ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког


1. Свети мученик Трифун. Рођен у селу Кампсади у Фригији од сиромашних родитеља. У детињству чувао гуске. И још од детињства на њему је била велика благодат Божја, те је могао исцељивати болести на људима и на стоци, и изгонити зле духове. У то време завлада Римским царством цар Гордијан, чија ћерка Гордијана сиђе с ума, и тиме баци свога оца у велику жалост. Сви лекари не могаху лудој Гордијани ништа помоћи. Тада зли дух из луде девојке проговори и рече да њега нико не може истерати осим Трифуна. После многих Трифуна из царства буде и овај млади Трифун позват по Божјем Промислу. Он би доведен у Рим где исцели цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку све раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић чувати гуске и молити се Богу. Када се зацари христоборни Декије, свети Трифун би истјазаван и љуто мучен за Христа. Но он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: "О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!" Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године.

2. Свети мученици Перпетуа, Фелицита, Сатир, и други с њима. У време цара Септимија Севера беху сви бачени у тамницу као хришћани. Света Перпетуа била је рода племићког, и она је храбрила све остале сужње у тамници, да се не устраше пострадати за Христа. У сну виде Перпетуа лествицу од земље до неба, сву начичкану оштрим ножевима, мачевима, копљима, удицама, ексерима, и другим смртоносним оруђима. А на дну лествице лежаше страшна змија. И виде, како Сатир први устрча уз лествицу до врха неповређен, па са врха довикну Перпетуи: Перпетуа, чекам те, хајде, но чувај се змије! Охрабрена тиме Перпетуа стаде на главу змијину, као на први степен, па редом брзо устрча до врха. Па кад се успе до врха, уђе у небеса и виде прекрасне дворе небеске, и би веома радосна. Кад исприча свој сан, сви сужњи протумачише да им предстоји скора смрт, и то прво Сатиру, што се брзо обистини. Први би убијен Сатир, па Перпетуа, па остали редом. Као јагањци поклани за Христа, Јагње Божје. Они од Христа и примише вечну награду у царству светлости. Пострадаше сви за Христа 202-203. године.

3. Преподобни Петар Галатијски. У седмој својој години напустио дом родитељски Христа ради, и повукао се у пустињу. Ту се постом и молитвом толико усавршио да је многа чудеса чинио силом Духа Божјега. Око 429. године преселио се у вечно царство Христово, у својој деведесет деветој години.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТРИФУНА

Свети Трифун се роди од благочестивих родитеља у Фригији у селу Кампсади, недалеко од града Апамеје[1]. Док је још био мало дете, преблаги Бог благоволи уселити у њега благодат свог Духа Светог и подарити му дар чудотворства, да не само из уста овог детета него и из чудесних дела његових начини себи хвалу. И свето дете Трифун исцељиваше од сваковрсних болести и изгоњаше демоне из људи, о чему се опширно пише у Великим Житијама[2]. Ми ћемо овде изнети само једно од многобројних чудеса његових, да бисмо показали како је велика благодат Божја била у њему, па ћемо прећи на страдање његово.
Године 225 завлада римским царством цар Гордијан[3]. Иако беше идолопокланик, он није гонио хришћане. Он имађаше лепу, паметну и мудру кћер, која се зваше Гордијана. Када стиже за удадбу, стадоше је због њене лепоте и памети просити за своје синове многи велики и славни кнежеви. Али, по попуштењу Божјем, у девојку уђе ђаво, и непрестано је мучаше веома, бацајући је у ватру и у воду. Због тога њени родитељи много туговаху и горко плакаху. И довођаху најчувеније лекаре, али јој они не могоше ништа помоћи. Потом сам ђаво, по наређењу Божјем, повика говорећи: Нико ме одавде истерати не може осим младића Трифуна.
