ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети мученици Ермил и Стратоник. Цар Ликиније подиже велико гоњење на Хришћане. Свети Ермил, хришћанин и ђакон при некој цркви, би ухваћен и поведен на суд. Када му рекоше да га воде на мучење, он се веома обрадова. Узалуд му цар прећаше, Ермил исповеди слободно своју веру у Христа и одговори цару на све претње: "Господ ми је помоћник, на бојим се, шта ми може учинити човек" (Пс 117, 6)? После тешких мучења бацише Ермила у тамницу. А тамничар беше Стратоник, потајни хришћанин, који свим срцем саосећаше са страдањима Ермиловим. Када и Стратоника доставише цару као хришћанина, цар пресуди да се обојица потопе у Дунав. Тада везаше Ермила и Стратоника у једну мрежу и потопише их у Дунав. После три дана тела њихова избаци вода на обалу и хришћани их нађоше и сахранише на осамнаест стадија далеко од Београда. Ови славни мученици пострадаше за Христа и прославише се 315. године.



2. Свети Јаков, епископ нисибијски. Као отшелник живљаше лети у отвореном пољу, а зими у пећини. Једном сиђе у град Нисибију, да види како вера хришћанска успева и како хришћани живе. Но ту буде изабран за епископа. Учествовао на I васељенском сабору и заштићавао Православље од Аријеве јереси. Догоди се једном да незнабожни Персијанци нападну с војском на Нисибију. Свети Јаков с литијом изађе до бедема градских, и сам се попе на бедем и шеташе по бедемима не бојећи се непријатељских стрела које беху управљене на њега. Шетајући тако, светитељ се мољаше Богу, да Бог сачува град и верне на тај начин што ће послати мухе и комарце на Персијанце, и тиме отерати ове од зидова града Нисибије. Није, дакле, тражио смрт непријатељима нити ма какву врсту погибије и пораза, него само једну малу досаду која би их отерала одатле. И Бог услиша молитву свога угодника и посла много муха и комараца на Персијанце, те ове отера а град Нисибију спасе. Поживе свети Јаков дуго и чесно, и мирно сконча у дубокој старости, 350. године.

3. Преподобни Максим Капсокалива. У XIV веку подвизавао се као монах у Светој Гори на свој нарочити начин; наиме, правио се мало јуродив и стално је мењао своје обиталиште. А његово обиталиште била је колиба од грања. Једну за другом колибу он је подизао и палио, због чега је и назват Капсокалива, тј. Паликолиба. Сматран је за лудака све док није у Свету Гору дошао свети Григорије Синаит који у Максиму открије јединственог подвижника, чудотворног молитвеника и "ангела у телу". Представио се Господу 1320. године.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ MУЧEHИKA ЕРМИЛА И СТРАТОНИКА

Нечестиви цар Ликиније[1] веома се стараше да помоћу жртава угоди поганим боговима својим, и подиже велико гоњење на све хришћане. Ради њих претраживаху градове; због њих претресаху покрајине и села. И сваки који би пронашао хришћанина, и о томе известио цара, удостојавао се велике награде од цара. Зато се сви дадоше на тражење и гоњење хришћана, да би угодили цару. Када једном приликом Ликиније сеђаше на високом месту и изрицаше пресуде, приступи му један војник говорећи: Овде постоји један хришћанин, по имену Ермил, који по хришћанском обичају има ђаконски чин; он одавна служи Христу, а потсмева се боговима нашим и теби царе, и низашта те не сматра. - Када то чу, Ликиније нареди да га одмах пронађу и ухвате. И пронађоше светога негде где се моли са рукама подигнутим ка Христу Богу своме. Сазнавши да га воде на суд и мучење за Христа, он се испуни радости и весеља, и иђаше с војницима, не као онај кога силом воде, већ као онај који ревносно хита на одликовање. И претстаде цару са благом смелошћу. И упита га цар: кажи тачно, јеси ли хришћанин, као што чусмо за тебе? - А он одговори: He само слободно и гласно исповедам да сам хришћанин, него и ово изјављујем: посвећен сам Богу невидљивом, и служим My као ђакон. - Цар рече: Буди онда и нашим боговима ђакон, тојест служитељ. - А мученик потсмевајући се његовим речима, рече: Изгледа ми, царе, да си или глув или безуман. Ја ти рекох да служим Богу невидљивом, а не тим вашим идолима, који су видљиви, али сами нити виде нити знају шта је то ђакон. Обмањујући себе, ти их поштујеш као богове. А они су камење и дрвеће, потпуно мртви и глуви, дела руку људских. Њих треба исмевати, а не клањати им се.
