ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобна Ксенија. Рођена у Риму као јединица ћерка знаменитог сенатора. Привучена љубављу Христовом не хтеде ступати у брак, како жељаху родитељи њени, него, да би избегла то, одбегне из дома тајно са две робиње своје, и дође на острво Коа, у место Милас, где оснује девичку обитељ подвизавајући се ту до смрти. Иако беше слаба жена, ипак имађаше мушку издржљивост у посту, молитви и бдењу. Често по целу ноћ стајаше на молитви; беше одевена бедније од свих сестара, а на хлеб који јеђаше, често посипаше пепео из кадионице. У часу њене смрти (+ 450. године) појави се дивно знамење над девичким манастиром: венац од звезда са крстом у средини, сјајнијим од сунца. Од њених моштију многи болесници добише исцељење. Робиње њене следоваху у свему примеру своје игуманије, и када умреше, бише сахрањене, по својој жељи, код ногу блажене Ксеније.

2. Свети мученик Вавила. Свети мученик Вавила, свештеник у Сицилији. Пострадао за Христа са два своја ученика у III веку.

3. Преподобни Македоније. Преподобни Македоније, сиријски пустињак. Тек под старост хранио се хлебом печеним, а пре тога јео је само јечмена зрна омекшана у води. Скончао земни живот 418. године.

4. Преподобни Филон, епископ кипарски. Посвећен за епископа од светог Епифанија, кад овај би позван у Рим да молитвом помогне сестри цара Хонорија. Протумачио је Петокњижије и Песму над песмама. Упокојио се мирно у V веку.

5. Преподобни Дионисије Олимпијски, чудотворац. Подвизавао се на Олимпу. За монаха пострижен у Светој Гори, где је био игуманом Филотејевског манастира. Пред крај живота опет се повукао у самоћу на Олимп где се и упокојио у XVI веку.

Блажена Ксенија Петербуршка, јуродива Христа ради

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАЈКЕ НАШЕ ЕВСЕВИЈЕ - КСЕНИЈЕ

