ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобни Исидор Пелусиот. Родом Мисирац; син угледних родитеља и сродник александријских патријараха: Теофила и Кирила. Проучивши све науке светске, он се одрече богатства и светске славе и сав се предаде духовном животу ради љубави Христове. Био је велики и усрдни бранитељ и тумач вере православне. По тврђењу историчара Никифора свети Исидор је написао преко десет хиљада писама разним лицима, у којима је једне укоревао, друге саветовао, треће тешио, четврте поучавао: "Важније је поучавати се добродетељном животу него ли красноречивом проповедању", пише он у једном писму. У другом вели: "Ако ко жели да му се врлине покажу великим, нека их сматра малим, и оне ће се заиста показати великим". Прво и основно правило за Исидора било је: прво творити, па онда учити, по примеру Господа Исуса. У време гоњења светог Златоуста, када се сав свет подели у два табора, један за, а други против овога великог стуба Православља, свети Исидор стаде на страну Златоустову. Он писаше патријарху Теофилу, какво је велико светило цркве Златоуст, и мољаше га да се окане ненависти према њему. Поживео је дуго, урадио много, прославивши Христа Бога животом и пером и преселио се у Царство Христово око 436. године.

2. Преподобни Николај Исповедник. Овај светитељ беше са острва Крита. Дође у Цариград да обиђе свога сродника Теодора, игумана манастира Студијског, па ту и оста, и замонаши се. Као монах Николај прође све подвиге ради спасења своје душе. У време гоњења цркве од стране Лава Јерменина, Теодор и Николај беху љуто мучени, унижавани бијени говеђим жилама, најзад бачени у тамницу где тамноваху три године. По смрти светог Теодора Николај поста игуманом студијским. Још за живота чинио чудеса силом благодати Божје. Тако: исцели од болести Евдокију, жену цара Василија, и Јелену, жену патрикија Мануила. Теофилу Мелисену, угледном племићу, коме се не држаху деца, благослови новорођену кћерку и прорече да ће живети и многоплодна бити, што се и зби на радост родитељима. На сам дан смрти призва монахе и упита их шта им недостаје. Жита - одговорише монаси. Тада рече самртник: "Онај који је исхранио Израиља у пустињи, послаће и вама изобилно пшенице кроз три дана". И заиста трећега дана доплови под манастир лађа пуна жита, послата од цара Василија. Преселио се у царство небеско у седамдесет петој години свога живота, 4. фебруара 868. године.

3. Свети новомученик Јосиф. Родом из Алепа. Примораван од Турака да се потурчи, Јосиф не само да одбије то, него почне изобличавати мухамеданске лажи и хвалити веру Христову. Због тога би мучен и обезглављен 1686. године.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИСИДОРА ПЕЛУСИОТА

