerle) много тачније и праведније пишу и говоре о Св. Фотију. Православни пак писци и историчари одувек су правилно ценили овог Светог Оца Цркве.
3. По некима, Св. Фотије је рођен нешто раније, око 810 године.
4. Св. Тарасије био је патријарх Цариградски од 784-806 г. На његово тражење би сазван Седми Васељенски Сабор у Никеји 787 г., на коме је он лично председавао. Овај свети Сабор осуди јерес која је одбацивала поштовање светих икона. Св. Тарасије се празнује 25. фебруара, под којим се датумом и налази његово опширно житије.
5. Св. царица Теодора беше супруга иконоборског цара Теофила (829-842). По смрти Теофиловој она са својим малолетним сином, царем Михаилом III (842-867), и св. патријархом Методијем (843-847) одржа Сабор на коме би потврђен Седми Васељенски Сабор и обновљено поштовање светих икона. Спомен св. царице Теодоре празнује се 11. фебруара. Под тим даном је и њено опширније житије.
6. Писма III, 63 (PG 102, 972-3). Спомен Св. Сергија, оца Св. Фотија, празнује се 13. маја.
7. Писма II, 64 (PG 102, 877).
8. Писма I, l (PG 102, 585).
9. PG. 105, 504.
10. Писма I, 2 (PG 102, 597).
11. Варда беше брат царице Теодоре и ујак цара Михаила III. Титулу кесара, тј. првог саветника и министра царевог, добио је 856 године, када је млади цар Михаило преузео потпуну власт у своје руке. Варда је обновио Високу школу (Универзитет), која у Цариграду постојаше још од времена цара Константина Великог. У то време у Цариграду постојаху још две високе школе: Монашка школа у Студитском манастиру, и Патријаршијска школа у храму Светих Апостола. Ове школе мање се бављаху световним образовањем.
12. Осим Константина Философа - Св. Кирила, знаменити ученици Св. Фотија беху још: Св. Никола Мистик, потоњи патријарх Цариградски (901-925), затим учени философ и тумач Св. Писма Арета Кесаријски (850-932), и многи други.
13. Св. Никифор Исповедник био патријарх Цариградски у време иконоборачке јереси, од 806-815 г. Његов спомен признаје се 2 јуна. Горње речи св. Патријарха Никифора налазе се у његовим Канонским одговорима, одг. 1.
14. Групу претерано строгих, који су се звали "зилоти" (ревнитељи) сачињавали су монаси, који су оптуживали групу попустљивих што су ови лако примали натраг у црквену заједницу оне који су били пошли за јеретицима иконоборцима. Разуме се, и једна и друга страна биле су православне у вери, али су неки од претерано строгих монаха, и то најчешће они непослушни и несмирени, отказивали послушност својим епископима, јер су сматрали ове тобож за јеретике. Због тога је Сабор, сазван од Св. Фотија 861 године, донео 17 светих канона који позивају све и свакога у Цркви да се умери и потчини древном и канонском црквеном поретку. Овај сабор назван је "Прво-други" и његова света правила (канони) признати су од целе Православне Цркве.
15. J. Валета, Писма Св. Фотија, Лондон 1864, стр. 412.
16. Писма 1, 6 (PG 102, 624).
17. Никола I, био епископ римски од 858-867 године; један од највећих пaпa апсолутиста.
18. Писма 1, 1 (PG 102, 585-593).
19. Григорије Азвеста беше митрополит града Сиракузе на Сицилији. Због најезде Арапа на Сицилију пребегао у Цариград; беше велики пријатељ блаженог патријарха Методија (843-847) и стајаше на челу оне попустљивије а образованије партије. Био пријатељ Св. Фотија.
20. Писма I, l (PG 102, 589).
21. Писма I, l (PG 102, 585-593).
22. Писма I, 6 (PG 102, 622-6).
23. To je оно познато лажно-састављено "Писмо Константиново" (Donatio Constantini) кoje су римске папе истицале у средњем веку да би њиме подупрле своју велику жеђ за светском влашћу. Овај тобожњи "Дар цара Константина" папи Силвестру уствари беше исфалсификован у канцеларији папе Стефана II, око 754 г., да би њиме пaпa уверио франачког владара Пипина Малог да њему припадају територије у Средњој Италији које Пипин беше ослободио од најезде Лонгобарда.
