ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобни Павле Тивејски. Рођен од богатих родитеља у Доњој Тиви (Теби) Мисирској у време цара Декија. Све имање родитељско наследи Павле са једном својом сестром. Али зет његов, идолопоклоник, пожели и Павлов део имања да заграби, те припрети Павлу да ће га издати суду као хришћанина, ако му не уступи своје имање. Једно та беда, а друго јуначки примери самопожртвовања хришћанских мученика, које Павле очима својим виде, побуде га, те даде и свој део имања сестри својој, а он као ништи удаљи се у пустињу, где се подвизавао до смрти своје. До какве је духовне висине достигао овај див монах, о томе сведочи нико мањи до свети Антоније Велики, који једном посети Павла и виде, како му зверови и тице небесне служаху. Вративши се из те посете, Антоније рече својим монасима: "Тешко мени, децо моја, грешноме и лажноме монаху, што сам само монах по имену. Видех Илију, видех Јована у пустињи, и ваистину видех Павла - у Рају!" Свети Павле је живео стотринаест година и мирно се упокојио у Господу, 342. године.

2. Преподобни Јован Кушчник. Рођен у Цариграду у време цара Лава I. Од родитеља богатих и знаменитих. Био је једино дете у својих родитеља. Повучен наклоношћу за духовним животом млади Јован одбеже тајно с једним монахом у неки манастир у Малој Азији. У том манастиру он проведе шест година у превеликом уздржању, молитви и послушности према игуману. Тад навали на њега ђаво с кушањем, да би требало да остави манастир и да се врати својим родитељима, те да живи код њих као племић. Он се, заиста, врати у дом својих родитеља, обучен као просјак, виде своје родитеље но не хтеде да им се јавља као син њихов, него као просјак настани се у дворишту њиховом, живећи тако рећи од мрва, које му слуге добациваху, и трпећи много поругања од свакога. Три године поживе он тако све молећи се Богу, да Бог спасе душе оца његовог и мајке. Када се разболи и осети приближење смрти, он се јави родитељима својим, који га познаше по једном скупоценом јеванђељу, које му они у детињству беху даривали и које он чуваше код себе као сву имовину своју. И тако овај младић, иако врло богат, спасе душу своју, спасе душе својих родитеља, победи ђавола и упокоји се у Господу, око 450. године.

3. Преподобни Гаврил Лесновски. Словен и друг светог Прохора Пчињског и Јована Рилског. Подвизавао се у X веку код Кратова на гори Лесновској, где је саградио храм светом Архангелу Михаилу. Чудотворац и за живота и по смрти. Садашњи дивни храм на том месту подигао је цар Душанов војвода Јован Оливер. Свети Гаврил упокојио се у Господу крајем X века.



4. Свети мученик Пансофије. Син александријског проконзула Нила. Напустио част и богатство светско и млад се замонашио. Подвизавао се 27 година тврдо и уздизао дух свој ка вишњем свету. У време Декија би довучен пред суд, где би шибан за име Христово, док у великим мукама не предаде дух свој Богу.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА ТИВЕЈСКОГ

Преподобном Антонију, који је са ученицима својим живео У Египатској пустињи[1], дође једном на ум мисао како нема тако савршеног монаха као што је он и како се он први настанио у пустињи и изабрао усамљенички живот. Док се он, како то сам касније причаше, бавио том мишљу, чу у виђењу глас где говори: Антоније, има један слуга Божји који се пре тебе настанио у пустињи и који је савршенији од тебе; и ако га потражиш, наћи ћеш га у унутрашњости пустиње. Похитај к њему пре но што је он отишао Господу.
Чувши то, и дошавши к себи, старац одмах узе свој штап и похита у пустињу желећи да пронађе тога о хоме му би откривено. Беше подне и толика врућина да се и камење беше усијало од силне жеге; старац малаксаваше телом, али не малаксаваше духом, већ продужаваше свој пут. Ма да није знао куда да иде, ипак је јуначио себе и говорио: Верујем Богу моме, да ће ми показати слугу свога, кога ми обећа показати. - И не дуго после тога угледа старац животињу, сличну коњу, коју песници називају ипокентавр, прекрсти се и смело упита: Је ли, у ком месту живи слуга Божји? - Звер се поклони на питање светитељево, али пошто није могао говорити, показа главом на ону страну куда је слузи Божјем ваљало ићи, и брзо побеже од преподобног Антонија. Старац се чуђаше изгледу овога звера, и продужи пут на ону страну куда му звер главом показа. Но, да ли се ово ђаво беше прерушио да уплаши светитеља, или је то неки необичан пустињски звер, ми не знамо.
Путујући по непролазној пустињи, старац ништа друго није примећивао до трагове звериња. Пошто је путовао два дана и ноћ, он другу ноћ проведе у молитви, незнајући куда да крене. А када свану трећи дан он виде вучицу где иде огранком горе и завија. И издалека је пратећи, он дође близу пећине у којој живљаше угодник Божји, свети Павле. Угледавши пећину, старац се обрадова, али њен житељ, осетивши Антонијев долазак, затвори врата. А старац приђе и куцну, али не би одговора. И он стојаше пред вратима и куцаше али без успеха. Видећи да му се врата не отварају, он паде пред уласком у пећину, и мољаше се све до подне да му се допусти да уђе унутра и види онога кога је са толиким трудом тражио. И говораше: Отвори ми, слуго Божји, отвори! Ти знаш, све знаш, јер ти је Бог открио ко сам и одакле сам и ради чега сам дошао. А знам и ја да нисам достојан видети свето лице твоје. Ипак, нећу отићи одавде док те не видим. Немој се крити; Бог ми је тебе обелоданио. Ти звериње примаш, зашто човека одбијаш? Тражих те, и нађох те. Куцам, да би ми се отворило. А ако ми не отвориш, онда ћу умрети на прагу твом, и ти ћеш овде сахранити леш мој. - И много друго говораше му са сузама, и кораше га као немилостива. Одговори угодник Божји из пећине: Ко то моли са претњом? Ко то са сузама укорава? Чудиш се што ти не отварам, а дошао си хвалећи се да ћеш умрети овде.