Преподобни Исидор беше по рођењу Египћанин; син угледних и богољубивих родитеља; сродник александријских патријараха: Теофила и светог Кирила[1]. Проучивши све науке светске и добро се научивши божанској премудрости, он се отказа славе овога света и богатства и високог рода. И сматрајући све то за трице, он се повуче у Пелусиотску Гору[2]. И тамо прими монаштво, и добро се подвизаваше за царовања Теодосија Млађег[3]. И постаде муж савршен у врлинама, и презвитер и ава; по животу и мудрости славан, и од свих поштован. О њему црквени историчар Евагрије[4] каже ово: За владања цара Теодосија беше у великом поштовању Исидор Пелусиот. Због његових дела и списа, његова се слава надалеко пронесе, и сви га слављаху. Он трудовима толико измучи тело своје, да је за све било толико очигледно да он води анђеоски живот на земљи. И свима је свагда предлагано да се угледају на њега као на живи пример монашког живота и богомислија. А писао је многе корисне ствари.
О његовом врлинском животу сведочи историчар Никифор[5], говорећи овако: Божанствени Исидор од младости своје толико зноја проли у манастирским трудовима, и толико тело своје умртви, загревајући душу тајанственим и узвишеним наукама, да је свима било очевидно да он заиста води еванђелски живот. И беше он живи и одухотворени стуб монашких правила и божанственог созерцања, и као неки најглавнији образац свесрдног подражавања и духовне науке. Написа он многе ствари, пуне разноврсних поука. Нарочито писма разним лицима, која су пуна божанске благодати и људске мудрости. Има их око десет хиљада[6]. У њима он објашњава Свето Писмо, и исправља све нарави свих људи.
Из ових сведочанстава се јасно види какав је угодник Божји био овај преподобни Исидор. Иако се не нађе његово житије опширно написано, ипак се из ових малобројних речи историчара да познати његова светост и мудрост, због чега је свима био образац врлинског живота. И он испуни свет својим богомудрим списима.
Преподобни Исидор беше велики бранитељ светог Јована Златоуста, када овај би неправедно прогнан са свога престола. Поводом тога он је много писао архиепископу александријском Теофилу и цару Аркадију[7], саветујући их да престану са злим потхватом. Али, иако није ништа успео, ипак је неваљалство њихово и неправду изобличио. A пo Златоустовом престављењу, он преко својих писама убеди светог Кирила Александријског, који дође после Теофила, да у црквене диптихе[8] унесе име Јована Златоуста, као светог изврсног исповедника који је за истину поднео многа зла од рђавих људи.
Преподобни Исидор писао је и цару Теодосију, препоручујући му да се стара о црквеном миру. И потстаче га да против злочестивих јеретика сазове у Ефесу Трећи Васељенски Сабор[9]. Јер преподобни беше велики ревнитељ вере, а силан противник јеретика, готов да страда за праву веру, као што се то види из његових речи. Јер пишући неком богохулнику Терасију, он каже: Питам тебе, који се показујеш према нама као опак и свиреп судија: Када би те цар одредио да на градским бедемима чуваш и браниш град, а ти видиш где непријатељи проваљују и руше бедеме, да би ушли у град, зар ти не би свим оружаним снагама и оруђима ударио на њих, еда би спречио рушење бедема и онемогућио непријатељу улазак у град? Ти би то сигурно урадио, да би и град и себе сачувао од непријатеља, и показао цару своју верност и усрдну послушност. Тако и ми, које Бог постави у Цркви својој светој за учитеље, зар не треба да јуначки противстанемо Арију, који је не само заратио против побожног стада Христовог, него и многе погубио? Са тог разлога ја не презам ни од какве опасности, и сврх свега желим ово: да поднесем све муке за правоверје.
Из ових се речи јасно види ревност преподобнога за веру. Али и остале његове врлине сваки може познати из његових списа. Девственост, чији је ревносни чувар био сам, он хвали више него друге врлине, називајући је царицом, коју треба сваки чин да поштује. Али он не понижава ни чесни брак. У своме писму Антонију Схоластику он каже: Они који чувају девственост слични су сунцу; они који непорочно проводе удовство и удовиштво слични су месецу; а они који живе чесно у браку слични су звездама. - Ово пак каже следећи светог апостола Павла који говори: Друга је слава сунца, а друга слава месеца, и друга слава звезда (1 Кор. 15, 41).
Преподобни саветује философе, који раде на световној мудрости: Важније је поучавати се врлинском животу него ли красноречивом проповедању. - У писму неком монаху Патриму он каже: Чујем за тебе да си украшен доброумљем и природним даром, и да усрдно изучаваш реторику, како би што лепше говорио. Али путем духовног живота греде се успешније творењем добрих дела неголи красноречивошћу. Стога, ако желиш добити бесмртне награде, мало се труди око красноречивости, а постарај се да свесрдно чиниш добро дела. - Слично пише и епископу Аполонију: Нe доликује и не треба на силу привлачити вери људе који то не желе и који се противе, пошто су то бића саздана са слободном вољом. Зато се старај да оне што су у тами просветиш добрим саветом, и твојим добрим животом и добром нарави.
Још овај светитељ учи да врлински човек не треба да се горди због добрих дела својих, већ да смерно мисли о себи. Он каже: Ко твори врлину, има светли венац. А ко је стекао многе врлине, па ипак мисли да је мало што добро учинио, он ће због самог тог смиреног о себи мишљења добити најсветлији венац. Онај који, творећи нешто врлинско, сматра да је мало учинио, заслужује не мању похвалу од оних који су стекли све врлине. Или тачније рећи: Ко смирено мисли о себи, у њега врлине бивају пресветле; a ко не мисли смирено о себи, у њега се и светле врлине помрачују и велике умањују. Стога, ако ко жели да му се врлине покажу великим, нека их не сматра великим, и оне ће се онда показати великим.
Овај преподобни Исидор, поучавајући друге, сам је најпре творио оно чему је друге учио. У томе се угледао на Господа, који је прво творио, па онда учио. И због својих добрих дела преподобни се није у себи гордио, него је смирено умовао. A ca смиреноумљем он удружи здравоумље, као пар трудољубивих волова коју вуку благи јарам Христов. Његово пак здравоумље (или чедност) очигледно је из његовог писма епископу еленопољском Паладију. У њему он опширно поучава како се добро треба чувати од разговора са женскињем: јер ако, као што Свето Писмо каже, зли разговори кваре добре обичаје, онда разговор са женама, макар био и добар, има силе да тајно помоћу нечистих помисли поквари унутрашњег човека, и онда ће тело бити чисто а душа оскврњена. Стога преподобни Исидор, томе епископу, који се хвалио како често води корисне разговоре са женскињем а похоту у себи не осећа, саветује ово: Добри човече, колико год можеш, избегавај разговоре са женскињем. Јер они који имају на себи чин свештенства, треба да су светији и чистији од оних који се повукоше у горе и пустиње. Јер свештеници се старају о себи и о људима, а они у пустињи - само о себи. И живот људи високог свештеничког звања сви испитују и посматрају; а они што бораве по пештерама, или своје болести лече, или ране превијају, или сами себи венце плету. Ако пак са неке потребе отидеш к женама, онда гледај у земљу, и жене, ка којима си дошао, поучавај да гледају целомудрено; и чим им изговориш мало речи, које могу душу њихову утврдити и просветити, одмах се удаљи, да дуги разговор не би силе твоје омлитавио и раслабио. Ако пак желиш да будеш поштован од жена, - а то свакако приличи духовнику, - онда не завезуј пријатељство са њима, и бићеш поштован од њих. Јер женска природа, постаје горда и нетрпељива према ономе који јој ласка; а према онима који не обраћају пажњу на њу и показују своју слободу од ње и власт над њом, она се с поштовањем односи и диви им се. Но устврдиш ли, да, иако многа пута разговоре водиш с њима, ипак од тога немаш никакве штете, - нека буде и тако. Али хоћу да сви буду уверени у ово: вода камен дуби; и кишне капље, када стално падају на камен, провале га. Размисли о овоме што кажем: шта је тврђе од камена? а шта мекше од воде, поготову од водених капљи? па ипак, непрекидно капање побеђује и природу. Када тако бива са стварима у природи, како онда воља људска, која се лако повија, да не буде дугим обичајем побеђена и преврнута?
Тако преподобни Исидор, давајући савете епископу Паладију, све нас поучава целомудреном животу: не само да чувамо тело своје од телесног грехопада, него да и душу сачувамо читавом од оскврњујућих помисли. Пошто преподобни свакој врлини поучи све преко својих списа и усмених разговора, достиже дубоку старост, и угодивши Богу до краја, сконча у миру око 436 године.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈОСИФА

Овог благословеног човека који беше родом из града Халепија у Сирији, неки Агарјани из пакости оклеветаше како је, тобож, рекао да ће се потурчити. А кад он то не хте учинити, они га у силном бесу дохватише, и бијући га одвукоше на суд. На суду они лажно сведочаху против њега. Судија му рече: "Хајде, човече, постани муслиман, те на тај начин избави себе од лажне вере и приступи истинитој. Учиниш ли то, ја ћу те узети поред себе, и постаћеш моћни властодржац". - На то блажени одговори неустрашиво и смело: "О, бедници и никоговићи! како може ваша вера бити истинита? Та ви ни честитог поста немате, нити знате кад вам је пост, него се управљате према месецу. И ваш пост се састоји у преједању: за време рамазана ви целе ноћи, од сутона до сванућа, једете и ждерете; а преко целог дана спавате као мртви, само покаткад отворите очи да видите да ли је сунце зашло, да бисте опет навалили јести. Та ваша вера пуна је басни и измишљотина! Ваш Бог једе и пије! Ваш рај се састоји од уживања у јелу и пићу и у другим насладама!"
To и много друго изговори мученик разголићујући ништавност вере њихове, па заћута. А Агарјани шкргутаху зубима на њега. Судија изрече пресуду: да се Јосиф погуби мачем. Агарјани одмах дохватише блаженог исповедника, и бијући га одведоше на губилиште. Када стигоше тамо, мученик клече, и би му одсечена мачем света глава. Тако блажени јунак Христов прими венац мучеништва од Господа Христа, коме слава вавек. Амин[10].