Цар не отрпе тако слободно говорење Ермилово, и нареди да га одмах туку по образима гвозденим шипкама, које су ту већ стајале спремљене. А један викаше: He буди дрзак на језику, Ермиле! Поштуј цара, принеси жртву боговима, па ћеш се спасти мука! - Мученик пак, стално бијен, изгледаше као да не осећа никакав бол, него напротив омаложаваше мучитељеву немоћ. Затим громко повика к цару: Ти ћеш безбројне ране задобити и страшну. руку Божју на себи познати, јер си напустио Саздатеља свог и служиш глувим и немим боговима. А што је још теже, ти и друге, завидећи њиховом спасењу, силом хоћеш да увучеш у своју погибао.
После тога нареди цар да мученика одведу у тамницу на три дана, надајући се да ће размислити, и предомислити се. Мученик пак идућк у тамницу, певаше путем: Господ је помоћник мој, не бојим се: шта ће ми учинити човек? (Пс. 117, 6). А улазећи у тамницу, запева: Пастиру Израиљев, чуј који водиш Јосифа као овцу! који седиш на Херувимима, јави се, и дођи да нас спасеш (Пс. 79, 2.3). - И Господ се не оглуши о слугу свог, него посла Анђела да га теши и крепи. И јавивши се, рече му Анђео: Ермило, не бој се! говори, и немој ћутати! Буди храбар, јер ћеш победити сва мучитељева лукавства, и горе ћеш добити пресветли венац за страдање. - Тако Бог наоружа свог војника за подвиг, опаса га силом, научи руке његове на борбу, и даде мишицама његовим лук челичан и штит спасења.
После три дана цар Ликиније изведе на суд Ермила, и упита га: Јеси ли се предомислио? и хоћеш ли принети жртву боговима, да би се избавио мука које су спремљене за тебе? или те још држи оно лудило, и добровољно гураш себе у пропаст? - A Христов војник, у част Господа који га наоружа, одговори смело на то: Рекох ти већ једном, царе, и треба да ти је доста оно што сам ти први пут рекао, и да ме више не питаш. Мој Бог је на небу; за Њега једино живим; и трудим се да My себе принесем на жртву; и од Њега се надам великој помоћи. - Цар рече: Видећу да ли ће ти помоћи тај што живи на небу. - И одмах нареди цар да га шест јаких и свирепих војника дохвате, повале на земљу и туку немилосрдно. Тучен, мученик трпљаше као бестелесан, и мољаше се Богу говорећи: Господе Боже мој, Ти си мене ради при Понтијском Пилату поднео ране и бијење; Ти сам опет укрепи мене који страдам Тебе ради, да бих све ово поднео, и заједничар Твојих мука постао, и тако се удостојио удела у вечној слави твојој. - Док се мученик тако мољаше, одједном се чу глас с неба где говори: Амин, амин, Ермило! кроз три дана избавићеш се тих мука, и добићеш велику награду за своја страдања.
Овај глас ули мученику велику смелост и крепост, а онима што га мучаху зададе велики страх и трепет, и они беспомоћни попадаше на земљу. А и цар се уплаши, али не хтеде познати силу Божју, и нареди да мученика опет одведу у тамницу. У тамници беше стражар Стратоник. Њему би наређено да чува мученика. А Стратоник беше потајни хришћанин, и пријатељ светом Ермилу. И срце му се кидаше за њега видећи га у мукама, духом пак радоваше се његовој смелости и крепости, али сам не смејаше поћи на таква страдања. А свети Ермил, улазећи у тамницу, певаше говорећи: Господ је видело моје и спаситељ мој; кога ћу се бојати? Господ је заштитник живота мог; кога ћу се плашити? (Пс. 26, 1). И обасја га одозго светлост небеска. И опет се чу глас који га је крепио, и обећавао му да ће кроз три дана бити крај његовим патњама.