Житија и прослављења Светих личе на светлост звезда. Јер као што су звезде постављене на небу да обасјавају поднебесје, те их виде и Индијанци, не скривају се ни од Скита, озаравају земљу, осветљују мора, и морепловци се управљају према њима, а због безбројности њихове не знамо им имена, али се дивимо светлој лепоти њиховој, - тако и светлост Светих, иако су њихове мошти затворене у њиховим гробовима, но силе њихове у поднебесју нису ограничене границама земље, ми се дивимо њиховом житију и чудимо њиховој слави којом их Бог прославља, као што прослави и ову угодницу своју, преподобну Ксенију. Њено дивно житије написаше стари, и предадоше потомству, ради просвећења и као пример онима који желе да с љубављу служе Богу.
У Риму беше један знаменит и угледан човек, велики сенатор, православни хришћанин. Он имађаше само једно чедо, као зеницу ока, кћер Евсевију. Када она стиже за удају, један великаш, такође сенатор, затражи је од њених родитеља за свога сина. Родитељи се договорише, и заручише Евсевију за високородног младића, угледног и богатог. И би утврђен дан венчања. Али девица, испуњена божанском љубављу, жељаше да се вечним девством својим уневести Бесмртном Женику, Господу Христу, који је лепши од синова људских. Али ту своју жељу она скриваше пред родитељима. Јер је знала да они када би сазнали њену намеру, не би хтели ни чути за то, и сигурно би били одлучно против тога, мазећи је и приморавајући је на брак. Пошто им она беше јединица, и наследница свих њихових богатстава, они су желели да уживају у њеном супружанству и деци. Блажена пак Евсевија имађаше две верне робиње, које су од детињства расле са њом, и служаху јој усрдно и предано. Она им насамо рече: Хоћу да вам кажем једну тајну, али вас најпре заклињем Господом Богом, да никоме не кажете што будете чуле од мене, јер ћу вам открити мисао и жељу срца свог. Пазите дакле, да нико од смртних не сазна моју тајну. А ви, ако хоћете, пристаните уз мене, да и ви спасете душе своје, и помогнете мени јадној. - Одговорише јој робиње: Шта год нам наредиш, госпођо наша, учинићемо, утолико пре што је намера твоја корисна по душе наше. Ми смо готове пре да умремо за тебе, него што би икоме казале оно што нам будеш рекла. - Девица им онда рече: Знате, да моји родитељи хоће да ме удаду. А мени никада ни на ум не дође да помислим на брак. И врло ми тешко пада што родитељи хоће са мном да учине. Јер, шта је овај живот? Само сен, и дим, и сан. Послушајте ме дакле: решимо се на заједнички чист живот. И ако је воља Божја на страни моје намере, и ви пристанете на мој предлог, и сачувате у тајности што вам говорим, онда ћемо размислити шта нам даље ваља чинити. Но верујте ми, када би моји родитељи чак и сазнали за ово, и узажелели да ме силом удаду, не би били у стању, - Бог ми помогао! - да ме не одврате од моје намере, па макар ме предали огњу или мачу, или зверовима. Чувши то, обе робиње рекоше: Нека буде воља Господња! јер и ми пристајемо уз твоју намеру, и желимо што и ти, госпођо наша. И милије нам је умрети с тобом, него царовати без тебе. - Пошто то чу од својих робиња, блажена Евсевија прослави Бога. И три девице, имајући подједнаку љубав према Христу, размишљаху сваког дана шта да раде, да би им се жеља могла остварити. И мољаху Бога да их Он упути.
Од онога дана, у који се зарекоше на љубав Господњу, и одлучише на чист живот, Евсевија тајно од родитеља раздаваше преко својих двеју слушкиња потребитима све што имађаше: злато, сребро и све скупоцене ствари. А и слушкиње раздаваху течевину своју што имађаху, припремајући се ради љубави Христове на сиромаштво.
Пошто се већ приближи дан венчања, и све се припреме привођаху крају, блажена се Евсевија договори са двема својим дворкињама, те оне ноћу, преобучене у мушку одећу, поневши нешто пара, изиђоше из куће да нико не примети. Прекрстивши се, обратише се Христу Богу, овако говорећи: Сине Божји, Ти буди с нама, и кажи нам пут којим да идемо, јер љубави твоје ради остављамо дом и све с њим. И волимо да се потуцамо и мучимо, Тебе желећи и Тебе иштући.
И тако напустивши дом, и помоливши се са сузама, оне путоваху плачући и радујући се. А успут говораше света Евсевија слушкињама својим: Ви ћете отсада бити сестре моје и госпође моје. И ја ћу вам служити у све дане живота свога. Само, о госпође моје! презримо све ради Бога, и не тражимо ништа на земљи! Једино, спасавајмо душе своје! бегајмо од сујетних душегубних брига житејских! Верујмо Господу који је рекао: Сваки који остави кућу, или оца, или матер, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни (Мт. 19, 29). О сестре моје! спасавајмо душе своје!
Док им је света тако говорила, дођоше до мора. И нађоше лађу која је имала да плови у област Александрије. Платише пут, и укрцаше се у лађу. И пошто дуваше повољан ветар, за неколико дана стигоше у Александрију. Одатле опет испловише, искрцаше се на острво, звано Коа, удаљено петнаест хиљада корака од Халикарнаса, града Каријског[1]. Јер свуда тумараху, желећи да нађу неко забачено и непознато место, где их родитељи Евсевијини не би пронашли. И остадоше на том острву не плашеђи се. И ту се опет преобукоше у женске хаљине. И узевши под најам једну малу кућицу, живљаху благодарећи Бога, коме се непрестано мољаху, да им пошаље човека духовника, који би их могао замонашити и бринути се о душама њиховим. А света Евсевија говораше другарицама својим: Молим вас Господа ради, сестре моје, сачувајмо тајну нашу: немојмо говорити никоме о постојбини својој и о намери својој, ни ради чега напустисмо дом, ни како се зовемо, да не би родитељи моји на тај начин дознали где се налазимо. Заклињем вас дакле Богом, да све ово у тајности чувате до краја живота мог, и никоме ништа не реците! Ако вас пак ко упита за моје име, реците да се зовем Ксенија, што значи Странкиња[2]. Јер, ето, као што видите, странствујем, оставивши Бога ради дом и родитеље. И отсада ме ни ви не зовите Евсевијом већ Ксенијом, јер овде немамо града који ће остати, него странствујући заједно с вама у овом животу тражим онај који ће доћи.
Пошто то рече другама својим света Евсевија, оне јој обеђаше да ће све бити како им наређује. И отада свету невесту Христову зваху место Евсевија Ксенија. Једном пак, преклонивши колена своја са сестрама, света стаде плакати и говорити: Боже, учини с нама странкињама и убогима велику милост Твоју, као што си учинио са свима светима Твојим, и пошаљи нам богоугодна човека, Господе, помоћу кога би се могле спасти и ми смирене!
Пошто се тако, помолише, света Ксенија изиђе са сестрама из куће у којој живљаху, и гле, угледаше једног чесног старца седих власи, где иде из пристаништа. Он беше по монашки одевен; лице му беше као у анђела. И притрчавши му, света девојка припаде к ногама његовим, плачући и говорећи: Божји човече, не презри ону која странствује у туђини; не одврати се од убоге беднице, нити се гнушај молбе грешнице, него се угледај на светог апостола Павла, и буди нам наставник и учитељ, као што он би светој Текли. Сети се награде, припремљене од Бога праведницима, и спаси ме заједно са овим двема сестрама!
Када то чу Божји служитељ, ударише и њему сузе, и рече јој: Шта желиш да вам учиним? Она одговори: Буди нам по Богу отац и учитељ, и води нас где би се могле спасти, јер смо странкиње и незнамо куда да идемо, а стид нас је да се показујемо људима. Он их упита: Откуда сте? и какав је разлог те сте овде тако саме? Света одговори: Ми смо из врло далеке земље, слуго Христов. И договорисмо се да заједно отпутујемо из наше отаџбине, и дођосмо у ова места. А молисмо Бога и дан и ноћ, да нам пошље човека помоћу кога би се могле спасти. И ето, Бог нам посла твоје преподобије, које може узети на себе немоћи наше.
На то свети старац рече: Верујте ми, сестре, и ја сам овде странац, као што видите. Долазим из светих места, где сам био да се поклоним, и сада се враћам у своју отаџбину. - Упита га слушкиња Христова: Из које је земље преподобије твоје, господине мој'? Он одговори: Ја сам из земље Каријске, из града Миласа. Опет му рече невеста Христова: Молим твоју светињу, кажи нам свој чин, јер ми изгледа да си епископ. Старац јој одговори: Опрости ми, сестро, човек сам грешан и недостојан иночког образа, али сам по милости Божјој презвитер, и игуман малог братства у манастиру светог и преславног апостола Андреја. Зовем се Павле.
Чувши то, слушкиња Христова, захвали Богу, говорећи: Хвала Ти, Боже, што си услишао мене убогу; и послао ми, као некада светој Текли светог Павла, слугу твог, да спасе мене са овим двема сетрама. - И рече старцу: Молим те, слуго Божји, не презри нас странкиње, него нам буди отац по Богу. А блажени Павле одговори: Рекох вам да сам и ја странац, и не знам какво ћу вам добро учинити овде. А ако хоћете да идете у мој град, надам се да ће Господ учинити милост с вама, и ја ћу се према својим моћима старати о вама. - Девојке са сузама, клањајући се старцу, говораху: О, слуго Божји, поведи нас са собом; ићи ћемо с тобом куда наредиш, само учини милост према странкињама, и буди нам вођ ка вечном животу!
Човек Божји поведе са собом ове свете девојке, и доведе их у свој град Милас. Ту, у близини цркве пронађе им једну усамљену кућу, коју света Ксенија купи новцем што беше понела од куће. Подиже и цркву, не велику, у име светог првомученика Стефана. А ускоро сагради и мали девичански манастир, у који сабра неколико девица, и Христу их уневести. А брињаше се о њима свети Павле игуман, који и постриже у монаштво свету Ксенију са двема њеним другама. И нико не дознаде све до кончине блажене Ксеније одакле је она, и ради чега је напустила своје отачаство, и како јој је право име, јер се стално називаше Ксенијом, А када су преподобног Павла питали за те девице, он је одговарао да их је довео са острва Коа. И сви држаху да су оне отуда. Стога и манастирчић њихов називаху по том острву: Коа.
He прође мдого, а епископ тога града Кирил усну у Господу. И на епископски престо би изабран преподобни Павле, игуман манастира св. апостода Андреја. И кад као епископ дође у девичански манастир, он госпоћу Ксенију, и преко њене воље, постави за ђаконису, као заиста достојну тога чина. Јер, иако у телу, она вођаше анђеоски живот. И ма да је, као сенаторска кћи, одрасла у удобностима и нези, она се одаде врло тешком и суровом животу, и тако иђаше подвижничком савршенству неким новим и необичним и тешким путем. Уздржања њеног бојаху се демони, и побеђивани њеним постом и подвизима бегаху, и не усуђиваху се ни да јој приђу. Јела је сваки други, или трећи дан. А много пута и по читаву седмицу ништа није узимала у уста. А када се прихватала хране, она није јела ни поврће, ни сочиво, ни зеље, нити што друго од лепих јела, ни вина, него само мало хлеба, који је квасила својим сузама. Па и хлеб је посипала пепелом из кадионице. И тако је радила у току целог живота свог, испуњујући пророчку реч: Једох пепео као хлеб, и пиће своје сузама растварах (Пс. 101, 10). А стараше се на све могуће начине да то своје уздржање сакрије од сестара. Само њене две друге и сажитељке посматраху то кришом, и саме подражаваху њено добродетељно, врлинско житије. У ње је била таква разбуђеност, да је од вечера до јутрења по сву ноћ стајала молећи се са уздигнутим рукама к небу. To cy сестре стално посматрале кришом. Понекад би пак преклонила колена, и тако од вечера до јутра творила молитву са сузама. Тако је она стално служила Господу. И то је чинила с таквим смирењем, да је сматрала себе гором од свих.