И одмах цар посла по целоме свету да пронађу Трифуна. И многе са тим именом довођаху, али ниједан не могаде истерати демона из цареве кћери. Тада пронађоше у Фригији, у селу Кампсади, седамнаестогодишњег младића светог Трифуна где крај језера чува гуске. И поведоше га у Рим. А кад се свети Трифун приближи Риму, осети ђаво његов долазак и, немилосрдно мучећи девојку, викаше: Нe могу више овде живети, јер се Трифун приближава! Кроз три дана стићи ће! Нe могу више да подносим! - Тако вичући, зли дух изиђе из девојке.
Трећега дана стиже у град свети Трифун. И доведен у царски двор, би с љубављу примљен од цара. Јер га познаде цар према речима које изговори ђаво излазећи из кћери његове: Кроз три дана стићи ће! - А да би се јаче уверио да је Трифун исцелио његову кћер, цар замоли светог Трифуна да им покаже ђавола да га они виде својим очима. Светитељ проведе шест дана у посту и молитви, и доби одозго велику и силну власт над нечистим дусима. И седмога дана, при изласку сунца, цар са Сенатом дође к блаженоме, желећи да телесним очима виде ђавола.
А свети Трифун, пун Духа Светога, и гледајући духовним очима на невидљивог духа, рече: Теби говорим, душе нечисти, у име Господа мог Исуса Христа, јави се на очигледан начин присутнима, и покажи им свој наказни и бесрамни лик, и исповеди немоћ своју! - И тог часа се појави ђаво пред свима у облику црнога пса: очи cу му биле као пламен, главу је вукао по земљи. И утшта га светитељ: Ко те, демоне, посла овамо да уђеш у девојку? И како си се дрзнуо да уђеш у боголико створење ти који си сам безобличан и немоћан и испуњен сваке гадости? Одговори ђаво: Послан сам од оца мог, Сатане. Он је поглавар свакоме злу. Он седи у аду. Он ми нареди да мучим ову девојку. Опет га упита светитељ: И ко вам даде власт да иступате против створења Божјег? А демон, и не желећи, но приморан невидљивом силом Божјом, каза истину гласно, говорећи: Ми немамо власти над онима који знају Бога и верују у његовог јединородног Сина Исуса Христа, за кога Петар и Павле умреше овде. Од њих ми бежимо са страхом, сем када нам буде допуштено да некога нападнемо споља помоћу лаких искушења. Они пак који не верују у Бога, и у Сина Божјег, а ходе по свима жељама својим чинећи дела која су нам пријатна - над њима добијамо власт да их мучимо. А дела која су нама пријатна јесу ова: идолопоклонство, богохулство, прељубе, враџбине, завист, убиства, гордост. Оваквим и сличним делима, захваћени као мрежама, људи се отуђују од Бога Творца свог и добровољно постају пријатељи наши, и с нама ће заједно примити вечне муке.
Чувши то, цар и они што са њим беху препадоше се и ужаснуше; и многи се тада одрекоше незнабоштва и повероваше у Христа. А верни се утврдише у вери, и прославише Бога. Свети Трифун нареди демону да иде у место огњено, у ад. И демон ишчезе. А цар подари светоме многе дарове, и отпусти га с миром дому његовоме. Но светитељ, све што доби од цара раздаде успут сиромасима. И дошавши у своју постојбину, он упражњаваше своје уобичајене подвиге: исцељиваше болеснике и угађаше Богу светим и непорочним животом.
После цара Гордијана зацари се Филип[4]. Али и он није дуго царовао, јер би убијен од својих војника. После њега дође за цара Декије[5] мучитељ. Он диже љуто гоњење на хришћане: безброј верних поби стављајући их на разне муке, а многе плашљиве одврати од Христа и склони на идолопоклонство; свима пак својим епарсима и намесницима широм царства нареди да немилосрдно проливају крв невиних хришћана који неће да се поклоне идолима. У то време беше на Истоку епарх Аквилин. Код њега би оптужен свети Трифун: да је хришћанин, зналац лекарског заната, проходи земље и лечи болеснике, а уједно их учи да верују у Христа, и заводи многе; царске наредбе не Слуша, и руга се великим боговима.