Рекавши то, светитељ отвори врата. И загрливши се, са сузама целиваше један другога, и по имену називаху се, јер им Бог беше открио њихова имена. А пошто седоше, рече отац Антоније; Радуј се, Павле, сасуде изабрани и огњени стубе, житељу ове пустиње! - А свети Павле говораше му: Добро дошао, сунце које обасјава сву васељену, наставниче спасаваних, уста Божја; ти си пустињу населио, а ђавола из ње протерао. Зашто си толики труд потегао ради мене човека грешног и ништавног? Ето, видиш старца престарела и седином ружно покривена; видиш човека који ће одмах бити прах и пепео. Али пошто љубав може све да чини, молим те, причај ми: како је сад род људски; како се у свету царује; има ли још заблуделих у идолопоклонству; и да ли још трају гоњења на хришћане? - Антоније одговори: Молитвама твојим стоји свет, и гоњења престадоше, и Црква слави истинитога Бога. Али, пошто си споменуо гоњења, молим те, Господа ради не сакриј од мене оно што се односи на тебе, него ми све испричај због чега си се удаљио из света у ову тако далеку пустињу. И свети Павле стаде му причати о себи овако:
"Родио сам се у Тиваиди. Имао сам сестру коју родитељи још за живота свога удадоше. Сами православни, родитељи ме научише грчким и римским књигама, и православној вери. Пре но што напустише овај привремени живот, они нам поделише своје имање које беше врло велико. Пошто се они упокојише, муж моје сестре, грамжљивац, хтеде и мој део. Стога намераваше да ме као хришћанина преда нечестивом кнезу на мучење да би пошто ме погубе, он узео моје наслеђе. А тада цароваху Декије[2] и Валеријан. Они мучаху све који Христа исповедају, и беше велики страх у целој Тиваиди, јер они љуте муке измишљаху. У то време незнабошци ухватише једног хришћанског младића. И мучише га много. Но пошто га не могоше одвратити од Христове вере, одведоше га у једну мирисну башту пуну цвећа, метнуше на дивну постељу, и меким узицама привезаше му и руке и ноге за постељу. Онда се сви удаљише, а код њега пустише једну младу девојку да би га завела. Бестидна девојка га грљаше и љубљаше, па чак, стидно је рећи, стаде тајне делове тела његовог пипати, дражећи га на нечисти грех. А шта уради храбри страдалник, који је толике муке поднео? Видећи да ће га сладострашће саблазнити, и осећајући већ у себи страсне покрете, он чврсто зубима стисну свој језик, прегризе га, и испљуну га у лице блудници. Од силних болова страст у њему утрну, а лице и хаљине развратне девојке беху крвљу попрскани. И тако овај младић благодаћу Христовом савлада сладострашће. - Но и другога младића, који се непоколебљиво држаше хришћанске вере, после многих мучења, свукоше, па му наго тело цело намазаше медом, руке на раменима завезаше и на сунчану припеку поставише. Онда пустише на њега пчеле, осе и стршљенове, да би изуједан био приморан принети жртву идолима. Али јуначни страдалник се не одрече Христа, иако је, страшно изуједан по целом телу, толико отекао да је био изгубио изглед човечји. - Видевши све то, па још посматрајући мужа моје сестре силно љута, да га ни сестрине сузе ни рођачка веза не могаху смирити, ја му оставих све и побегох у ову пустињу. И полако вођен Богом ја дођох довде, нађох ову пећину, и воду у њој. И схватих да ми Бог даде ово место за обиталиште. И настаних се овде, и ту живим хранећи се урмама и одевајући се лишћем."
Док је светитељ ово причао, гле, долете гавран носећи цео хлеб, тихо га спусти пред њих, и одлете. Зачуђеном поводом тога блаженом Антонију свети Павле рече: "Ето, милостиви и човекољубиви Господ послао је обед нама, слугама својим. Шесдесет је већ година откако добијам половину хлеба, али због твог доласка Господ Христос удвостручи оброк војницима својим".
Пошто ови велики угодници добише хлеб, указујући један другоме поштовање, мољаху један другог да благослови хлеб и преломи. Свети Павле указиваше почаст преподобном Антонију као госту, а преподобни Антоније светом Павлу као домаћину и старијем по годинама. И дуго потраја међ њима овај спор, пун љубави. Онда блажени Павле узе хлеб с једне стране, a другу страну стави у руке оцу Антонију, и одмах се сам хлеб преполови, и сваки доби свој део. И седећи крај извора, слуге Христове једоше и наситише се, и пише са извора, чија је вода чиста и веома слатка, и узнесоше благодарност Богу. И севши опет, проведоше у разговору сву ноћ све до сванућа. А када свану, рече свети Павле ави Антонију: "Одавно знам за тебе, брате, да у овој пустињи живиш, и желех да заједно с тобом служим и радим нашем Господу. Али пошто дође час мога уснућа, који сам свагда жељно очекивао, желећи се разрешити и са Христом живети, то те Господ посла к мени да сахраниш моје ништавно тело и предаш прах праху."
Чувши то, Антоније ридајући, са сузама говораше: "He ocтави ме, оче, самог, већ ме узми за свога сапутника". - А он му рече: He треба да тражиш оно што је твоје, него што је ближњега. Је ли корисно теби да, оставивши бреме тела, идеш за Јагњетом ка небу? Али и осталој братији је корисно, да их ти још руководиш и утврђујеш. Још те молим, похитај, отиди у свој манастир па ми донеси мантију, коју ти поклони епископ Атанасије, да њоме обавијеш тело моје". - А ово блажени Павле искаше, не што му мантија беше потребна, јер није марио да ли ће његово тело бити сахрањено наго или покривено да иструли у земљи. Та он се толико година одевао палмовим лишћем. Али он је оца Антонија слао од себе у манастир, да би му душа на миру изишла из тела. Удиви се Антоније слушајући где блажени говори о Атанасију и његовој мантији, и као самога Христа у Павлу видећи, и Бога у њему живећег почитујући, не усуди се ништа више рећи, већ му ћутке и плачући целива очи и руке, и похита да изврши наређење. Пође дакле у манастир и против своје воље. Иако је био врло уморан телом, он ипак духом савлађиваше године старости своје. А када стиже својој келији, сретоше га његова два ученика, питајући га: Где си се толико време задржао, оче? - Он одговори: "Тешко мени, децо моја! Тешко мени грешноме, јер сам лажни монах, и само носим монашко име! Видех Илију, видех Јована у пустињи, и ваистину видех Павла у рају". - Ученици, жељни да што више чују од њега, мољаху да им прича о томе, али он стави себи руку на уста и рече: "Свему има време: има време кад се говори, има време кад се ћути". - И узевши мантију, не поседе нимало, нити узе храну за пут, већ одмах изиђе, хитајући кроз пустињу, да би светога затекао у животу. Јер се бојаше да не задоцни, и свети Павле без њега преда душу Господу.