Али, ко може испричати остале врлине њене? Која би реч била кадра да изрази све њене подвиге? Шта да речемо о њеној кротости? Јер је нико никада не виде да се љути, нити житије своје окаља неком сујетом и величањем. Лице у ње беше смерно, ум без охолости, поглед скроман, тело измождено испосништвом, а срце спокојно, без икакве пометености. И које то врлине не беше у ње? Бдење - непрекидно, уздржање - велико, смирење - неисказаио, љубав - неизмерна, бедне је помагала, страдалницима састрадавала, грешницима била милостива, а заведене изводила на пут покајања. О њеној пак одећи не треба ни говорити. Носила је неке рите, па је ипак сматрала да је и њих недостојна. И сав живот њен прохођаше у умилењу срца и непрестаном проливању суза. И пре су се могли видети студенци где за време жеге пресахну, него ли очи њене да престану са сузама. Гледајући стално ка љубљеном Христу, Женику свом, очи су њене проливале потоке суза, јер је чезнула да Га види лицем к лицу, и давидски говорила: Када ћу доћи и показати се лицу Божјем, лицу сладчајшег Женика мог? Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс. 41, 3.4).
А када се овој незаборавној девици, непорочној невести Христовој, приближи време да иде из овог привременог живота, настаде празник светог Јефрема, некадањег епископа у том граду. И блажени епископ Павле пође са целокупним клиром у село Левкин, у коме се налазила црква светог епископа Јефрема, и у њој чесне мошти његове. У то време преподобна Ксенија сазва све своје сестре у манастирску цркву, и стаде им говорити: Госпође моје и сестре, знам колику љубав к мени показасте, како слабост моју поднесосте, и помогосте мени странкињи. И сада вас молим, имајте ту љубав до краја према мени, слушкињи вашој, и помињите у молитвама својим мене убогу и грешну и странкињу, да се Бог смилује на мене, да ме греси моји не спрече, него да молитвама вашим несметано пређем ка Христу мом. И ево, крај се мој приближи, и душа је моја болна и жалосна веома, јер неприпремљена одлазим из тела свог. А пошто сада отац наш епископ, господин Павле, није овде, то му ви, када буде дошао, место мене реците: Овако рече убога Ксенија: Ради Бога, чесни оче, сећај се мога странствовања, јер си ме ти упутио, и увео у овај живот; стога - моли се за мене, да ме Господ не постиди у мојој нади!
Чувши то, све сестре стадоше плакати, и говорити: Госпођо наша и наставнице душа наших, ти нас остављаш сироте и бедне. Ко ће нас отсада упућивати на пут живота, ко поучавати? И ко ће се молити за нас кад нас чамотиња спопадне? He, госпођо, не остављај нас у овакво време! Сети се, ти си нас сабрала у овај тор свој; постарај се за душе наше, госпођо, и умоли Бога да те ради нас убогих остави још неко време у овом животу, да би нас упутила на спасење.
Припадоше к ногама њеним и две њене друге, плачући горко и говорећи: Ти нас већ напушташ, господарице наша, и одлазиш одавде без нас. А шта ћемо без тебе радити ми убоге? Шта ћемо чинити ми странкиње у туђој земљи? О! тешко нама убогима и беднима и странкињама што не радисмо на себи, те нас стога остављаш саме, госпођо наша! Сети се наших туга које с тобом заједно отуговасмо! Сети се странствовања нашег и свог! Сети се како ти у свему свесрдно послужисмо! Сети се нас, и помоли се за нас Богу, и поведи нас са собом, да се не одвајамо од тебе, госпођо наша!
У толиком свеопштем плачу и узбуђењу, стаде и сама госпођа Ксенија плачући говорити: Познато вам је, сестре моје, како свети апостол Петар пре толико времена изјављује ово, говорећи: He доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас трпи, јер неће да ко погине, него сви да дођу у покајање. Али ће доћи дан Господњи као лупеж (2 Петр. 3, 9-10).
Знајући ово дакле, сестре моје, немојмо се лењити за ово кратко време, него стражимо, упалимо светилнике наше, узмимо уље у судове своје, припремимо се за сусрет Женика, јер не знамо у који ће нас час позвати Господ. Ето, жетва наилази, и делатељи су готови, само очекују заповест Господњу.
Када ово преподобна рече, и све сестре припадоше к ногама њеним плачуђи, она подиже к небу руке своје, и лијући сузе мољаше се овако: Боже, Ти си ме до овога часа штитио у странствовању мом, послушај мене убогу и грешну слушкињу Твоју: буди милостив овим слушкињама Твојим, сестрама мојим, чувај их, и сачувај од сваке замке ћавоље у славу и похвалу светог имена Твог! Молим Ти се, Боже мој, сети се и ових двеју сестара мојих, које су заједно са мном странствовале ради љубави Твоје! И као што се у овом привременом животу не одвојише од мене, тако нас и у Царству Твом не раздвој, него нас заједно удостој дворца Твог!
Пошто се тако помоли Богу, преподобна замоли сестре да све изађу на кратко време, и оставе је саму у потпуној тишини. И када све изађоше из цркве, она остаде сама. А две друге њене, стојећи пред вратима цркве, вираху кроз кључаоницу, и видеше како клечи и моли се Богу. Затим се крстолико распростре у молитви ничице по земљи, и док се тако распрострта мољаше, изненада сину у цркви светлост као муња и силан мирис стаде излазити из цркве. А оне брзо уђоше унутра, и кад је хтедоше подићи са земље, видеше да се упокојила у Господу. To би у подне у суботу двадесет и четвртог јануара 450 године. И изишавши те две сестре плачући, позваше друге сестре, говорећи: Мајке наше и сестре, ходите да кукамо, јер све осиротесмо! Ходите да плачемо, јер нам нестаде стуба! Лишисмо се чесне мајке наше; отиде од нас наставница наша, и остадосмо саме: света Ксенија, мајка наша умре!
Све сестре уђоше унутра, и кад је видеше где се преставила, настаде велики плач и јаук. А човекољубиви Бог, желећи да покаже свима какво је сакривено благо била на земљи преподобна Ксенија, показа велико и пресветло знамење на небу; у онај час, у који преподобна Ксенија предаде своју свету душу у руке Господње, у ведро и јасно подне, појави се на небу над девичким манастиром веома светао венац од звезда са крстом у средини, сјајнијим од сунца. - Ово знамење видеше сви. A грађани Миласа, који у то време са својим епископом преподобним Павлом још беху у селу Левкину, видеше ово знамеље на небу, и зачуђени, питаху се: Шта има ово да значи? Блажени пак епископ Павле Духом разумеде, и рече народу: Госпођа Ксенија усну, и због ње би ово знамење венца. - И чим заврши свету литургију, врати се епископ у град са свима људима који су о празнику били у селу, и нађоше грађани да је госпођа Ксенија умрла, као што им епископ објави.
У девички манастир слеже се силан свет: људи и жене са децом, привучени небеским знамењем. И говораху: Слава Теби Христе Боже, што имаш мноштво светих који тајно творе вољу твоју! Слава Теби, Сине Божји, који си се оваплотио и добровољно распео за нас грешне, што си нам открио своје велико благо, које се досада овде скривало! Слава Теби, Господе, што си убоги град Твој Милас удостојио да буде ризница и чувалиште Твога блага, чувајући у њему скупоцени бисер, свету невесту Твоју, коју си примио у своје небеске дворе, оставивши чисто и свето тело њено граду Твоме на чување!
Док тако сви плакаху и говораху, гледајући на венац и крст који су се видели на небу, сав се христољубиви народ, нарочито жене, запалише ревношћу, и громко говораху епископу Павлу: Немој скривати славу града нашег, преподобни епископе! немој прећутати хвалу нашу! немој скривати бисер који нам је Бог открио! Покажи отворено упаљену свећу, која је досада под поклопцем била и потајно светлила! покажи је свима, нека сви противници наши виде и познаду каквоме Господу служимо! Нека виде незнабошци и постиде се! Нека виде Јевреји тајну Крста, и познаду да је Бог Онај кога су они распели! Нека виде сви непријатељи Крста Христовог, и закукају! Нека виде како Господ Анђела и по смрти прославља слуге Своје! Нека виде сви каквом је славом Христос Бог овенчао невесту Своју Ксенију, коју су људи сматрали за непознату странкињу, и заробљеницу! Нека виде сви каквог се дара и благодати удостоји наш убоги град!
Док народ тако с усрђем говораше епископу, приступи епископ са свештенством чесном телу свете Ксеније, и, као што доликује, положише га на носиљку. Онда епископ и свештенство узеше носиљку на рамена; и испред њих су ношене многе свеће и кадионице; и певајући ношаху свето тело ка средини града. И сви се дивљаху дивном чуду; кад носиљка са телом свете Ксеније ношена иђаше, иђаше над носиљком и венац са крстом на небу јављени; и опет, када носиљку поставише усред града, стаде и венац са крстом изнад носиљке. - To чудесно знамење видеше и житељи околних села, те се у град слеже силан народ, тако да све улице беху закрчене. И блажени епископ Павле са народом проведе сву ноћ уочи недеље крај светог тела преподобне, бдећи и појући све до сванућа. И многа се исцелења догодише од светих моштију њених. Јер се сваки исцељиваше, ма од какве в дуготрајне болести боловао, чим би се дотакао носиљке.
Кад настаде света недеља, покрише плаштаницама чесно тело преподобне Ксеније, и појући погребне песме однесоше га до места званог Сикиније, на улазу у град, на јужној страни. Јер пре свога престављења света Ксенија је била оставила аманет да је ту сахране. И сав народ посматраше како венац од звезда са крстом иде по небу над светим телом преподобне док је ношено до Сикинија; и кад ту спустише одар, стаде и венац над њим. Док је сахрана обављана, неки из народа, од оних плаштаница што су биле на одру светитељкином, разделише међу собом на парчад, и са вером однеше да чувају ради исцељења од разних болести. Пошто епископ, као што је пропис, миром мироса свето тело преподобне Ксеније, и метну га у нови гроб, и тако изврши чесну сахрану, одмах постаде невидљив венац од звезда са крстом који је дотле сијао на небу. И биваху многа исцељења од гроба свете Ксеније свима који су са вером долазили.
Ускоро умре и једна од двеју друга преподобне Ксеније. Потом за њом убрзо и друга оде у вечни живот. И бише обадве сахрањене крај ногу свете госпође своје. А када мењаше светом ова друга, дођоше јој све монахиње, и заклињући је мољаху је да им каже све што зна о госпођи Ксенији. И она, видећи себе да је при крају овога живота, исприча им подробно све о светој Ксенији, откуда је, ко су јој родитељи, и због чега побеже из родитељског дома и свога отачаства са двема робињама својим, како прикри своје име Евсевија и назва се Ксенија, пошто странствоваше ради љубави Божје. И тако све дознаше непознато житије невесте Христове Ксеније.
Тако преподобна Ксенија угоди Богу: беше туђа свету, a житељ неба; беше у телу, а изједначи се са анђелима бестелесним; скину тело као хаљину, и као змију згази ђавола; овај свет је сматрала као ђубре, и сачува непорочним своје девство као скупоцену ризницу; уневести се Христу љубављу, венча са вером; и чему се надаше, то и доби; и сада се радује у дворима Бесмртног Женика свог и молитвама својим много помаже вернима, јер смрт не умртви силе њене, нити доброчинства њена ограничи на једно место. Она је многе врлине стекла Христа ради, зато нам и Христос јавља преко ње велико милосрђе, одазивајући се светим молитвама своје љубљене невесте.
Пошто прође неколико година од престављења свете Ксеније, престави се и преподобни епископ Павле, духовни отац свете Ксеније. И он угоди Богу: јер молитве његове изгоњаху демоне и исцељиваху од сваке болести. И би погребен у цркви светог апостола Андреја, где најпре беше игуман. А душа његова света престаде Богу у слави светих. Нека нас његовим топлим посредовањем за нас пред Богом, и молитвама преподобне Евсевије, прозване Ксеније, и заступништвом светих двеју робиња њених, Господ удостоји милости своје, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ВАВИЛЕ СИЦИЛИЈСКОГ