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКОЛАЈА СТУДИТА, ИСПОВЕДНИКА

Пpeпoдoбни отац наш Николај роди се на острву Криту[11], у селу Кидонији, одакле беше и свети мученик Василид, један од десеторице мученика, пострадалих на Криту. Родитељи овог блаженог Николаја беху хришћани. Још као мало дете дадоше га да се учи Светом Писму, и у својој десетој години он већ беше навикао на Свете Књиге. Тада га послаше у Цариград код његовог ујака, блаженог монаха Теофана, који је монаховао у манастиру Студијском[12]. Ујак га прими с љубављу, и приведе га преподобном Теодору, игуману Студијском[13]. А блажени Теодор, провидевши Духом да ће овај дечко постати диван сасуд Богу, благослови га, и нареди му да живи са другом децом у засебном дому, који се налазио ван манастирске ограде, и био подигнут за школу деци. Касније, када блажени Николај поодрасте, и игуман виде како је доброг вдадања, паметан, кротак и смирен, он га преведе у манастир, и постриже за монаха. А после неколико година примора га те прими и свештенички чин због врлинског живота свог.
Док је блажени Николај у овој обитељи проводио богоугодни живот, дође му рођени брат Тит, и са сузама му исприча како су безбожни Сарацени[14] ударили на острво Крит, заробили им родитеље, и одвели их у своју земљу. А он, иако му беше тешко у души због родитеља, саветоваше брата да не тугује због тога, говорећи: Тако је Бог хтео, јер без Његове воље ни длака с главе не пада. Он зна шта је на корист људима. Зато поверимо Њему своју тугу и промишљање о родитељима нашим. Ми пак треба да се старамо о себи: да нас не заробе телесне жеље и саблазни овога света, и да нас рука невидљивих непријатеља не одведе у земљу таме и вечнога мрака. - Тако тешећи свога брата, Николај га дарну у срце, и овај постаде добар монах.
У то време Црквом Христовом управљаху у миру и тишини добри пастири. Али, по попуштењу Божјем, злочестиви цар Лав Јерменин[15], опаки иконоборац, створи буру пометње. За царовања благочестивог цара Михаила Ранкаве[16] Лав беше најпре патриције, и вешто оте овоме престо на овај начин: Изби рат између Грка и Бугара. Цар Михаил постави Лава за војводу над источном војском, не знајући да Лав хоће да му на превару отме престо. И када се Грци побише са Бугарима, и Бугари малаксаваху и спремаху се за отступање, тада Лав Јерменин, са завереницима које раније беше поткупио, маче војску и она изненада поче бежати, иако је нико није гонио. А Бугари, видећи Грке где беже, прво се не усудише да их гоне, јер се бојаху да то није нека замка. Али када видеше да је њихово бежање безобзирно, они се осмелише, појурише за њима и мноштво Грка побише. И тако се цар Михаило врати побеђен. А ово изненадно бежање војске Лав изведе вешто и лукаво, да би војска и народ омрзнули цара као страшљивца и кукавицу, који не уме да води ратове, и тако се он сам докопао престола. Тако и би. Јер када се цар Михаило побеђен врати у Цариград, Лав са војском остаде у Витинији да чува границу. И одмах даде маха злоби коју давно скриваше у срцу, и пусти глас свуда како су тобож због царевог кукавичлука и незнања и страшљивости изгубили славу јунаштва свог и били побеђени од Бугара. На тај начин он диже сву војску против цара, а и сам јавно устаде на свог добротвора. И би тамо у Витинији од целе војске проглашен за цара.
Глас о томе брзо дође до цара Михаила. И многи предлагаху цару да удари на Лава и да му не допусти царовати. Али цар одговори: Боље је да изгубим не само престо већ и живот, него да се због мене пролије и једна кап хришћанске крви у међусобној борби. - И одмах тајно посла Лаву своју царску круну, и порфиру, и царску обућу, поручивши му: Ево, уступам ти престо; дођи дакле слободно у Цариград, и заузми престо. - Учинивши то, Михаило се одмах замонаши, а и његова жена.
Лав пак уђе врло свечано у Цариград, и заузе престо грчког царства. И добротвора свог Михаила, који му с љубављу предаде престо, одмах посла у прогонство на неко острво, а два сина његова, Теофилакта и Игњатија, нареди те ушкопише. Но после извесног времена овај злочестиви цар устаде и на самог Христа Бога и на свету Цркву његову: сазва неправедно збориште против светих икона, и избаци их из храмова Божјих. А пресвети патријарх Никифор[17], и благочестиви архијереји и архимандрити, и сви богонадахнути оци, противстадоше цару, не одобравајући његову непобожну делатност. И дошавши к цару, саветоваху му да не огорчава и не смућује Цркву Христову таквом јересју. А он их бедник све најури из двора са срамом, и посла на заточење у разне покрајине. Тада и свети Теодор Студит, који се јуначки противио цару, би заједно са учеником својим, овим блаженим Николајем, послат на заточење у околину Аполониадског језера, у град Мезопу[18]. И ту, затворени у тамницу, они проведоше годину дана.
А када затим цар чу како њих двојица тамо људе саветују и поучавају да се клањају светим иконама, он нареди те их одатле отераше далеко на исток, у место Вониту[19]. И тамо их затворише у глуву тамницу, да им нико не долази како не би могли разговарати ни с ким. Али добри исповедници, спречени да усмено говоре људима и поучавају их побожности, стадоше из тамнице писати посланице вернима, и тим својим посланицама, као громогласним трубама, обараху јеретичке догмате као јерихонске бедеме, а исправљаху и изграђиваху разоравану веру. Сазнавши за то, цар посла к њима једног бездушног војника, по имену Анастасија, да их обојицу у модрице претвори. И кад овај стиже, он најпре преподобног Теодора, а затим ученика његовог, блаженог Николаја, тако би, да им се тела дробљаху од силних удараца и рана. После тога их опет у тамницу затвори, и врата зазида. И пошто нареди да их глађу и жеђу море, он отпутова. А ко ће исказати муку и невољу и глад ових блажених сужања, и све њихове патње, које у тескобној тамници подношаху три године? Нарочито патње од оних рана, када су изнемогавали не само од болова него и од глади и жеђи. Јер су им понекад трећег дана, понекад четвртог дана, а понекад седмог дана, стражари убацивали кроз прозорчић помало хлеба и додавали по врло мало воде, и то пропраћали псовкама и грдњама.