Сутрадан опет мучитељ изведе светог Ермила на суд. А он се појави светла лица, весела погледа и са срцем пуним радости. Мучитељ пак Ликиније, машући главом и потсмевајући се мученику, рече: Кажи нам, какву ти корист донесе мрачна тамница? и да ли те ове муке, што си поднео, уразумише да се покориш царској заповести и одаш боговима дужно поштовање, или ће бити потребно да потражимо још мука против толике окоредости срца твог? - Мученик одговори: Мени мрачна тамница велику светлост издејствова, и сада је душа моја у миру и радости и неисказаној светлости. To ми пружа сигурну наду да ћу добити будућа блага. Но ја се веома чудим, како се тама што је у теби ни најмање не мења, већ непрестано помрачава очи душе твоје да не би угледале истину. - На такав укор од стране светитеља цар викну: Видим, ти си навикао на једно: да јавно вређаш својим неуздржљивим језиком, дрском душом и безумљем. Та хајде, одговори и реци једном јасно: хоћеш ли да принесеш жртву боговима, и да се покориш нашем наређењу? или желиш да по делима својим добијеш заслужене муке? - А Христов мученик Ермил одговори: Царе, ти већ имаш моје одговоре, и ништа друго нећеш чути од мене. Чини дакле што хоћеш, и приведи у дело што си намислио. - Разјари се Ликиније и нареди да светитеља голог распростру пo земљи и бију моткама по стомаку. У ранама које је добијао, светитељу једина утеха беше Христос; упирући к Њему очи душе, он се мољаше: Боже похитај да ме нзбавиш! Господе, да ми поможеш (Пс. 69, 2). - А мучитељ, бесан од љутине због светитељевог трпљења, нареди да му орловским ноктима рашчерупају стомак. Нека види, рече, својим очима утробу своју. - Мученик пак говораше: Срце моје и тело моје обрадоваше се Богу живоме. Као салом и уљем нека се насити душа моја, и радосним гласом усхвале те уста моја! (Пс. 83, 3; 62, 6).
Када Стратоник виде како друга његовог, светог Ермила, нечовечно муче и утробу му черупају, стаде плакати. Неки од присутних одмах то доставише цару, говорећи: Тамнички стражар Стратоник јавно показује да је учесник заблуде хришћанске и пријатељ Ермилов, јер га сажаљева и плаче за њим. - Цар дозва Стратоника и упита га: Јеси ли пријатељ Ермилу? - Ученик истине, Стратоник не хте лагати; и видећи да је већ наступило време његовог подвига, он изјави ла је пријатељ Ермилов и хришћанин. И наружи идоле као безлушне, а оне који им се клањају као безумне. И прослави Бога јединога који је створио небо и земљу. Цар се разбесне, н нареди да голог Стратоника по целом телу моткама бију. Бијен, свети Стратоник упираше очи своје на пријатеља свог светог Ермила, и говораше: Моли за мене Христа, Ермило, да ми да да сачувам чврсту и непоколебљиву веру, и да будем изнад мучитеља својих. - А Ликинију се потсмеваше, и саветоваше га да престане клањати се слепим и мртвим кумирима, а да се убоји одмазде истинитог Бога, у чије је руке страшно пасти. И светитељ би бијен дотле, док не ућута, изнемогао од рана. Затим нареди цар да обојицу, Стратоника и Ермила, баце у тамницу.
У тамници свети Стратоник се мољаше, говорећи: Господе, не помени моја ранија безакоња! - А и обојица се мољаху Богу: Помози нам, Боже, Спаситељу наш, ради славе имена свога (Пс. 79, 9). - И чуше Божји глас где говори: Трку свршисте, веру одржасте; сада вам је приправљен венац правде, који ћете сутра примити.