Одмах бише послани војници у Фригију да траже Трифуна. И убрзо га пронађоше. Јер се није могао сакрити светилник који гори ревношћу за Бога и светли правом вером и добрим делима. Па и сам св. Трифун, када чу да га траже, не побеже од њих у пустињу, нити се сакри у горе и гудуре земаљске, него се наоружа молитвом и крсним знамењем, и смело приступи тражиоцима, и предаде им се, и весело иђаше к епарху Аквилину, који се тада налазио у граду Никеји[6].
Када Аквилин са великом гордошћу седе на судијску столицу, окружен оружницима, управитељима, слугама и мноштвом народа, доглавник Помпијан рече му: Младић, послан из града Апамеје твојој величини, ево стоји пред светлим судом твоје власти. Епарх Аквилин рече: Нека каже своје име, и постојбину, и фортуну = судбину[7], па онда исповеди веру своју. Светитељ одговори: Име ми је Трифун, постојбина ми је село Кампсада, близу града Апамеје, а судбину ми не признајемо, нити се икада спомиње. Јер верујемо да све бива по промислу Божијем и неисказаној премудрости Његовој, а не судбином, нити током звезда, нити случајно, као што то ви верујете. Ја сам животом слободан, само Христу јединоме служим. Христос је вера моја, Христос - слава моја, и круна хвале моје. Епарх рече: Држим да до сада ниси чуо за царско наређење, да сваки човек који себе назива хришћанином и не клања се боговима, буде предат на смрт. Опамети се дакле, и напусти ту варљиву веру, да не би био у огањ бачен. Одговори свети Трифун: О, када бих се удостојио да у огњу и у свима другим мукама скончам за име Исуса Христа, Господа мог и Бога! Епарх рече: О Трифуне, саветујем ти да принесеш жртву боговима. Јер видим да си млад телом, а савршен умом, па не желим да зло погинеш! Одговори свети Трифун: Имаћу савршен ум, ако Богу мом принесем савршено вероисповедање, и као скупоцену ризницу чврсто сачувам побожну веру у Њега, и будем жртва Ономе који је мене ради принео себе на жртву. Епарх рече: Огњу ћу предати тело твоје, а душу ћу твоју подвргнути најљућим казнама. Светитељ одговори: Ти ми претиш огњем угасивим, коме је крај пепео. A ja вама неверницима претим огњем неугасивим, вечним. Отступи од сујете, и познај истинитог Бога, да се не покајеш после, када будеш запао у огањ вечни.
Аквилин се ражљути, и нареди да светога обесе о дрво и бију. Чувши то, блажени Трифун одмах скиде са себе своје хаљине, па смело и радосно предаде дивно тело своје у руке мучитељима. Они му везаше руке позади, обесише га, и стадоше бити.
И три сата би жестоко бијен, и показа мушко триљсње: jcp нити jaукну, нити уздахну, него ћутке примашс безбројие ударце. A пoсле тог бијења рече му епарх Аквилин: Покај се, Трифунс, и одбаци своје безумље! Обећај да ћеш се поклонити боговима, јер нико не може избећи горку смрт који се противи царевом наређењу. Одговори светитељ: И ја теби кажем: Нико који се одрекне Небеског Цара, Христа, неће моћи наследити живот вечни, него ће бити послан у огањ вечни који се никада не гаси. Епарх рече: Цар небески није други до Зевс[8], син Сатурнов. Он је отац и богова и људи. Ко се њему не клања, не може жив бити. Њему треба и ти да се поклониш, да би се показао достојан овог слатког живота. Одговори светитељ: Нека твоме богу Зевсу буду слични сви који му се клањају, и сви који се надају на њега! За њега казују, да је био први врач и најбезаконији, и пагубни чаробњак, отац сваког прљавог дела и безбожја; после његове погибије људи који су следовали његовим злим делима, направише му златне и сребрне идоле, и прогласише га себи за бога, да би својој нечистоти и безакоњу имали заштиту, како се нико не би усудио да их кори за њихова гадна дела, пошто им је бог био такав. Следећи безбожним предањима и лажним баснама, ви се клањате мртвим и немим идолима. Нe марите за Бога живог, који небо утврди, земљу на водама заснова, ваздух разли; и када свакој сазданој ствари даде постојање и облик, постави над свима господара, човека, кога најпосле створи; и пошто човек би преварен од завидљиве змије, и западе у безбројна зла, сажали се Бог Логос, добровољно се оваплоти, постаде човек, и на крсту умре, и би погребен, и у трећи дан васкрсе, узнесе се на небо, и седи с десне стране Бога Оца, док Га не позна сва твар; затим ће опет доћи с неба са силом и славом великом, и свакоме дати по делима његовим. Он је Бог над боговима и Цар над царевима, и Судија живих и мртвих. А они које ви сматрате за богове, гореће у вечном огњу са свима који им се клањају.