Овај свети отац наш Вавила роди се на Истоку, у граду Теупољу, од благородних и богољубивих родитеља. Васпитао се у науци и страху Господњем, и изучио Свето Писмо, што све одводи човека врло брзо к Богу. Од младости заволео Бога, а омрзнуо свет. Када му родитељи умреше, он њихово богатство раздаде убогима, удовицама и сирочади. Ослободивши се на тај начин сваке световне бриге и житејске саблазни, он се повуче у гopy y усамљенички живот са два своја ученика: Агапијем и Тимотејем. А постаде и свештеник, и показа се достојан свештеничког звања.
Касније отпутова у Рим. Али тамо крволочни незнабошци покушаше да га као хришћанина предаду властима. Због тога свети напусти Рим са своја два ученика, и пређе на острво Сицилију. Тамо проведе доста времена, и многе незнабошце приведе богопознању помоћу благодати Духа што беше у њему. Али пошто се град, по речи Еванђеља, не може сакрити кад на гори стоји, то се и овај блажени не могаде сакрити од кнеза Сицилије. Овај ухвати блаженога и његова оба ученика. И пошто они смело исповедише Христа као истинитог Бога, он их најпре толико би, да им тела потпуно помодреше. Затим нареди војницима да их воде кроз све сицилијске градове, и у свакоме их муче најразноврснијим мукама, и тако заплаше све градове. А свети мученици се јуначки држаху на свима мучилиштима, надајући се и гледајући једино у вечна блага. Најзад мачем отсекоше главе светитељима, па им тела бацише у ватру. Али им ватра ни најмање не нашкоди, и тела остадоше читава и неповређена. Неки од хришћана дођоше, узеше тела њихова, и чесно их сахранише на истом острву Сицилији. Пострадали у трећем столећу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКЕДОНИЈА

Овоме светом оцу нашем Македонију висови планински беху вежбалиште и подвизавалиште. Јер се тамо бавио, и тамо подвизавао. Час је пустињовао на једном месту, час на другом, час прелазио на треће: пустињовао је дакле у Финикији, и у Сирији, и у Киликији. А прелазио је из места у место, да би избегао узнемиравања од посетилаца. Овај блажени је провео четрдесет и пет година без крова над главом, без колибе, и без икаквог уопште склоништа: живео је у једној дубокој јами. А када остари, сколише га те се склони у једну колибу. Касније пак употребљаваше као станиште једну келију, не своју, него туђу. Тако проведе још двадесет и пет година; скупа до седамдесет година. Пошто се четрдесет година хранио само јечмом, омекшаним у води, преподобни се разболе. Отада је живео употребљавајући по парченце хлеба и мало воде. Због тако чудесно подвижничког живота удостоји ре од Бога да чини чуда: изгонио је ђаволе, исцељивао од разних болести и страсти, и чинио многа друга чудеса.
Пошто је тако по закону послужио Богу седамдесет година, овај блажени отиде ка Господу, 418 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФИЛОНА епископа Карпасиског

Побуђен Божјим откривењем, свети Епифаније посвети ђакона Филона за епископа Карпасиског на Кипру, када свети Епифаније би позват у Рим да молитвом својом исцели болесну сестру цара Хонорија. Протумачио је Петокњижије и Песму над Песмама. Упокојио се мирно у петом столећу.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДИОНИСИЈА ОЛИМПИСКОГ

