ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобни Макарије Велики. Мисирац, један од млађих савременика Антонија Великог. Отац му био свештеник. Из послушности према родитељима ожени се, но жена му убрзо умре и он се удаљи у пустињу где проведе пуних шездесет година у труду и борби, унутрашњој и спољашњој, за царство небеско. Кад су га питали, зашто је толико сув и кад једе и кад не једе, он одговори: "Од страха Божијега". Толико је успео очистити свој ум од злих помисли и срце своје од злих жеља да га је Бог обдарио обилатим даром чудотворства, тако да је и мртве из гроба васкрсавао. Његово смирење задивљавало је људе и демоне. Рече му једном демон: "Има само једно, у чему те ја не могу надвладати; то није пост, јер ја не једем никад ништа; то није ни бдење, јер ја не спавам никад". "Него шта је то?" упита га Макарије. "Твоје смирење", одговори демон. Своме ученику Пафнутију говорио је Макарије често: "Не осуђуј никога, и бићеш спасен". Живео је деведесет седам година. Пред смрт на девет дана јавили му се из онога света свети Антоније и свети Пахомије и навестили му да ће кроз девет дана умрети, што се и догоди. Још му се пред саму смрт јавио херувим који му је открио у визији блажени свет небески, похвалио труд и врлину његову и рекао му, да је послат да му узме душу у Царство небеско. Упокојио се 390. године.

2. Преподобни Макарије Александријски. Рођен у Александрији и био најпре продавац воћа. Крстио се тек у четрдесетој години и чим се крстио, отишао на подвиг. Био је најпре ученик светог Антонија заједно са Макаријем Великим, а потом игуман манастира званог Келије, између Нитрије и Скита. Нешто млађи од онога Макарија, он је доцније и умро. Живео је преко сто година. Мучен ђаволским искушењима, нарочито искушењем славољубља, он је себе смиривао претешким трудовима и непрестаном молитвом уздижући ум свој непрестано к Богу. Једном га виде неки брат како пуни кош песком па носи уз брдо и просипа. Зачуђен упита га брат: "Шта то радиш?" Одговори Макарије: "Изнуравам онога који мене изнурава" (тј. ђавола). Упокојио се 393. године будући стар преко 100 година.

3. Свети Арсеније, епископ крфски. Он је допунио и у садашњем облику саставио чин тајне јелеосвећења. Упокојио се 959. године. Мошти му почивају у Саборној цркви на Крфу.

4. Свети Марко, архиепископ ефески. Знаменит због одважног штићења Православља на Флорентинском сабору упркос и цара и папе. Упокојио се мирно 1452. године. На смртном одру молио свога ученика Георгија, доцније славног патријарха Генадија, да се чува замки Запада и да брани Православље.

5. Блажени Теодор. Блажени Теодор, Христа ради јуродиви Новгородски. Пред смрт трчао улицама и викао свима и свакоме: "Проштавајте, путујем далеко!" Упокојио се 1392. године.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКАРИЈА ЕГИПАТСКОГ[1]