24. Ови познати на Западу лажни документи, звани "Псевдоисидорови декрети", сачињени су на Западу управо у време пред избор папе Николе на римски престо, тј. око 850 године. Они садрже у себи измишљена писма древних пaпa (Климента I, Силвестера I и др.), у којима се истичу тобожња неограничена права и власт римских епископа у Цркви и целом свету. Затим су ови кривотворени документи били приписани Исидору, епископу севиљском у Шпанији, због чега су и названи његовим декретима. Одавно је доказано да су те декреталије измишљене и лажне, али су оне много утицале да се нагло уздигне папска власт на Западу почев од времена папе Николе I.
25. Овај сабор, заједно са оним из 859 г., назива се "Прво-Други" Сабор, и његова света правила налазе се међу светим канонима Православне Цркве.
26. Св. Амвросије, епископ Милански у IV веку, би изабран за епископа, и то пре но што беше крштен.
27. Св. Нектарије, патријарх Цариградски (381-397), би изабран од Отаца Другог Васељенског Сабора у Цариграду 381 г. за епископа мада још не беше тада примио ни свето крштење.
28. Из ових речи Св. Фотија, и из његовог даљег прикривеног али јасног критиковања неких латинских новоуведених обичаја црквених, види се да је он и кроз све ово досадање набрајање римских разлика и новина уствари већ благо пребацивао папи Николи. А пребацивао му је с таквом благошћу надајући се да у љубави и с кротошћу може да исправи оно што се да исправити. Када међутим на гордог папу нису подејствовале речи љубави, онда је Св. Фотије у својој Окружној посланици и на Сабору 867 г. јавно изнео и осудио римске заблуде и новачења.
29. Ова одлука је заиста и донета на овом сабору 861 г. у 17. канону.
30. Писма I, 2 (PG 102, 593-617). Ово Св. Фотије говори за оне монахе Цариградске који иђаху у Рим да би њега клеветали код папе.
31. О томе говори Св. Фотије у својој Окружној посланици (PG 102, 737).
32. О тамошњем раду Свете Браће видети у њиховом опширном Житију под 11. мајем.
33. Под овим истим светим патријархом Фотијем, неколико година касније покрштен је коначно и Српски народ, за време српског кнеза Мутимира, око 879 године.
34. Ова богомудра поука Св. Фотија, упућена главару Бугарске Михаилу, садржи у себи изложење праве вере, тј. Символа вере, и историје светих Седам Васељенских Сабора. Затим ce у њој говори о личном хришћанском врлинском животу, а онда о врлинама хришћанског владара и начину на који он треба да влада својим потчињенима. Карактеристичне су поуке владару: "Владај потчињенима не уздајући ce у тиранију, него у љубав потчињених... Када неко влада собом нека сматра да истински влада и потчињенима".
35. Символ вере Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве састављен је и потврђен на I и II Васељенском Сабору, у Никеји (325) и Цариграду (381). Овај Символ исповеда веру у Духа Светога овако: "Верујем и у Духа Светога, Господа Животворнога, Који од Оца исходи", сагласно речима самога Господа, Који рече: "А кад дође Утешитељ, кога ћу вам послати од Оца, Дух истине који од Оца исходи" (Јн. 15, 26). Овај и овакав Символ вере потврдили су и сви потоњи Васељенски Сабори, од Трећег до Седмог, и сви су они забранили да се у њему било која реч или најмање словце измени. Тако је и било и на Истоку и на Западу све док у 6. веку у Шпанији (на Толедском сабору 589 г.), а затим и у Франачкој држави Карла Великог (768-814) и у Германији, не почеше додавати у 8. члану Символа вере на латинском ове речи: да Дух Свети исходи од Оца и Сина (ex Patre Filioque). По овим речима: и од Сина - Filioque, назива се ова западна латинска јерес филиоквистичка, које се и до данас држе римокатолици и протестанти (који произиђоше из њих). На Истоку међутим, у Православној Саборној и Апостолској Цркви Васељенској држи се свуда од почетка до данас древни и неповређени Символ вере како је Цркви од Господа, Апостола, Отаца и Сабора предан. На ону западну јеретичку новотарију указивали су пре Светог Фотија и Св. Максим Исповедник, Св. Јован Дамаскин и јерусалимски монаси из манастира Св Саве Освећеног (809 г.).