А други дан у девет сати, путујући ава Антоније виде у ваздуху Анђелске Чинове и саборе Пророка, и Апостола, a y средини душу светога Павла, где, чистија од сунца, узлази на небо. И одмах паде на земљу, и посипајући главу песком ридаше и вапијаше: "Зашто ме, Павле, остави? Зашто одлазиш без последњег целива? Тек сам те удознао, а ти већ одлазиш од мене?" - А касније причаше блажени Антоније да је остатак пута тако брзо прешао, као да је на крилима по ваздуху летео; од брзог кретања ни осећао није да додирује земљу ногама. И одмах се обрете у пећини; и виде светога где клечи са рукама подигнутим к небу и главом уздигнутом. Па мислећи да је жив, и молитву твори, стаде се и сам молити заједно са њим. А кад прође један сат, и ава Антоније не чу молитвени глас његов, ни уобичајене уздахе, приступи му, и виде да је већ умро. И разумеде да тело светога мужа, и после смрти, одаје дужно поклоњење Богу коме је све живо. Онда са великим плачем и ридањем он целива свето тело његово, уви га у мантију, коју беше донео, и стаде, по хришћанском обичају, певати погребне псалме. Али беше у недоумици како да сахрани светитеља, јер не беше донео мотику да ископа гроб. И говораше у себи: "Да ли да се вратим у манастир по алат? путовање траје три дана. Или да останем овде? Али, без мотике не могу ништа да учиним. Ништа, остаћу овде, и умрећу као што треба, Христе, и последњи дах свој испустићу крај твог палог војника".
Док он тако помишљаше у уму свом, гле два лава наиђоше из унутрашњости пустиње ричући, као да плачу за изгубљеним светитељем. Антоније се најпре мало уплаши, затим видећи зверове где кротки као јагњад легоше крај тела светитељева и стадоше тужно рикати, као да кукају, он се удиви благој нарави тих зверова. И онда узеше лавови својим шапама копати земљу. Пошто ископаше гроб колико треба, они опет припадоше к телу светитељевом силно ричући, као да му дају последњи цедив. Затим приђоше преподобном Антонију, и лизаху му и руке и ноге, као да траже од њега благослов и молитве. А преподобни слављаше Христа што и многи зверови знају Бога, и говораше: "Господе, без Твоје воље ни лист са дрвета не пада, ни птица слеће на земљу, дај свој благослов овим зверовима, како Ти знаш".
И даде им знак руком да се удаље у пустињу. А кад се зверови удаљише, ава Антоније сахрани чесно тело светог и преподобног оца Павла, пpвог пустињожитеља, који се упокоји у Господу 342. године у сто тринаесетој години живота.
Пошто сахрани светитеља, отац Антоније проведе идућу ноћ на његовом гробу, плачући и молећи се. А сутрадан, при поласку у свој манастир, он узе одећу светога Павла, исплетену од палмовог лишћа. И дошавши у свој манастир, он све подробно исприча ученицима својим ради њихове духовне користи. А ону одећу од лишћа толико чуваше и почитаваше, да се двапут годишње облачио у њу: на Ускрс и на свету Педесетницу.
Нека нас светим молитвама обојице препободних отаца: Павла и Антонија, удостоји удела угодника својих Христос Господ наш, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА КОЛИБАРА

У време благочестивог цара Лава Великога[3] бејаше у Цариграду, који је назван Новим Римом, један велможа војничког звања, човек богат и угледан, по имену Евтропије, са супругом Теодором. Они имађаху три сина. Два сина Евтропије даде да служе на царском двору, и они добише велике чинове. А трећег, најмлађег сина, по имену Јована, даде на науке. У дванаестој години својој Јован се међу својим вршњацима издвајао као врло паметан, тако да су се и сами учитељи дивили бистрини ума његовог и зрелости његовог расуђивања. Био је изврстан ученик не само световне него и духовне философије, јер је под утицајем Духа Светог, који је у њему дејствовао, био кротак, незлобив и смирен. А када му је преостајало време од учења, он није одлазио да се игра, као што то обично чине деца, већ је то време проводио у читању богонадахнутих књига и у посећивању цркве, ради молитве. Јер се срце његово већ поче загревати пламеном божанске љубави, и у учењу његовом распламсаваше се огањ. Ревност да служи Богу беше га захватила.
Једном приликом неки монах наврати у школу у којој се Јован учио. Кад га виде, Јован га упита: Одакле си, оче, и куда путујеш? - Монах одговори: Ја сам из обитељи Неусипајушчих (Неуспављивих)[4], а путујем у Јерусалим да се поклоним светим местима. Јован се одушеви, и стаде га распитивати о монашком животу, о молитви и посту, и о неућутном појању, и о другим подвизима и трудовима. А монах, видећи да је дечко озбиљан и паметан, исприча му потанко све обичаје и правила свога манастира. Пошто пажљиво саслуша монахово казивање, Јован му рече: Хоћеш ли се, оче, опет вратити у свој манастир, или ћеш остати у Јерусалиму? - Монах одговори: Имам заповест од игумана мог да се вратим. Ако Бог да, вратићу се чим се будем поклонио светим местима. - Тада Јован ухвати монаха за десну руку и рече му: Имам једно духовно питање за тебе, оче. - И пошто се издвоји са њим, рече му: Чуј ме, оче, молим те, и смилуј се на мене, јер имам силну жељу да се повучем из многометежног света и служим Христу. Али родитељи моји мисле сасвим друкчије о мени, јер ме више воле него моју старију браћу. Они се паште око неког великог чина за мене, и хоће да ме жене. A ja сам толико пута у светој цркви слушао речи Божје, и сам сам, читајући књиге, схватио да је таштина све што је у свету, и да је корисно само једно: одрећи се света, и служити Христу у вашем монашком чину. Заклињем те дакле Богом, који хоће наше спасење, да ме при свом повратку узмеш одавде и одведеш у свој манастир. - Када ово инок чу, и осети да је то призив Божји у овом дечку, закле се да ће га при повратку узети са собом.