Отаџбина овог преподобног Макарија беше Египат, село Птинапар. Родитељи његови живљаху у Египту; имена им беху као древним праоцима Авраму и Сари: отац се Макаријев зваше Аврам, и беше свештеник, а мајка Сара. Пошто беху бездетни, они се одвојише у погледу брачне постеље, али се не одвојише у погледу љубави, и живљаху доста година не сједињујући се телесно, но сједињени духовно. Свој живот украшаваху уздржањем и постом, молитвама и бдењима, милостињама и гостопримством, и многим другим врлинама. По попуштењу Божјем би изненадна најезда варвара на Египат; варвари опљачкаше житеље Египта, те и родитељи Макаријеви веома осиротеше, и помишљаху да напусте своју отаџбину. Но једне ноћи, Макаријевом оцу Авраму јави се у сну свети патријарх Аврам, чесна изгледа, светле лепоте, одеће сјајне као сунце. Тешећи га и говорећи му да положи наду у Господа, он му саветова да се не удаљује далеко, него да се само пресели у село Птинапар. И још му рече свети Аврам да не лишава себе и супругу своју брачног телесног сједињења, пошто Бог хоће да их благослови блаженим плодом, као што, - додаде, - благослови мене када се преселих у земљу Хананску, јер ми даде сина у старости.
Пренувши се од сна, свештеник Аврам исприча своје виђење госпођи Сари, и обоје узнесоше захвалност Богу, и не оклевајући преселише се у поменуто село. To село беше недалеко од Нитријске пустиње. Божји промисао пресели тамо Макаријеве родитеље, да би њихов будући син лакше заволео Пустињачки живот. Живећи у селу Птинапару отац Аврам се веома тешко разболе, и очекиваше смрт. Но једне ноћи, лежећи тако на болесничком одру, он мало задрема, и имађаше овакво виђење у сну: Анђео Божји изиђе из олтара, приближи се њему, и рече: Авраме, Авраме, устани са одра свога! - А он му одговори: Болан сам Господе, и не могу да устанем. - Онда га Анђео благо узе за руку, и кротким гласом рече му: Бог се смиловао на тебе, и уклања болест твоју од тебе, и даје ти благослов свој, јер ће жена твоја родити теби сина, истог имена са блаженством[2], обиталиште Светога Духа; он ће анђелски живети на земљи, и многе ће привести Богу.
Болесник се прену из сна од тог вићења, и одмах се осети потпуно здрав; и устаде испуњен страхом и радошћу, и стаде ходати, и исприча супрузи својој Сари све што виде и чу од Анђела у виђењу. А да је то истина, потврђиваше његово изненадно потпуно оздрављење од тешке болести. И обоје заблагодарише Богу свемилостивом добротвору свом. Потом затрудне Сара у старости, и када дође време, роди мушко дете, и наденуше му име Макарије, што значи блажени, и просветише га светим крштењем.
Када дете одрасте и постаде пунолетно, и добро изучи Свете Књиге, родитељи, као да заборавише шта је анђео рекао у виђењу о њему, хтедоше да га жене, иако он није хтео. Он се на све могуће начине отимао, желећи да се венча са једином бесмртном невестом: блаженим животом. Ипак се потчини родитељској вољи, али са једном благом намером у души. Свадба се обави, и младенци уђоше у ложницу. Младожења Макарије се направи као да га спопаде нека изненадна болест, и не дотаче се невесте, већ чист изађе из ложнице. И сву наду полажући у Бога, он само к Њему јединоме упираше очи срца свога, и мољаше My ce свом душом да му подари да се што пре одрекне света и постане монах. Једнога дана деси се да неки његови рођаци пођоше у Нитријску гору[3], да отуда донесе шалитру (= нитру), јер је тамо има много због чега се та гора и назива Нитријска. Тада, по наређењу својих родитеља, пође са њима и Макарије. И када дођоше до Нитријског језера, Макарије мало сврну с пута, желећи да се одмори. И заспа. И виде у сну једног дивног човека, који је блистао у светлости, и говорио му: Погледај, Макарије, ова места у пустињи, и разгледај их, јер ти треба да се настаниш у овој пустињи. - Чим виђење престаде, Макарије се трже из сна, и размишљаше о ономе што виде и што му би речено. И беше у недоумици, шта то треба да значи. Јер у то време још не беше пустиножитеља, осим Антонија Великог, и Павла Тивејског негде у унутрашњости пустиње, за кога нико није знао. После три дана, Макарије се врати из Нитрије дома, и затече своју невесту у страшној грозници, већ на самрти. Она и умре на његове очи, и као невина девојка отиде у живот вечни. Макарије топло захвали Богу за ово. И извуче из тога поуку за себе, говорећи себи: Макарије, пази, и постарај ce o души својој, јер треба да и ти наскоро оставиш овај живот. - И Макарије се ни о чему више не брињаше, већ стално одлажаше у храм Господњи, и читаше Божанске Књиге. А родитељи, видећи такав живот његов, не усуђиваху се ни да помену пред њим женско име, него се радоваху због целомудрености његове. Аврам, отац његов, већ беше веома остарио, па се и разболе. А изгуби и вид од старости и болести. И блажени Макарије служаше му усрдно и брижљиво. Затим се и престави старац, и би прибран к претцима својим. А шест месеци по престављењу оца његова Аврама, сконча у Господу и госпођа Сара, мати Макаријева.
Пошто по хришћанском обичају сахрани своје родитеље, Макарије постаде потпуно слободан, и раздаваше потребитима све што му беше остало иза родитеља. Само му туга притискиваше душу, што није имао коме да открије тајну срца свог и да добије упуство коме да се обрати и ко да га научи богоугодном животу. И мољаше се свим срцем Богу, да му пошље доброг наставника, који би му показао пут спасења.
Утом дође празник једнога светитеља, кога су Макаријеви родитељи свечано прослављали. По угледу на своје родитеље, Макарије спреми обед, не само ради суседа него нарочито ради сиротих и убогих. Стојећи тог дана у цркви на молитви, он угледа једног старог монаха где уђе у цркву. Власи му беху седе, брада му беше до појаса, у лицу беше блед од испосништва: појава врло достојанствена и унутрашњи лик душе његове беше украшен красотама врлина. Овај стари монах имао је не много далеко од тог села своју усамљеничку келију на једном усамљеном месту. Он се није уопште појављивао. А овом приликом Бог тако удеси, те он дође у ову сеоску цркву да се причести светим Тајнама. После свете литругије замоли Макарије овог инока да сврати код њега на обед. По завршеном обилном угошћењу, сви се разиђоше. А Макарије задржа мало инока, и издвојивши се са њим насамо, он паде к ногама старчевим, и рече: Немој ми забранити, оче, да сутра дођем твојој чесности, јер хоћу да ми ти будеш добри саветник за живот који треба да водим. - Старац му одговори: Дођи синко, када хоћеш. - И отиде старац.
Сутрадан Макарије оде старцу, и каза му све тајне срца свога, како жели свом душом да служи Господу, и моли старца да га упути шта треба да чини. А старац га душекорисним разговорима задржа тог дана код себе. И на заходу сунца прихватише се мало хлеба и соли. После тога старац нареди Макарију да отпочине. Сам пак стаде на молитву, и имајући ум горе, дубоко у ноћи, он паде у усхићење, и виде сабор белоликих монаха са крилима, који кружећи око Макарија говораху: Устани, Макарије и почни службу наложену ти од Бога! He одлажи је за друго време, јер лењ човек не ратује, а вредан добија награду. - Видевши то, божанствени старац исприча изјутра Макарију. И испраћајући га рече му: Синко, што хоћеш да чиниш, чини брже, јер те Бог позива на спасење многима. Стога се отсада немој ленити на богоугодна дела! - И пошто га много поучи о молитви и бдењу и посту, отпусти га с миром.
Вративши се дома, блажени Макарије раздаде сиротињи све што је имао, не остављајући ништа за себе. И пошто се у току неколико дана ослободи свих житејских брига, и сам постаде сиромах, дође опет старцу, предајући себе потпуно на слатку службу Господу. Старац с љубављу прими божанственог јуношу Макарија, показа му почетке монашког усамљеничког молитвеног живљења, и научи га, доличном монасима, рукодељу како да плете котарице, а недалеко од себе начини му и келију, јер је старац волео да сам живи у Богу. И одведе у ту келију ученика, и даде му потребне заповести о молитви, и о храни, и о рукодељу.
Тако блажени Макарије крену с Богом тесним путем монашког житија. И из дана у дан напредоваше у закону Господњем. После неког времена епископ тога краја дође у то село. И сазнавши од житеља тога села за блаженог Макарија, позва га к себи, и пошто је била велика потреба постави га за свештеника те цркве, иако је био још млад. Но после не много дана дотужи Макарију свештеничка служба, јер му прекину безмолвије, молитвено усамљеничко тиховање и он побеже оданде, и настани се негде близу једног другог села. Ту му се придружи један прост побожан човек, и служаше му: продавао је његово рукодеље, и доносио му храну. А ђаво, не подносећи да га млад монах гази, устајаше и ратоваше против њега разноврсним искушењима. Некад му внушаваше недоличне помисли, а некада навођаше на њега привиђења и страшила. Јер док је Макарије бдио на ноћној молитви, ђаво из темеља потресаше келију, а понекад се у змију лретвараше, и гмизећи по земљи на њега наваљиваше. А блажени Макарије, ограђујући себе молитвом и крсним знаком, ни у шта не сматраше ова искушења, говорећи с Давидом: Нећу се бојати страхоте ноћне, ни стреле која лети дању, ни помора који иде по мраку (Пс. 90, 5-6).
Пошто лукави није могао победити непобедивог, он изведе против њега овакво лукавство. Један житељ тога села имађаше кћер девојку, коју неки младић прошаше себи за жену. Али пошто беше сиромах и припрост, родитељи не окретаху главу на младића, не желећи да своју кћер даду за њега. А девојка вољаше тога младића. И распаљени узајамном љубављу, они се потајно дадоше једно другоме. И девојка затрудне. И када упита младића, шта да каже родитељима; он имајући у себи учитеља неваљалства, одговори јој: Реци им, да ти је то урадио онај пустињак. - Она послуша нечастиви савет, и наоштри језик свој као змија против невиног монаха. А када родитељи приметише да је она трудна, стадоше је тући и питати с ким је пала. Она одговори: С пустињаком вашим, кога ви сматрате за свеца. Јер када једном бејах изван села, и када се приближих месту где он живи, он ме срете на путу и учини насиље нада мном. A ja од стида и страха никоме то нисам казала досада.
Ове речи њене као неке стреле ранише њене родитеље и рођаке. И они сви скупа полетеше на светитеља, дотрчаше до његове келије, вичући и претећи, извукоше га из келије и тукоше дуго, па га са собом одведоше у село. А тамо сабраше полупане лонце, почађале грнце, дршке од крчага; повезаше их, и обесише о врат Макарију. И тако га вођаху по селу: страшно га исмевајући, бијући, ударајући, косу му чупајући, ногама га газећи, и вичући: Овај монах силова нашу девојку! Хајде, сви га ударајте и бијте! - У том се деси да ту пролажаше један честит човек, и када виде шта се дешава, упита оне што су то радили: Докле ћете тући невиног страног монаха, не испитавши тачно, да ли је истина што му се приписује? Јер сматрам да то није истина, већ је просто клевета. - Они и не обратише пажњу на речи овога човека, него продужише своје злодело. А онај христољубац, који Бога ради служаше Макарију, продајући његово рукодеље иђаше из далека за Макаријем кога су вукли, стићаше се и плакаше, и не могаше одбранити и отети Макарија из руку оних који су га као пси многи опкољавали. А они се окренуше, па и њему стадоше претити, говорећи: Ето шта учини пустињак коме ти служиш! - И тукоше Макарија моткама, док не задовољише свој бес и гнев. И лежаше Макарије полумртав на путу. А родитељи оне девојке говораху: Нећемо га пустити, док нам не да јемце, да ће издржавати кћер нашу, која од њега затрудне. - Макарије пак, једва жив, рече ономе који му служаше: Буди ми јемац, човече! - А он, готов и да умре за њега, прими се јемства, па узе Макарија, и једва га одведе у његову келију, јер не могаше ићи од љутих рана.
Пошто мало прездрави, лати се рукодеља с великом ревношћу, говорећи себи: Макарије, имаш жену и децу, стога треба дан и ноћ да радиш да их храниш. - И прављаше котарице, које продаваше човек што му служаше и добијени новац слаше девојци за издржавање. А када дође време да девојка роди, постиже је праведна казна Божја, јер беше праведника оклеветала за безакоње, и не могаше да роди. Много дана и ноћи мучила се ужасно, горко јаучући од великих болова, јер дете није могло да изађе из ње. А и родитељима њеним се кидало срце, видећи је у таквим мукама, и не знајући шта да раде, говораху: Шта је ово? - Но тада девојка, и против воље своје, каза истину, силно јаучући: Тешко мени кукавној! Заслужујем хиљаде смрти, јер праведника оклеветах, и слагах да ме је он упропастио. А он је невин. Мене је упропастио младић, који је желео да ме узме за жену.
Када то чуше њени родитељи и сви ближњи, запрепастише се, јер их спопаде стид и страх што невином монаху, слузи Божјем, толика зла нанеше. И вајкаху се, говорећи: Авај! тешко нама! - Пронесе се глас о томе по целом селу, и сви се слегоше, и старо и младо, кући тога човека, и слушаху где девојка говори да је пустињак невин. И сви осуђиваху себе, и сами себе називаху проклетима, јер су сви учествовали у оном немилосрдном злостављању светитеља. И договорише се сви са родитељима те девојке, да отиду слузи Божјем, и с плачем припадну к ногама његовим, молећи га за опроштај, еда их не би постигао гнев Божји што су невиноме нанели неправду.
Чувши то, слуга и јемац Макаријев, сав радостан отрча брзо к Макарију, и рече му: Радуј се, оче Макарије, данашњи дан нам је радостан и светао, јер некадању срамоту Бог претвори у славу; и отсада сам ја слободан од свога јемства, а ти си се показао бестрастан и праведан и преславан страдалник. Јер неправедницу ону, која те оклевета и толика ти зла причини, постиже Божја казна, те не може да се породи, и признаде да си ти невин, а да јој је то урадио неки младић. И ето, сви житељи тога села, и младо и старо, хоће да дођу код тебе с покајањем, да прославе Бога за целомудреност твоју и трпљење твоје, и да измоле опроштај од тебе, да их не би постигла нека казна Божја што ти толико зло нанеше.
Када то чу смиреноумни Макарије, би му тешко, јер није желео поштовање и славу људи. Милије му беше примати од људи срамоту него почасти. И чим паде ноћ, он се диже и побеже одатле. И отиде најпре у Нитријску гору, где је оно некада спавао и имао у сну виђење. Ту проживе три године у једној пећини. Затим отиде код Антонија Великог, који се подвизавао на Фаранској Гори[4], јер је слушао о њему још док је у свету био, и желео је да га види. Преподобни Антоније га с љубављу прими. И Макарије постаде његов блиски ученик, и проживе поред преподобнога доста времена, учећи се од њега савршеном житију у врлинама, и угледајући се у свему на оца свог.
Затим га преподобни Антоније отпусти, и он отиде у Скитску пустињу[5] на нарочити живот. И показа многе подвиге, и толико успе у монаштву да превазиђе другу братију. И називаху га братија "млади старац", јер у младим годинама показа старачко житије. A ca демонима вођаше борбу и дању и ноћу. Јер понекад се они отворено преображаваху у разна обличја и привиђења, као наоружани ратници на коњима, који трче у битку. И жестоко нападаху на њега са грајом, хуком и страховитом буком, покушавајући да га убију. Понекад пак невидљиво му навођаху разне страсти са нечистим помислима, и мучаху се да помоћу сваковрсних лукавстава поткопају и разоре тврђаву, Христом основану. Али никако не могаху да нашкоде јуначком борцу, који сву наду положи у Бога, и давидски говораше: Они су наоружани, и на коњима, a ja име Господње призивам, да их саплете и обори (Пс. 19, 8.9); ја ћу Бога учинити својом силом, и Он ће уништити непријатеље моје демоне који ми досађују.
Једне ноћи док је блажени спавао, опколише га многи демони, будећи га и говорећи му: Устани и певај с нама! немој спавати! - А преподобни, прозревши лукавство њихово, не хтеде устати него им рече: Идите од мене проклети у огањ вечни, припремљен оцу вашем Сатани и вама! - Они му рекоше: Ти хулиш на нас, одговарајући нам тако неправично. - Који то од демона икога побуђује на слављење Бога, или упућује на врлину? - А они, иако му много говораху да устане, не успеше да га дигну. Тада, не подносећи што их он толико потцењује, разјарени скочише сви на њега и стадоше га тући. А светитељ завапи: Христе, помози ми, и избави ме од ових што ме опколише, јер ме опколише као пси многи, и разјапише чељусти своје на ме. - И тог часа сви демони ишчезоше с хуком.
Једном приликом преподобни накупи у пустињи палмове гранчице за плетење котарица. И кад их носаше у келију, срете га на путу ђаво са српом, и хтеде да га удари, али не могаде. И рече му: Велику муку имам од тебе, Макарије, јер не могу да те савладам. Ето, све што ти радиш, радим и ја: ти постиш, и ja уопште не једем; ти бдиш, и ја никада не спавам. Има само једно чиме ме побеђујеш. - А шта је то? упита га Макарије. - Твоје смирење, одговори ђаво, и због њега ти не могу ништа.
Када блаженом Макарију беше четрдесет година, он доби од Бога дар исцељивања и пророштва и власт над нечистим дусима. И удостојен свештеничког чина, ава постаде отац онима који живљаху у Скиту. О његовој храни и пићу, и како се постио, не треба много ни говорити. Јер се тамо нико ни од најлењивијих монаха не преједаше, нити ко изискиваше нека боља јела. И то са два разлога: прво, због велике оскудице на том месту у ономе што је потребно; и друго, због божанствене ревности многих тамошњих отаца, од којих се сваки старао да у испосничком животу друге подражава, па чак и превазиђе.
О другим пак подвизима овог небеског човека Макарија, причаше се међу оцима да је ум његов непрестано био узнесен к Богу, и да је умом својим већи део времена био приљубљен уз Бога него уз ствари овога света. А похађаше оца и учитеља свог, Антонија Великог, и вођаше с њим духовне разговоре, и многе поуке од њега добијаше. А би удостојен са још двојицом ученика Антонијевих да присуствује блаженој кончини Антонијевој, и доби од Антонија као најбогатије наследство штап, којим је Антоније при путовању подржавао своје немоћно тело, изнурено старошћу и испосничким подвизима. A ca штапом доби и двоструко дух Антонијев, као Јелисеј од Илије.
Преподобни Макарије чинио је и дивна чудеса. Време је да се што и о њима каже. - Један грехољубиви Египћанин распали се греховном жељом према једној лепој туђој жени. Но пошто је не могаше склонити на прељубу због њене целомудрености и чистоте, и због њене љубави према мужу, то он оде једноме врачару. И замоли врачара да учини да та жена, или заволи њега, или да је муж омрзне и најури. Награђен богато од овог Египћанина, врачар пристаде. И онда употреби своја уобичајена лукавства, трудећи се да разним чинима наведе целомудрену жену на прељубу. Али не успе у томе, јер жена беше непоколебљива духа и чврсте воље. Онда врачар учини ово: омађија очи свих који је погледају тако, да свакоме она изгледа кобила а не жена. - И када њен муж дође дома, и виде место ње кобилу, он се запрепасти и збуни шта је то, јер кобила лежаше на његовој постељи. Он јој се обрати речима, али не доби од ње одговор, само гледаше где се она љути. Ипак је знао да је то његова жена, и прозре у томе ђавољу пакост да су рђави људи учинили да она изгледа као кобила. Због тога се веома ожалости, и плакаше. Онда позва свештенике и показа им жену своју. Али ни они не могоше објаснити шта се то десило с њом, како је и ради чега претворена у кобилу. Јер и њихове очи, као опчињене, гледаху у њој кобилу. А она, како се то с њом деси, не окуси никакву храну, ни сена као кобила, ни хлеба као људско биће. Тада паде њеном мужу на памет да је води у пустињу преподобном оцу Макарију. И пошто јој као кобили метну узду, поведе жену своју у животињском облику. И када се приближи келији преподобнога, братија који беху напољу стадоше негодовати на њега што хоће да са коњем уђе у манастир. А он им рече: Дођох овде, да ова животиња добије милост од Господа молитвама светог Макарија. - Упитан од инока, какво јој се зло десило, он одговори: Ову животињу коју видите, то је моја жена. Али како се претвори у животињу, не знам; и већ је трећи дан како ништа не једе. - Чувши то, братија отидоше и известише светитеља, коме то већ беше откривено, и он се мољаше Богу за њу. Обавештавајућн га о томе, они доведоше и саму животињу да му је покажу. А он им рече: Ви сте сами животиње, јер имате животињске очи. А она је онаква жена каква је и саздана, и њена се природа није променила у нешто друго, само тако изгледа вашим очима које су опчињене мађијама. - Тада светитељ освети воду, и изли је на њену главу молећи се. И тог часа учини те се жена показа у свом првобитном облику, и сви гледајући је видеше да је жена људскога лица. И нареди те јој дадоше да једе. И тако је потпуно исцели. И принесоше благодарност Богу и муж и жена и сви који видеше ово дивно чудо. А светитељ поучи жену да често иде у свету цркву и причешћује се светим Тајнама Христовим. Јер рече жени, ова напаст те је снашла што се већ пет недеља ниси причестила божанским Тајнама. - Пошто тако поучи и посаветова обоје, отпусти их с миром. - Исто тако молитвом исцели и једну девојку, од чаробњака претворену у магарицу, коју њени родитељи беху довели светитељу. А другу девојку, која беше сва у ранама по којима гмижаху црви, исцели помазавши је јелејем.
Многи посетиоци досађиваху преподобном Макарију. Једни су му долазили ради молитве и благослова, и ради корисних савета, а други ради исцељења. Због тога светитељ ископа испод своје келије пећину дубоку око пола стадије, у коју се скриваше од посетиоца који су му долазили у невреме и нарушавали му богомислије и молитву.
Блажени Макарије је имао толику благодат од Бога, да је и мртве васкрсавао. Јеретик неки Јеракит, који је говорио да нема васкрсења мртвих, дође из Египта, и својим учењем смућиваше братију у пустињи. Он посети и преподобног Макарија. И пред великим скупом братије препираше се с њим о вери; и исмеваше просто изражавање светитељево, јер сам беше красноречив. А када светитељ виде да су братија поколебана у вери, рече јеретику: Каква је корист препирати се речима, када то више шкоди слушаоцима него што користи? Хајдемо на гробље, где су сахрањени умрла у Господу братија наша, и коме од нас Господ да да васкрсне мртваца из гроба да сви виде, онога је вера права и од Бога посведочена. - Овај предлог преподобнога допаде се свој братији, и одоше на гробље. Тада Макарије предложи Јеракиту, да дозове из гроба једног мртваца. А он одговори: Ти најпре учини то, јер си ти то предложио. - Онда се Макарије даде на молитву пред Господом, и пошто се дуго молио, подиже очи своје к небу и рече: Ти Господе, сам покажи чија је вера боља. A то ћеш показати, када наредиш да устане један овдашњи мртвац. - Рекавши то, он позва по имену једнога брата који недавно беше сахрањен, и одмах мртвац одговори из гроба, А братија брзо откопаше гроб, и нађоше васкрслог брата, и раздрешивши повезе што беху на њему, изведоше га жива. - Кад Јеракит то виде, веома се препаде, и наже да бега. Сва га братија појури као врага, и отераше га далеко од тога краја.
Преподобни Макарије васкрсе и другог мртваца. О томе ава Сисоје прича ово: Бејах у скиту са оцем Макаријем, и настаде време жетве. Тада нас седморо одосмо и најмисмо се да жањемо. И једна удовица сабираше класје за нама и непрестано плакаше. А Макарије дозва господара те њиве и упита га: Шта је овој старици те непрестано плаче? - А он исприча Макарију како муж њен узе залог од једног човека, и изненада умре, не рекавши јој где га је оставио, и сада господар тога залога хоће да њу и децу њену узме као робињу. Рече му Макарије: Кажи јој да дође к нама у подне када се одмарамо. - И када та удовица дође у подне, упита је старац: Зашто непрестано плачеш?
- Она му одговори: Муж мој умре изненада, а био је од једнога човека узео злато на чување, и није ми казао где га је сакрио.
- Старац јој рече: Хајде, покажи нам гроб свога мужа. - И узевши братију, пође са њом. А кад дођоше до гроба, рече старац удовици: Иди дому свом. - И пошто се помоли Богу. старац викну мртваца, питајући га: Где си оставио туђе благо? - A он одговори из гроба: Сакрих гa y дому мом испод ногара постеље моје. - Рече му старац: Заспи опет до васкрсења. - А братија, видевши то, од страха припадоше к ногама његовим. Старац им рече: Ово би не због мене, јер сам ја ништа, него због удовице и сирочади њене учини Бог ово. Ово пак знајте: Бог хоће да душа буде безгрешна, и она добија што год иште од Њега.
- Онда отиде и каза удовици где се налази благо. И она га узе и однесе сопственику, и ослободи ропства себе и децу своју. И сви који чуше то, прославише Бога.
Преподобни Макарије васкрсе и трећег мртваца. О томе пише презвитер Руфин овако: Једном се у околини догоди убиство. И окривише за то једног невиног човека. Он побеже у келију светога. И дођоше по њега, и хтедоше да га одведу као убицу, и предаду суду. Но он се куњаше и заклињаше да је невин у крви убијенога, али они тврђаху да је крив. И пошто се дуго препираху и свађаху, Макарије упита: Где је убијени сахрањен? - И уставши, отиде с њима на гроб његов. И преклонивши колена, мољаше се дуго. Затим рече присутнима: Сада ће Господ показати да ли је овај човек заиста крив у убиству, како то ви тврдите. - И громко викну убијенога по имену, и он се одазва из гроба. И светитељ му рече: Заклињем те вером Христовом, да нам кажеш, да ли те је овај човек убио? - А он сасвим јасно одговори из гроба, да га тај човек није убио, и да га на правди Бога окривљују. Запрепашћени оваквим чудом, сви присутни падоше на земљу. Затим припадоше к ногама светитељевим, и молише га да опет упита мртваца у гробу, да им каже ко га је убио. Тада преподобни рече: To нећу да га питам, јер ми је доста да невиног спасем од напасти; а да кривца предајем суду, то није моје.