Благословен Бог који и сада укрепљује слуге Своје, да јуначки ратују против невидљивих непријатеља - демона. Ови изабраници, уз сарадњу благодати Божје, косећи пукове Сатанине, добијају венце и славу од Бога, на осуду маловерних који тврде да сада нису времена да се Богу угађа онако како су Му људи раније угађали. To је очигледна лаж, јер појава и у наша времена мученика и преподобних, по свему сличних древним светитељима, доказују да време не може имати никакав утицај на спасење оних који истински желе спасење, и да оно зависи од наше сопствене воље и решености да истрајно идемо крсном стазом еванђелског самоодречења, уз помоћ Божју, која је као и раније тако и сада неисцрпна за људе и непроменљива, као што је Бог непроменљив у бићу Свом. Између многих који собом потврђују ову истину, ми ћемо указати на богоносног Дионисија, који је превазишао и древне: јер тада је било много врлинских људи, и један се угледао на другога и такмичио с другим; а сада, при малом броју опитних, није чудновато ако неки, немајући пред очима узоре за угледање на њих, малаксавају у строгим подвизима хришћанске побожности. Циљ, вели животописац, са којим предлажем повест о богоугодном животу преподобног Дионисија јесте: с једне стране, да пресечем лажна мишљења данашњих људи о томе како је у наше време немогуће угађати Богу, а с друге - да пружим онима који се спасавају утеху и пример и да подржим силе њиховог подвижничког духа. А да ћу рећи сушту истину и изнети само оно што су ми казали богоносни и веродостојни оци - сведок ми је Бог. Ја чврсто памтим да дужност и правичност захтевају не скривати душекорисне повести, него их предавати свима и свакоме, да би сваки, знајући их, подражавао дела и подвиге светих. Стога, обратите пажњу на ово моје казивање.
Преподобни Дионисије родио се у Фанариској области у Тесалији, у насељу Платини[3]. Родитељи његови, Николај и Теодора, беху људи сиромашни, али побожни. Иако с муком зарађујући издржавање, они васпитаваху своје дете са нарочитом брижљивошћу. Ноћу, када је дете лежало у колевци, они су виђали чудну појаву: над дететом је, као сунце, сијао крст. Они то сматраху као знак да ће се њихово чедо одрећи света и свих телесних умовања и, по речима светог апостола, разапети се с Христом (Гал. 2, 19). Видећи тако чудно дете, родитељи му се радоваху и слављаху Бога.
Кад дете напуни шест година, родитељи га дадоше у школу, да се тамо учи како световном знању тако и Светом Писму. У младом Дионисију се појавише у великој мери приљежност, природна даровитост, и, што је главно, благодат Светога Духа: он за кратко време изучи оно што је неопходно за ум, и обучи срце своје у строгим правилима хришћанског морала. И многи су гледали на њега као на чудо, зато што се чувао од рђавог друштва и игара својствених његовом узрасту, а стално читао побожне књиге, проводио ноћи у молитвама, угушивао у себи свако рђаво чувство телесног умовања, и изнуравао тело своје. На тај начин он се узносио над свим чулним и окриљавао себе божанственом жељом молитвенога духа.
У то време њему умреше родитељи. После смрти сиромашних родитеља дечак Дионисије, немајући ни оно што је најнеопходније за живот, скупљаше децу и обучаваше их читању и писању, те се на тај начин издржавао. Но видећи како је таштина све што је привремено, и како све што је у свету одвлачи човека од његовог главног посла: спасења, - младић Дионисије се реши да остави све и посвети себе монашком животу. У то време када он беше заузет овом спасоносном мишљу, и не имађаше мира од ње, дође у његово место један свештеномонах из Метеорских манастира, по имену Антим. Дионисије се упозна с њим, подробно се обавести од њега о правилима њиховог подвижничког живота, и напослетку се реши да отпутује са њим. Од родитељског иметка понесе само једну сребрну чашу, па и њу поклони самом Антиму.
По доласку у Метеоре он потчини себе тамошњем старцу Сави, познатом због врлинског живота, и повињаваше му се са великим смирењем, гледајући у њему узор за подражавање у испуњавању монашких дужности. Но Дионисије не остаде тамо дуго. Знајући по чувењу да је Света Гора Атонска необично подесна за безмолвије, за подвижничко молитвено тиховање, и пустињачко подвизавање, он моли старца за дозволу да се удаљи на Атон. Искрено волећи свог скромног и смиреног послушника, старац нипошто не пристајаше на то. Утолико више што он у Дионисију гледаше и саподвижника у духовном животу и потпору старачких дана својих. Бојећи се пак да Дионисије не побегне тајно, старац закључа капију манастирску и сакри лествице. Но узалуд. Јуноша је знао да су побуде његове за странствовање у Свету Гору чисте и пријатне Господу; а како још не беше дао у Метеорима монашке завете, он се реши да се кришом искраде без пристанка и знања старчевог.
И тако, полажући чврсту наду на Господа Христа, он се једне ноћи спусти са манастирског бедема и, помоћу Божјом, не повреди се нимало, иако је бедем био висок, па похита на Атон као кошута на изворе водене. Дошавши тамо, он се најпре распита, где да нађе старца, чијем би руководству могао поверити почетак подвижничког живота. Њему указаше на дивног Серафима. Дионисије се јави старцу. Старац га прими с радошћу, прво као верског скитача. А потом га мудри старац стаде третирати као ученика и, изложивши му правила савршеног отшелничког живота, остави га код себе. Под строгим руководством старчевим млади Дионисије с дана на дан тако напредоваше у подвижништву, да кроз извесно време би удостојен анђелског образа - монаштва, и потом рукоположен за ђакона. Необична богобојажљивост у свештенослужењу, дирљива смиреност Дионисијева и његово напредовање у опитима подвижничког живота усхићаваху, задивљаваху и радоваху старца. Тако, на пример, једном на Цвети, отслуживши свету литургију, преподобни Дионосије се удаљи из келије у пустињску шуму, и проведе тамо до Велике Суботе. Касније, на старчево питање, чиме се хранио тих дана и где се налазио, преподобни одговори да је био у скиту Каракали и да се хранио кестењем и травом. Старац се удиви.
Међугам, дивни Серафим би изабран за прота Свете Горе. Због тога, по правилима ондашњег времена, њега послаше у Валахију у пратњи игумана. Да би и Дионисије имао своје врсте послушање, старачко веће одлучи да он буде рукоположен за презвитера ради служења у протатској саборној цркви наместо Серафима. А кад се преподобни Серафим врати, преподобни Дионисије остаде с њим по пређашњем. Пошто прође неко време, преподобни најзад стаде молити старца Серафима да му да благослов на безмолвије, на усамљеничко молитвено тиховање ради узвишенијих подвига и непрекидног молитвословља, што беше издавна пламена жеља његова. Иако је веома желео да га задржи поред себе ради утехе старости своје, старац ипак не хте да стешњава његову слободу и да угушује у њему стремљење ка безмолвију, зато му остави на вољу да иде куда жели, само под условом: да с времена на време долази к њему ради разговора о душекорисним стварима и о дешавајућим се ђаволским искушењима, нарочито о оним што војују на мисао и срце.
Добивши благослов од старца на подвиге пустињачког живота, преподобни Дионисије стаде тражити место које би имало све услове за усамљеничко подвизавање. Близу скита Каракале он пронађе дубоку и непроходну пустињу. Завукавши се у њу, он направи себи тесну колибу. У каквим је подвизима он тамо живео, то је само Бог видео и зна. Храна му је била кестење, којим Света Гора изобилује. И ретко је кад окушао хлеб у оближњим келијама, куда су га понекад позивали ради богослужења. Његово нестицање беше такво, да ма куда отишао из своје пустиње, увек је остављао врата келије незатворена, јер у келији не беше ничег на шта би се могла полакомити зла рука лупежа. Доцније он подиже крај своје келије мали храм у част Пресвете Тројице. Ту он проведе три године, анђелски славословећи Бога дан и ноћ, и бестрасно проходећи пут живота свог, због чега се и удостојавао божанских откривења. Напослетку он зажеле да види и света места, где је Спаситељ наш био распет, да би тамо созерцавао догађаје живота Христовог, и наслађивао срце своје посматрањем самих места на којима су се ти догаћаји збивали ради спасења палог рода људског.
И тако, оставивши Свету Гору, преподобни Дионисије отпутова у Јерусалим. Тамо се са неисказаном духовном радошћу и весељем поклони свима светим местима. Ондашњи патријарх јерусалимски, познавајући живот и чистоту преподобнога, употреби много напора да га задржи поред себе, са циљем да га као достојног изабере за наследника свога престола. Али преподобни нипошто не пристајаше на такав предлог, извињавајући се својим слабостима. И пошто смирено отклони од себе част, које га је удостојавао свјатјејши патријарх, он се врати у Свету Гору ради својих уобичајених подвига у ненарушивој тишини свог пустињског безмолвија. Ту му Господ, за велике подвиге његове, сада опипљиво показа Своје особито промишљање и очинско старање о њему, што преподобни јасно примети при обновљењу и проширењу свога храма. У време када се он бављаше презиђивањем храма, један његов познаник између братије посети га и виде где му два непозната човека помажу у свима његовим пословима. На питање овога, ко су ти људи, преподобни му одговори да он није видео и не види при својим радовима никаквог страног човека. Међутим док они тако разговараху, она два непозната човека постадоше невидљиви. Из тога преподобни изведе закључак да је Богу пријатан његов труд. Исто тако, у суботу сирне недеље Бог му на чудесан начин посла хране ради поткрепљења телесних моћи како би достојно отпостио Четрдесетодневни пост.
Није мање дирљиво старање Промисла о животу преподобнога приликом напада разбојника на њега. За време усамљеничког подвизавања преподобног Дионисија у пустињи, многи му се светогорски монаси обраћаху за савете и поуке. Видећи то, један разбојник мишљаше да долазници дају светитељу новац, па се реши да га убије и опљачка новац. И једном он се прикраде келији преподобног, и сакри у оближњем потоку, да ту намеру изведе. Тако прикривен он проведе цео дан, и не виде преподобног Дионисија, а насигурно је знао да он није код куће, и да при повратку он неминовно мора проћи потоком поред њега. Да би се уверио да ли се преподобни вратио, разбојник се привуче његовој келији и угледа преподобног у њој. To га зачуди. На питање разбојниково, како се он, када и којим путем вратио у своју келију, преподобни одговори да се вратио обичним путем - потоком. Поражен страхом, разбојник паде пред ноге светитељу и, исповедивши му искрено свој грех што је хтео да га убије, он га моли да му опрости и да посредује пред Богом за њега. Незлобиви старац му опрости, и много му говори о покајању те, уз помоћ благодати Божје, доведе разбојника дотле да он даде реч да ће се поправити. И отишавши у један од манастира, помоћју Божјом разбојник постаде добар и искусан монах. Међутим преподобни, дирнут таким особеним промишљањем Божјим о њему, седам година се будно подвизаваше у своме безмолвију, у своме усамљеничком молитвеном тиховању.
Но слава врлинског живота његовог одазва га, најзад, из пустиње. Јер братија Филотејевске обитељи, оставши без игумана, убедљиво мољаху преподобног да се прими игуманства, те да им буде и отац и настојатељ. Смирени Дионисије спочетка одбијаше ту понуду, изјављујући да је он слаб носити тако тешко бреме управе. Но доцније, сазнавши да је то воља Господња, он остави своје безмолвије ради спасења братије и прими се дужности настојатеља Филотејевске обитељи.
Пошто прими управу, преподобни се најпре постара да манастир доведе у ред. А да би осигурао потребне намирнице, он лично отпутова у Цариград ради прошње милостиње, што он, помоћју Господњом, обави врло успешно. Али као што у пшеници увек бива кукоља, тако се и међу братијом Филотејевског манастира нађоше незадовољни монаси. Губећи из вида своје сопствено добро и занемарујући завете ангелског образа - монаштва - они стадоше роптати и жалити се на преподобног Дионисија, уписујући му у кривицу што је изменио неке обичаје њиховог ранијег живота и што је завео строга правила у погледу црквених богослужења. Видећи да то роптање не престаје, преподобни, навикнут на усамљеничко подвизавање и тишину а не на метеж живота, скину са себе звање игумана и, праћен неколицином одане му братије, удаљи се у Верију. Тамо се настани у скиту преподобног Антонија, који је у то време имао само двадесет монаха. Ту он, по пређашњем, провођаше живот у непрекидним трудовима братског послушања и даваше собом пример подвижничког бестрашћа и анђелске чистоте. Тамо он обнови храм Претече, и састави правила за своју монашку заједницу, сам извршујући на очиглед свију оно чему учаше друге. Због тога многи из Верије притицаху к њему и, слушајући заносне речи његове, остављаху свет и повераваху себе његовом мудром руководству на крсним стазама монашкога труда.
У то време епископ Верије отиде ка Господу. Осиротела паства, желећи да има за свог пастира преподобног Дионисија, обрати се њему убедљивом и упорном молбом, да прими јерархијски жезал управе. Смирени Дионисије, ма да је веома упорно одбијао овако високо звање, сматрајући себе недостојним, ипак њихове молбе нису престајале. Да му не би досађивали, он замоли људе да му даду времена да размисли и да сазна вољу Божју. Народ се умири. Међутим, кад наступи ноћ, преподобни се сакри. Тада, престо Веријске цркве заузе неки Атињанин, по имену Неофит, који после годину дана би уклоњен, пошто живот његов није одговарао његовом високом звању.
Но да народ не би поново захтевао од њега да се прими епископског положаја, преподобни Дионисије се удаљи на Олимписку Гору. Тамо се он у једном месташцу у подножју Олимпа распита код једног сељака о положају Олимпа, и дознаде да Олимп има изврсних места за монашко усамљеничко тиховање. Вођен од овог човека, преподобни стиже на висораван, где сада постоји манастир Свете Тројице. Видећи живописни положај и лепоту тамошње пустињске природе, преподобни се испуни радости и весеља, и рече: "Остајем да живим овде на гори, јер она има све услове за усамљенички живот".