Пошто инок отпутова у Јерусалим, блажени Јован, жељан еванђелског живота, замоли своје родитеље да му набаве Еванђеље, из кога би се учио Христовим речима и тако могао творити дела Христу угодна. Родитељи се веома обрадоваше таквој љубави свога сина за Свето Писмо, и одмах најмише једнога краснописца да лепо препише Еванђеље. Када то би готово, они оковаше Еванђеље златом и украсише драгим камењем, да њиховог сина привлачи марљивом читању не само сладост унутра исписаних речи Христових него и спољашња лепота књиге. И тако опремљено Еванђеље дадоше сину. Он га с љубављу прими, и ревносно га читаше, и наслађиваше срце речима Христовим. Сваким даном његова се љубав к Богу повећаваше, и он нестрпљиво очекиваше из Јерусалима оног инока, коме откри тајну срца свога.
Пошто прође много дана, дође с пута очекивани црноризац. Јован му се веома обрадова. Инок му рече: Ето, синко, као што ти обећах, ја дођох да те, ако хоћеш, водим у манастир. - Блажени Јован одговори: Благодарим Бога што те вратио здрава, и што ме је удостојио да понова видим твоју светињу. Ево, ја сам готов за пут. Али шта ћемо радити, ако ме родитељи не пусте? Знам, мајка ми је врло осетљива, и када сазна да хоћу да идем од њих, залиће земљу сузама; и силом ће ме задржати, и тако онемогућити остварење моје жеље. Стога те молим, оче, изађимо одавде кришом да нико од мојих познаника не примети мој одлазак и открије мој пут. - Инок рече: Урадићемо, синко, како хоћеш, да Бог испуни жељу срца твога. - И тако отидоше на морску обалу на пристаниште; нађоше лађицу, и замолише лађара да их одвезе у обитељ Неусипајушчих. Лађар потражи за то много злата, и говораше: Ја обично чекам да целу лађицу напуним товаром, па онда узимам мање за превоз путника. - Јован га упита: Колико узимаш за целу лађицу када је напуниш? - Лађар одговори: Узимам сто златника. - Јован му рече: Почекај, брате, за три дана, и ја ћу узети у најам твоју лађицу. - И пошто се договорише с њим, отидоше.
Успут Јован рече иноку: Најам за лађицу је велики. Али, много је боље да одем од родитеља а да они не сазнаду за мој одлазак. Идем дакле до родитеља да их замолим да ми даду злата тобож за неку веома потребну ствар. - Инок му одговори: Иди, синко, и нека Господ добру мисао твоју води по својој вољи.
Јован оде својој кући, и рече мајци: Госпођо мати моја, замолио бих вар за један поклон, али не смем. - Мајка му рече: Реци, чедо моје, шта желиш. - Јован јој рече: Сви моји вршњаци што са мном уче школу, не једанпут и двапут већ много пута звали су ме к себи на обед, a ja их ни једном не позвах к себи и не узвратих им како треба, због чега их се веома стидим, па већ ни у школу не могу да идем од стида. Молим вас дакле, дајте ми онолико новаца колико би ми било довољно да почастим своје другове. - Мајка му одговори: Почекај, чедо, до сутра, и ја ћу рећи твоме оцу да ти да што ти треба. - И исприча мужу све што јој Јован рече. А он, волећи сина много, даде му сто златника.
Ово би по промислу Божјем, да би се добра намера светога дечака остварила. А кад родитељ даде злато сину, одреди му једног верног слугу да будно пази да он као дечак не потроши новац на непотребне ствари. Добивши новац и пратиоца, Јован се обрадова, и оде с пратиоцем на морску обалу, говорећи: Хајдемо да потражимо и купимо добру рибу. - А приближавајући се лађици, он посла пратиоца у школу, рекавши му: Иди и види, да ли се моји другови скупљају, па дођи овде да ме известиш. - Када пратилац оде, Јован са иноком уђе у лађу, даде уговорену суму злата, и отиснуше се од обале на море. А Јован беше понео са собом и Еванђеље што му родитељи беху подарили, и читајући га тешаше се.
Када се пратилац врати из школе на обалу тражаше Јована по обали, али га не нађе. Па помисливши Да је Јован отишао дома, дође и он дома и упита господаре своје за Јована. Но пошто не беше дома, стадоше га одмах тражити на све стране. Тражише га много дана, не само у Цариграду, него и по околним местима, али га нигде не нађоше. И би у Евтропијевом дому плач и ридање велико за љубљеним сином Јованом.
А за време Јованове пловидбе по мору, Бог му помагаше на путу, јер учини те дуваху повољни ветрови, и лађица убрзо стиже до свете обитељи Неусипајушчих. Када уђоше у обитељ, онај инок исприча игуману Маркелу и братији све о дечаку Јовану, са каквом вером и ревношћу иште да се обуче у монашку одећу и служи Господу. Игуман пак, видећи дечка да је врло млад, рече му: Чедо, ти ниси у стању да подносиш монашке трудове и постове, јер си млад. Поред тога, у нас постоји и обичај да одмах не постригавамо дошљаке, него их прво подвргавамо дуго времена пробама, да видимо да ли су лени и развратни. Ако дакле желиш да с нама монахујеш, треба најпре доста времена да поживиш без монашког чина, и да испиташ наш живот, и да опробаш себе да ли можеш такав јарам понети или не. - А блажени Јован паде игуману пред ноге, кроз силне сузе говорећи: Молим ти се, оче, да ме данас пострижеш. He гледај на моју младост, већ на свесрдну жељу моју, јер свим срцем желим да се у анђелски лик ваш обучем. He одбијај молбу моју, него ме ради пресвете, једносушне и животворне Тројице прими и уврсти у монахе. - Видећи такву жељу његову и сузе, и провидећи благодат живећег у њему Духа Светог, игуман га одмах прими и постриже. И нареди да га искусни старци руководе, и да проходи манастирска послушања.