Али, ране на телима њиховим још не беху сасвим зарасле, кад опет стиже од цара изасланик да их мучи. Јер неко од зловерних достави цару једну њихову посланицу, коју је православнима писао блажени Николај од стране преподобног Теодора. У тој посланици се изобличава царева непобожност и заблуда, и душегубни отров иконоборске јереси, и упућује вернима дивна и корисна поука о вери. Када је злочестиви цар Лав прочитао ту посланицу, толико се разбеснео и као лав зверски рикао, да је одмах послао к њима једног опаког мучитеља са том посланицом, па ако је њихова, да их бије све док не издахну. Мучитељ, чим дође, изведе преподобне сужње из тамнице, показа им посланицу, и упита их да ли је њихова. А они ништа не сакрише, већ изјавише да је преподобни Теодор диктирао а блажени Николај писао. На то ce изасланик разгневи, па повали нага Николаја на земљу, и би га без милости врло дуго. Онда њега остави полумртва, па повали Теодора, и би га толико да му цело тело претвори у ране, а умало му и саме кости не поломи. И оставивши њега једва жива, опет се врати Николају. И покуша да га ласкањем придобије за царевог једномишљеника. Али он, непоколебљив у вери, одби све то. Тада се мучитељ још више разљути, и нареди опет да блаженог Николаја немилосрдно бију. И би преподобни дуго бијен по леђима и по стомаку. И тако свега страшно изранављеног, мучитељ га остави голог сву ноћ на мразу. Јер беше месец фебруар, и зима. А он, патећи телом од многих рана и мрзнући се на хладноћи, трпљаше благодарећи Бога. Затим их мучитељ опет врже у тамницу, зазида улаз, и врати се цару.
Преподобним оцима тела беху покривена страшним и дубоким ранама: од рана, кожа им је висила на телу, као кошуља. Видећи толике патње њихове, стражари се сажалише и смиловаше те им донашаху топлу воду и уље, и они један другоме праху ране и мазаху уљем. И тако се лечаху. А кожу која им је висила, и није могла да зарасте, отсецаху ножићем. И тако паћаху деведесет дана. И још им ране не беху залечене, злочестиви цар опет нареди да их одатле преведу у околину Смирне[20]. И пошто их тамо силно избише, и ноге им у кладе метнуше, бацише их у тамницу. И проведоше преподобни у тамници двадесет месеци у тешким мукама и невољама.
И услиши Бог слуге Своје који Mу ce дан и ноћ мољаху, и опомену се сужања, и би воља његова те погибе злочестиви цар Лав: његови га војници убише у цркви. После њега дође на престо грчкога царства Михаило Травлос[21]. Он, иако сам беше зловеран, не гоњаше правоверне, него препусти да сваки верује како хоће. И нареди да се пусте из тамница и врате из заточења сви који су на то били осуђени због вере. Тада бише пуштени из заточења и блажени Николај са великим Теодором. И дошавши у Халкидон посетише патријарха Никифора који је био ту у заточењу. Преблажени Никифор се веома обрадова њиховом доласку. И видевши на телима њиховим страдалничке ране, он их поштоваше као свете мученике. Пошто проведоше тамо неко време, они заједно с патријархом дођоше у Цариград да усаветују цара да прими православну веру. Али цар, због велике грубости своје, не послуша њихов савет, и не хтеде да се поклони светим иконама. Само није бранио другима да се клањају светим иконама. И издаде цар наређење којим забрани да се иконе истављају у престоници, Цариграду, и допусти да се могу по вољи истављати у предграђу и у осталим градовима и покрајинама. Због тога свети оци, Теодор и Николај, опростивши ce c патријархом, напустише престоницу, да би могли слободније држати свето Православље са поштовањем икона. И настанише се на острву Херонису. И пошто тамо проживеше неко време при цркви светог мученика Трифуна, велики Теодор се претстави Богу[22]. А блажени Николај, оставши после свог духовног оца, не напусти гроб његов, него борављаше крај њега проводећи живот у многобројним подвизима монашким.
Пошто цар Михаило премину, на престо дође његов син Теофил[23]. Он поново диже гоњење на православне због светих икона. И мучени беху од иконобораца они који се побожно клањаху светим иконама. У то време љуто пострадаше и два брата по телу и по духу: преподобни оци Теодор и Теофан Начертани[24]. Тада и блажени Николај, напустивши боравак крај гроба свога духовног оца, потуцаше се од места до места док не умре цар Теофил иконоборац. После смрти његове на престо дође жена његова благочестива царица Теодора са сином Михаилом[25]. И опет се зацари мир у Цркви Христовој, и вера засија, а патријарховао је у Цариграду свети Методије[26].
У то време дође у обитељ Студијску и блажени Николај. И по претстављењу преподобног Навкратија Исповедника[27], би постављен за игумана, за патријарховања светог Игњатија[28] који дође после светог Методија. Пошто је три године био игуман, он предаде игуманство врлинском мужу, блаженом Софронију, a сам се повуче на безмолвно место, и провођаше живот у ћутању. Али и Софроније после четири године игуманствовања пређе ка Господу. И братија отидоше код преподобног Николаја, и много га молише док га приволеше да се опет прими игуманства.