После тога, када једном епарх Аквилин пође у лов, нареди да светог Трифуна привежу његовом коњу за peп. И то беше не мала мука за светитеља: прсти му на ногама отпадаху, не само зато што беше љут мраз а он бос, већ што га и коњске копите дохватаху и гажаху, те му се и стопала распадоше. А мученик, гледајући к Богу, и загревајући се његовом љубављу, ништа не даваше на ове патње, већ певаше речи Давидове: Утврди стопе моје на стазама својим, да не сврну кораци моји (Пс. 16, 5). И опет: Управи стопе моје по речи својој, Господе, и нека никакво безакоње не овлада мноме (Пс. 118, 133). А често понављаше и речи светог Првомученика, говорећи: Господе, не прими им ово за грех! (Д.А. 7, 60).
Вративши се касно из лова, епарх поново изведс преда се мученика, и рече му: Ваљда си сада, бедниче, већ донео мудру одлуку да принесеш жртву боговима? или још остајеш при своме старом безумљу? Светитељ одговори: Ти си сам пун безумља и незнања, јер те је ђаво ослепио, те не можеш да познаш Творца свих и да Mу ce поклониш. A ja сам мудар, јер не отступам од истине која ме спасава. - И нареди епарх, те одведоше светога у тамницу, а сам отпутова у околину, и остаде тамо неколико дана.
А када се врати у Никеју, он опет изведе на суд светога Трифуна, и упита га: Је ли те дуго тамновање научило да се покориш царевој наредби и поклониш се боговима? Светитељ одговори: Бог мој и Господ, Исус Христос, коме служим чистим умом, поучавајући ме научи ме и утврди ме, да веру у Њега држим непроменљиво и непоколебљиво. Њему, једином истинитом Цару и Богу потчињавам се, и Њему се клањам, а гордост твоју и гордост цара твог презирем, и одбацујем оне које ви поштујете. - Тада епарх нареди слугама: Оштре клинце укуцајте му у ноге, па га тако водите по граду и бијте. Слуге то одмах урадише. И би светитељ вођен, или тачније, вучен по целоме граду и бијен; у ногама је осећао силан бол, не само од укуцаних клинаца него и од љутог мраза и снега. Јер беше тада велика зима. Па ипак, дивни страдалник, имајући Христа пред собом, и гледајући на будуће уздарје, све то поднесе с радошћу.