Једном доведоше преподобном једнога младића. Доведе га мајка плачући, јер син њен беше бесомучан. А беше везан, и држаху га два човека. Младић имађаше у себи демона прождрљивости. Јео је по три велика хлеба, и пио по велико ведро воде, па све то повраћао као неку пару и дим, јер су у њему као у ватри сагоревали храна и пиће. А када му мајка не би давала да тако много једе и пије, он би често јео своју поган и пио своју мокраћу. Због тога мајка његова плачући мољаше преподобног Макарија, да се смилује на њеног сина и да га исцели од такве бесомучности. И преподобни се стаде усрдно молити Богу за њега. И после првог и другог дана би лакше младићу, и тражаше мање да једе. Онда светитељ упита његову мајку: Колико хоћеш да твој син једе? Она одговори: Десет литре хлеба. - А светитељ, прекоравајући је рече јој: Жено, зашто тако много тражиш? - Пошто је блажени седам дана постио и молио се за младића, изагна из њега демоне, и учини да му буде доста три литре хлеба дневно. И још му нареди да не проводи живот у лености, него да ради својим рукама. И тако благодаћу Божјом предаде потпуно здравог младића мајци његовој, и отпусти с миром.
Једном приликом крену преподобни из Скита у Теринут, и успут заноћи на неком незнабожачком гробљу. А ту беху старе кости. Он узе једну и метну је себи под главу. Видевши такву смелост његову, демони се наљутише на њега, и желећи да га уплаше, повикаше женским гласом: О, ти, иди у купатило да се окупаш! - А други демон одазва се из мртве кости што беше под старчевом главом, говорећи: На мени лежи један странац, те не могу да дођем. - Старац се не уплаши, него смело удараше кост ону, говорећи: Устани и иди, ако можеш. - Када то чуше демони, повикаше громко, говорећи: Заиста си нас победио! - и утекоше посрамљени.
Ходећи по пустињи, ава Макарије нађе суху лобању људску где лежи на земљи. Он је штапом преврну, и учини му се као да из ње дође неки глас. И упита је старац: Ко си? - Лобања одговори: Ја бејах поглавица идолских жречева који су на овом месту живели. А ти си ава Макарије испуњен Духом Божјим, јер чим се сажалиш на оне што су у мукама и помолиш се, они осећају неко олакшање. - Упита старац: А каква је та ваша олакшица или мука, реци ми? - Лобања одговори јецајући: Колико је далеко небо од земље, тако је велики огањ, у коме се ми налазимо, одасвуд паљени од главе до пете. И не можемо да видимо лице један другоме. А када се ти молиш за нас, онда видимо један другога делимично. И то нам бива уместо олакшице. - Чувши то, старац заплака, и рече: Тешко дану у који човек преступи заповест Божју. - И опет упита ону лобању: Има ли која друга већа мука? - Лобања одговори: Постоје испод нас друге муке много дубље. - И када старац упита: Ко се налази у тим тако дубоким мукама? кост одговори: Ми који нисмо знали Бога, ипак осећамо помало милосрђе његово. Али они, који су познали Бога, па Га се затим одрекли, и нису заповести његове држали, муче се испод нас у врло страшним и неисказаним мукама. - Тада свети Макарије узе ону лобању, закопа је у земљу, и отиде.
После тога преподобни старац живљаше одвојено у једној келији у великој пустињи, а манастир беше ниже од њега у другој пустињи и имађаше много монаха. Седећи једном крај пута, старац виде ђавола где иде у облику човека, а на себи имађаше длакаву одећу, и о свакој длаци висаше по тиквица. И упита га старац: Куда идеш, неваљалче? - Он одговори: Идем да искушавам братију. - Упита га старац: А што ће ти те тиквице што носиш? - Одговори ђаво: Носим братији јестива. - Старац упита: Је ли у свима њима јестиво? - Он одговори: Да. Јер ако се неком не допадне једно, понудићу му друго, и сва редом, тако да сваки добије по једно. - Рекавши то, ђаво отиде. А старац остаде крај пута док се ђаво не врати. И кад се овај врати, упита га: Је си ли добро прошао? - Он одговори: Рђаво; какво ми добро? - Старац га упита: Зашто? - Он одговори: Зато што сви монаси беху зли према мени и противни, и нико ме не прими. - Старац упита: Зар међу њима немаш ниједнога пријатеља? - Баво одговори: Имам само једнога монаха, који ме слуша; и када дођем к њему, он се врти преда мном као чигра. - Упита старац: Како се зове тај монах? - Теопемпт, одговори ђаво, и отиде.
Онда ава Макарије устаде и пође у доњу пустињу у тај манастир. И кад чуше братија, изиђоше му с палмовим гранчицама. И сваки спремаше своју келију, држећи да ће старац свратити код њега. А он упита: Ко је Теопемпт? - Показаше му га, и он уђе к њему у келију. И Теопемпт га прими као оца, радујући се. И када стадоше насамо разговарати, упита га старац: Како живиш, брате? Он одговори: Молитвама твојим добро. Старац упита: He досађују ли ти неке рђаве помисли? - Сада ми је добро, одговори брат, јер се стиђаше да исповеди своје срамне помисли. Тада старац рече: Ето, ја, колико година постим и подвизавам се и сви ме уважавају, али мени и у овим старачким годинама још досаћује нечисти дух блуда. На то Теопемпт рече: Заиста оче, мноме влада дух блуда. - А старац га распитиваше и за друге мисли које упропашћују душу његову. И брат их све исповеди. Затим преподобни упита брата: Како постиш? Он одговори: До три сата поподне. Светитељ му рече: Пости до вечера, и гладуј, и учи се од Еванђеља и од других Светих Књига да свагда упражњаваш богомислије. И ако ти наиђе рђава иомисао, не примај је; и нека ти се ум никада не вуче по земљи доле, него увек гледај гope, и Бог ће ти помоћи.
Пошто тако учврсти брата, отац Макарије оде у своју пустињу. И када сеђаше крај пута, опет угледа оног истог ђавола где иде, и упита га: Куда идеш? Баво одговори: Идем да искушавам братију. - Рекавши то, прође. А када се опет враћаше отуда, упита га светитељ: Како су братија? Ђаво одговори: Сви се показаше зли према мени. Па и онај што ми раније беше пријатељ и слушаше ме, сад се покварио, и неће да чује за мене. Он се најгоре показао. И заклех се да тамо више не идем, осим после дуго времена. Рекавши то, отиде. А светитељ се поврати у своју келију.
Једном дођоше преподобном Макарију у Скит два млада странца, један брадат а други ћосав, и запиташе га: Где је келија оца Макарија? А он рече: Шта хоћете од њега? Одговорише: Слушали смо о њему и о животу отаца што су у Скиту, и дођосмо да га видимо. Рече им старац. Ја сам. А они му се поклонише до земље, говорећи: Желимо да овде останемо. Старац пак, видећи да су још млади, и да су од богатих, рече: He можете овде остати. Одговори млађи: Ако нам не даш да овде останемо, ми ћемо отићи на друго место. А старац помисли у себи: Зашто да их терам? Саблазниће се. Примићу их, дакле, јер ће их сам пустињачки труд натерати да беже одавде. И рече им: Добро, останите, и начините себи колибу, ако можете. И даде им секиру, и котарицу пуну хлеба, и соли. И одвевши их далеко, показа им место на једној сурој стени, и рече: Ту начините себи колибу, пошто претходно довучете дрва из шуме, и онда ту живите. - Јер сматраше старац да ће они побећи од труда. A они га упиташе: Шта раде монаси? Старац рече: Плету врвце од палмових гранчица, и праве од њих котарице. Тако радите и ви, па котарице дајте црквењацима, они ће продавати, и доносити вам хлеба и соли. - И преподобни отиде од њих. А они с великим трпљењем рађаху што им беше заповеђено, и три године не дођоше к оцу Макарију.
Сетивши се ове двојице младића, отац Макарије рече у себи: Шта ли они раде, те не долазе к мени да питају за помисли своје? Други долазе издалека, а ови живе ближе и не долазе. - Јер та два брата нису одлазили никоме, само су ћутке одлазили у цркву ради причешћивања светим Тајнама. Старац се помоли Богу, постећи једну седмицу, да му открије шта они раде. И после тога отиде к њима да види како живе. И кад куцну на врата, они отворише, и угледавши човека Божјег поклонише му се до земље. А старац, пошто сатвори молитву, седе. Старији даде знак млађем да изађе, а сам седе и стаде плести котарицу, не говорећи ништа. И у три сата куцну млађи и уђе, и скува мадо чорбице, постави трпезу, метну три парчета хлеба, и остаде стојећи и ћутећи. Старац рече: Хајдете да једемо. - И једоше, и захвалише Господу. И млађи донесе воде, те пише. А када паде вече, упиташе оца: Хоћеш ли да идеш, оче? Он им одговори: Нећу, него ћу овде ноћити. - И простреше за њега рогозу у једном углу ћелије, a y другом углу поставише другу рогозу за себе. Настаде ноћ, и они отпочинуше. А свети Макарије се мољаше Богу да му открије њихову врлину. И отвори се кров на колиби, и сину светлост. А она два брата не видеше светлост, и мишљаху да старац спава. Старији дрмну млађег, и устадоше оба; и опасавши се, подигоше руке к небу, и мољаху се тајно. И виде преподобчи где демони као муве насрћу на млађег, и једни хоће да му седну на усне, други на очи. А Анђео Божји стајаше са пламеним мачем и брањаше га и одгоњаше од њега демоне. Старијем пак демони се не могаху ни приближити. A у зору они оба опет отпочинуше. Преподобни Макарије се направи као да се трже од сна, и сви устадоше. И старији брат упита: Оче, хоћеш ли да читамо дванаест псалмова? Старац одговори: Да. И најпре певаше млађи; и после сваког стиха излажаше из његових уста пламена свећа и узлажаше на небо. Онда стаде старији певати, и из његових уста излажаше пламен као млаз и досезаше до неба. А пошто завршише псалмопјеније, старац им на растанку рече: Молите се за мене! А они му се ћутке поклонише до земље. И отиде од њих ава. И би му јасно, да је старији савршен у врлини, а да се са млађим још бори ђаво. И после не много дана усну у Господу старији, а три дана после њега престави се и млађи. И када су неки оци долазили код аве Макарија, он их је водио у колибу она два брата, и говорио: Ходите да видите место, на коме су се подвизавали велике слуге Христове.
Једном када се преподобни молио Богу, дође му глас говорећи: Макарије, још ниси достигао висину двеју жена што заједно живе у оближњем граду. - Чувши то, старац узе свој штап, и отиде у споменути град. И нашавши њихов дом, куцну у врата, и одмах изађе једна од њих, и прими га с великом радошћу. Дозвавши их обадве, старац им се обрати овако: Због вас сам толики пут потегао: дошао сам из далеке пустиње, да бих сазнао дела ваша. Реците ми их, не скривајући ништа. - A жене одговорише старцу: Веруј нам, свети оче, да ни прошле ноћи не бесмо слободне у постељи од мужева наших. Каква онда дела тражиш од нас? - А старац настојаваше молећи их, да му открију начин свога живота. И оне, немајући куд, рекоше: Ми смо рођаке, јер смо се удале за два брата. И живећи заједно петнаест година у једном дому, ми нисмо једна другој рекле ниједну рђаву или ружну реч, нити смо се свадиле. И све до сада живимо у свету. Бесмо се договориле да оставимо своје телесне мужеве, и да отидемо међу свете деве које Богу служе, али не могосмо умолити своје мужеве, да нас пусте, мада смо их са многим сузама молиле и преклињале. Пошто нам се не испуни та жеља, ми се заветовасмо пред Богом и међу собом, да све до смрти своје не рекнемо ниједну световну реч. - Чувши то, свети Макарије рече: Заиста, Бог не тражи ни деве, ни удате, ни монахе, ни мирјане, већ добру вољу, и њу прима као само дело, и свакоме по његовој доброј вољи даје Светога Духа, који дејствује и руководи животом свакога који хоће да се спасе.
У дане овог преподобног Макарија Египатског засија врлинама у тим истим пустињама други Макарије: преподобни Макарије Александријски, који беше презвитер манастира званог Келије[6]. To место, звано Келије, налазило се у пустињи између Нитрије и Скита. Овај блажени Макарије Александријски често је посећивао светог Макарија Египатског, и они су много пута заједно путовали по пустињи, јер су имали велику љубав један за другог. А када се у та времена зацари злочестиви Валент, аријанац, настаде велико гоњење на православне. Јер у Александрију дође неки Лукије, епископ аријански, са великом војском, и отера са престола блаженог Петра епископа, који беше после светог Атанасија Великог. Лукије посла војску да и из пустиње протерају све свете оце, а најпре обадва Макарија. Њих обојицу утоварише у лађу и одведоше на неко далеко острво, на коме беше непознат Христос Бог, а обожаваху се идоли као богови. На том острву беше у идолског жреца кћи бесомучна. Она осети долазак светих Макарија, и других преподобних отаца са њима, и потрча им у сусрет вичући: Зашто дођосте овде, јер је острво ово наше старо обиталиште? - А они сатворивши молитву, истераше демона из ње, и потпуно је оздравише. Када то виде њен отац, идолски жрец, одмах поверова у Христа и крсти се. Исто тако и сви житељи тога острва примише свету веру и своје идолиште претворише у свету цркву. Када то сазнаде злочестиви епископ Лукије, застиде се што је тако велике оце прогнао из њихових обитељи, и посла потајно те врати обадва блажена Макарија на њихова места, и све остале оце што беху с њима. И опет светог Макарија Египатског прими Скитска пустиња, а Александријског - Келије.
Преподобном оцу нашем Макарију Великом Египатском са свих страна долажаху многи: једни ради поуке и духовне користи, а други ради исцељења. И мноштво болесника стицаху се к њему. Због тога би потребно да се подигне гостопримница, како би у њој становали посетиоци и болесници. И он подиже гостопримницу. И сваког дана помазујући светим јелејем по једнога болесника, исцељиваше га и отпушташе. Није одмах исцељивао све, да би се задржали код њега који дан, те поред исцељења тела добијали и исцељење душе, слушајући његове богонадахнуте поуке. А одреди једног од братије да служи у гостопримници. Но овај, потстакнут од демона, подаде се страсти среброљубља, и од онога што је било одређено за сиротињу он скриваше по нешто за себе. Преподобни Макарије га саветоваше, говорећи му: Брате Јоване, послушај ме, и прими мој савет који ће ти бити од користи. Тебе куша дух среброљубља, јер ми тако би откривено о теби. И знам, ако послушаш мој савет и прекинеш са тим рђавим делом, успећеш у делима Божјим, и прославићеш се на овоме месту, и болест се неће приближити телу твом и скончаћеш у страху Божјем. А ако не послушаш завршићеш као Гијезије, разболећеш се од губе. Но Јован не послуша светитеља, и не престаде са својом рђавом навиком. Он и даље присвајаше себи од онога што беше одређено за сиротињу, робујући среброљубљу, које Јуди стави омчу на врат. И на петнаест или двадесет година после престављења светог Макарија, Јован се разболе од губе, и цело му тело беше покривено ранама. И тако он погуби не само приграбљени новац, него и душу своју несрећну.
Кад је једном приликом преподобни путовао из Скита у Нитријску Гору, и кад већ беше близу, рече своме ученику: Похитај мало испред мене. - Пожуривши, ученик срете једног идолског жреца, који је брзо ишао и носио једно велико дрво. А брат повика к њему: Еј ти демоне, куда идеш? - Жрец се заустави, и силно га изби, и остави га једва жива, и журно продужи пут. Мало даље путем срете га ава Макарије, и рече му: Спасавај се, трудољупче, спасавај се! А он се зачуди, и упита оца: Какво добро видиш у мени, те ме таквим речима поздрављаш? - Старац одговори: Видим да си трудбеник. - Жрец рече: Од твојих речи, оче, обузе ме милина, јер осетих да си Божји човек. А један други инок срете ме мало пре, и увреди ме, и ја га избих намртво. - И припаде жрец к светитељу, и грлећи му ноге рече: Нећу те оставити, оче, док ме не начиниш хришћанином и иноком. - И пође са светим Макаријем. И кад одмакоше, нађоше брата где лежи на путу једва жив, узеше га и однеше у цркву, која се налази у Нитријској Гори. А када нитријски оци видеше где са преподобним Макаријем иде идолски жрец зачудише се. И пошто жреца крстише, замонашише га. И због њега многи јелини постадоше хришћани. И говораше ава Макарије: Рђава реч и добре људе чини рђавима, а добра реч и рђаве људе чини добрима.
Када се једном преподобни Макарије налазио у обитељи аве Памва, рекоше му старци: Оче, реци братији коју поуку. - А он им одговори: Опростите ми, још нисам монах, али сам видео монахе. Јер када сам једном седео у својој келији у Скиту, појави се у мени мисао да идем у унутрашњост пустиње, да тамо видим нешто. И са том мишљу ја сам се борио пет година, бојећи се да то није неко искушење од демона. Али пошто ме та мисао не напушташе ја отидох у удаљену пустињу, и нађох тамо баруштину и усред ње острво. И дођоше звери пустињске да пију воде, и међу њима угледах два нага човека, и тело се моје уплаши, јер мишљах да су то духови. А они, кад ме видеше уплашена, рекоше ми: He бој се, јер и ми смо људи. Ја их упитах: Одакле дођосте у ову пустињу? Одговорише ми: Ми смо из општежића; и договорисмо се те дођосмо овде. И већ је тридесет година како смо напустили обитељ. Један је од нас Египћанин, а лруги Либијац. - И упиташе ме: Како је сада у свету? Је ли земља као обично плодородна? Ја им одговорих: Да. И опет их упитах: Како могу бити монах? - Они ми одговорише: Ако се човек не одрече свега што је у свету, не може бити монах. - И рекох им: Слаб сам, и не могу да будем као ви. - Они ми рекоше: Ако не можеш да будеш као ми, онда седи у келији, и оплакуј грехе своје. - И опет их упитах: За време зиме, зар се не смрзавате? и за време летњих жега, зар сунце не опаљује тела ваша? - А они одговорише: Бог је тако удесио, да зими не патимо од мраза, ни лети од жеге. - Зато вам рекох, браћо, да још нисам постао монах, али сам видео монахе.
Неки оци упиташе аву Макарија: Зашто си тако сув? - Јер не само када се постио, него и када је јео, тело његово вазда беше суво. Одговори им старац: Чаркач, којим се чаркају дрва и суварци на ватри, увек се огњем опаљује; тако и човеку, ако ум свој погрузи у страху Божјем и стално размишља о Страшном суду и огњу гејенском, сам тај страх једе тело његово и суши кости његове. - Опет га упиташе братија: Оче, како треба да се молимо? Одговори им старац: Нису потребне многе речи, него треба подигнути руке и говорити: Господе, како хоћеш и како знаш, помилуј ме! - А ако наиђе искушење, треба говорити: Господе, помилуј! - И Господ зна шта је нама на корист, и учиниће с нама по милости Својој.
Ава Исаија рече ави Макарију: Кажи ми коју поуку, оче. Старац му рече: Бегај од људи. Упита га ава Исаија: А шта то значи бегати од људи? Старац му одговори: Седи у својој келији, и оплакуј грехе своје. - А ученику своме Пафнутију рече: Ником не чини нажао, никога не клеветај. Поступаш ли тако, спашћеш се. - Опет рече старац: Немој се бавити у келији брата који је на злу гласу.
Ави Макарију дође брат неки, и упита га: Реци ми реч којом ћу се спасти? Старац му одговори: Иди на гробље, и грди мртваце. - И брат отиде на гробље, изгрди мртваце, и камењем изудара гробове, па се врати и исприча старцу шта је урадио. А старац га упита: Ништа ли ти не рекоше? Ништа, одговори овај. Онда му старац рече: Иди опет, и похвали их. И отиде, и поче похвалама обасипати мртваце, говорећи: апостоли, свети и праведни! - И врати се старцу и обавести га о томе. Старац га упита: Ништа ли ти не одговорише? Ништа, одговори брат. Рече му старац: Видиш, они ти не одвратише равном мером када си их грдио, нити ти што прозборише када си их похвалама обасипао. Тако и ти: ако хоћеш да се спасеш, буди као мртвац: не љути се када те срамоте, нити се горди када те хвале, као што се ни мртваци не љуте када их срамоте нити горде када их хвале, и спашћеш се.
Казиваху братија о овом блаженом оцу Макарију, да ни реч није проговарао с братом који би дошао к њему као светом и великом човеку. А ако би га неки брат, који га низашта није сматрао, упитао: Ава, када си био камилар, и крадуцкао шалитру, и продавао је, нису ли те газде твоји тукли? Тада би ава с радошћу одговарао на таква питања и разговарао с братом.
Једном старци Нитријске Горе позваше к себи аву Макарија, говорећи: Оче, да се мноштво братије наше не би мучили долазећи к теби, боље ти сам дођи до нас пре но што отидеш ка Господу. - И када преподобни Макарије дође у Нитрију, сабраше се сви око њега, и молише га старци да каже братији коју реч. А он плачући рече им: Плачимо, браћо, и нека очи наше лију сузе које нас очишћују, пре но што пођемо онамо где ће сузе пећи тела у мукама. - И плакаше сви; и павши на лица своја говораху: Моли се за нас, оче!
Вративши се једном с пута својој келији, преподобни Макарије затече лопова где износи његове ствари из келије и товари на магаре. Преподобни се направи као да је странац, не говорећи да је домаћин куће, и поможе лопову да изнесе и удобно натовари све ствари на магаре, и испрати га мирно, говорећи у себи: Ништа не донесмо на овај свет, па не можемо ништа ни однети. Господ даде, и како хтеде Он тако и би. Благословен Бог у свему!
За овог преподобног аву Макарија говораху оци, да он постаде као земни Бог. Јер као што Бог покрива цео свет, тако ава Макарије покриваше слабости људске које виђаше. Видећи их, он беше као да их не види; и чујући, као да не чује.
Једном један ученик преподобног Макарија отиде у град да прода рукотворине: котарице и рогозе. И срете га у граду бдудница, којој се допаде лепи младић чим га виде, и позва га к себи, као да хоће да купи котарице. А он, не знајући њену лукаву намеру, уђе у њен дом. Она узе једну котарицу, и питаше га шта стаје. Затим му поче говорити саблажњиве речи, као некада Египћанка целомудреном Јосифу, покушавајући да га наведе на грех. Видевши да је у опасности, и да је близу пада у грех, брат подиже ум к небу, говорећи у себи: Христе царе, Ти си пророка свог избавио из утробе кита, избави од погибли и од ове душевне смрти и мене молитвама угодника твог а оца мог Макарија. - И тог часа узе га невидљива рука, као некада Анђео Авакума, и пренесе у келију његову. А затече светог Макарија где се усрдно моли Богу за њега, да га избави од опасности у којој се налази. Јер је знао шта се збива: својим духовним очима видео је оно што се збива на даљини као да се збива поред њега. И угледавши свог ученика рече: Чедо, узнесимо благодарност човекољубивом Богу, што те избави од чељусти змијиних и од врата паклених, отргнувши те својом божанском силом од грехопада, и преневши те у келију, као некада апостола свог Филипа у Азот (Д.А. 8, 40). - Тако је молитва овог преподобног била моћна пред Богом. А једном и сам би узет на ваздуху, и обрете се на месту које је било веома удаљено. Јер носећи из Скита котарице, умори се и седе, и помоли се Богу, говорећи: Боже, Ти видиш да сам изнемогао. - И одмах се обрете крај реке, где му је требало стићи.
Но, већ је време да испричамо о блаженој кончини овог блаженог Макарија. Пошто је и преподобни Макарије био човек, а поживео је деведесет и седам година, дође време када је и он требало да умре, и тако одужи дуг природи. А о кончини својој он је био обавештен, јер њему дођоше два пречасна човека, и рекоше: Радуј се, Макарије! - To беху: свети Антоније, наставник пустињачки, и свети Пахомије[7], првоначелник заједничког монашког живота. И овако му говораху: Послао нас је Христос да ти објавимо радосну вест о твојој кончини. Ти ћеш у девети дан од данас прећи у вечни живот. Toг дана доћи ћемо и ми к теби, и с радошћу ћемо те узети са собом, да и ти заједно с нама стојиш пред престолом Господњим, и наслађујеш се бесмртне хране. - Затим му рекоше: Мир теби! - и постадоше невидљиви. А божанствени Макарије сазва своје ученике и рече им: Чеда моја, ево дође време мога одласка! А вас предајем доброти Божјој. Држите дакле отачке прописе и подвижничка предања! - Затим онима, које знађаше да су бољи у врлинама, повери старање о скорашњим монасима; који у духовном узрасту још беху деца, и пошто их много поучи, метну руке на њих и помоли се Богу за њих.
И спремаше се преподобни за одлазак. А кад освану девети дан, Херувим са мноштвом Анђела стаде пред божанственог оца Макарија, и рече: Устани, подражаваоче Господњи, и пођи с нама у живот вечни! Подигни очи своје и погледај, колико ти је Бестелесних Сила и сабора Светитеља послао Сведржитељ, да те прате к Њему! Погледај сабор Апостола, скуп Пророка, мноштво Мученика, лик Светитеља, војску Испосника, дружину Преподобних и Праведних! Предај ми дакле душу своју, коју сам по заповести Божјој чувао док је у телу живела. Растављену од тела, ја ћу је чесно примити као велико богаство, и пронети је поред вечнопротивних сила, да је одведем пред божанствени престо Господњи, да се весели са свима од века Светитељима.
Пошто ово рече онај страшни Херувим, блажени Макарије целивавши све присутне, помоли се за њих Богу, подиже очи, и пружи руке к небу, и изговори ове последње речи: У руке твоје, Господе, предајем дух свој! - И тако испусти своју блажену душу. А ученици плакаше много за њим.
Серапион, који је описао блажену кончину блаженог Макарија, прича и ово што је чуо од Пафнутија, Макаријевог ученика: Када је онај свети Херувим понео душу светог Макарија и летео к небу, неки оци духовним очима гледајући видеше ваздушне демоне како далеко стоје и вичу: О, какве си се славе удостојио, Макарије! - А светитељ одговараше: О, не! не! ја се још бојим, јер не знам да сам учинио икакво добро. - Затим они демони, који стајаху на већим висинама у ваздуху, викаху: Заиста нам умаче Макарије! - А он одговори: He! не! још ми ваља бежати. - И када већ уђе на небеска врата, демони плачући викаху: Умаче нам, умаче! - А он громким гласом довикну: Да, умакох вашим замкама, ограђен силом Христа мог.
Такво би житије, кончина, и прелаз у вечни живот преподобног оца нашег Макарија. Упокојио се 390. године.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКАРИЈА АЛЕКСАНДРИЈСКОГ