Неколико година проживе блажени Николај као игуман. Утом цар Михаило одрасте и, покваривши се веома, отера из царског дворца своју мајку блажену Теодору, и по савету њеног брата, а свога ујака Варде, натера је те се постриже у једном женском манастиру. Цар Михаило онда узе Варду себи за сацара. И настаде буна у народу, и саблазан, што цар устаде против своје мајке, и што Варда отера своју закониту жену и оскрнави постељу сина свог, јер му преоте жену. А пресвети патријарх Игњатије, желећи да цареве врати с пута разврата, непрестано их саветоваше, али без успеха. Једног празника цар Варда дође у саборну цркву са намером да се причести. Али патријарх му не само не даде причешће, него и изобличи безакоње његово пред целим народом, и одлучи га од цркве. А Варда, бесан од злобе на патријарха, потстаче цара Михаила против њега, и отераше га са патријаршијског престола, а место њега сабор постави Фотија[29], првог секретара царевог.
Видевши такву пометњу и неред, блажени Николај остави свој манастир. И узевши са собом свога брата, отиде на једно манастирско имање, звано Пренет. И живљаше тамо у безмолвију, у молитвеном тиховању, не желећи ни да чује за безакоња која цареви чињаху. Али не остаде тамо дуго: би протеран одатле. A то се деси на овај начин: Једном приликом цареви путоваху лађом, и када пролажаху поред места где свети борављаше, свратише код њега, знајући да је муж добродетељан и од свих слављен. А жеља им је била да га ласкама придобију за свога присталицу, како би и он пристао и потврдио патријархово прогонство, и прељубни брак Вардин. Али он не само што на те злочине њихове не пристаде, него им и прорече да ће, ако се не покају због злих дела својих, изненада погинути злом смрћу, што се касније и догоди. Када то зли цареви чуше од њега, разљутише се на њега, и протераше га одатле. А у обитељи Студијској наредише да се постави други игуман.
Блажени Николај потуцаше се од места до места, мучећи се под старост. Затим, по наређењу безаконих царева он би опет ухваћен, и везан дотеран у свој манастир. И две године проведе у тамници затворен све до смрти тих царева, Михаила и Варде, на којима се зби светитељево пророштво. Јер идући са војском на Крит против Сарацена, они се успут посвађаше, и несрећни цар Варда би расечен напола од Михаилових слугу. А цар Михаило се одмах врати у Цариград. Али и он исто тако би од својих домаћих посечен у дворцу.
После њега дође на престо Василије Македонац[30]. Он блаженог патријарха Игњатија поврати на његов престо[31]. И преподобни Николај би пуштен из тамнице. Цар Василије га дозва к себи, и мољаше га да опет прими управу свога манастира. А он, иако због старости није желео да ту власт прими, ипак на молбе цареве пристаде. И цар га је често позивао к себи на разговор, и користио се његовим поукама и његовим врлинским животом. И беше у великом поштовању код цара.
Угоднику Свом, блаженом Николају, Бог подари дар да исцељује болести по људима. Тако, жена христољубивог цара Василија Евдокија тешко се разболе. Лекари јој не могоше помоћи. Она очајаваше за живот, и чекаше смрт. Због тога цар беше веома утучен. Но заспавши мало, царица виде у сну старог црнорисца у великој слави који јој говораше: Уздај се у Бога! нећеш умрети сада, јер ћеш добити исцељење и бићеш здрава. - Пренувши се од сна, она исприча своме мужу шта је видела у сну, и замоли га да из свих цариградских манастира позове црнорисце истакнуте, оне што живе врлински, да је посете. А када преподобни оци стадоше долазити у палату код царице, дође и блажени Николај, чије лице беше светло као Мојсијево. Чим га царица угледа, одмах познаде да је то он који јој говораше у сну обећавајући јој оздрављење. И уставши, поклони се светитељу, и тог часа оздрави потпуно.
Потом Јелена, жена патриција Мануила, разболе се од исте болести, и беше на самрти. И већ јој спремаху погребне хаљине. Утом стиже овај преподобни Николај, прекрсти јој руком главу и цело тело, и исцели је од болести, и она одмах устаде с постеље здрава. А догоди се те се и сам патриције тешко разболе. И пошто никакве помоћи не би од лекара, он очекиваше смрт. А дозва блаженог Николаја, и замоли га да га обуче у анђелски образ. Светитељ му одговори: Чедо, то ти неће бити на корист, јер ће те Бог ускоро исцелити, и ти ћеш имати врло истакнуте положаје, и добро ћеш водити послове. А после тога пострићи ћу те у монашки образ, да пођеш у онај свет са добрим делима. И зби се пророштво светитељево: Мануил убрзо оздрави, би на разним положајима добро отправљајући послове. Затим, када му се приближи крај, он се разболе; преподобни Николај га постриже; и он отиде Господу.
Други патриције, Теофил Мелисен, са супругом својом беше у великој тузи, јер им деца, убрзо после рођења, изненада умираху. Он, када им се роди девојчица, однесе је светом Николају, молећи га да буде кум њиховом детету на светом крштењу. Јер родитељ имађаше веру, да ће молитве преподобног оца сачувати кћер његову од смрти. Блажени пак одби да буде кум, али, метнувши руку на главу детенцета, помоли се Богу, и рече патрицију: Ово говори Дух Свети: Кћи ваша биће жива, и видећете синове синова њених. - И зби се пророштво светитељево: јер девојчица порасте здрава и дивна, и удаде се, и роди много деце.
А када се светитељу приближи блажена кончина, он се разболе. И сву братију, окупљену око његовог одра, блажени упита: Сада, браћо, реците шта вам недостаје? А они, зачуђени таквим питањем, одговорише: Жита. Рече им светитељ: Бог који је исхранио Израиља у пустињи, неће вас оставити: у трећи дан по мом одласку Он ће вам послати пшенице у изобиљу. - Онда им за игумана постави Климента, који беше економ. - И упокоји се у миру преподобни отац Николај 4. фебруара 868. године, пошто је поживео седамдесет и пет година. И би чесно погребен.
Y трећи дан, по пророчанству светитељевом, доплови под манастир лађа пуна жита, послата од цара Василија. Примивши дар с радошћу, Климент рече братији: Ето, оци и браћо, отац наш преподобни Николај испуни своје обећање, пославши нам пшенице у изобиљу.