А када га опет доведоше епарху, удиви се мучитељ таквом трпљењу светитељевом, и упита га: Докле ћеш, Трифуне, бити глув за муке? Докле ћеш бити неосетљив за љуте патње? Светитељ одговори: Када ћеш ти познати силу Христову која у мени борави? када ћеш престати да кушаш Духа Светога, бедниче? Зар још ниси схватио, да је свемоћ Христова непобедива? - На то се мучитељ разгневи, и нареди да му руке вежу наопачке. И пошто га обесише о дрво, гвожђем га бездушно бише, па му затим свећама слабине палише. И док мучитељеве слуге то са великом ревношћу чињаху, мученика изненада обасја светлост с неба, и диван венац спусти се на главу његову. Када то мучитељи видеше, попадаше од страха. А свети Трифун, осетивши помоћ која му дође с неба, испуни се радости и весеља, и говораше: Благодарим Ти, Господе, што ме ниси оставио да без помоћи будем у рукама непријатеља мојих, него си заклонио главу моју у дан борбе, и дао ми прибежиште спасења, и примила ме десница Твоја. И сада Ти се молим, Господе: буди свагда са мном, утврђујући ме и штитећи ме! И удостоји ме да несметано довршим подвиг овај, еда бих се удостојио добити венац правде са свима светима који су заволели свето име Твоје, јер си Ти прослављен вавек, амин.
После тога мучитељ опет изведе преда се светитеља, само без окова. И ласкаво му стаде говорити: Трифуне, принеси жртву великоме Зевсу, и поклони се царевом лику, и ја ћу те отпустити с почастнма и даровима. А свети Трифун, осмехнувши се, рече: Ја самог цара презрех, и безумне наредбе његове попљувах, па зар да се бездушном лику његовом поклоним? Нe било тога! Што се пак тиче Зевса и других лажних богова твојих, питај међу вама оне које сматрате за мудре, какве све басне измишљају око њих, трудећи се да покрију њихова гадна дела. Са тих разлога они им и имена променише, називајући Зевса небом, Јунону[9] ваздухом, Цереру[10] земљом, Нептуна[11] морем, Аполона[12] сунцем, Дијану[13] месецом. Ти исти баснотворци ваши дадоше имена богова ваших обичајима и страстима људским, називајући гнев и рат Марсом[14], блудну похоту Венером[15]. И тако, напустивши Бога и Творца свију, безумно напунисте васељену идолима, и претпостависте твар Творцу. Па не само што ви сами, отпавши од здравога разума и од правога пута, стрмоглавце срљате у душегубну провалију, него се трудите да и нас са собом повучете, како бисмо и ми постали учесници ваше пропасти и погибије. Али, нећете успети, варалице! јер нећете моћи с правога пута скренути и к идолима вашим склонити оне који се истински надају у Бога јаког и живог.
Чувши то, Аквилин се удиви таквим речима његовим. Али се и жестоко разјари, те нареди да свирепо бију мученика. И би светитељ дуго и немилосрдно бијен по целоме телу. А када мучитељ виде да тај непоколебљиви стуб не може покренути, и од вере Христове одвратити, донесе овакву пресуду: Трифуну Апамијском да се отсече глава, пошто се противи царској наредби, и није хтео да принесе жртве боговима, иако је био стављен на велике муке.
И одмах га дохватише војници, и одведоше ван града на место посечења. А свети мученик, окренувши се Истоку, помоли се Богу говорећи: Господе Боже богова и Царе царева, Светији од свих светих! благодарим Ти што си ме удостојио да без сметње довршим овај подвиг. И сада се молим Теби: Нека се не косне мене нечастива лоповска рука невидљивог непријатеља, и нека ме не одвуче у дубину погибли, него ме помоћу светих Анђела Твојих уведи у мила насеља, и начини ме наследником царства Твог жуђеног! Прими у миру душу моју, и све који буду спомињали мене слугу Твога, и у спомен мој буду Ти приносили свете жртве, услиши са висине светиње Твоје, и погледај на њих из светог обиталишта Свог, дајући им обилне и непролазне дарове, јер си једини добар и издашан давалац вавек, амин.
Док се светитељ тако молио, и пре но што је посечен био, Господ прими свету душу његову у руке Своје. To би 250 године. Тело пак његово остаде мртво на земљи. А браћа из Никеје, помазавши мирисима чесно тело његово и увивши га у чисте плаштанице, хтедоше да га сахране у Никеји, да буде заштита граду њиховом. Али светитељ им се јави у виђењу и нареди им да мошти његове пренесу у село Кампсаду, где се родио. И они поступише по његовом наређењу.