Град Александрија даде овог другог Макарија преподобног. Он најпре у свету беше пиљар. А крсти се у својој четрдесетој години. Затим се одрече света и постаде монах. И после дугих подвига и трудова у монаштву удостоји се свештеничког чина; и постаде старешина манастира Келије, који се налазио у Египатској пустињи између Нитрије и Скита. Беше присни пријатељ преподобном Макарију Египатском, са којим за време Валента и прогонство претрпе од Лукија аријанца, псевдоепископа александријског. И много пута је заједно живео са светим Макаријем Египатским. И оба Макарија беху слични и по нарави и по животу. И имађаху једног наставника и учитеља: Антонија Великог. Као ученици његови, они су се од њега научили савршеном животу у врлинама. Макарије Египатски беше старији по годинама од Макарија Александријског, и први отиде ка Господу. А овај преподобни Макарије Александријски остаде после њега, и поживе неколико година.
О преподобном Макарију Александријском епископ Паладије пише у Лавсаику овако: Видех и светог Макарија Александријског, који светом Макарију Египатском беше друг у делима вере. Он беше презвитер у манастиру Келије, у коме и ја проведох девет година. Од њих три године проживех са светим Макаријем. Нека дела и чудеса његовог богоугодног живота сам видех, а нека дознадох од оних који су раније живели са њим. Он једном виде код великог оца Антонија пробране палмове гране, од којих је он плео котарице, и потражи му један сноп тог грања. А свети Антоније му рече: Стоји написано: He пожели ствари ближњега свог (5 Мојс. 5, 21). И чим то рече, све се гране као од ватре сасушише. Видећи то, Антоније рече Макарију: Ето, Дух Свети отпочину на теби, и ти ћеш после мене бити наследник мојих врлина.
Потом нађе ђаво светог Макарија у пустињи веома изнемогла телом, и рече му: Та ти си добио благодат Антонијеву, зашто је не употребиш за себе и не тражиш од Бога хране и окрепљења за пешачење? - Одговори му светитељ: Господ је снага моја и слава моја; а ти немој кушати слугу Божјег. - Онда ђаво сатвори привид, и светитељу се привиде камила, натоварена разним јестивним стварима, како лута по пустињи. И када виде светитељ да му се камила приближава, и разумеде да је то привид, стаде на молитву, и земља изненада прогута то привиђење.
Овај преподобни Макарије Александријски дође једном код Макарија Великог, који беше у Скиту. И заједно пођоше некуда. Али им је ваљало прећи реку Нил. Ту се деси један велики сплав; они уђоше, а уђоше и два трибуна са великом помпом и спољашњим блеском. Имаху гвоздена кола, на коњима беху позлаћене узде; а њих окружаваху многи војници, оруженосци и слуге, украшени гривнама и златним појасима. Када ова два трибуна видеше ову двојицу преподобних стараца где у светим одећама седе у углу, они похвалише њихово смерно и убого живљење. И један им од трибуна рече: Блажени сте ви који презресте свет. - Одговори му Макарије Александријски: Да, ми смо презрели свет, а вас презире свет. Но знај да си ти рекао ове речи не по својој вољи него пророчки, јер се ми обојица зовемо Макарије, то јест Блажени. - Ове речи тронуше трибуна. И кад дође дома, скиде са себе скупоцене хаљине своје, учини многе милостиње, и изабра пустињачки живот.
Једном послаше преподобном Макарију Александријском грозд свежег и лепог грожђа, пошто му се грожђе веома јело. Али, хотећи да ту жељу победи уздржањем, он тај грозд посла једном болесном брату, коме се такође јело грожђе. Овај га с радошћу прими. Али, желећи да сачува своје уздржање, он га посла другом, још болеснијем брату, који је такође желео тако нешто. Но и овај, примивши грожђе, поступи на исти начин, иако је сам био веома гладан. И тако то грожђе, слато од једног другоме, обиђе многу братију, па опет дође у руке овом преподобном Макарију. Последњи брат, примивши грожђе, посла га Макарију, као велики дар, јер нико није хтео да га окуси. А преподобни се распита за ту ствар, и дознаде да је грожђе обишло сву братију, и удиви се, и захвали Богу за такво уздржање све братије, па ни сам не окуси од њега.
А када би преподобни Макарије чуо за какав подвиг нечији, он би се свим сидама трудио да га подражава и испуни. Тако чу за Тавенисиоте, да у току целе Четрдесетнице не једу ништа што се спрема на ватри. Тада он донесе одлуку да седам година не окуси ништа што се кува или пече на ватри. И не једе ни хлеба ни варива. Јео је само неко семење, поквашено у води. И у таквом уздржању проведе седам година.
Чу преподобни Макарије за неког монаха да дневно једе само једну литру хлеба, па зажеле да се угледа на њега. Зато исече хлеб на ситну парчад и метну у један суд са уским грлићем, кроз који се тек рука могла провући. И одлучи да дневно једе само онолико колико се руком једанпут може извући хлеба из оног суда. И то беше велико умртвљење телу. О томе нам казује Паладије. Једном, шалећи се, овај Макарије рече: "Захватим, дешавало се, повише комада хлеба руком, али их нисам могао извући кроз тесан грлић. И тако ми контролор мој, онај суд, није давао да једем онолико колико ми се хтело". - Тако гладујући, он проведе три године: јео је само четири или пет залогаја хлеба на дан, и толико исто и воде пио сразмерно хлебу; a y току целе године употребљавао је у храни зејтина нешто више од сто грама.
Једном зажеле преподобни Макарије да потпуно победи сан. Зато двадесет дана и ноћи не уђе под кров. Дању мучен жегом а ноћу хладноћом, он је морио себе, да не би заспао. И као што је касније сам причао другима ради поуке, мозак му се стао сушити, и да није ушао у келију и отспавао, памет би изгубио. И говораше светитељ: Колико могох, победих сан; али људску природу, која требује сан, не могох победити, већ јој се потчиних.
Овоме светитељу стаде једном досаћивати дух блуда. Због тога он осуди себе да шест месеци седи гo y скитској баруштини, која се налазила дубоко у пустињи, и била пуна као зоље крупних комараца, који могу и кожу дивљих вепрова пробадати. И ти га комарци толико изуједаше, да су неки мислили да је губав. А када се после шест месеци врати у своју келију, ученици једва по гласу познадоше да је то отац Макарије. Али он и по други пут осуди себе на такво исто мучење од комараца, зато што руком уби комарца који га беше ујео за ногу и истече му много крви. Он се покаја што је то урадио, и изружи себе као убицу и одмаздитеља. И сам одмазди себи за неправду коју је учинио: предаде себе нага комарцима да га изуједају.
Једном зажеле преподобни да види врт и гроб, звани Кипотафион, Јанија и Јамврија, египатских мађионичара из доба Фараонова, да се бори са тамошњим демонима. Јер се причало да је на том месту било мноштво најопакијих демона, које су ти мађионичари скупили тамо својим гнусним мађијама. А ти мађионичари беху браћа, и због своје велике мађионичарске вештине имађаху велики углед код Фараона, и беху веома моћни у целом Египту. Они на нарочитом месту у пустињи начинише врт од четвртастог камења, и у њему направише себи дивну гробницу, и ставише у њу много злата. И засадише сваковрсно дрвеће, и ископаше велики бунар, јер то место беше мочварно и влажно. Све то они урадише, надајући се да ће им душе, по свом изласку из тела, вечно обитавати у том дивном врту, и наслађивати се свим тим добрима као у рају. Но пошто слуга Божји Макарије не знађаше пут до тога врта, он се управљаше по звездама; и као што морнари прелазе море, тако он сву пустињу пређе пешке. А беше понео нешто трски, и на извесном отстојању побијаше по једну у земљу, да би се при повратку руководио тим ознакама. После пута од девет дана он пређе сву пустињу и приближи се споменутом врту. А кад се спусти ноћ, он леже да се мало одмори, и заспа. Но ђаво, крји стално ради против Христових подвижника, покупи све оне трске којима Макарије беше обележио свој пут, и метну му их поред главе док је он спавао. Када се старац пробуди, опази крај себе трске у сноп повезане. А ово би по попуштењу Божјем, ради већег подвига слузи његовом, да се не узда у трске него у милост Божју, која је некада баш кроз ову страшну пустињу водила Израиљ четрдесет година помоћу огњеног стуба. Причао је потом о себи свети Макарије: "Када се приближих врту и гробници оној, истрчаше ми у сусрет до седамдесет демона у разним облицима: једни од њих грајаху, други страшно љути шкргутаху зубима на мене, трећи летећи као вране наваљиваху на моје лице вичући: Шта хоћеш овде, Макарије? - Зашто си дошао к нама? Еда ли кога од вас монаха не кушасмо? Тамо са сличнима себи имаш оно што је наше: имаш пустињу, из које си отерао наше другове. Ми ништа заједничко немамо с тобом. Зашто си дошао у наша места? Као пустињак, буди задовољан пустињом. А ово место нама предадоше они који га уредише. Ти не можеш овде боравити. Због чега хоћеш да уђеш у ову нашу државу, у коју никада ниједан жив човек ушао није, откако сахранисмо браћу која ово начинише?" И док демони прављаху страшну грају и вику, свети Макарије им рече: Ући ћу само да видим, па ћу отићи одавде. - Демони му рекоше: Обећај нам то савешћу својом. - Слуга Христов рече: Учинићу то. - И ђаволи ишчезоше.
А кад улажаше у врт, срете га страшан ђаво са исуканим мачем, и стаде му претити. Свети Макарије му рече: Ти идеш на мене са мачем, а ја идем на тебе у име Господа Саваота у сили Бога Израиљева. И побеже ђаво од њега. А преподобни уђе унутра, и разгледа све што се тамо налазило. Виде и бунар, у коме је о железном ланцу висила кофа, врло стара. Виде и плодове нара, који ништа нису имали унутра, јер су били спарушени на сунцу. Виде и необичну гробницу, многим златом украшену. И пошто све подробно разгледа, изиђе одатле несметано и здраво, и за двадесет дана стиже натраг у своју келију. Но при повратку, успут му нестаде хлеба и воде што је био понео са собом. И поче малаксавати. И кад је већ посртао од глади и жеђи, гле, показа му се на километар даљине нека девојка, у бело обучена, и ношаше ведро чисте воде. Заустављајући се често, она му показиваше воду и зваше га да дође и пије. Али је он не могаше стићи: ипак, вођен надом да ће се напити воде, три дана ићаше за њом јуначки се напрежући, јер је та девојка три дана ишла испред њега. Онда наиђе стадо биволица, којих је много у том крају. Једна од њих која је поред себе имала мало биволче и млеко јој ишло из вимена, издвоји се и стаде крај уморног и изнемоглог старца. И дође глас одозго говорећи: Макарије, приђи и пиј њено млеко. И он приће, и насиса се млека, и тако окрепи своје тело. - А рече светитељ и ово: Да би ми Господ показао велику милост своју, и научио убогост моју да сву наду полажем на промисао Његов, нареди оној биволици да иде за мном све до моје келије и да ме успут храни свих дана. И она, послушна Творчевој наредби, иђаше за мном, и не допушташе биволчету свом да сиса, да би мене могла хранити.
Овај свети и дивни муж копаше једном бунар за монахе. На месту где копаше, беше трње и чкаљ, из којих изиђе гуја и уједе га. А та је животиња врло отровна и опасна. Светитељ обема рукама ухвати змију за чељусти, растрже је, говорећи: Пошто те Бог мој није послао против мене, како си се усудила да ми се приближиш и уједеш ме? - И тај ујед гујин ни најмање не нашкоди преподобноме.
Чу блажени да Тавенисиоти имају диван устав за манастирски живот. Скиде монашку одеђу, обуче се у световну, и крену тамо. Путујући петнаест дана преко пустиње, стиже у Тавенисиски манастир као прост човек. И упита за архимандрита Пахомија, човека опитна и прозорљива, који је имао дар пророчки, али му тада не би откривено од Бога за Макарија. Ушавши код Пахомија, Макарије му рече: Молим те, оче, прими ме у свој манастир, хоћу да будем монах. Пахомије му одговори: Ти не можеш бити монах, јер си стар и ниси у стању да се подвизаваш. Братија су се овде још из младосги навикли на монашко трудољуоље, а ти у тим годинама не можеш поднети такве напоре. Малаксаћеш, па ћеш отићи одавде и оговарати нас. - И не прими га првог дана, ни другог, све тако до седмог. Макарије трпљаше постећи се. А седмог дана рече архимандриту: Прими ме, аво. He будем ли постио и радио све што братија радс, онда нареди да ме отерају из манастира.
Свети Пахомије обавести о њему братију, да га приме. A братије беше хиљаду и четири стотине. И би примљен Макарије у тај манастир. После кратког времена настаде Часни Пост. И виде старац да сваки од братије пости према својим моћима. Јер неки узимаше храну увече, неки сваког другог дана, а неки по пет дана ништа не јеђаше, неки пак стајаше по сву ноћ молећи се а дању сеђаше радећи. Макарије покваси палмове гранчице, стаде у једном углу, и целог Часног Поста све до Ускрса не окуси хлеба ни воде. Само је у недељне дане узимао помало врло опорог лишћа од сировог купуса. И то је чинио да би други видели како једе, и да се не би погордио. А стојећи у углу, непрестано је плео котарице, и не одмори се од посла, нити седе, нити леже. Ако би пак ради неке потребе и одлазио са свога места опет се брзо враћао, и продужавао стајати, не отварајући уста, нити разговарајући с ким, него ћутке срцем својим твораше молитве Богу.
Када то видеше подвижници тог манастира, расрдише се на свога аву, и рекоше: Одакле си довео к нама бестелесног човека на срамоту нашу? Или њега отерај одавде, или ћемо ми отићи. - Чувши то од братије, преподобни Пахомије испита и разазнаде његов подвижнички живот, па се мољаше Богу да му открије ко је тај човек. И би му откривено, да је то Макарије. Тада преподобни Пахомије узе за руку пренодобног Макарија, уведе га у цркву, и загрливши га с љубављу, рече: Добро дошао, чесни оче! Ти си Макарије, а сакрио си то од мене. Ја одавно слушам о теби, и желео сам да те видим. Благодарим ти што си моју децу научио смирењу, да се не понесу умом, гордећи се због својих постова и подвига. Много си нам користио. - Сазнадоше о томе и сва братија, и стекавши се к њему, с љубављу га целиваху и мољаху да се моли за њих. Затим пожелевши свима мир, преподобни Макарије се врати у своју келију.
Овај бестрасни човек исприча о себи и ово: Једном зажелех да ум свој држим тако, да ништа земаљско не помишља, него да сав буде непрестано у Богу и да се ни за тренутак не одваја од Њега. И одредих да то богомислије траје пет дана. И пошто затворих двориште своје и келију, да ми нико не би долазио и да ни с ким не бих разговарао, почех са богомислијем од понедеоника. И уму своме заповедих, говорећи: Пази, да не силазиш с неба; имаш Анђеле, Арханђеле, и све Небеске Силе, Херувиме, Серафиме и њиховог Творца, Бога. Тамо дакле буди! и не силази у поднебесје, да не би упао у земне помисли. - И када два дана и две ноћи тако стајах, сав ум уперивши горе, ја толико раздражих ђавола, да се он сав у пламен огњени претвори, и сажеже све што беше у мојој келији. А и рогоза на којој стајах беше у пламену, и изгледало ми је да ћу и сам сав изгорети. Уплаших се, и трећег дана одустадох од своје намере. He могући више да ум држим нерасејаним, ја се спустих к помислима земним, - тако је Бог хтео, - да ми се то не би уписало у гордоумље.
О овом преподобном епископ Паладије казује и ово: Када једном дођох к њему, затекох пред његовом келијом једног сеоског свештеника чију главу рак беше толико разјео, да су му се одпозади могла видети уста. Он беше дошао преподобном Макарију ради исцељења, али га светитељ не припусти к себи, нити хтеде да разговара с њим. Ја молих светитеља, говорећи: Смилуј се на оног јадника, или му бар одговори. А блажени ми рече: He заслужује исцељење, јер му је ова казна од Господа. Ако пак жели да се исцели, саветуј му да отсада престане свештенодејствовати. Ја упитах светитеља: Зашто? А он одговори: Учинио је прељубу, па је свету литургију служио, и због тога је кажњен. А ако се узбоји Бога, и престане ca оним што је без страха чинио, исцелиће га Бог. - Ја, вели Паладије, обавестих о томе свештеника, и он ми се закле да више неће свештенодејствовати. Тада га позва преподобни Макарије, и упита га: Верујеш ли да има Бога, од кога се ништа не може сакрити? Свештеник одговори: Да, оче, верујем. И молим ти се, помоли се Богу за мене грешног. Макарије му рече: Ниси могао да се сакријеш од Бога. Он одговори: Нисам могао. Рече му Макарије: Ако сазнајеш свој грех, и увиђаш Божју казну која те је постигла због њега, онда се отсада поправи. - Тада свештеник исповеди свој грех, и обећа да више неће грешити, нити свештенодејствовати, него ће бити прост мирјанин. Онда светитељ метну руке на њега, и помоли се Богу за њега. И за неколико дана он се исцели од рака, и коса му на глави израсте, и врати се здрав дому свом, славећи Бога и благодарећи великом Макарију.
Свети Макарије имађаше своје келије по разним местима: једну у Скиту који се налазио у унутрашњости пустиње, другу у Либији, трећу у месту званом Келије, а четврту на Нитријској Гори. Од њих ниједна није имала прозора. Часни Пост је проводио у њима седећи у мраку. Једна је од њих била тако тесна, да није могао испружити ноге; друга је била пространија, и у њој је примао посетиоце и разговарао с њима. Исцелио је безброј болесника, који су патили од нечистих духова. Паладије спомиње неку девојку племићског рода, из Солуна, која је много година била узета, па је донели преподобном Макарију. Двадесет дана помазујући је светим јелејем и молећи се за њу, преподобни је исцели од болести, и здраву је испрати у њен град. А она, пошто се исцели, много милостиње раздаде манастирима. - Доведоше преподобноме и једног суманутог дечка. И он, ставивши своју десну руку на дечакову главу, а леву - на дечаково срце, мољаше се Богу. А дечко беше сав отекао, као неки мехур надувен. И када тај дечко изненада повика, удари вода из њега на све отворе, и његово се тело поврати на своју меру, као што је било раније. И пошто преподобни помаза дечка светим јелејем и покропи светом водом, даде га оцу његовом. А дечку нареди да четрдесет дана не једе меса и не пије вина. И тако га сатвори здрава.
Једно време стадоше преподобнога нападати сујетне помисли, вукући га из келије и потстичући га да са добром намером и оправданим разлогом отпутује у Рим, да тамо исцељује болесне. Јер у њему силно дејствоваше благодат против нечистих духова. He подајући се дуго тим помислима, он се мучаше борећи се с њима. Тада паде на праг своје келије, испружи ноге преко прага, и рече демонима славољубља: "Теглите ме, вуците ме, о демони, ако можете! Ја ногама својим поћи нећу!" - И пошто је дуго лежао све до увече, он устаде. Али исте помисли опет нападаху на њега. Тада блажени узе велики кош, напуни га песком, напрти себи на леђа, и тако хођаше по пустињи. Срете га Теосевије Козмитор, родом из Антиохије, и рече му: Што то носиш, оче? Дај ми то бреме немој да се мучиш! А он му одговори: Мучим онога који мене мучи, јер кад је незапослен и на досугу, зове ме да странствујем. - И тако преподобни, пошто је дуго мучио себе, поврати се у келију уморан телом, али победивши помисли.
Блажени Пафнутије, ученик његов прича о њему ово: Једном приликом свети Макарије сеђаше у своме дворишту. Утом наиђе хијена, носећи своје штене, које беше слепо, донесе га светитељу, и спусти пред ноге његове. Светитељ узе у руке то штене, пљуну му у очи, и помоли се Богу, и штене одмах прогледа. А мајка га узе и отиде. Но сутрадан опет дође блаженом та иста хијена, носећи велику овчију кожу. Када светитељ угледа кожу, рече хијени: Откуда ти та кожа? Сигурно си нечију овцу појела. Ја нећу примити оно што је од неправде. - А хијена саже главу и, клекнувши крај светитељевих ногу, спусти кожу. A он joj говораше: Рекох ти да нећу примити, док ми се не закунеш, да више нећеш сиротињи наносити штете једући им овце. Хијена приклони главу своју, очигледно усвајајући светитељеве речи и потчињавајући им се. Тада светитељ прими кожу од хијене. И касније поклони је светој Меланији Римљанки, која је посећивала свете оце у тој пустињи. И прозваше ону кожу: хијенин поклон. Но код људи који су себе распели свету чудесно је то што звер, којој је учињено добро у славу Божју и у част светитеља његових, разумеде то, и донесе поклон блаженоме. Јер Онај који укроти лавове пророку Данилу, Он и оној хијени даде разум да схвати учињено добро и научи је благодарности.
О овом светом Макарију прича се да од крштења свог па све до кончине своје никада није пљунуо на земљу. А крстио се у својој четрдесетој години, и после крштења проживео шездесет година у трудовима и подвизима монашког живота. Гореспоменути Паладије дође једном овом преподобном Макарију, смућен помислима и мрзовољом, и упита их: Шта да радим, аво Макарије, јер ме узнемиравају помисли, говорећи ми: Ти овде ништа не радиш; иди одавде! Одговори му свети отац Макарије: Говори и ти својим помислима: Чувам ове зидове Христа ради.
Овоме Паладију преподобни Макарије ради духовне користи каза за преподобног Марка, да је причешће божанских Тајана добијао из руку анђелских. To је својим очима видео свети Макарије, када је, служећи свету литургију, причешћивао братију. Никада нисам, рече, ја дао божанске Тајне Марку Подвижнику, већ му је Анђео из олтара невидљиво давао, a ja сам видео само прсте руке која му је давала. Тај преподобни Марко, у младости својој, знао је напамет Стари и Нови Завет. А био је веома кротак и уздржљив. Једнога дана, прича свети Макарије, пошто бејах доколан у својој келији, отидох к њему. Он беше већ остарео. И седох крај врата његове келије; сматрао сам га за нешто више од човека, што он стварно и беше; и прислушкивах (јер тада бејах још прост и неук) шта старац говори или ради. А он, налазећи се унутра сам, бораше се са собом и са ђаволом. Било му је већ сто година, и зуби су му били већ поиспадали. И говораше сам себи: Шта још хоћеш, зли старче? Ето, већ си и вино пио, и уље јео. Шта још желиш, прождрљивче, робе стомаку у старости? - А ђаволу говораше: Иди од мене, ђаволе; остарео си са мном у борби. Наложио си ми попуштање телу: удесио си да пијем вино и једем уље; начинио си ме сластољупцем; и да ли ти још нешто дугујем? У мене нећеш наћи ништа што би могао отети. Вуци се од мене, непријатељу људски! - To свети Макарије исприча Паладију, који и записа ово.
Руфин презвитер додаје житију овог преподобног Макарија Александријског и ово: Једне ноћи закуца ђаво на врата Макаријеве келије и рече: Устани, аво Макарије, и хајдмо у цркву на молитву! - А он, пун благодати Божје, познаде замку ђавољу, и одговори: Лажове и ненависниче добра, какву ти заједницу и дружбу имаш са сабором Светих? Баво рече: Зар не знаш, Макарије, да без нас не бива ниједна црквена молитва, ниједан скуп монаха? Хајде дакле, и видећеш дела наша. Старац одговори: Нека ти запрети Господ, демоне нечисти! - И припаде на молитву, молећи Господа да му открије да ли је истина то чиме се ђаво хвали. И кад настаде време за поноћну молитву, отиде у цркву, и опет се мољаше у себи Богу да му открије и покаже да ли је истина оно што ђаво каже. И гле, угледа по целој цркви, као неке мале дечаке, црне ђаволе, како брзо јуре на све стране, као да лете. А обичај беше тамо да сва братија седе, док један чита псалме, остали слушају. И свакоме брату прикучиваху се они мали ћаволи, и потсмеваху се. И ако би некоме са два прста додирнули очи, тај би одмах задремао; а ако би коме ставили прст на уста, тај би одмах почео зевати. Пред некима пак хођаху у женским обличјима; а пред другима нешто зидаху, или нешто ношаху или друге разне ствари чињаху. И што год би ђаволи, потсмевајући се пред неким, сликали, то би он помислио у срцу свом. Од неких монаха, чим би ђаволи почели изводити пред њима своје враголије, одмах су били силом неком отерани и безобзирно су бежали; и ђаволи се више нису усуђивали нити да стану пред њих нити да прођу поред њих. А слабијој братији, који нису обраћали пажњу на молитву, ђаволи су висили о врату и седели на раменима, ругајући им се.
Видећи то, преподобни Макарије тешко уздахну и, заплакавши, рече Богу: Погледај, Господе, и види! устани, Боже, и нека се разбегну непријатељи Твоји, и нека беже од лица Твога, јер се душа наша испуни срама. - После отпуста, ава Макарије позиваше к себи сваког брата посебно, и испитиваше свакога какве је помисли имао за време молитве у цркви. И сваки му исповеди помисли своје, и очигледно беше да свачије помисли беху о ономе што ђаволи сликаху пред њим подсмевајући се.
Другу, још страшнију ствар, казиваше исти преподобни Макарије. У време, када братија приступаху Божанским Тајнама, и пружаху руке своје да приме Тело Христово (у то се време још нису причешћивали лажицом, већ су Тело Христово примали у руке, као данас анафору, а Крв су пили из Чаше), тада виде преподобни да ђаволи некима од братије живо угљевље у руке стављаху, а Тело Христово, давано руком свештениковом, враћаше се назад у олтар. А који беху достојни светог Причешћа, од њих ђаволи далеко бегаху, а Анђео Господњи стајаше са свештеником на олтарским вратима, и са свештениковом руком пружаше своју руку при раздавању Божанских Тајни. Тако преподобни Макарије, прозорљив, видео је достојне и недостојне, и распознавао је помисли људске које су им долазиле од слика које су им ђаволи стварали.
Многе друге ствари причао је братији овај преподобни отац ради њихове духовне користи; лењивце је исправљао, и чудеса разна чинио. Отишао је ка Господу када је претурио сто година, 393 год. А сада у бесконачном животу са другим преподобним оцима слави Оца и Сина Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме и од нас грешних нека је слава, част и поклоњење вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЕВФРАСИЈЕ

Света Евфрасија беше из града Никомидије, од рода знаменита, у време цара Максимијана[8]. Бејаше лицем лепа и по нарави добра, и верна слушкиња Господа Христа. Идолопоклоници је ухватише, и примораваху је да принесе жртву демонима. Пошто она не хтеде, тукоше је страховито. Али она све мушкм поднесе. Тада је предадоше једном свирепом човеку, да је обешчести. Он је узе и одведе дому свом. А она се душом својим непрестано мољаше светом Пречистом Женику свом, Христу Господу, да јој сачува девственост. И када се погани човек онај затвори с њом у ложници, светитељка га замоли да је за неко време не дира, обећавајући му неко биље, које, ако буде носио при себи, никакво му непријатељско оружје неће моћи наудити. И рече му за себе да је мађионичарка. Али он јој одговори: Касније ћеш ми дати то биље. Но мудра девица му рече: To ce биље не показује удатој жени, већ само неудатој девојци. Јер ако га чиста девојка не пронађе и не преда, оно уопште не дејствује. - И попусти свирепи човек, док му она не пронађе то биље.
Светитељка оде у башту, набра неко биље које тамо нађе, и показа му. А он је упита: Како ћу се осведочити да је истина то што кажеш? - Она стави то биље на свој врат, и рече му: Узми оштар мач, замахни силно обема рукама и удари ме по врату што јаче можеш, па ћеш се из тога уверити да ме мач твој неће ни најмање повредити. - Он поверова њеним речима, донесе мач, подиже га над главом свете девице, замахну силно, спусти га на њен врат и - отсече чесну главу њену. А он тек онда схвати да га је светитељка изиграла. И шкргуташе зубима. Али, шта му је то користило? Мудра дева већ оде неоскврнављена женику свом Христу, оставивши диван пример целомудрености своје, јер је више волела умрети него девичанство своје изгубити.
Света Евфрасија пострада 303 године.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АРСЕНИЈА архиепископа Крфског