У том манастиру беше један црноризац, по имену Антоније, који је много година боловао од течења крви. Лекари му не могоше помоћи, и он беше на самрти. А игуман му нареди да уђе у колибу преподобног оца Николаја, и у њој сконча. Кад Антоније уђе у колибу, и леже, јави му се у сну преподобни Николај, и упита га: Од чега болујеш, чедо Антоније? И он му каза болест своју. Тада му преподобни рече: Нe бој се, од сада ћеш бити здрав! - Антоније се пробуди, и већ не у сну него на јави виде преподобног оца где излази из колибе, и осети диван мирис. A одмах осети да је исцељен од болести, и устаде здрав. И отада поживе четрдесет година не разболевши се ни од какве болести, благодарећи молитвама преподобног оца Николаја. Његовим посредништвом нека се и ми избавимо од сваке болести душевне и телесне у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ ВЕЛИКОГА КНЕЗА ГЕОРГИЈА

Син Всеволода Трећег; родио се 1189 год., ступио на Владимирски великокнежевски престо 1212 године. Из младости се одликовао пламеном љубављу к Богу и делима побожности, старајући се да извршује заповести Божије и гајећи у срцу свом страх Божји. Усрдно посећивао сваки дан богослужење, пажљиво слушао што се чита и пева, и често размишљао о томе да хришћанину ваља ући у царство небеско кроз многе невоље. Као велики кнез много радио на утврђивању хришћанске вере и просвете како међу својим поданицима тако и међу иноверним суседним народима. Са тим циљем основао Нижњи Новгород и подигао у њему два велељепна храма, који су и били првобитни расадници Православља у тој области. Из љубави и поштовања народ га називао оцем и господарем. Када су Татари са ограмном војном силом ушли у Русију, Георгије их са својом војском дочека на реци Сити; но надмоћнији Татари заузму Владимир 1238. године, погубе Георгијеву породицу, побију много народа и нешто одведу у ропство. Обавештен о томе, Георгије се реши на одлучну битку. И сукоби се с Татарима на реци Сити. Руси су се јуначки борили, али надмоћна војна сила татарска однесе победу, и сам велики кнез Георгије погибе усред својих војника 4. марта 1238. године. Ростовски епископ Кирил пронађе у гомилама мртвих обезглављено тело Георгијево, познавши га по кнежевској одећи, одвезе у Ростов и положи у храму Пресвете Богоматере. Године 1239. тело Георгијево пренесе у Владимир његов брат Јарослав и положи у Успенској саборној цркви. Чесне мошти светог Георгија бише откривене 1645. године и стављене у сребрни кивот, начињен од патријарха Јосифа. Чудотворне, његове свете мошти лију чудеса.

СПОМЕН ЈЕДНОГ БОГОБОЈАЖЉИВОГ ПУСТИЊАКА

Један богобојажљиви пустињак подвизавао се у пустињској гори у околини града Антиноја у Египту. Он је успевао у врлинама, и многи су добијали духовне користи од његових речи и дела. Али, као и свима врлинским људима, тако и њему позавиде враг, и убаци у његову богобојажљиву душу овакву помисао: Нe треба да други раде или служе теби, јер ти ниси достојан, не само да ти ко служи, него ни ти сам да коме служиш. Ако пак другима не служиш, онда бар себи ради: устани, иди у град, и продај своје рукотворине - котарице, купи што ти треба, па се одмах врати у своју самоћу, и тако никоме нећеш бити на терету.
А ово му предложи саблазнитељ, јер је завидео његовом безмолвију, молитвеном тиховању, и добром подвижништву ка Богу, и што је многима био од користи. Јер враг свуда једно ради: труди се да све улови. Пустињак послуша ову помисао као добру, не прозревши у њој веште замке ђавоље. И овај чувеии и славни инок, коме су се сви дивили, стаде излазити из своје келије. И када после дуго времена виде жену, он, после дугог разговора с њом, због неопрезности своје саплете се. И, невидљиво праћен од врага, оде у пусто место крај реке, и ту паде у грех. И одмах му би јасно, да се враг обрадовао његовом паду. И поче да очајава што је ожалостио Духа Светог, и Анђеле, и свете Оце. Јер многи Оци, живећи по градовима, победише врага. И беше силно утучен због свог пада, не сећајући се да је Господ готов да подари силу онима који се надају на Њега. И заборавивши на исцељење од греха, он хтеде да се баци у реку и удави. И на огромну радост ђаволу он изнеможе телом од тако велике душевне патње. И да му милостиви Бог не притече у помоћ, умро би без покајања, на радост демонима. И он дође себи, и стаде размишљати како би узео на себе највећи подвиг покајања и самомучења, и тако умилостивио Бога сузама и ридањем. Стога оде у своју келију, зазида врата, и стаде плакати над собом као над мртвацем. И тако плакаше, молећи се Богу, и постећи се и бдећи силно изнуравајући себе, да много сасуши тело своје. Али ипак не сматраше да је својим покајањем откајао учињени грех. А братији, који су му по обичају често пута долазили ради поуке, и куцали на врата, он је одговарао да им не може отворити: Дадох реч Богу, говорио је братији, да се годину дана тако кајем; но ви се молите за мене недостојног! Јер није знао старац како да им одговори, да се, чувши за његов грехопад, не би саблазнили, пошто су га веома поштовали и ценили као великог монаха, И проведе годину дана свесрдно се постећи и кајући.
А када стиже Ускрс, он у саму ноћ Васкрсења Христова спреми ново кандило, нали у њега уље, и покри га, па с вечери стаде на молитву, говорећи: Жалостиви и милостиви Господе, Ти желиш да се пароди спасу и дођу у познање истине. К Теби прибегох, Спаситељу душа наших: смилуј се на мене који сам Те много разгневио, и учинио многе ствари на радост ђаволу! И ево мртав сам, пошто сам послушао ђавола. Али Ти Господе, који милујеш и безбожне и немилостиве, и учиш да будемо милостиви према ближњем, смилуј се и сажали на мене кукавног! Јер ништа није немогуће Теби! Сажали се на мене, јер се при паклу расу душа моја као прах! Учини милост, јер си благ и милостив према својим створењима; Ти ћеш и мртва тела оживети у дан васкрсења. Услиши ме, Господе, јер нестаде духа мог, и увену бедна душа моја, и изнеможе тело моје, које оскврнавих, и не могу да живим, пошто сам недостојан. Припих се уз страх Твој, дрзнух се да прибегнем покајању, и молим Те: опрости ми грех покајања ради: имам двоструки грех: пад и очајање; али Ти ме оживи смрвљеног, и нареди своме огњу да упали ово кандило, те да на тај начин сазнам да си ми по свом превеликом милосрђу опростио грех. И остало време живота, које ми будеш подарио, провешћу у страху Твом, држећи заповести Твоје. И служићу Теби усрдније него пре.
Пошто се тако мољаше и говораше са многим сузама у ноћ Светог Васкрсења, он устаде да види да ли се кандило упалило. И откривши га, виде да се није упалило. И опет паде на лице своје, и мољаше Господа говорећи: Знам, Господе, да је требало да до краја издржим у подвигу, али не стражах на стазама својим и, повучен телесним сладострашћем, стровалих се у муку безбожника. Поштеди ме, Господе, јер ево опет пред свима Анђелима и Праведницима исповедам благости Твојој свој наказни грех. А када се људи не би саблазнили, ја бих пред целим светом исповедио свој грех. Смилуј се, Господе, на мене који Ти се исповедам, да бих и друге поучио! О Господе, оживи ме!
Пошто се три пута тако молио, би услишен: и уставши, нађе кандило где јарко гори. И обрадова се веома, и окрепи се добром надом у Бога. И дивљаше се тако великој благодати Божјој и милостивом човекољубљу Његовом. И весељаше се духом што га Бог извести да му је опроштен грех, услишивши његово смирено мољење. И говораше: Благодарим Ти, Господе, што си се у овом привременом животу смиловао на мене недостојног, и овим великим и новим знамењем подарио ми слободу према Теби. Јер Ти милостиво прашташ душама које си саздао.
Док се он тако мољаше, свану дан. И веселећи се у Господу, он тог дана од радости заборави на телесну храну. А огањ у кандилу том одржаваше у току целог живота свог, доливајући у њега уље, да се не угаси. И опет борављаше у њему Дух Божји, и беше свима познат и користан. А када је имао отићи из овог живота, би му на неколико дана раније откривен од Бога час кончине његове. И упокоји се у миру, предавши душу своју у руке Божје.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АВРАМИЈА епископа Арвилског[32]