Настанивши се у тој пустињи, преподобни се храњаше оним што му даваше споменути сељак, и остаде тамо доста времена. Међутим по околини горе Олимпа брзо се пронесе глас о сакривеном подвижнику. И један монах дође к преподобноме и замоли га за дозволу да остане код њега. Затим се нађоше и други подражаваоци њиховог живота, те се друштво изабраних увећа толико, да је преподобни био принуђен подизати келије и цркву. Али где се појави монашка заједница за слављење Бога, ту ни враг не дрема: нађоше се људи који газду онога места, где се беше настанио преподобни, агарјанина Саку обавестише да на његовом имању некакав монах подиже манастир. Агарјанин се разбесне: одмах се у Лариси јави турскоме аги под чију је управу спадао Олимп са околином, и жалећи се на самовољне монахе захтеваше да се они предаду суду, а манастир који су почели без дозволе зидати - поруши.
Тешко беше преподобноме када га један од оданих му људи, свештеник села Литохорије, извести о замкама које се почињу плести против њега. Да би дао места гневу, он се са сузама удаљи одатле у место, готово суседно Олимпу, звано Загора. Мада он и ту нађе изврсне услове за усамљеничко молитвено тиховање, као и на Олимпу; мада и ту слава његовог подвижничког живота окупи око њега мноштво монаха, ипак га је Бог призивао на раније место - Олимп, и Својим промишљањем удесио му свечан и славан повратак тамо на следећи начин:
Од како се преподобни удаљи са Олимпа због агарјаниновог непријатељског потхвата против њега, у околини гope Олимпа настаде страховита суша и безкишје, те су житељима претили глад и помор. На њихову велику жалост, њих задеси страшна непогода: град им пообара воћке, сатре винограде и њиве, па чак и куће оштети; громови трескаху страховито, муње севаху ослепљујуће, поражавајући све страхом и ужасом. Узалуд су вршили молепствија и плакали; гнев Божји није престајао. Тада свд схватише узрок својих невоља. Сам агарјанин, виновник прогонства преподобног Дионисија и његовог братства, препаде се и устресе кад му хришћани објаснише да их Бог кажњава због светог пустињака. Најзад се он реши да своје нарочите људе, праћене неколицином хришћана, пошаље к преподобноме са молбом, да заборави на нанесене му увреде од његове стране, и да се врати на Олимп, те продужи тамо свој усамљенички живот.
Незлобиви старац би тронут смирењем свог непријатеља, врати се и утону у ненарушиву тишину својих олимпијских пустиња. Од тога времена подвижнички живот преподобног Дионисија текао је спокојно. Да би се чешће опомињао светих места Јерусалимских, он - један од највиших брежуљака назва Маслинском Гором, једно место - Голготом, а друго - Витанијом, куда се и повлачио ради савршеног безмолвија и тајних молитава. Уз то, преподобни постави себи за правило да се двапут годишње пење на врх Олимпа ради одслужења свете литургије, и то 20 јула, и 6 августа о празнику Преображења Христа Спаситеља. Тамо он подиже и храм у име пророка Илије, куда монаси и до данас одлазе сваке године о празнику светог пророка Илије, двадесетог јула. За таквим ангелоподобним животом његовим слава је ишла као сенка за телом. Стога се и братство његово толико умножи, да је он морао градити манастир за њега. И он то учини, сам радећи барабар са радницима и хранећи се само поврћем.
Сада треба рећи што и о неким од чудеса његових. По удаљењу преподобног Дионисија из манастира, место које је припадало манастиру и имало пештеру са извором воде, заузе један чобанин и направи колибу себи, и тор. Ученици преподобнога узалуд га мољаху да се уклони одатле, но чобанин није хтео ни да чује. А када се преподобни врати и дознаде за ово насиље, он кротко саветоваше чобанина да манастир остави на миру и да не отима монашку имовину. Али овај, уместо да послуша, изгрди старца, и није хтео ни да зна за њега. Тада преподобни додаде: "Ако је воља Божја да овде живе монаси, онда ћеш ти видети..." И несрећни чобанин виде последице своје неразумности: тог истог дана, када његова стада беху на пашама око манастира, одвали се огромна стена и затрпа велики део оваца. Осим тога, у његовим стадима настаде помор, те за кратко време изгуби сва стада, па и сам паде у тешку болест, од које га никакве лекарије не могоше избавити. Када суседи његови дознаше за његову невољу, и одгонетнуше узрок његове болести, они му посаветоваше да се обрати преподобноме, и да моли од њега опроштај и исцељење. Болесник тако и уради. Преподобни, дирнут његовим патњама, благослови га и, хранећи га у току седмице братском трапезом, потпуно му поврати здравље.
Једном приликом преподобни би позван у место Турија ради исповести тамошњих хришћана, пошто они веома уважаваху преподобног оца. Међу њима бејаше један отворени и давнашњи непријатељ свете тајне исповести, који се не само никад није исповедио него се и подсмевао свима који су сматрали да је исповест неопходни услов за очишћење себе од прљавштина греховних. Сазнавши за овог несрећника, преподобни замоли да га приволе да дође к њему на разговор. И овај дође. Но уместо да прими разлагање светога старца о тајни исповести, он стаде одрицати пред њим силу исповести. Огорчен његовим демонски самовољним мишљењем, преподобни строго изговори речн светога апостола Павла: "Пошто квариш праве путеве Господње и исмеваш моје речи и заповести Христове, несрећниче, онда ево руке Господње на те и гнева без милости на дом твој! Нека се преко тебе и други опамете!"
Са овим речима преподобни остави несрећника и отиде у своју пустињу. Суд Божји не одоцни. Тек што преподобни оде, безаконик и сав дом његов падоше у тешку болест, од које помре цела породица његова, а он сам остаде у жалосном и паћеничком стању. Тада неки сродници његови обавестише светог старца о њему, и усрдно га молише да дође и укаже помоћ несрећнику. Састрадални старац не одби, него се упути к њему, али пре но што стиже код њега, несрећни болесник испусти душу без хришћанске припреме. Преподобни горко жаљаше због тога. Нешто слично догоди се и у селу Екатерини. Пролазећи једном кроз ово село, преподобни виде непристојне игре и кола девојака са младићима. Силно огорчен тако јавним саблазном и сатанским слављем разврата, блажени приђе гомили девојака и кротко им рече: "Зашто ви девојке тако бестидно играте са младићима, певате саблажњиве песме које изазивају сладострашће и код вас и код њих, и заборављате да су вам смрт и суд Божји за вратом?" - Девојке се збунише и ћутаху, сем једне бестиднице која му подругљиво одговори: "Ах, ви лажни монаси! шта те се ми тичемо? ти гледај себе! Сами ви живите неваљало, a друге учите чедности". - "Благословен Бог који све уређује на корист! строго на то рече старац. Да би се и друге научиле скромности, ти ћеш бити пример тога како Господ грозно кажњава девојачку бестидност". - Рекавши то, он продужи пут. Одмах после тога, у несрећну девојку уће бес пре но што она дође до дома оца свог, и она, бацајући пену, груваше се о земљу, и бејаше у веома жалосном стању. Поражени тиме, родитељи њени не знађаху шта се то са њом догађа. Тада им једна њена другарица, која беше очевидац свега што се одиграло, исприча све. Родитељи онда потражише преподобног и, нашавши га, падоше му пред ноге, смирено га молећи за своју несрећну кћер. Незлобиви старац би дирнут њиховим сузама, и помоливши се исцели бесомучницу. А она, у захвалност Господу Богу, посвети Њему свој девичански живот и сконча у покајању.
Монаху у Верији, који унеколико беше писмен, случајно дође до руке врачарска књига. Са радозналошћу расматрајући у њој тајне сатанског гатања, он се нехотице одушеви веровањем у њих. И то му не би забадава. Идуће ноћи он угледа пред собом црнца џиновског раста, који му рече: "Ти си ме призивао, и ево ме. Што год желиш учинићу, само ми се поклони". - "Господу Богу моме се клањам и њему јединоме служим", одговори монах, погађајући ко је овај црнац. - "Дакле, нећеш да ми се поклониш? Ради чега си ме онда призивао, допуштајући себи читање тајни мојих?" Са овим речима Сатана удари монаху силан шамар и ишчезе. Осећање бола и страха пробуди монаха; образ му отече и поцрне тако, да је страшно било гледати га. Сваким даном се бол увећавао и унакажавао монаха. Најзад се од отока и очи престадоше видети. Сазнавши за узрок тако чудне болести, познаници монахови известише о томе преподобног Дионисија. Овај одмах дође, помоли се Богу и Мајци Божјој, помаза јелејем болесно место, и монах се тог часа исцели и прослави Бога.
Једна старица, удовица, разболе се, и изјави преподобноме жељу да се пред смрт, коју је очекивала, обуче у анђелски образ - замонаши. "He бој се, старице, одговори јој божанствени Дионисије, по примању монашког образа ти ћеш живети још дванаест година". - Тако и би, као што претсказа богонадахнути старац.
Једна жена имађаше сина јединца. Овога срце повуче на Олимп, и он би тамо пострижен за монаха од преподобног оца. Затим, желећи да види своју мајку, он са благословом старца оде к њој. Монашки чин, који јуноша прими из руку преподобнога, силно узнемири несрећницу. У наступу гнева на поступак сина, она дохвати камилавку са његове главе и, газећи је ногама, захтеваше од њега да се поново обуче у световно одело. Бедни син је послуша. Кроз неколико дана после тога свети старац дође у то село. Измећу осталих к њему приђе руци и та жена. - "He прилази ми, несрећнице, која си дрско изгазила анђелски образ, строго јој рече старац. Надајући се да ти син буде помоћник у старости, ти ћеш угледати сутра где он умире злом смрћу. Наслаћуј се онда последицама своје лакомислености и безочности!" - И стварно, сутрадан се син њен омаче са високог дрвета и паде на земљу мртав.
Старица Егина из села Платарије, видевши светитеља, рече му: "Стара сам и не могу више да радим и храним себе; замоли Господа да ме упокоји". - "He тугуј, одговори преподобни: данас ћеш умрети. Ево ти три сребрника за сахрану". Тако и би. Старица изненада занеможе и, предавши речи преподобнога суседи ма који се беху окупили око ње, она мирно испусти душу.
Најзад се и сам божанствени Дионисије приближи своме изласку из времена у вечност, са земље - у обитељи Оца небеског. Налазећи се у манастиру Димитриадском, и када братија читаху полуноћницу, преподобни потпуно већ изнемогао приседе да се мало одмори. По свршетку полуноћнице служашчи Јеромонах приђе к преподобноме и, мислећи да је заспао, он га полако додирну. Болесни старац не даде одговора. Овај га онда поново додирну, и осети да му је тело без живота, само се примећиваше једва чујно дисање. Присутни се устумараше око старца, а он одједном изговори ове речи: "Слава Теби, Боже, слава Теби! Благодарим Ти, Владичице, за милост Твоју!" - На питање братије, како се осећа, свети Дионисије слабим гласом рече да му је душа већ била ван тела и он био готов да се јави к Богу, али, осећајући да још треба да се каје, молио је Владичицу да му да време за покајање, и ето - молитва ми је услишена. Водите ме на Олимп, јер тамо треба да умрем.
Жеља му би испуњена. Али он не хте да своје последње дане оконча у киновији, њиме основаној, већ је молио да га одведу на Голготску стену, коју је он устројио у спомен палестинске Голготе. И братији која се ту окупи он објави да је време његовог одласка к Богу већ наступило. Плач и сузе монаха због растанка с њим силно потресоше старчево срце. Рекавши им у опроштајном говору свом оно што је неопходно за стицање царства Божјег, свети Дионисије отпусти братију, а остави поред себе само два ученика. Три дана после тога он се удаљи на свој олимписки Елеон, необично безмолван и повучен. Али он сконча у својој ниској пештери у близини киновије, где је по доласку на Олимп најпре живео.
Необично је дирљиво последње претсмртно завештање преподобнога братији. "Живите по уставу Свете Горе, говораше умирући старац, и подвизавајте се према својим моћима и силама, и Господ вас неће оставити. Гајите љубав један према другоме; волите усамљенички живот, смирење, молчаније, молитву; строго држите постове, предате нам од светих Отаца; сврх свега пак чувајте се самочинија и непокорности: самочиније је горе од свега! Ко у киновији - општежићу - буде имао ма какву сопственост, новац или одећу, таквог изгоните као метиљаву овцу која може заразити и остале. Што је могуће чешће исповедајте своје помисли, знајући да ко их скрива од духовника, тај допушта демонима да се гнезде у његовој души. Ако се међу некима појави непријатељство, - мирите се пре заласка сунчева, као што Господ наређује. Чувајте се беспосличења. Ко може да ради, а не ради, таквог, по заповести светог апостола (2 Сол. 3, 10), не треба пуштати за трпезу. Ко пак има потребу да иде ван манастира, нека за то пита игумана. Ако му он допусти, добро; ко пак отиде тајно, грех има на души, и он је сам крив својој пропасти. Онога који малаксава трпите и поправљајте као део свог властитог тела. Никакви састанци по келијама! А круна свега - љубав према Богу! Ако испуните мој завет - милостив је Бог: награда за то биће царство Његово. Ако се удостојим слободе пред Господом, и ја вас са своје стране нећу оставити. А то ћете познати по томе, ако манастири, устројени мноме са многим трудовима и знојем, постигну савршенство. Видите ли то, онда знајте да сам добио слободу пред Богом да посредујем за вас".
На завршетку он се помоли за своја духовна чеда, благослови их, и неколико дана после тога, управо двадесет и четвртог јануара, мирно отиде ка Господу[4]. Свето тело његово би погребено у притвору црквеном, подигнутом његовим властитим рукама. Кроз неколико пак година његов гроб би отворен; неисказани миомир се изви из светих моштију његових. Тај миомир се и сада излива из њих, и јесте очигледни доказ благодатног пројављења славе, коју у светлости Светих преподобни Дионисије прими од Бога који прославља оне који Њега славе. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АГАПИЈА и ТИМОТЕЈА