Свети Арсеније, архиепископ Крфски[9], родио ce y Палестини од благочестивих родитеља. Од младости он посвети себе на службу Богу и прими монашки постриг. Водећи строг подвижнички живот, он се при томе одликоваше високим образовањем. Када достиже зрео узраст, он доби свештенички чин, а после неког времена би рукоположен за архиепископа Крфског. У својству архиепископа он се прослави мудрошћу, учитељством[10] и многократним заузимањем за невине пред властима. Чак је и у својој старости путовао у Цариград да посредује за своју паству, којој је претио неправедни гнев цара Константина Профирородног[11]. При повратку из Цариграда, свети Арсеније се разболе у Коринту, и у миру предаде дух свој Богу, крајем деветога века.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МЕЛЕТИЈА ГАЛИСИОТА Исповедника

Беше родом из села Теодота на обали Црног мора, од родитеља Георгија и Марије, благочестивих и милостивих. На крштењу доби име Михаил, а касније кад се замонаши би назван Мелетије. По завршеној школи крене једне зиме, по промислу Божјем, у Јерусалим да се поклони Светим Местима, а одатле на Синај где постане монах. Пропутовавши још нека друга места он најзад дође на гopy Галисионску у Малој Азији где беше манастир основао свети Лазар Галисиот. Ту се подвизаваше у послушању, смирењу и ноћном бдењу, и би удостојен виђења божанске светлости и јављања самога Господа Христа. У то време латинофил цар Михаил VIII Палеолог (од 1259-1282) настојаше да Православну Цркву поунијати и потчини римском папи, у чему му помагаше њиме постављени латиномислећи патријарх Јован Век. Тада свети Мелетије дође у Цариград са преподобним Галактионом, саподвижником својим, и јавно пред Царем изјаве да ће они да бране Православље до смрти и нипошто неће пристати на латинску јерес, која је унапред већ осуђена од Светих Отаца. Цар то схвати као увреду њему и затвори их, а затим их посла на тамновање на острво Скирос. После неколико година цар их понова доведе к себи и стављаше их на разне муке, да би их само придобио за латинску јерес. Но преподобни не отступаху од исповедања Православне вере о Духу Светом и о осталим истинитим догматима. Утом умре овај неправославни цар, и за цара дође православни цар Андроник II Палеолог (1282-1328), који ослободи ове преподобне исповеднике Православља из тамнице. Ускоро затим свети Мелетије се упокоји мирно у Господу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНТОНИЈА СТОЛПНИКА

Ученик светог Јована Зедазнијског[12]; заједно са својим учитељем трудио се, ширећи и утврђујући веру Христову у Грузији. На гори Марткоби, близу Тифлиса, он основао манастир. Последњих 15 година свога живота преподобни Антоније провео је на стубу, због чега је и назван столпником Иверске Цркве. Мирно се упокојио у шестом столећу, и сахрањен у цркви свога манастира. Свете мошти његове чудотворне - извор су разноврсних исцељења.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКАРИЈА ПЕЧЕРСКОГ

Кијево - печерски подвижник; преставио се мирно у дванаестом веку. Свете мошти његове почивају у пештерама Антонијевим у Кијеву.

СИОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КОЗМЕ ХРИСОСТОМАТА

Био монах у манастиру Св. Хризостома (Златоуста) на Кипру, због чега се и зове "Хрисостоматос" (Χρυσοστόмατοζ). У преподобности проживео свој подвижнички живот и зато се прославља у свом манастиру.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАРКА ЕФЕСКОГ Исповедника Православља[13]