За време петог гоњења хришћана у Персији, у време цаpa Сапора, би ухваћен овај свети Аврамије, епископ града Арвила у Персији, од царевог врховног мага, званог Аделфор. Маг га примораваше да се одрекне Христа а да се клања сунцу[33]. Блажени Аврамије му рече: Бедниче и кукавче, како се не плашиш да ме примораваш да чиним што не треба? Зар могу да напустим Творца сунца и свих твари, па да се клањам сунцу које је твар и дело Божје?
Ове епископове речи нимало не узнемирише врховног Maгa. И он одмах нареди да свуку светитеља, повале на земљу и туку чворноватим моткама. Али када виде да мученик храбра срца подноси ово мучење и да се моли за мучитеље своје говорећи: "Господе, не стави им ово у грех, јер не знају шта раде", овај звер нареди да му отсеку свету главу. И тако сконча блажени Аврамије у месту званом Телман, и доби од Господа венац мученички, око 348 до 352 г.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КИРИЛА Новојезерског чудотворца

Преподобни Кирил родио се од побожних и богатих родитеља у граду Галичу[34]. Још као дете Кирил осети неодољиву жељу да буде монах. Напустивши тајно родитељски дом, Кирил отиде из Галича на реку Обнору[35], у манастир преподобног Корнилија, о коме је слушао од својих родитеља[36]. На путу ка манастиру Кирил виде једног старца, украшеног седином. На старчево питање куда иде, Кирил одговори да иде у манастир преподобног Корнилија. Одобривши његову намеру, старац му наложи да заједно иду тамо. Сутрадан они се приближише манастиру преподобног Корнилија. Када беху недалеко од манастира, старац посаветова јуношу, па се онда дуго мољаше за њега Богу. Затим, показујући му руком на манастир, рече: "Иди, чедо, код блаженог Корнилија, a ja ћу молити блаженог Корнилија да те прими у монахе".
После тога старац благослови младића и постаде невидљив. Осврћући се око себе и не видећи старца, Кирил разумеде да је то била Божја посета, и заблагодари Богу на томе. Дошавши затим у манастир, јуноша са сузама мољаше преподобног Корнилија да га прими за монаха у своју обитељ. Провиђајући у њему изабрани сасуд Светога Духа, Корнилије га с љубављу прими и постриже у монашки чин. Кирилу тада беше око двадесет годииа. Млади монах се сав предаде Богу и са пламеном љубављу стаде упражњавати подвиге монашког живота.
Родитељи дуго тражаху свуда свога сина Кирила и, не налазећи га нигде, они плакаху за њим. Тек после неколико година родитељи дознадоше да се Кирил налази у манастиру преподобног Корнилија. У дванаестој години Кириловог борављења тамо, отац његов дође у манастир и постриже се са именом Варсануфије. А кроз неко време стиже вест о Кириловој мајци да је и она, поживевши врлински и побожно, скончала као монахиња са именом Јелена. Отац Кирилов, пошто проживе у манастиру три године у посту и молитви, пресели се ка Господу.
После смрти својих родитеља преподобни Кирил се стаде још усрдније подвизавати, слажући труд на труд, радећи и у кухињи, и у пекари, и проходећи сва манастирска послушања. Стремећи ка вишем савршенству, преподобни Кирил одлучи да проводи пустињачки живот по непроходним шумама. Са благословом светог Корнилија он крену на север да хода по пустињама; храна му беше час разне траве и корење, час борова кора; чешће је виђао зверове него људе. Отуда је с времена на време долазио у крајеве Новгородске и Псковске, и тамо се поклањао светим местима, молећи Господа да му укаже место за сталан боравак.
Према небеском упутству блажени Кирил крену одатле ка Бјелоозеру[37], а затим пође ка Тихвинском манастиру Пресвете Богородице[38], где се три дана мољаше Богу и Пречистој Матери Његовој. У сну му се јави Богородица и нареди му да иде ка Новом Језеру. Са Кобилине Горе преподобни угледа усред језера Красно Острво, обрасло шумом. На том острву угледа Кирил огњени стуб на оном месту где се сада налази манастир. Из тога он закључи да му то место указује Бог и Пречиста Богородица.
Дошавши на то острво, преподобни се настани тамо под високом смреком, начинивши себи колибу од њенога грања. Ту му се у сну јави Анђео Господњи и рече му да му је то место припремио Господ. Пробудивши се из сна, блажени пође по острву и угледа око своје колибе траг од људских ногу. По томе трагу он дође до насеља Шиднем, и од његових житеља затражи дозволу да се настани на том острву. Добивши дозволу, он начини себи келију. Идуће године он направи две мале цркве: једну у име Васкрсења Христова, а другу - у име Пречисте Богородице Одигитрије (Путеводитељке).
За време свога боравка на острву преподобни се ревносно подвизаваше у посту и молитви, подносећи многа искушења и невоље од бесова и од злих људи. У току времена око преподобног Кирила се сабраше много братије, и на Красном Острву се основа манастир, познат под именом Новојезерски[39].
Пошто достиже дубоку старост, преподобни Кирил би награђен од Господа даром чудотворства и прозорљивости. Пред своју смрт преподобни претсказа о несрећама које ће задесити Руску земљу. "Биће, говорио је он, у нашој земљи метеж међу људима и велике невоље; излиће се силан гнев Божји; многи ће изгинути, а други ће бити одведени у ропство". А када га његов ученик Дионисије стаде питати: "Кажи нам, оче, шта ће бити после тога?" преподобни орговори: "Одмах за тим ја видех Цара где седи на Престолу и пред Њим два младића који на својим главама имађаху царске венце. И Господ им даде у руке оружје против непријатеља, - и сва царства земаљска поклониће се Ономе што седи на Престолу, и наше царство биће умирено и уређено Богом. А ви, оци и браћо, - додаде преподобни, - молите се са сузама Богу и Пречистој Мајци Његовој за моћ Рускога царства".
Причестивши се Светим Тајнама и оградивши себе крсним знаком, свети Кирил предаде дух свој Господу, четвртог фебруара 1532. године, и би погребен у својој обитељи[40].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ НИКИТЕ