Ученици светог свештеномученика Вавиле Сицилијског[5].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФИЛИПИКА

Презвитер, преставио се у миру у Господу свом.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПАВЛА, ПАВСИРИЈА и ТЕОДОТИОНА

Рођена браћа; пострадали у Египту 290 године за време цара Диоклецијана. Павле и Павсирије беху од младости монаси, а Теодотион - члан разбојничке дружине у шуми. Због исповедања вере у Христа, царски намесник изведе на суд Павла и Павсирија. Павлу тада беше тридесет седам година, а Павсирију двадесет пет. Дознавши за то, Теодотион остави шуму и разбојничку дружину, па оде да види браћу и да се опрости с њима. Када дође на судиште и виде како намесник суди његову браћу он се не усуди да приђе ближе, него се мало повуче устрану, и стаде размишљати какво богатство и каква слава очекују његову браћу на небу. У том размишљању њему благодат Божја загреја срце, и он се врати, ступи пред царског намесника, и изјави да је и он хришћанин. Затим скочи на намесника и обори га са судијског престола. Теодотиона одмах ухватише, усијане му клинце у ребра и у стомак укуцаше, па му онда главу одсекоше. И тако Теодотион прими венац мученика. А Павле и Павсирије бише бачени у реку, и тако окончаше своје мучеништво за Господа Христа.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕРМОГЕНА и МАМАНТА

Ови пријатељи Христови пострадаше за Господа Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАРСИМА

За веру Христову пострадао са два брата своја мачем посечен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЗОСИМЕ

Подвизавајући се богоугодно, преподобни се у миру преставио.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈОВАНА КАЗАНСКОГ

Свети мученик Јован пострада за Христа у граду Казану 24 јануара 1529 године. За кнезовања великог књаза Василија Јовановича, Татари нападоше на Нижњи Новгород и многе одведоше као робље у Казан; међу њима беше и богобојажљиви Јован. Примораван од Татара да се одрекне Христа и поклони Мухамеду, Јован смело исповеди да је Исус Христос његов Бог и Господ. Разјарени тиме, Татари му одрубише главу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НЕОФИТА ЗАТВОРНИКА

Овај преподобни би рођен на Кипру 1134 г. од побожних родитеља Атанасија и Евдоксије, који хтедоше на силу да га ожене. Тајно напустивши невесту, преподобни се сакри у манастир св. Јована Златоуста звани Куцувенти, где постаде монах. Посетивши затим Света Места врати се на Кипар, којим тада владаху Латини, и настани се у стеновитом месту које сам назва Енклистра (= затвор), где затим основа и манастир. Манастир снабде типиком, који сам написа око 1183 г., и другим корисним правилима и књигама. Живљаше дуго као затворник у стеновитој пећини изнад манастира, и престави се у миру.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Карија - југозападки део Малоазијског полуострва. Халикарнас - један од главних градова Карије.
2. Од грчке речи εύθυмέω, која значи: туђ, стран, иностран.
3. Свети Дионисије се родио крајем 15. века.
4. Св. Дионисије ое упокојио половином 16. века.
5. О њима видети под данашњим даном: Спомен светог свештеномученика Вавиле Сицилијског.