Љубав Божја према нашем грешном роду људском особито се показује у томе што Премудрост Божја у сваком роду и нараштају налази међу нама недостојнима достојне служитеље и пријатеље своје: Пророке, Апостоле, Светитеље, Исповеднике и Мученике, и кроз њих брани и очувава веру Еванђелску и Православну, ту једину животворну и спасоносну Истину Божју, којом се род људски може спасавати; и стварно се спасава у сваком времену и нараштају. О томе нам говори премудри Соломон овако: "Премудрост Божја све обнавља и, прелазећи из нараштаја у нараштај у свете душе, она припрема пријатеље Божје и пророке. Јер Бог никога не љуби тако, као онога који живи с премудрошћу" (Прем. Сол. 7, 27-28). Таквих пријатеља Божјих, кроз које нас Бог поучава и спасава у тешка времена, испуњена је сва историја народа Божјег од Аврама и Мојсија до светих Апостола и светих Отаца, и до данас. Свети Григорије Ниски, у похвалном слову своме брату св. Василију Великом, том изабраном од Премудрости пријатељу Божјем и спасиоцу Православне Цркве у тешким временима у којима је живео, говори такође о томе овако: "Бог, који све и сва зна још пре постанка њихова, као што вели пророк (Дап. 13, 42), и предухитрује злобу ђавољу која се протеже заједно са људским нараштајима. Он сам припрема и даје и одговарајућег способног лекара за зло и болести сваког нараштаја; да не би, због недостатка исцелитеља и исправитеља, болест код људи остала неисцељена, и тако потпуно овладала родом људским". Такав управо богомудри и богодани лекар и спасилац народа и Цркве Православне у новија времена ове тешке историје беше и светитељ и пријатељ Божји - Марко, Митрополит Ефески, кога зато с правом његов брат Јован Евгеник назива "новим Василијем Великим" и "Новим Богословом". Овај његов брат Јован, који беше ђакон Велике Цркве Св. Софије у Цариграду, написа службу и житије овога Светог Марка, које ћемо ми овде даље изложити.
Свети отац наш Марко, велики светилник који осветљава наш живот у свету, и храбри поборник Цркве Христове, и опште сунце целе васељене, роди нам се и засија у великом царском граду Константиновом, Цариграду, у коме и одрасте и школова се, и у коме на крају, при пресељењу своме на небо, остави своје свето тело. Роди се овај светитељ лета Господњег 1391, у племенитом роду Евгеника. Отац му се звао Георгије, и беше ђакон и сакеларије Велике Цркве Св. Софије, и истовремено учитељ и руководитељ у школи при Св. Софији, у којој су се школовали многи младићи са свих страна царства. Мајка му се звала Марија, и беше кћи честитог и богољубивог лекара Луке, који име божанског лекара и еванђелиста Луке ничим није осрамотио, јер бејаше веома побожан и честит. Обострано порекло Маркових родитеља беше дакле из давнина украшено сваким благородством и богатством и светским сјајем, но ништа мање и богопоштовањем.
Када им се дете роди и препороди благодаћу Духа Светог, то јест светим крштењем, родитељи му дадоше име Мануил, јер је требало да то дете не добије неко друго име, него као достојно доби оно право име Господа Исуса - Емануил, јер је преко овог светитеља, у ова последња времена, с нама присутан Бог и Благочешће (Εύσέδεια = Православље) и светоотачка предана вера (πατροπαράδοτοζ πίστιζ). Учитељ и васпитач младог Мануила и у благочешћу и у наукама реторике и математике беше његов отац, кога ће ускоро он сам превазићи и мудрошћу и врлином. И управо је он превазишао оца за толико, за колико је отац му превазилазио остале људе. Тако је отац овога детета доживео оно што сви оци желе да доживе: да их превазиђу њихова сопствена деца. Када је малом Мануилу било 13 година умре му отац, но он не прекину учење, него отиде да се учи код још способнијих учитеља и то на дуже време и са још већим трудом. Најпре му је био учитељ и старатељ Јован Хортазменос, који ускоро постаде митрополит Силивријски са именом Игњатије, и који беше човек врло образован и добродетељан. Осим митрополита Игњатија он имађаше још и друге учитеље, међу којима и философа Георгија Гемиста Плитона, и такође познатог Јосифа Вријенија, једног од ученика св. Григорија Паламе. У изучавању наука Мануил се одликовао марљивошћу и брзим напредовањем; но исто тако он беше скромног понашања и смирен, пазећи и на свој начин одевања и на кораке, погледе и говор свој. Није прошло много времена а он је својом даровитошћу и марљивим трудом убрзо превазишао у риторској науци и у философији и логици не само све ученике, него и саме учитеље, тако да су му се сви дивили, па чак и сам цар.
По завршетку школе сам цар Манојло[14] призвао га је к себи и учинио га не само својим пријатељем, него и учитељем у многим стварима, и особито у књигама. Мануил је тако стекао назив ритора и постао учитељ и васпитач у школи, којом је раније руководио његов отац. Овде је он учио наукама и Светом Писму многе младе ученике, као што је то раније чинио и његов отац. Међу његовим ученицима у то време беше и Георгије Схоларије, потоњи патријарх Цариградски. Мануил се са сваким трудољубљем трудио у тој патријаршијској школи, но с друге стране он никада није изостајао са свакодневних свештених богослужења у Великој Цркви и то у току целе године, и лети и зими, тако да га је било могуће видети где још у свету пре монаштва проводи монашки начин живота. Он беше сав богоносац, и просветљен, и беше истински философ још од самог детињства. У свеноћним бдењима и стражењима над собом он је изучавао књиге старих мудрих људи и слагао то знање у себи, a y исто време није изостављао ништа из Божанског Писма и из Свештених Учитеља и Отаца Цркве а да то не изучи са тачношћу и савршено. Живећи још у граду, он је превазишао пустињске отшелнике, јер је чистоту и целомудрије и смрт Христову узео на себе, горећи сав љубављу према Христу, која га ни до саме смрти није напуштала. Није се заносио сујетом и светском славом, нити му је душа била привезана за нешто земаљско, или за неки успех и каријеру.
Када напуни 25 година (око 1418 г.), он не могаше више обуздавати у себи жељу за светом схимом монашком. Зато напусти све житејско и, попут великих древних отаца, великодушно раздаде све своје имање сиромасима. Затим смирено узе на себе благи јарам Господњи, који је од детињства желео и лако бреме крста, заволевши пустињаштво, које су волели и Илија и Јован и сви њихови следбеници. Јер пустињаштво и усамљеност мајка су безмолвија (ήσυχίαζ), мајка усамљеничког подвижничког тиховања, и унутрашње сталожености, и мира, и спокојства, и усхођења ка Богу и приближења Њему. За место усамљеништва он изабра једно од острва у Мраморном Мору, између Цариграда и Никомидије, звано Антигона (близу Халке), јер та острва беху тада украшена богоносним мужевима и подвижницима. Овде он изабра себи за духовног оца неког особито врлинског подвижника, дивног и чудесног старца Симеона, који га ускоро и постриже за монаха давши му име Марко. Овај искусни старац упути младог монаха у подвиге и врлине монашког живљења, а особито у духовни подвиг духовног и молитвеног созерцања, којим је недавно тако сјајно таворски заблистало атонско монаштво на челу са св. Григоријем Паламом, кога је свети Марко необично поштовао и славио.
Својим одласком у монаштво Мануил је иза себе оставио неутешну жалост сродницима и блиским пријатељима, а такође и самом цару, који га је волео и требао његову мудрост и знање. Ожалошћени су били и великаши, и клирици, и његови млади ученици и уопште сви у отаџбини, јер су његов одлазак из света сматрали за опште осиромашење и губитак многих добара. Уз то ни њихове посете монах Марко није примао, пошто је, живећи у молитвеном тиховању, избегавао да се виђа са било којим од сродника и познаника. У то време на острво Антигону дође код истог старца и ступи у послушање Марков школски друг Доротеј, син сакелара Велике Цркве Валсамона, човек украшен знањем и васпитањем и нарави веома благородне. Њих двојица беху познаници још од детињства и беху дали један другоме реч да ће бити заједно монаси. Доротеј је већ био остварио свој циљ, јер је живео као монах једно време у Јерусалиму и на гори Божјој Синају, но сада се оба њих састадоше на овом острву и живљаху код једног истог оца и наставника. На том острву у самоћи проживе свети Марко око 2 године са великом духовном радошћу у подвизима. Но ова свештена заједница не могаше дуго остати у овој усамљености и тишини, јер пре но што се напунише две године, a пo зависти непријатеља и по општој злој несрећи народа или, боље рећи, због тадашње неразумностн и безвољности које су усталасале и потресле сву твар, a особито због наиласка нове агарјанске звери, - светитељ мораде напустити то место и преселити се у Цариград. Огромна турска војска беше заузела сву малоазиску област Витиније и дошла до Босфора, тако да је била велика опасност за житеље ових такозваних Принчевих острва, због чега је и овај светитељ са својим духовним оцем и наставником морао прећи из самоће у град у чувени Мангански манастир св. Георгија, где је продужио свој тихи молитвено - подвижнички живот.
Живљењу преподобног Марка у овом манастиру ко ће се достојно надивити, и то: његовој крајњој суровости у подвизима (σκληραγωγία), у посту, у бдењу и свеноћном стајању, у борби са невидљивим противницима и у победи над њима. Јер он говораше често да се Богу ничим не угађа тако као злопаћењем. Овде је светитељ упражњавао сваку врсту врлине, да би се преко врлина добро уздигао у созерцање, у свештена просветљења (ίερούζ φωτισмούζ) и божанска обасјања (θείαζ ελλάмψειζ), што се заиста с њим и десило. Тако је он постао сав честит и боголик (όλοζ θεοειδήζ). Јер ко је други икада више уризничио у себи ону свештену четворицу духовних елемената општих врлина, које сачињавају и укратавају разумну душу, избегнувши при томе крајности и с једне и с друге стране? А те врлине су: постојаност и достојанственост храбрости, искреност праведности, смерност целомудрености и савршенство разборитости. Или, ко је икада већма од њега гњев окретао једино против греха и против духовног змаја, а хтење потпуно управљао ка Богу и ка добру? Или, ко је чедност, девственост, ствар натприродну и равноанђелску, већма желео из детињства од њега, и стекао је себи за пријатељицу и сажитељницу кроз цео живот? А он је управо то успео: да честим старањем постигне девственост чак и у самим покретима ума, као неко невештаствено и бестелесно биће. Зато је он у ово време подвизавања имао чист ум, просвећиван још и Божанским Писмима и делима светих Отаца, те је тако, просветљен божанским обасјањима, многе богонадахнуте књиге написао[15]. Овде је у овом манастиру свети Марко био посвећен у чин јеромонаха. - Тајну свештенства он је примио са крајњим смирењем и побожношћу, и то на молбе и наваљивања многих. Када је затим приносио Богу бескрвну жртву свете Евхаристије, свима који су га гледали чинио се сав као ван себе, сав просветљен (πεφωτισмένοζ), сав као да путује негде, свештенодејствујући Богу као неки анђео у телу.
Но ма колико да су били велики и славни досадашњи подвизи светога, од сада почињу још већи и славнији подвизи његови и храбре борбе и светле победе овог преславног борца. Јер у ово време бедном и јадном народу православном предстојало је да, са другим залима и недаћама, претрпи још и несрећу црквену, тојест ону лукаву замишљену и зло склопљену унију с Латинима. Јер у ово време цар Јован VIII[16] помисли да ће помоћи своме угроженом од Турака царству тиме што ће склапањем уније са Римом добити од папе римског помоћ, и зато поче да се припрема и да изабира најбоље учене људе свуда по великоме граду. Тада одмах би назначен овај свети Марко за митрополита Ефеског, но он се тога избора прихвати тек после многих умољавања и нагоњења, и то, како сам он каже, једино из послушања Цркви у овим тешким временима. Ово би 1437. године. Тако онај, који је стајао изнад свих почасти, постаде велики архијереј Великог и Првог Архијереја, и ревносни пастир Пастиреначелника Христа. Од тада он се показа свима као нови Велики Василије, и сви га тако називаху.
У групи епископа, клирика и лаика, који бише одређени да иду у Италију (а међу којима беху и учени Висарион Никејски и философ Гемист Плитон и други), свети Марко, сада већ митрополит Ефески, би назначен испред свих других за егзарха сабора источних отаца, а уз то још он би одређен да замењује патријарха Александријског и патријарха Јерусалимског, а и патријарха Антиохиског. Пред полазак за Италију рекоше светом Марку као егзарху сабора источни архијереји: "Старај се да покажеш и племениту храброст коју имаш за наше благочестиве догмате, и ученост (λογιότητα) коју си, помоћу Божјом, стекао кроз учење и брижљиво старање". И заиста, свети Марко се показао у Италији као храбри и непобедиви лав, или као мач оштар с обе стране, који сасеца сваки лажни и зли кукољ из чисте пшенице свештених догмата Цркве, или још као громогласна богонадахнута труба правилног богословља и неотступни бранилац одредби и догмата светих Отаца и Васељенских Сабора.
На сабор у Италију кренуо је и сам цар Јован Палеолог са царским Синклитом, a c њим и стари Патријарх Јосиф са малим бројем епископа и малим бројем клира свога. Крајем 1437. године кренуше они морским путем и стигоше у Венецију а затим у Ферару у пролеће 1438. године. Када пaпa Евгеније отвори сабор у Ферари, прва реч би поверена светоме Марку. Он тада отвори светоотачка своја уста и кратко и јасно рече папи и осталим западним епископима и богословима: Треба да буде мира и љубави у Цркви, но до раздељења је дошло зато што је латинска Црква отступила од Православне Цркве и Православне вере, измисливши неке своје догмате, туђе Апостолима и св. Оцима. Ето то и јесте нарушење мира и љубави и јединства. "Зашто, говораше папи и Латинима свети Марко, окривљујемо Оце, када противно њиховим заједничким предањима различито мислимо и говоримо? Зашто сте њихову веру прогласили непотпуном, и уводите вашу - тобож савршенију? Зашто, противно Еванђељу које смо примили, проповедате друго Еванђеље? Некада смо ми у потпуности говорили једно исто, и међу нама није било раскола, и тада смо ми, обе стране, били сагласни са Оцима; сада пак, када већ не говоримо и не верујемо једно, како можемо бити заједно? Ми православни и сада говоримо и верујемо оно исто што и раније, и сагласни смо како сами са собом тако и са Оцима и нашим и вашим, ако вам је жеља да признате истину. Ви пак, увевши новине у веру, показујете самим тим да сте несагласни пре свега сами са собом, затим са заједничким светим Оцима и, на крају, ca нама. И зашто да се не вратите на ону добру сагласност која ће вас показати да једно исповедате и у односу према самима себи и према нама и према светим Оцима, и тада ће нестати раскола, и сабраће се раздељени, и учиниће се свако добро?"
Ове речи светог Марка беху речи истините љубави. Оне нису одбијале потребу сједињења, само су истицале да се најпре имају одбацити јеретичке заблуде римске и онда тек може доћи до сједињења у Истини Божјој, и вери Православној. Али гордима и духовно глувима ове речи изгледаху као осионост светог Марка, јер њима не беше стало до Истине и до вере апостолске и светоотачке.
To ce видело већ при првим богословским разговорима у Ферари, где је реч била о погрешном латинском учењу о загробном стању душа умрлих, које се душе, по њиховом учењу, тобож саме тамо очишћују и искупљују огњем, док Православни говораху да се душе спасавају само благодаћу Божјом по молитвама и литургијама свете Цркве на земљи.
После тих првих разговора свети Марко је увидео да римским схоластичарима и голим препирачима није стало до Истине, него они гледају ко ће дуже говорити и надговорити другога, без обзира на логику истине и на свето Предање Отаца, и зато је био решио да се већ тада врати натраг. Но под притиском цара, и по лукавој политици папе, сабор се настави и ускоро би пренет дубље у Италију, у град Флорентију. У даљим разговорима и расправљањима са римским богословима свети Марко је доказивао њима сву неоснованост латинског додавања речи Символу вере по којој би Дух Свети тобоже исходио и од Сина (Filioque). У овим првим расправљањима светог су Марка подржавали и Висарион Никејски и Исидор Кијевски, но они брзо узеше на себе улогу издајника Православља, и напустише светог Марка. Од тога се светитељ ни мало не уплаши, него попут Максима Исповедника и Григорија Богослова, он у прах развејаваше сва латинска јеретичка учења о луху Светом, о Божјој суштини, о папском првенству, о светој Евхаристији, и о осталим догматима. Свети Марко нипошто није допуштао да се од било кога мењају свете одлуке светих и Васељенских Сабора и богонадахнуто учење светих Отаца Цркве. Он је силним и јасним гласом својим и светоотачком благодатном логиком као паучину кидао и разбијао све софистичке заплете и силогизме латинске и схоластичке, и разобличавао сва њихова лукава и подла подметања и извртања. Јер он је изванредно добро познавао Свете Оце, које су латини извртали и фалсификовали, и није дозвољавао да празна схоластика и сува дијалектика изврћу и упропашћују свете догмате Светих Апостола и Отаца и Сабора. У православном учењу и догматима, а особито у догмату о исхођењу Духа Светог само од Оца, свети Марко је почињао од самог Првог Богослова и Вође (Καθηγούмενοζ) свих благослова, тојест од самог Бога Логоса који је јасно рекао: "Послаћу вам Утешитеља од Оца, Духа истине који од Оца исходи" (Јн. 15, 26). Затим је он на основу Светих Отаца доказивао Латинима у какве су јереси запали мењајући Символ вере Никејског и Цариградског I и II Васељенског Сабора и учећи погрешно о Светом Духу и о нетварним Енергијама Божјим. Синови лажи (οί τοϋ ψεύδουζ υίοί), они нису хтели послушати глас Истине, него су остали у својој јереси и својој гордости. За време препирања о вери између светог Марка и Латина, неки римокатолички монаси, који беху присутни и слушаху ту дискусију, гласно повикаше на сабору: "Грци поседују истину вере и сачували су праве догмате".
Недостало би нам времена ако бисмо хтели све подвиге светога Марка изложити. Јер он и глад трпљаше, и ругања и потсмевања од Латина и од издајица православних. Но њега све то, као и присиљавање царево и лукавост папина, не могаху поколебати у вери Отаца Православне Цркве. Он не прихваташе нечовечно и нехришћанско уцењивање Православних - које чињаше пaпa својим лажним обећањима односно помоћи, потребној цару ради спасења царства од Турака. Још мање прихваташе свети Марко да се о истинама вере одлучује гласањем. И то не само због тога што Православни беху дошли у малом броју, него пре свега због тога што се Истина Божја не мери бројем и количином гласова, него Еванђељем, Апостолима, Оцима и Саборима. А ту Латини не могаху одолети светом Марку. Када увидеше и цар и пaпa, и још неке издајице Православља око цара, којима је пaпa обећавао кардиналске чинове ако прихвате латинску веру, они онда одлучише да упркос противљења светог Марка и Антонија Ираклијског и још два епископа, склопе неку унију са папом, ма и по цену издаје Православне вере. Тада свети Марко изложи писмено своје православно исповедање вере да би тако Православље остало непобеђено и он оправдан пред Црквом и историјом, на посрамљење свих издајица око њега. За ове издајице Православља, међу којима предњачаше Висарион Никејски, говораше свети Марко бранећи православно учење о Духу Светом: "Ми православни заједно са св. Дамаскином и свима Оцима, не говоримо да је Дух Свети од Сина (него од Оца), а они заједно са Латинима говоре да Дух јесте од Сина. И ми са божанственим Дионисијем Ареопагитом говоримо да је Отац једини извор надсуштаственог Божанства, а они са Латинима говоре да је и Син - извор Св. Духа, искључујући тиме Духа из Божанства. И ми, са Григоријем Богословом разликујемо Оца и Сина узрочношћу (тј. својством бити узрочником), а они са латинима сједињују их и смешују у једно том узрочношћу И ми са светим Максимом и ондашњим римљанима и западним Оцима не чинимо Сина узрочником Духа, а они Га у својој одлуци о унији називају по грчки узроком, a пo латински начелом Духа. И ми, са философом и мучеником Јустином, говоримо као што је Син од Оца, тако је и Дух од Оца, а они са Латинима говоре да је Син од Оца непосредно, а Дух - посредно (и тиме понижују Духа Светог). И ми са Дамаскином и свим Оцима исповедамо да људима није дано да знају у чему је разлика између рођења и исхођења божанског, а они са Томом Аквинским и Латинима говоре да рођење бива непосредно а исхођење - посредно"!
Тако је свети Марко доказивао да прихватање латинског учења доводи до тога да се признаје да Дух Свети има два начела, а тиме се уводи двоначелност у самом Богу, што је бесмислица и јерес противна целокупном Хришћанском Откривењу и Хришћанској Православној вери. Зато своје Исповедање вере он овако завршава: "Сви Оци и Учитељи Цркве, сви Сабори и сва Божанска Писма уче нас да бежимо од оних који другачије верују и да се удаљавамо од заједнице са њима. Па зар ја, дакле, презревши све те Оце и Саборе, да пођем за онима који под маском лажног мира позивају да се ујединимо са онима који су нарушили свети и божански Символ вере, и Сина уводе као другог узрочника Светога Духа? Јер остале њихове (латинске) заблуде, од којих је и једна само довољна да нас удаљи од њих, ја остављам за сада. Да ми се не деси, о! Утешитељу Благи, да икада тако одступим од себе и од здравих мисли и здраве вере, него да се држим увек Твога учења и Тобом надахнутих блажених Мужева, и тако да се присајединим Оцима мојим, односећи одавде са земље на небо, ако ништа друго, оно бар - праву веру (τήν Εύσέδειαν = Православље)".
После тога стадоше и Патријарх и цар и други епископи наваљивати на св. Марка, да учини неке уступке и направи неки компромис по начелу економије ради тобожњег добра државе и народа. На то им свети Марко одговараше: "Ствари вере не допуштају никакво попуштање и економију. To je као кад би казао: отсеци себи главу па иди куда хоћеш. Никада, о човече! оно што се тиче Цркве, не решава се компромисима. Јер не постоји нешто средње између истине и лажи". У то време, 10. јуна 1439. године, умре стари Патријарх Јосиф не потписавши ипак унију, коју неће потписати ни свети Марко, митрополит Ефески и заменик Патријарха Антиохијског и Јерусалимског. Тада пaпa навали на цара и на источне епископе да признају не само римске лажне и јеретичке догмате него и врховну папску власт над целом Црквом и целим светом, позивајући се при томе на лажне документе неког Исидора и тобожње "завештање цара Константина, што је све било исфабриковано у Риму, да би се макар и лажним документима потврђивало незајажљиво властољубље папско. Свети Марко је и тај захтев енергично одбио и изјавио: "За нас пaпa представља само једнога између патријараха, али и то - ако би он био православан". Ho пaпa као неки тиранин, и бедни, невољом прикљештени, цар издајица, и остале издајице око њега, најзад потпишу срамну унију, пљунувши тиме на све одлуке свих Васељенских Сабора и светих Отаца својих. Један православни епископ успео је да побегне и не потпише, док свети Марко није хтео да бежи него је јавно и пред царем и пред папом одбио да потпише ту лажну и богопротивну унију. Када је видео да на акту о унији нема потписа Марковог, за толико интелигентни пaпa Евгеније узвикнуо је: "Дакле, ништа нисмо урадили!" Ипак је властољубиви пaпa тражио да му се свети Марко доведе на суд због тобожње непокорности њему, који је свој престо уздигао више облака. По наређешу царевом свети Марко изађе пред папу, као оно некада Велики Василије пред оног гордог епарха Модеста, и на оптужбе и на претње папине да је јеретик и да ће бити осуђен, јер се не потчињава одлуци коју сви потписаше, он одговори: "Нисам ја без разлога чврст у своме мишљењу, нити нађох да не ваљају неке од мојих речи, које с Божјом помоћу изговорих раније у Ферари и сада овде у Флорентији. To такође није нашао нико од вас, нити ико други. Ја ни по чему нисам сличан ранијим јеретицима, Heгo баш сасвим супротно. Јер сваки од тих јеретика увек је уводио нешто ново и страно и туђе Цркви Христовој, и то су Оци у своје време изобличили као лажно, и затим одбацили и проклели. И уопште Црква Божја свуда и свагда отсеца и одбацује новачења и пребива у древним предањима и стварима, тојест у апостолским и светоотачким догматима, што се и ја по моћима својим старам да чиним, благодаћу Христа мога, макар ме снашло и хиљаде смрти... А што велиш да ћеш да ме осудиш, знај да су Сабори Цркве осуђивали као бунтовнике само оне који су нарушавали неки догмат и проповедали своју јерес. Зато је Црква најпре осуђивала ту њихову јерес па онда и вођу те јереси и њене поборнике. Но ја уопште нисам проповедао своје учење, него сам се само држао оног учења које је Црква у неповређеном облику примила од Спаситеља нашег и у њему неотступно пребивала до данашњег дана, а које је учење и римска црква држала до времена отцепљења. Треба пре свега, ако смете, да осудите оно учење (о Духу Светом) којега се ја држим, па онда мене да судите. А ако то учење ви признајете за побожно и православно, зашто сам онда ја достојан казне?" Тако се свети Марко избави од папских канџи, и 26. августа 1439. врати се натраг у Цариград.
Избавивши се тако по великом промислу и заштити Божјој из латинских беда и опасности, са сјајем и славом исповедника светитељ Божји се врати у отаџбину. И би дочекан од свих и свакога у Цариграду као проповедник и сведок (μάρτυζ = мученик) Истине. Сакупљени православни народ свих узраста и сваког звања поздрављао га у престоници, и клањао му се тражећи од њега неку реч благослова и побожне поуке. Јер православни и верни народ нипошто није хтео да призна ни да погледа оне издајице Православља, и никако није учествовао на богослужењима са тим отступницима од вере. И поред свег насиља царске власти и присутних папских легата унија није могла бити спроведена, нити је ишта значила за народ и верни клир, на челу са светим Марком. Гоњен, а да би дуже штитио Истину и више помогао Цркви, свети Марко напусти тајно Цариград и отпутова својој под Турцима поробљеној пастви у Ефес. Тако је он као пастир душу своју полагао за овце своје, угледајући се на Истинског и Првог Пастира Христа.
У својој митрополији у Ефесу светитељ је са љубављу и пожртвовањем похађао ово духовно наслеђе светог великог Еванђелиста и Апостола Јована Богослова, путујући непрестано по народу, иако беше слабог телесног здравља. Он посећиваше постојеће храмове и поправљаше порушене, а особито поправи свој Митрополитски храм и зграде око њега. Затим рукоположи свештенике и постави духовнике; штићаше невољнике и оне којима незнабожни Турци чињаше неправде; помагаше удове и сироте, мољаше и прећаше, поучаваше и утврђиваше, постајући свима све, по речи Апостола. А када све уреди што је било потребно стаду, он зажеле да се повуче у мир и спокојство, и зато крете на Гору Атонску да тамо у миру оконча свој живот, изнурен уз то и тешком болешћу. Но када лађица којом иђаше пролажаше покрај острва Лимноса (у Егејском Мору), одмах би препознан и ухваћен од царских власти и би бачен у тамницу, где проведе око две године (од 1440-1442). У тамници он показа чудну великодушност и издржљивост, иако беше врло мучен и лишаван и оног најнужнијег за живот. У то време настаде турска опсада утврђења Лимноса, где народ много страдаше од опсаде и глади и пљачке и смрти. Светитељ је много туговао због свега тога и делио судбину са народом, женама и децом, молећи се Богу за спасење и избављење овог јадног Православног живља. Благодарећи његовим богоугодним молитвама народ би заштићен помоћу Божјом, те нико од људи не погибе приликом страшне опсаде, у којој напротив многи Турци изгибоше. Народ за то благодараше Бога и приписиваше своје чудесно избављење молитвама Божјег слуге и архијереја Марка. У исто време свети Марко продужи и одавде борбу за свето Православље пишући на многе стране и утврђујући верне људе, а осуђујући лажну унију. У једном свом писму он је тада писао: "Кад не би било гоњења, ни Мученици не би просијали, ни Исповедници ни би добили венце и победе од Христа, и не бисвојим подвизима учврстили и обрадовали Цркву Православну".
По истеку две године, овом новом Исповеднику би дозвољено да се врати у Цариград, где он би дочекан од верних као општи спаситељ и добротвор и учитељ, и као велико светило живота нашег на земљи, и тихо пристаниште, и чврсти темељ вере. Он беше отац за све православне, руководитељ и учитељ, исправитељ нарави и добри саветник, законодавац у вери и ризница правог богословља, извор мудрости и општи заштитник (Προστατηζ) истините Цркве; изобличитељ какодоксије (=злославља) и непобедиви поборник Православља. Благодарећи њему многи из уније бише повраћени Православљу, а особито када под његовим утицајем Патријарси Александрије, Антиохије и Јерусалима саборски осудише унију 1442. године на сабору у Јерусалиму. Они осудише и одлучише од Цркве унијатског патријарха Митрофана, и самом цару запретише одлучењем, ако се не одрекне туђих лажних догмата. Исто тако и у Русији би осуђен и протеран митрополит Исидор, који беше потписао унију, док у Српској Цркви нико не беше ни пошао нити пристао на унију. Ликујући због свега тога свети Марко говораше: "Благодаћу и силом Божјом псевдоунија се ево распада"
Поживевши богољубиво и у свему блистајући од детињства до смрти, а нарочито у исповедању и штићењу светог Православља, свети Марко се престави у Господу 20. јуна 1444. године у 52. години живота. Пред смрт је понова живео у свом манастиру Светог Георгија, званом Мангански, где се упокојио после теже болести, која је још док беше у Флорентији била узела великог маха. Ова болест, а још више апостолска брига његова за све Цркве, разједале су здравље његово, но не и његов дух и крепост душе. Његов ученик Генадије Схоларије говораше да кад би се свод небески срушио, ни тада се његова праведност не би поколебала, и моћ те праведности не би изнемогла; и душа његова не би се изменила, нити би се мисао његова раслабила у било каквим искушењима. Пред саму смрт светитељ је много говорио присутнима молећи их и отачки им заповедајући да се брину о Цркви и црквеном стању и поретку, о црквеном благочешћу и отстојавању правилних црквених догмата, и о уништењу овог новог празнословља око уније. Особито је саветовао светитељ свог ученика Георгија Схоларија, потоњег Патријарха Генаднја, поверавајући му да продужи борбу за Православље, и упозоравајући га на ову истину: "Кварење Васељенске вере јесте општа пропаст". Свој пак став према унијатима светитељ исповеди непоколебиво и у самом часу смрти: "Уколико се удаљујем од њих, утолико се сједињујем са Истином и са Светим Оцима, правим богословима Цркве; а који себе прибрајају унијатима, такви далеко стоје од Истине и од блажених Учитеља Цркве". Затим помоливши се за све присутне и спокојно испруживши руке светитељ рече: "Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, у руке твоје предајем дух свој". Тако отиде ка Ономе Коме је толико послужио у животу, речи и делу, и о Коме је тако благочестиво богословствовао (εύσεδώζ έθεολόγησεν). Тело његово свечестно, чисти храм најчистије душе, би удостојено славног погреба, какав беше и погреб св. Василија Великог, и би положено у манастиру великомученика Георгија. А исповедништво и вера и речи светога Марка живе и после његовог блаженог уснућа као изобличење свима неправославнима (τοίζ άντιόξοιζ). Нама пак православнима остају да живе и светле и руководе нас ове свете речи светога Марка: "До сада ми смо имали веру која ни у чему нема недостатака, и ми немамо потребу ни за сабором ни за актом неке уније, да би се научили било чему новијем, ми - који смо синови и ученици Васељенских Сабора, и на њима и после њих прослављених Отаца наших. Са том вером ми се надамо изаћи пред Бога и добити отпуштење грехова, а без ње ја незнам каква ће нас праведност ослободити од вечног мучења. Онај који хоће и покушава да ми одбацимо ову веру и уведемо другу, новију, макар он био и анђео с неба - нека буде анатема, и нек исчезне сваки спомен о њему и пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери - ни цар, ни епископ, ни лажни сабор, нити ико други, него само - једини Бог, Који нам је и Сам и кроз Своје Ученике предао ту веру". (Послан. игуману Ватопеда).
Његовим светим молитвама, Христе Боже наш, и свих светих Твојих Учитеља и Богослова Отаца, сачувај Цркву Твоју свету у православној вери и исповедништву.