Подвизавао се преподобно у Питији у Витинији и упокојио се у миру[41].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈАСИМА

Чудотворац; преставио се у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ИРИНОПОЉСКОГ

Епископ града Иринопоља на истоку Мале Азије; један од триста осамнаест светих Отаца који су учествовали на Првом Васељенском Сабору у Никеји 325 године; у миру се упокојио.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ АВРАМИЈА и КОПРИЈА

Подвизавали се на реци Печенги, у Спаској пустињи, у Вологодској губернији. Ту основали манастир, који касније претворен у парохијску цркву. Свете мошти њихове почивају у тој цркви.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОКТИСТА

Мачем посечен од неверника, пострадао за Господа.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Теофил - архиепископ александријски од 385 до 412 године. Његов наследник свети Кирил архиепископствовао од 412 до 444 год.; спомен његов празнује се 9. јуна и 18. јануара.
2. Пелусиотска Гора - у Доњем Египту, недалеко од реке Нила. Пелусија или Пелуза - један од градова северног Египта.
3. Теодосије II, Млађи, унук Теодосија Великог, био је византијским царем од 408 до 450 године.
4. Евагрије - црквени историчар живео у шестом веку.
5. Никифор Калист - живео у четрнаестом веку; написао "Историју Цркве".
6. У данашњим штампаним издањима Писама св. Исидора налазе се 2.012 писама (Migne, P.G. т. 78).
7. Аркадије - син и наследник цара Теодосија Великог, царовао од 395 до 408 године.
8. Диптиси - две таблице, на једној се записивала имена живих, на другој - имена умрлих. Код нас се то назива: Поменик.
9. Одржан 431 године у Ефесу против јеретика Несторија.
10. Свети Јосиф пострада 1686. године.
11. Острво Крит налази се у источном делу Средоземног Мора. Преподобни Николај родио се 793 године.
12. Студијски манастир - један од најстаријих и најчувенијих манастира у Цариграду. Основао га у име светог Јована Крститеља патриције Студиј, који се под царем Константином Великим преселио из Рима у Цариград; по његовом имену и манастир добио свој назив "Студијски". До царовања цара Копронима монаси су држали устав "Неуспављивих". Монаси су се називали "неуспављиви" зато што су, подељени у три групе, одржавали непрекидно богослужење у цркви. Но злочестиви Копроним, цар - иконоборац (741-775), протера из Византије све модахе, и Студијски манастир опусте. После Копронима монаси стадоше поново живети при Студијској цркви, но у малом броју. Студијски манастар, све до пада Цариграда уживао је изванредно велики углед, нарочито у време иконоборства када су његови неустрашиви монаси најсамопрегорније бранили свете истине Православља. Но сада, Студијски манастир претставља рушевине. Некада манастир је био претворен у мухамедански скит, а храм - у мухамеданску џамију.
13. Свети Теодор Студит - знаменити настојатељ Студијског манастира, анђеоски ревностан исповедник светих истина вере, богонадахнути писац; празнује се 11. новембра. Упокојио се 826 године.
14. Сарацени - житељи Арабије. Најпре се тим именом називало скитачко разбојничко племе; затим су хришћански писци стали тако називати све Арабљане и муслимане уопште.
15. Лав V Јерменин - византијски цар, иконоборац, царовао од 813-820 г.
16. Михаило I Ранкава - византијски цар, царовао од 811 до 813 год.
17. Свети Никифор Исповедник патријарховао од 806 до 815; провео у заточењу 13 година, до саме смрти, 828 године; празнује се 2. јуна и 13. марта.
18. Град у Илирији.
19. Град у Малој Азији.
20. To је било 819 године. Смирна - стародревни град на западној обали Мале Азије, чувен као трговачко средиште. И данас је један од најнапреднијих градова Мале Азије.
21. Михаило II Травлос царовао од 820 до 829 год.
22. Свети Теодор Студит преставио се 11. новембра 826 године.
23. Цар Теофил царовао од 829 до 842 год.
24. Празнује се св. Теодор Начертани 27. децембра, а св. Теофан 11. октобра.
25. Цар Михаило III (од 842-867 г.) ступио на престо као четворогодишње дете, те је стога државом управљала до 855 год. његова мати, света царица Теодора. Спомен св. Теодоре слави се под 11. фебруаром, где ce налази и њено житије.
26. Св. Методије био патријархом цариградским од 843-847 г. Празнује се 14. јуна.
27. Навкратије Студит, Исповедник, скончао 18. априла 848 год. Празнује се 8. јуна.
28. Св. Игњатије био патријарх од 847 - 858 г.; празнује се 23. октобра.
29. Св. Фотије патријарховао први пут од 858-867 год., а други пут од 877-886 г.
30. Василије I Македонац царовао одо 867-886 г.
31. Св. Игњатије патријарховао по други пут од 867 до 877 год.
32. Град Арвил или Арбела налазио се у границама древног Асирског царства, на истоку од реке Тибра, при горњем току њеном.
33. Персијанци су се клањали огњу и сунцу. Сунце под именом Митре, било је код њих врховно божанство.
34. Сада срески град Костромске губерније на југоисточној обали Галичког језера.
35. Обнора протиче кроз Вологодску и Јарославску губернију и улива се у реку Кострому.
36. Овај се манастир налазио на 80 врста од града Галича.
37. Бјелоозеро налази се у Новгородској губернији.
38. Тихвински Богородичин Успенски манастцр налази се у граду Тихвину Новгородске губерније. Основан на месту јављења иконе Божје Мајке, познате под именом Тихвинска.
39. Кирилово - Новојезерски манастир налази се на Красном Острву Новога Језера, на 30 врста од града Бјелоозарска, Новгородска губернија.
40. Мошти преподобног Кирила нађене су као нетљене 1649. године приликом полагања темеља новоме храму, који је по завету градио бојарин Морозов, јер је био спасен од опасности. Године 1652. оне су биле пренесене у нови храм, где и сада почивају, точећи чудеса.
41. Спомиње се у Византијском Еортологиону Гедеоновом.