Пошто доби оно што је желео, Јован са ревношћу и смирењем извршиваше све што му наређиваху. И приморавајући себе на монашке подвиге, он с дана на дан напредоваше из силе у силу. И за кратко време толико успе у врлинама да превазиђе и остале који израније монахују. И постаде свима узор непрестаног мољења Богу, кротког послушанија, трпељивог и безмерног пошћења. Јер често је живео само од причешћа пречистим и животворним Тајнама Христовим, не кушајући ништа више у току многих дана. Томе се и сам игуман дивио, и говорио му: Чедо, ти си млад, зашто си такве трудове узео на себе? Пази да од прекомерног поста не ослабиш телом и нарушиш своје здравље, и тако онеспособиш себе за даље подвиге и служење Христу. - A он клањајући се одговараше са уобичајеним смирењем: Оче свети, опрости мени непотребном слузи, и моли се за мене леног и немоћног, да ме Господ укрепи на подвиге, и да ми помогне у немоћи мојој.
Тако се блажени Јован подвизавао у овој обитељи шест година. Тада навали на њега непријатељ добра, ђаво, желећи да га раслаби у подвизима, да га саплете, и скрене с доброга пута вршења заповести Господњих. Стога му убаци ђаво у душу мисао о родитељима, да би сажаљењем сломио срце његово. Потсећајући га на велику љубав оца и мајке коју су имали за њега, та му мисао говораше: Шта сада твоји родитељи раде без тебе? Како страшно тугују и жале и плачу за тобом, јер не знају куда си отишао. Отац плаче, мајка кука, браћа тугују, рођаци и ближњи жале за тобом, и сав је дом оца твог у великој жалости због тебе. - Још га потсећаше лукави на богатство и славу родитеља, и на углед браће, и на разне сујете овога света. Такве га мисли дан и ноћ непрестано смућиваху. И он силно ослаби телом, да је једва жив био. С једне стране од великог уздржања и монашких подвига, а с друге - од смутљивих помисли страшно усахну снага његова и тело његово постаде као трска ветром повијана. Приметивши ту његову изнемоглост, игуман му рече: He рекох ли ти, чедо, да Бог не тражи од својих слугу прекомеран труд, него жели да сваки према својим моћима служи Њему у славу светог имена Његовог. А ти ме, чедо, ниси послушао, и ето већ си изнемогао од прекомерног поста и подвига који су изнад твојих моћи. - Јован му одговори: Није ме пост сасушио, оче, нити подвизавање раслабило, него помисли, убациване од лукавога, које ме дуго време и дан и ноћ смућавају. - И откри игуману све помисли своје о родитељима и о кући. На то му игуман рече: He рекох ли ти у почетку, чедо, да су велики подвизи монашки, и трудови многи, и вражја искушења и напади неисказани? - Рекавши то, игуман се расплака, и плакаше дуго због Јована. А Бог, који све удешава на корист, на неки тајанствени начин стави до знања игуману да не спречава Јована да отиде родитељима, јер смераше да у њему прослави вољу Своју.
И благослови игуман Јована да иде куда хоће. Притом га поучи да се добро чува од вражијих замки, да би му пут био без мане. А Јован рече: Ако и к родитељима својим отидем, ипак ћу и тамо помоћу Божјом и вашим молитвама размрскати главу врага мог и обелоданити његову немоћ. - И оде у своју келију да се спреми за пут. А његово спремање не беше друго до: молитве, сузе, уздисаји, поклони, да га Господ не препусти врагу да му се сити, него да сам Он управи пут његов по Својој благој и савршеној вољи, како зна и како жели.
Изјутра дође Јован к игуману, паде му пред ноге молећи га да се не љути на њега што одлази из манастира, него да му за успут са очинским благословом подари и своје свете молитве. Тада игуман сазва к себи сву братију, и обавести их да Јован хоће да иде од њих, и нареди им да се моле за њега. А Јован говораше братији: Знам да ђаво хоће да ме одведе из овог светог места, да бих видео своје родитеље. Али надам се у Бога, и у свете молитве ваше, да ћу и родитеље видети и ђавола ногама својим згазити, и лукавство његово развејати. - Затим сви уђоше у цркву, и са сузама сатворише молитву за Јована. А игуман, благосиљајући га, рече: иди, чедо, у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека ти је Господ наш Исус Христос сапутник, и нека Он по Својој вољи управља пут твој! - Тако и сви остали оци, подигавши руке своје, благословише га. А он, пошто их све целива, рече: Спасења вам желим, оци и браћо! спасења ти желим, благословена дружино! спасења вам желим, добри подвижници! Ви ме с љубављу примисте у своју заједницу, које се сада лишавам, јер сам недостојан да с таквим богоугодницима живим. - И рекавши то, изађе из манастира и оде својим путем.
Пошто одмаче од манастира за једну стадију, осврну се и, угледавши манастир, заплака горко. Затим клече, и мољаше се Богу ридајући и сузе ронећи. И пошто се дуго молио, устаде и настави пут поверавајући себе Богу и предајући се Његовом промислу и заштити. На путу срете једног убогог човека, одевеног у кошуљу, и рече му: Видим, брате, да ти је одећа веома вета и подерана. Молим те, дај ми је, а ево ти ова моја, боља је. - Убоги се обрадова томе, и одмах скину кошуљу своју и даде је Јовану, и он му даде своју лепу одећу. А када се блажени Јован приближи Цариграду, угледа издалека дом својих родитеља, и баци се лицем на земљу молећи се и говорећи: Господе Исусе Христе, немој ме напустити! - Беше већ сумрак, и свети Јован почека на том месту док падне ноћ. A y поноћи стиже пред врата својих родитеља, па се опет баци на земљу, говорећи: Господе Исусе Христе, ево дома мога родитеља, који сам желео да видим. Али, нека због њега не отпаднем од благодати Твоје. Молим Ти се, Господе, пошљи ми одозго помоћ и силу да победим ђавола, и не допусти да ме он искуша и савлада, већ ми дај да на овом месту живот свој добро окончам.
Тако се молећи, остаде до сванућа. А када свану, отвори се капија, и изиђе управитељ дома, који беше старешина над осталим робовима. Угледавши сиромаха, обученог у кошуљу, упита га: Ко си ти, и одакле си? И како си се усудио да дођеш овде? Сместа одлази одавде, јер господари моји имају овде пролазити. - А блажени Јован му смирено рече: Као што видиш сиромах сам човек, и немам где главе склонити. Стога те молим, гocпoдине мој, сажали се на мене, и не отерај ме одавде, већ ме остави да у овом ћошку боравим. Ја никоме никакво зло не чиним. He забраниш ли ми да овде боравим, и смилујеш ли се на мене, ти ћеш од самог Бога доживети милост. - И управитељ се сажали се на њега, и остави га ту да борави.