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ ТЕОДОРА Христа ради јуродивог

Новгородски подвижник. Пред смрт трчао улицама и викао свима и свакоме: "Проштавајте, путујем далеко!" Преставио се ка Господу 1392. године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Преподобни Макарије назива се Египатским за разлику од савременог му имењака подвижника, који се родио и велики део живота провео у граду Александрији, због чега се и назива Александриским. За своју светост и мудрост Макарије Египатски назива се Великим. Свети Макарије Велики родио се око 301 године.
2. Макарије на грчком значи Блажени.
3. Нитријска пустиња, - коју блажени Јероним назива "градом Божјим" због светости пустињожитеља њених, - била је пространа, граничећи са Либијом и Етиопијом. Назив је добила од суседне горе, где се у језерима налазило много шалитре (нитре).
4. Фаран - пуста и планинска покрајина између Палестине, Египта, Идумеје и Синајског полуострва.
5. Скитска пустиња налазила се дан хода од Нитријске Горе, у северозападном крају Египта. Ова безводна каменита пустиња беше омиљено обиталиште египатских пустињака; прославила се аскетским подвизима монаха који су се на њој спасавали.
6. Овде се подразумева пустиња Келије, која се налази на седам километара југоисточно од Нитријске Горе. To је била пространа пустиња; у њој су биле расејане келије пустињака тако, да они нису могли ни видети ни чути један другог. У пустињи Келије одлазили су обично љубитељи усамљености са Нитријске Горе, пошто би се претходно утврдили у монашком животу. Ту су они проводили безмолвнији живот. Међу пустиницима је постојало правило, да не одлазе један другоме у келију. да не би нарушавали усамљеничко молитвено тиховање. Међу старешинама пустиње Келије био је нарочито познат преподобни Макарије Александријски.
7. Преподобни Пахомије Велики - оснивач општежићних манастира у Египту. Упокојио се у половини IV века. Празнује се 15 маја.
8. Максимијан Галерије, зет и сацар цара Диоклецијана (284-305 г.) и после цар источне половине Римске царевине (од 305 до 311 год.).
9. Острво Крф - на Јонском Мору, близу западне обале северне Грчке. Свети Арсеније био је први архиепископ на острву Крфу.
10. Знаменит по својој учености патријарх цариградски Фотије дописивао се са светим Арсенијем. У својим писмима он изражава дубоко дивљење према светом Арсенију, као човеку узвишеног духовног живота и познаваоцу грчке литературе. - Свети Арсеније познат је и као писац: саставио је канон у светој тајни јелеосвећења, похвално слово св. апостолу Андреју и опис мученичке кончине св. великомученице Варваре.
11. Константин Профирородни, византијски цар, царовао од 913 до 959 године.
12. Спомен његов Црква празнује 7 маја.
13. Житије (уствари опширнији Синаксар) светог Марка написао је његов брат Јован Евгеник, ђакон и номофилакс Велике Цркве у Цариграду. To његово житије допунили смо из дела самога св. Марка, затим из дела патријарха Генадија Схоларија, ученика св. Марка, и из житија и службе коју је св. Марку написао ритор Велике Цркве Мануил, а такође и из аката и историјских описа Флорентинског сабора, написаних од стране учесника и очевидаца тог лажноназваног сабора.
14. Манојло II Палеолог, владао од 1391. до 1425. г. Овај православни цар беше онај који на самртном одру саветоваше свом сину и наследнику Јовану VIII Палеологу (1425-1448), да се не заварава надама о унији са Римом, јер је уједињење Православних и Латина немогуће, а покушаји да се до уније дође само пооштравају постојећи расцеп (в. Г. Острогорски, Историја Византије, стр. 521). Но син оца није послушао, и тако је дошло до лажног и срамног Флорентинског сабора, где је Православље спасено благодарећи Богу и Светом Марку Ефеском.
15. Највероватније да из сжог времена потиче спис св. Марка о умно-срдачној молитви Исусовој, који је унет у V том грчког Добротољубља без имена св. Марка, док у једном рукопису Париске библиотеке стоји да је тај исихастички спис написао сам свети Марко Ефески.
16. Претпоследн.и Палеолог и претпоследњи византијски император, владао од 1425-1448 г.