Тако свети Трифун, од младости Богу посвећен, пошто многе људе приведе Христу, и безбројне болеснике исцели, и пошто велике муке поднесе за Истину, би увенчан непролазним венцем од Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА ГАЛАТИЈСКОГ

Овај блажени Петар беше из Галатије у Малој Азији. Само седам година провео код својих родитеља, а све остало време свога живота проведе у борбама монашког живљења и подвижништва. Најпре се подвизавао у својој постојбини Галатији. Затим отишао у Палестину. И пошто је ту сабрао што је желео, отпутовао у Антиохију. Видећи да су Антиохијани богољубиви и христољубиви људи, он одлучи да је боље да остане ту, у туђини, него да се враћа у своју постојбину. И пошто пронађе један гроб, он се настани у њему, и ту проведе цео свој живот. Јео је само хлеба, и то сваки други дан, и пио воде.
Једном приликом дође код њега један бесомучник, по имену Данило. Преподобни се помоли за њега, и ослободи га од нечистог луха. Ослобођени Данило остадс поред преподобног и служаше му, узвраћајући му служењем за исцсљељс. Овај преподобни исцели и мајку блаженог Теодорита, спископа Кирског, који и написа житије овог преподобног. Она је боловала од очију, али наука лекара ништа јој не поможе, јер је нико није могао излечити. А овај преподобни је излечи само молитвом својом, ставивши руку на очи њене и осенивши их крсним знаком. Другом пак приликом исцели слугу ове Теодоритове мајке, коме досађиваше демон. Он најпре нареди демону да каже због чега је овладао овим човеком. И демон то учини, приморан да каже истину.
Исто тако преподобни исцели и другог бесомучника. А војводу градског, који је хтео да насилно обљуби девицу монахињу, преподобни спречи на тај начин што га ослепи. Споменуту мајку Теодоритову он по други пут исцели, када је, пошто је родила блаженог Теодорита, била тешко болесна и на самрти. И многа таква чуда учини блажени. Сам додир и близина одеће овог преподобног чинили су чудеса, као одећа апостола Павла. A TO је очигледно из следећег чуда. Појас, који му је био дугачак и широк, преподобни преполови: једном се половином опасивао, a другу половину даде мајци Теодоритовој. И када отац Теодоритов, и Теодорит, беху болесни, она метну на њих овај појас, и псцели их. Тако исто, када би се разболео неко, мајка Теодоригова је употребљавала као лек овај појас преподобнога, и исцељивала их. Сазнавши за то, многи њени пријатељи и познаници често су узимали од ње тај појас ради помоћи болесницима.
Чудесни Петар, блистајући таквим делима, и обасјавајући Антиохију светлошћу својих чудеса, отиде из борби овога живога, и очекује на небу савршени венац, који се чува за Судни дан за победоносне мученике. Поживео на земљи 99 година, а упокојио се око 429 године.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КАРИОНА

При мучењу овом светом мученику језик одсечен; и тако пострадао за Господа.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВЕНДИМИЈАНА[16]

Пpeпoдобни Вендимијан би родом из Велике Мизије у Малој Азији. Би ученик светог Аксентија[17], који се подвизаваше на високој гори јужно од Халкидона. А када се свети Аксентије упокоји, он нађе једну напуклу стену, и у њој направи себи малу келију. И проведе у њој четрдесет и две године, водећи тешке борбе са демонима, и побеђујући их. Имађаше затим и ученике, које утврђиваше својом вером, подвизима и даном му од Бога благодаћу. А када је требало да отиде ка Господу, он клече на земљу и предаде душу своју у руке Божје, око 512 године, пошто претходно исприча другима живот светог Аксентија и свој.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ПЕРПЕТУЕ, и са њом светих САТИРА, РЕВКАТА, САТОРНИЛА, СЕКУНДА и ФИЛИКИТАТЕ