Сутрадан Ермил би опет изведен на суд. И упита га Ликиније: Хоћеш ли принети жртву боговима? - Одговори свети: Што ти раније рекох, то и сада говорим. Ти ме због тога пеци, сеци, и како хоћеш мучи ме, јер се научих да се не бојим оних који убијају тело а душе не могу убити. - Мучитељ онда нареди да га обесе на дрво и ножевима режу тело његово. А светитељ се у тим страшним мукама непрестано мољаше: Буди ми помоћник, Господе Спаситељу мој! - И чу глас одозго: He бој се, јер сам с тобом ја, Бог твој. - После тога пресуди цар да се свети Ермил потопи у Дунав. - Онда доведоше светог Стратоника. Цар га саветоваше да принесе жртву боговима. Да не би и ти несрећниче, рече, пострадао као и твој пријатељ. - Блажени Стратоник одговори: Заиста бих био несрећан, када бих се покорио безумној заповести твојој. Како пак да желим живети, када ће пријатељ мој умрети за Христа? - Ликиније рече: Шта дакле, желиш ли да умреш са Ермилом? - Веома желим, одговори свети Стратоник. Јер прави пријатељ;. треба да заједнички подносе невољу и да се заједнички наслађују у добру. А шта ће нам бити слађе него да страдамо и умремо за Христа? - Видећи да неће нимало успети, цар Ликиније изрече пресуду, да и свети Стратоник буде потопљен са Ермилом.
Вођени на потопљење, оба света мученика појаху весело: Слава на висинама Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. - А када их војници доведоше на реку Дунав, метнуше их у мрежу, и бацише на дно реке. To би 315 године. И тако река прими тела светих мученика, а небо настани душе њихове у своје обитељи. У трећи пак дан обретоше се света тела њихова на обали, и хришћани их чесно сахранише на 18 стадија далеко од Београда. Сахранише их у једном гробу, да им све буде заједничко и дружељубиво: заједничко исповедање Христа, заједничка тамница, заједничке муке, заједничко потопљење, заједничка сахрана тела њихових, заједничка и слава на небу, - благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈАКОВА НИСИБИЈСКОГ
- Написао Теодорит, епископ Кирски -

Законодавац Мојсије, који је открио дно морско, и безводну земљу у пустињи напојио водом, и многа друга чуда учинио, описа дела светих што су пре њега живели, не оном мудрошћу коју је од Египћана добио, него небоданом благодаћу. Јер откуда би могао сазнати Авељеву врлину, Енохово богоугодништво, Нојеву праведност, Мелхиседеково побожно свештенство, Авраамово позивање, веру, јунаштво, гостољубље и приношење сина на жртву, и, да кратко речем, других божанствених мужева подвиге, победе, навештавања, како би сазнао, да није за ово добио просветљење од божанскога Духа? Таква помоћ потребна је и мени (вели Теодорит), да бих писао житија светих, који су пре нас били, и који су у наше време засијали, и на тај начин предложио као неки закон за оне који желе да се угледају на њих. Треба стога повести приступити, призвавши најпре у помоћ молитве тих светитеља.
Нисибија[2] је град на граници негдашње римске царевине и Персије. У то време Нисибија плаћаше данак Римљанима. У том граду роди се овај свети Јаков. Он изабра усамљенички живот у пустињи, и живљаше на високим горама. Пролеће, лето и јесен провођаше по дубравама, имајући небо за покривач; а зиму је проводио у једној пећини, где се склањао од мраза. Храна му беху, не питоми и обрадиви усеви и поврће, већ оно што земља сама од себе рађа; сабираше дакле плодове од шумског дрвећа, и неко зеље, слично градинском, и тиме се храњаше тако, тек да би се одржао у животу. Ватра му не беше потребна за кување хране, јер се хранио дивљим зељем. И вуна му не беше потребна за одећу, јер се облачио у козје коже. Тако умртвљујући тело, он духовном храном непрестано насићаваше душу. Мисао пак своју чишћаше за боговиђење, чинећи је огледалом Светога Духа, и откривеним лицем, као што каже свети апостол, гледајући славу Господњу, преображаваше се у то исто обличје из славе у славу, као од Господњега Духа (2 Кор. 3, 18). Од тога се из дана у дан увећаваше слобода његова према Богу, и што год је од Бога тражио, одмах је добијао. Пророчки је предвиђао будуће ствари, и би му дат од Духа Светог дар чудотворства. Испричаћу (вели писац овог житија Теодорит) неколико од његових чудеса, и обелоданићу онима који не знају сијање апостолске благодати у њему.