36. Овде се мисли на строги пост без зејтина или било какве масти и уља, онако како се пости од почетка св. Четрдесетнице сваки дан од понедељника до петка. У суботу пак и у недељу за време Вел. Поста, због радости и важности тих дана, Црква разрешава пост дозвољавањем употребе зејтина. Ово апостолско предање и правило почела је да нарушава Римска Црква већ у време VI Васељ. Сабора (680 г.), те је зато VI Васељенски Сабор донео овај канон којим то забрањује. Међутим, Латини су и у време Св. Фотија нарушавали ово свето апостолско предање, и идући тим путем они су дошли до данас да светог поста уопште немају.
37. Окружна посланица Источним патријарсима (PG 102, 721-741).
38. Хонорије био римски епископ од 625-638 г. Осуђен од Шестог Васељенског Сабора 680 г. заједно са другим јеретицима монотелитима.
39. Цар Василије I Македонац, оснивач Македонске династије, владао од 867-886 г. Погинуо је у лову 29 августа 886 г.
40. Адријан II био римски пaпa од 867-872 г.
41. Овај лажни сабор поништен је на великом сабору Светог Фотија и папе Јована VIII, у Цариграду, 879-880 године. Њега нико није признавао на Западу све до 12. века, када је, по отцепљењу Западне Цркве од Источне, он код Латина накнадно признат, јер је тада био добродошао као оружје против Православних. Латини су га од 12. века чак почели убрајати у своје Васељенске Саборе, и то је код њих до данас њихов "Осми Васељенски Сабор"! Православна пак Црква овај сабор никада није признавала и убраја га у лажне и противцрквене саборе.
42. Писмо цару Василију, Писма I, 16 (PG 102, 765-772).
43. Писма I, 15 (PG 102, 764-5).
44. Писмо 7. Варди Кесару (PG 102, 625).
45. Јован VIII, био епископ римски од 872-882 г. Помирио се са Св. Фотијем, признао га за законитог патријарха Цариградског, и све папске саборе одржане дотле против њега поништио.
46. Ово се види из Писма Св. Фотија архиепископу Аквилејском (PG 102, 820).
47. Ово се налази у актима овог светог Сабора (Mansi 17a-18а, 450-520).
48. И ове речи се налазе у саборским актима (Mansi, 173-18а, 501).
49. Све ово такође се налази v саборским актима (Maпsi, 17а-18а, 515-517).
50. To je донето у 1. канону овог Сабора, и такав је смисао грчких речи у њему: μηδεν ... καινοτομουμενων, а не као што Латини тврде да је св. Фотије тобож признавао апсолутни примат власти римског папе над целом Црквом. Овај свети канон је управо зато и донет од сабора, да би се стало на пут незајажљивој тежњи неких папа за превлашћу у целој Цркви.
51. Цар Лав I, звани Мудри, владао од 886-902.
52. По другима Св. Фотјие се упокојио 893. године, или још нешто касније.
53. Свети Поликарп празнује се 23. фебруара.
54. Кизик - Малоазијски град на једном полуострву Мраморног Мора.
55. У време цара Јустинијана (527-565). Преп. Варсануфије упокојио се 563 године, или по другима око 540 г.
56. Св. ава Серид празнује се 13. августа.
57. Византијски цар Јустинијан Велики владао од 527 до 565 год.
58. Од тога ави Варсануфију припада 396 одговора, а ави Јовану 446. Све ове одговоре сабрао је у једну књигу преподобни Доротеј из манастира аве Серида.
59. Видети о њима под данашњим даном: Страдање свете мученице Доротеје.
60. Видети о њему тамо.
61. Његово опширно житије видети под 27. мартом.