Мученица Христова Перпетуа беше из града Тувритана, у Африци. Удата, она имађаше дете на сиси. Беше јој двадесет и две године. Ради љубави Христове она презре родитеље и све миле ствари овога света, и крсти се тајно са споменутим младићима: Сатиром, Ревкатом, Саторнилом и Секундом. У време цара Септимија Севера[18] беху сви бачени у тамницу као хришћани. У тамници би бачена и св. Филикитата, жена која беше бременита, и у тамници пре времена роди женско дете. Св. Перпетуа била је рода племићског, и она је храбрила све остале сужње у тамници, да се не устраше пострадати за Христа. Пре страдања света Перпетуа виде у сну златну лествицу од земље до неба, с обе стране сву начичкану оштрим ножевима, мачевима, копљима, удицама, ексерима, и другим смртоносним оруђима. А на дну лествице, поред прве степеницс, лежаше страшна змија, која спречаваше оне који су желели да се пењу. И виде, како свети младић Сатир, не хајући за страшну змију, први устрча уз лествицу до врха неповређен, па са врха довикну Перпетуи: Перпетуа, чекам те, хајде, но чувај се да те не уједе змија! А она рече: У име Господа Исуса Христа змија ми не може ништа! И пришавши, Перпетуа стаде на главу змијину, као на прву степеницу, па редом брзо устрча до врха. Па кад се успе до врха, она уђе у небеса и виде прекрасне дворе небеске, дивна насеља рајска и мноштво тамошњих житеља, и би веома радосна.
Када света Перпетуа исприча то виђење својој дружини, сви протумачише да их Господ позива на мученички подвиг, и престадоше се бринути за привремени живот. Најпре бише сви много бијени. Затим на свете жене: Перпетуу и Филикитату, пустише дивљу јуницу, да их роговима разнесе, али оне остадоше неповређене. Најзад их све ножевима избодоше и искасапише. А када су клали свету Перпетуу, рука онога што ју је клао није могла да добро погоди грло, тада она сама узе његову руку са ножем и стави нож себи под грло. Толико је она била храбра, и толико је жудела да умре за Христа. Тако, као јагањци поклани за Христа, Јагње Божје, они од Христа и примише вечну награду у светлим насељима рајским. Пострадаше за Христа око 202 - 203 године.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕЈОНА И ДВА ДЕТЕТА

Заједно са два детета своја свети Тејон пострадао за Христа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ ТИМОТЕЈА ИСПОВЕДНИКА

Преставио се у миру.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АНАСТАСИЈА

Анастасије беше родом из Навплија; по занимању зограф. Он вери ћерку једног хришћанина; али после неколико дана он чу за њу неке рђаве ствари, и отказа веридбу. Родбина девојчина начини му мађије, еда би је заволео и узео. Дејство мађија се кроз кратко време обелодани: млади Анастасије сиђе с ума, и стаде лутати тамо-амо. Видевши га тако сулудог, Агарјани искористише прилику те га потурчише. Но Бог се сажали на јадног младића, и после не много дана поврати му здравље, те он дође к себи. Дошавши к себи, он виде на себи знак турске вере - бели турбан; одмах га скиде с главе и баци на земљу, и стаде на сав глас викати пред мноштвом Турака: Ја бејах хришћанин, и сада сам хришћанин, и хоћу да останем хришћанин.
- Агарјане то увреди и разјари, и они навалише на њега дивљачки: тукоше га и вукоше, и тако одвукоше код судије. Судија употреби разне начине: и ласкање, и обећања, и застрашивања, да би младића приволео да напусти своју хришћанску веру. Али све то Анастасије ни у шта не сматраше, већ остаде несавитљив; и неустрашиво говораше: Нe одричем се ни по коју цену Господа мог Исуса Христа, истинитог Бога; верујем у Њега и обожавам Га као Творца и Спаситеља мога, а ваша вера ми ни најмање није потребна; напротив, презирем и вас и вашег пророка (тј. Мухамеда).