Мало касније појавише се родитељи његови из дома, идући у цареву палату. Угледавши их, блаженоме навреше сузе, и рече у себи. Ето, испуни ми се жеља: видим своје родитеље. Али нeћeш се обрадовати, ђаволе, јер благодаћу Господа мог ни у шта не рачунам твоје распаљене стреле против мене. - И опет уздахнувши к Богу, рече: Господе Исусе Христе, немој ме никако остављати! - И борављаше тамо у једноме ћошку крај капије, лежећи као Лазар, или као Јов на буњишту. А отац његов, видећи јаднога сиромашка где лежи крај врата, стаде му са своје трпезе слати храну, говорећи: Велико је трпљење овога сиротана, јер и зиму и врућину, и мраз и кишу подноси без покривача. Заиста је таквих царство небеско. А Бог је моћан да и нас спасе њега ради; и зато га је послао к нама, да бисмо се, указујући му милост, и сами удостојили милости од Бога. Ко зна да се у таквој беди не налази наш мили син Јован, за кога не знамо где се налази. Да чинимо дакле овоме сиромаху што бисмо желели да други чине нашем сину.
Једног дана изиђе мајка његова из дворишта, и угледавши убогог Јована где у прљавим дроњцима лежи на ђубришту, згади се силно на њега, и нареди слугама: Вуците одавде овог одвратног човека, јер не могу да пролазим овуда, ако он ту буде лежао. - И слуге га одмах зграбише, и одвукоше на друго место. А блажени издалека гледаше на врата дома оца свога. Видевши једном где на врата изађе управитељ дома, викну га к себи, и рече: Молим те, господине мој, као што си се у почетку смиловао на мене, тако се и сада смилуј: начини ми малу колибу, да ме не би видела госпођа ваша, и да бих имао мало заклона од мраза.
Он услиша његову молбу, и убрзо му направи малу колибу, у којој борављаше свети молећи се непрестано Богу. А отац му сваки дан слаше храну коју он с благодарношћу примаше и раздаваше другим сиромасима који долажаху к њему, сам пак стално гладоваше и жеђоваше, и великим уздржањем и постом толико сасуши тело своје, да су му се могле кости избројати. У таком трпљењу преподобни Јован проведе три године, не обелодањујући својим родитељима да је син њихов. А после три године преблаги и човекољубиви Господ наш Исус Христос погледа на смирење и трпљење слуге Свога, и желећи да учини крај његовим патњама и трудовима, јави му се у вићењу, говорећи: Радуј се, Јоване, јер си се уподобио возљубљеном ученику мом Јовану девственику пошто си све оставио и у чистој девствености мени следовао. Ево, већ се заврши подвизавање твоје, и дође крај многим патњама твојим: кроз три дана ти ћеш доћи к мени и настанити се у одморишту Преподобних.
Пренувши се од виђења, Јован се стаде с плачем молити Господу, говорећи: Благодарим Ти, Господе Боже мој, што хоћеш да мене недостојног удостојиш одмора праведних. Но молим Ти се, Господе, сети се и мојих родитеља, и смилуј се на њих по великој милости Својој, и очисти грехе њихове, јер си Ти једини добар и многомилостив.
Пошто се тако помоли Богу, позва гореспоменутог службеника родитеља својих, управитеља дома, и речу му: Од почетка па све до овога часа ти си био милостив према мени. Молим те, господине мој, буди милостив до краја. Само још једну молбу имам на тебе: Отиди и реци господарици вашој ово: Онај убожјак, кога си наредила да отерају од капије, моли те преко мене, говорећи: He презри мене убогог него, сећајући се Господа Христа, имај снисходљивости те дођи до мене, јер ти имам нешто важно казати.
Управитељ оде и извести господарицу о поруци убожјаковој. А она рече: Зар и убожјак има нешто да каже мени? Та ја не могу ни да погледам на њега, а он још хоће да разговара са мном! - И обавести о овоме мужа. А муж јој рече: Иди, жено моја, не гнушај се сиромаха, јер сиромахе изабра Бог. - Али она не послуша мужа, и не хтеде отићи.
Преподобни Јован опет поручи, говорећи: кроз три дана ја ћу умрети, а ти ако не будеш хтела да ме видиш и да разговараш са мном, горко ћеш жалити. - Али она се опет не хтеде одазвати позиву убожјака. Но ипак се дуго бораше са мишљу о томе, говорећи у себи: Шта хоће тај убожјак да ми каже? - Затим се једва реши да отиде до њега, имајући у виду да му се приближава смрт, и желећи да чује од њега какву новост. Онда изиђе пред кућу и нареди слугама својим да убожјака донесу пред њу. Јер преподобни Јован бејаше веома болестан и не могаше ићи. Због тога га донесоше пред мајку његову. А он покри лице своје, да га мајка не би познала. И стаде јој говорити овако: Госпођо, већ је крај услугама које сте ми чинили, и награда вам је спремљена за милостињу, као што Господ рече у Еванђељу: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40). A ja као убог и који ништа немам, хоћу да ти оставим један благослов. Али те најпре молим: закуни ми се да ћеш учинити оно што ти будем рекао, и онда ћеш благослов добити. - И она му са заклетвом обећа да ће учинити оно што јој буде рекао. Онда преподобни Јован рече: Молим те, госпођо, да наредиш да ме, пошто умрем, сахране на истом месту где је моја колиба. Али немој издавати никакво наређење да ме облаче у неку другу одећу; нека ме сахране у овим дроњцима у којима сам сада. Јер нисам достојан чеснијег места и боље одеће. - Рекавши то, извуче из недара Еванђеље и даде јој га говорећи: Ово нека ти буде утеха у овом животу, и добри пут ка будућем животу теби и мужу твоме, а господину моме.
Примивши Еванђеље, она га стаде окретати и са сваке стране разгледати, говорећи: Овакво је било оно Еванђеље што га господин мој украси и даде сину нашем. - И отрча те га показа мужу свом. Он га познаде и рече: Заиста је то баш оно Еванђеле које дадох возљубљеном сину нашем. Хајде да га питамо, откуда му оно. He зна ли што о чеду нашем Јовану? - И одоше к њему обоје; и питаху га говорећи: Заклињемо те светом и животворном Тројицом, реци нам, откуда си узео ово Еванђеље? и где је наш син Јован? - А он, не могући више патње срца скривати и сузе задржати, рече: Ја сам син ваш Јован; и то је Еванђеље што ми ви дадосте. Ја сам био узрок ваше туге. Но Еванђеље, које ми дадосте, научи ме да Христа љубим и да стрпљиво носим Његов благи јарам.
А кад они то чуше, клекоше крај главе његове, и грљаху га, и плакаху дуго и дуго. Јер их у исти мах обузе и радост и туга: радоваху се, јер се љубљени син њихов нађе; туговаху срцем, јер се у таквом убоштву и беди нађе, и јер до тада не знадоше да је то он што пред вратима њиховим лежи. И слегоше се к њима сви суседи и пријатељи и познаници. И за тили час се градом пронесе вест да је Јован нађен. И сви се дивљаху, и слављаху Бога.
Пошто се то зби, преподобни Јован предаде душу своју у руке Господње. Јер тако би угодно Богу, да живот Јованов не буде при крају окаљан светским почастима и родитељском љубављу, него да он, који се одрекао света и није познао световно пријатељство, отпутује у надсветска насеља. Због тога га Господ и узе к себи. А мајка његова, заборавивши на своју заклетву, скиде с њега изанђале дроњке, и обуче га у скупоцене златоткане хаљине. И у том часу се изненада разболе, и би тешко болесна. А отац Јованов Евтропије рече: Треба да испунимо вољу сина нашег, јер он не жели да у тако скупоценим хаљинама буде сахрањен. - И свукавши с њега световне хаљине, опет га обукоше у оне бедне дроњке. И одмах се мајка Јованова Теодора исцели, и би здрава као и раније. А чесне и свете мошти преподобног Јована, као што је он молио, родитељи сахранише у колиби у којој је живео. Затим на гробу његовом подигоше цркву, и устројише велику странопријемницу, и све своје имање дадоше на збрињавање странаца и исхрану убогих. Потом и сами мирно скончаше, и бише сахрањени у цркви, коју подигоше, крај гроба синa свог.
Такво беше житије светог и преподобног Јована Колибара, такви подвизи и трпљења његова, које ради Христа поднесе; такво његово војевање с ђаволом, кога победи. А сада носи венац славе на небу у небеској Цркви, благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПАНСОФИЈА

Овај свети беше из Александрије, син проконзула[5] Нила. Веома богат и способан син добротољубивог оца, он изучи све световне науке јелинске, и духовну науку Светога Писма. Пошто му отац умре, он своје огромно богатство раздаде сиромасима; и презревши све земаљско, удаљи се у пустињу да тражи и нађе Господа. У пустињи се подвизавао пуних 27 година, предавши се сав Богу кроз побожно тиховање и молитву. И ум свој узнесе на небо.
Августалије, мали август и управитељ Александрије, доби наређење од цара Декија[6] да гони хришћане. Огромне врлине светог Пансофија нису могле бити сакривене. Њега оптужише Августалију. Свети Пансофије предстаде Августалију, изобличи заблуде Јелина на основу њихових властитих митова, и развеја у прах схватање мучитељево. Стављен на страшне муке, свети Пансофије предаде дух свој Богу, и доби неувенљиви венац мучеништва, половином трећега века.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГАВРИЛА ЛЕСНОВСКОГ[7]

Овај преподобни Гаврило беше родом из Осечког Поља код Криве Паланке, а од родитеља врло богатих и благочестивих, који беху близу царских саветника. He имајући деце они дан и ноћ сузе проливаху и на коленима клечаху, узносећи Богу молитве са тихим срцем и иштући од Њега чедо. Бог, који изобилно дарује оне који му се моле, даде те им се роди дете, и оно беше неизрецива радост свима у дому. Пошто крстише дете, оно растијаше и крепљаше се Духом Светим. И када дође време да се учи књизи, родитељи га дадоше да се учи код учитеља. Будући врло бистро дете за кратко време изучи сва Света Писма, и особито Еванђелску књигу не испушташе из руку својих.
Када дође време женидби, родитељи га сјединише са девојком од доброг и царског рода. Но свети то никако не хтеђаше и руке на молитву Богу уздизаше да би му Он сачувао његову девственост. Даноноћно припадаше он на молитву, и тако молитвом победи све различите страсти. На те његове молитве и љубав би послан Арханђел Михаил, који брзо узе душу супруге његове. Тада светитељ умоли родитеље своје да га отпусте од куће, јер будући као неки тврди дијамант, он се уподоби Алексеју човеку Божјем. Родитељи га отпустише с миром, и преподобни тако пoђe од куће своје. Уз пут он срете некога ђакона по имену Тома, с којим се братски поздрави и седнувши на путу проведе с њим много времена у разговору. Затим он леже и заспа мало на томе месту. У сну му се јави Анђео Господњи, и рече му: Устани и иди на поље Осечко, на место које ћу ти показати, и тамо сагради храм рођењу Пресвете Богородице. Уставши од сна светитељ отиде натраг и исприча све родитељима својим. Дознавши за такав сан родитељи му дадоше довољно блага за сваку потребу, и он подиже храм на реченом месту и веома га украси.