Чувши овакве речи, судија изрече пресуду: да се Анастасију отсече глава. Нестрпљиви пак Агарјани, одмах дохватише светог исповедника, извукоше из суднице напоље, и као некада Јевреји првомученика Стефана, стадоше га тући: неки штаповима, неки камењем, неки ножевима, док му главу не размрскаше и сво тело на ситне комадиће исекоше. Тако сконча благословени Анастасије, и доби од Господа венац мучеништва; и сада се весели у лику светих Мученика, славећи у Тројици Једнога Бога, Оца и Сина и Светога Духа. Амин[19].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ И ИСПОВЕДНИКА ВАСИЛИЈА архиепископа Солунског

Блажени Василије, ученик и постриженик преподобног Јевтимија Солунског, беше родом из Атине. Подвизавао се у Светој Гори Атонској и у другим местима са преподобним Јевтимијем, који му трећег дана по пострижењу, према нарочитом откривењу Божјем, претсказа да ће бити епископ. Скончао у миру у деветом столећу[20], око 870 г.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА МИТИЛИНСКИХ ДАВИДА, СИМЕОНА и ГЕОРГИЈА

Три света брата: преподобни Давид, монах на планини Иди у Малој Азији, преподобни Симеон, нови Столпник митилински, и преподобни Георгије, епископ митилински и исповедник, беху родом из града Митилине са јегејског острва Лезвоса. Живљаху и подвизаваху се крајем 8. и почетком 9. века. Преподобни Симеон се упокојио 844, a преподобни Георгије 846 године[21].
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Фригија - једна од валиких области Мале Азије. Апамеја - најважнији град Фригије, са живом трговином.
2. Великии Минеи-Четiи (Велика, Опширна Житија) састављени су московским митрополитом Макаријем у шеснаестом столећу. Осим житија светих ту се налазе све књиге Светога Писма, мноштво поука и разних састава духовне садржине. На основу тих Макаријевих Опширних житија свети Димитрије Ростовски саставио је Житија светих (Минея-Четыя). Видети о томе опширније у Предговору "Житија Светих" за јануар.
3. Гордијан царовао од 238 до 244 године.
4. Филип царовао од 244 до 249 године.
5. Декије царовао од 249 до 251 године.
6. Никеја - у старини богат и напредан град малоазијске области Витиније; сада Исник - мали и бедни градић. У Никеји су одржана два Васељенска Сабора: први и седми.
7. Фортуна (латински: fortuna) - богиња судбине и среће код Римљана.
8. Зевс или Јупитер - грчкоримски бог, сматран од многобожаца за господара неба и земље, и за оца свих богова и људи.
9. Хера или Јунона сматрана од древних Грка и Римљана за сестру и жену Зевсаву; најпоштованија међу богињама; сматрана богињом земље, покровитељком брака и порођаја.
10. Деметра или Церера - грчка и римска богиња земље и плодности.
11. Посејдон или Нептун сматран Зевсовим братом и потпуним господарем мора, река и свих извора и вода.
12. Феб или Аполон - бог сунца и умне просвете, чувар закона; један од најомиљенијих богова код старих Грка и Римљана.
13. Артемида или Дијана - богиња месеца, нарочито поштована; изображавана као дивна, светла девојка - ловац.
14. Ареј или Марс - грчкоримски бог рата.
15. Афродита или Венера - грчкоримска богиња лепоте и љубави; празници њени провођени у крајњој разузданости и разврату.
16. У неким Синаксарима назива се Вендедијан.
17. Свети Аксентије празнује се 14. фебруара.
18. Владао од 193 до 211 год.
19. Свети Анастасије пострада у Навплију 1655. године.
20. Види о њему подробније у Житију преподобног Јевтимија под 14. октобром.
21. Преп. Георгије се празнује још и 7. априла, где је и његово опширно житије.