И опет после тога дође преподобни у манастир Лесновски да се тамо замонаши. Дошавши у манастир поклони се игуману, а игуман видевши га, запита га: Зашто си чедо дошао овамо? A он исприча и каза игуману све подробно. Игуман га онда прими у манастир и много дана пробаше га различитим искушењима, док не виде његово смирење и трпљење и његово подвижништо у молитви, и тако га постриже у анђелски образ. Пошто прође мало времена, припаде преподобни к игуману с молбом да му да благослов за неки скит близу манастира у долини према Злетову. Пошто му игуман даде благослов, преподобни оде тамо и доста дана проживе у ћутању и самоћи и неспавању. Једино лијаше сузе дан и ноћ и молитву Богу усрдно узношаше, као некад Авељ своје жртве Богу. Мирјани који долажаху светоме добијаху од њега исцелења од разних болести, а многи се и од демона исцелише. Но, због славе људске преподобни напусти и овај скит и пређе у место звано Луково, у неку малу шуму, и тамо проживе неко време. Ту шуму од људи нико не знађаше. Једнога дана деси се да неки пастир, пасући козе, виде преподобног где стоји на молитви, и дође к њему и паде на колена тражећи благослов од њега. Светитељ му рече: Шта желиш, чедо? А пастир уставши рече: Оче свети, због греха мојих све козе пропадоше од неке ватрушине. Молим те, Бога ради, помоли се за њих. Свети му рече. He бој се, чедо, Бог ће обратити жалост твоју на радост. А беше тамо близу камен ископан, пун воде од киша. Светитељ дође близу камена и клекнувши подиже очи и руке к небу и помоли се Богу, a затим прекрсти воду крсним знаком, захвати је из камена, даде је пастиру, и рече му: Узми чедо, и покропи козе. Узевши воду, пастир њоме покропи козе и оне све оздравише, због чега он усрдно захвали светитељу. Но, преподобни напусти и ту шуму и дође у далеку и непроходну гору, на планину звану Обли Врх, a пo грчки Стронгило. Тамо проживе дуго времена, и у посту и мучењу себе без сна живљаше, трпећи многе невоље и муке од ђавоље пакости. Но он молитвом прогањаше ђаволе, и утврди се против њих као добри и чврсти дијамант. Поживе он тамо око 30 година, и ту се престави у живот вечни[8]. Од братије нико не знађаше ову малу пештеру где почиваху мошти светога, и зато сви у велику невољу и бригу падоше мислећи да се он отселио у неку далеку страну.
После дужег времена јави се преподобни у граду Средец (=Софија) неком монаху званом Јосиф, пореклом русину. Овај монах беше смирен и од сваке светске ствари уздржљив, веома бодар у посту и молитви, и Богу угодан. Он дуго размишљаше да ли то виђење није нека прелест и оклеваше. Другу ноћ опет се јави преподобни и рече Јосифу: Послушај и поћи на Обли Врх и тамо ћеш наћи мошти, које пренеси у Лесновски манастир. - Монах се опет врло уплаши и опет ту ноћ не пође. Светитељ му се поново јави и трећу ноћ и рече: Бог ми је заповедио да ти кажем ово што ти казах. - Тада монах уставши отиде и исприча Митрополиту о том свом виђењу. Митрополит запита људе из оближњих села, да ли у тој епархији има брдо Обли Врх; а они му одговорише да нема таквог места у њиховој епархији. Митрополит тада написа другим епископима и питаше и њих у којем се крају или земљи налази Обли Врх. И стиже то писмо у Злетово. Епископ прочита писмо, распита се за то, и дознаде да се Обли Врх налази у његовој епархији. И извести о томе Митрополита. Митрополит тада узе монаха Јосифа и остале свештенике и презвитере и племиће и оде у Лесновски манастир. Он најпре отслужи тамо бденије. А када свану, Митрополит узе месног епископа, Јосифа и манастирског игумана и остале свештенике, и оде са њима на гору Обли Врх. Ту ноћ свети се опет јави Јосифу и рече му: Близу сам од тебе на левој страни. - Јосиф се одмах пробуди од сна и устаде на молитву. А када свану, Јосиф дође на речено место и нађе тамо мошти светога; и поклонивши се моштима Митрополит са епископом и игуманом и остали свештеници, монаси и кнезови. Из моштију исхођаше миомир као из крина благомирисног. Мошти бише пренесене у манастир Лесновски, и многи верници од њих добише исцељења од различитих болести. Много година почиваху мошти светога у овој обитељи, дајући онима који с вером долажаху брзу помоћ и исцељење од нечистих духова. У граду Кратову беше неки Јерменин, врло богат, но не имађаше деце осим једне ћерке, која имађаше десну руку суву. Дошавши у манастир, он се поклони моштима светога, и рука девојке истога часа оздрави. Тако и другом кнезу преподобни исцели слугу од нечистих духова.
После неког времена владаше у тој земљи Михаил, велики кнез Бугарски, који добро уређиваше власт и државу своју. Затим се овај кнез упокоји, а власт у држави узе Оливер Јован који беше врло леп у лицу а још лепши по души. Он беше први саветник и писар на двору српског цара Стефана Силног. Он имађаше велико усрђе и љубав према преподобном оцу Гаврилу. Манастир Лесновски имађаше малу цркву, те Јован, молитвама Архистратига Небеских Сила и преподобног оца Гаврила, подиже цркву врло високу и пространу, и украси је сваким украсом на молитве овог светог. Светитељ пак чињаше многа чудеса, a y земљи владаше мир доста година. Међутим после тога, завишћу ђавола, Турски цар Мурат подиже рат против Срба са 300.000 војника. Дознавши то Патријарх Бугарски у Трнову граду побоја се спаљивања моштију и зато дође и узе мошти преподобног те их пренесе у Трапезир и положи их у храму светих Апостола, где оне леже и до данас, и точе многа исцељења.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Преподобни Антоније Велики - први уредитељ монашког живота; пештера у којој се он подвизавао налазила се у јужном Египту, у дивљем и ненасељеном крају Тиваиде, на источној обали реке Нила. Празнује се 17 јануара.
2. Декије - римски цар, царовао од 249 до 251 године; био жестоки гонилац хришћана.
3. Лав I Велики - византијски цар; царовао од 457 до 474 године.
4. Манастир "Неусипајушчих" (Неуспављивих), о коме је овде реч, налазио се у Витинији, северозападној области Мале Азије. Он је био уређен по угледу на такав манастир у Цариграду, који је из Месопотамије био пренесен у Цариград и основан преподобним Александром при крају четвртога века. Устав и монашки живот досељеника овога манастира одликовао се нарочитом строгошћу. Свој назив манастир је добио од тога што су братија, подељени у 24 чреде према броју часова дана и ноћи непрекидно у два хора славили Господа, певајући лагано псалме Давидове, тако да се богослужење у том манастиру вршило непрекидно и никада се није прекидало. Такав исти манастир био је основан и у Витинији, близу града Состениула; основали су га ученици преподобног Александра Јован и Маркел.
5. Проконзулима су се називала лица која су управљала провинцијама римске државе.
6. Декије владао од 249 - 251 год.
7. Синаксарско житије препод. Гаврила Лесновског потиче из године 1330, а опширније житије каснијег је доба. Оба житија издао је Јордан Иванов, у "Бглгарски старини из Македонии", II изд. Софија 1931. стр. 394-400.
8. Преподобни Гаврило сe упокојио крајем 11. или почетком 12. века.