У то време безумни људи клањаху се идолима, и мртвим киповима указиваху божанско поштовање, а истинско богопоштовање беше занемарено од многих. Ти људи ненавиђаху оне који нису узимали удела у њиховом безумљу, јер ови, савршени у врлини, знађаху истину, клањаху се Творцу свега, и исмеваху немоћ идола. Једном свети Јаков остави пустињу и пође у Персију, желећи да види новопосађени врт свете вере и да, колико може, помогне јачању Православља. А када на том путу прелажаше преко једног потока, девојке неке, које су прале рубље и биле разголићених ногу, гледаху на њега као на неког туђинца, и то необично одевена; гледаху безобразно, не стидећи се његове свештене озбиљности, нити своје разголићености, па још стајаху не покривши главе своје. Светитељ се разљути на њихову бестидност и зажеле да покаже Божју силу, да би их чудом спасао од идолопоклоничког безумља: прокле извор из кога је текао поток, и одмах пресуши извор и поток тако да се у њима не нађе ни кап воде; а прокле и оне девојке, и њихову бестидну младост изненада преметну у старост. Јер се на светитељеву реч њихове црне косе одмах претворише у седе, и изгледаху као млада дрвета зими када на њих падне иње. А када то видеше девојке, јер и вода пресуши и оне угледаше једна другу оседелима, препадоше се, и отрчаше у град и испричаше шта се десило. Видећи чудо, грађани отидоше великоме чудотворцу светоме Јакову, и усрдно га молише да укроти гнев свој и опет им поврати пресахлу воду. Светитељ изиђе у сусрет њиховој молби, сатвори молитву Господу, и потече извор опет као и раније, и поток зажубори. И још мољаху људи светитеља да оседелу косу њихових кћери цретвори у црну, и превремену старост - у младост. Светитељ хтеде н то да учини; и када упита где су, оне не беху ту, нити дођоше с покајањем. Зато и остави на њима ту казну као на непокајанима, да то буде незаборавни спомен на чудесну силу Божју, како би се и други поучили од тога целомудрују и пристојности.
Тако би чудо овог новог Мојсија, које учини не ударом штапа већ знамењем светог крста. A ja се, вели Теодорит, више дивим његовој кротости него ли чуду, јер не учини оно што некада учини велики пророк Јелисеј: не посла медведицу да растргне бестидне девојке, него малом казном поучи пристојности и богобојажљивости девојке ружног понашања. Ово пак говорим, не да укорим пророка за јарост, - далеко сам од тога, - него истичем то да је свети Јаков, имајући чудотворну силу, као и пророк, поступио онако како доликује благости Христовој и Новоме Завету.
Овај свети Јаков виде једном неког персијског судију где изрече неправедну пресуду против невиног човека, и ожалости се због неправде. И нареди једном великом камену, који беше у близини, да се распадне и у прах претвори. Када то видеше присутни, препадоше се, а уплаши се и судија неправедни, увиде свој грех, покаја се, и изменивши прву пресуду, изрече другу, праведну. И у овом елучају чудотворац се угледао на Горпода свог, јер је Господ, идући на добровољно страдање, могао, да је хтео, побити своје убице, али то није учинио, него је речју смокву сасушио, и тако показао силу Своју. Угледајући се на ту благост Господњу, свети Јаков не наведе казну на неправедног судију, него камен претвори у прах, и тиме научи судију правосуђу.
Славан и омиљен код свију због таквих чуда, свети Јаков би узет за епископа у своме родном граду Нисибији, иако није хтео. Јер се отказивао и избегавао такав чин, али је био приморан. Но иако промени своје пустињачко усамљеничко живљење, и живљаше у граду, он не промени своју храну и одећу. Њему само место беше друго, али устав живота беше исти. И још више него раније прилагаше труд труду. Јер посту, и спавању на земљи, и ношењу кострети, он додаде старање о људима, збрињавање сиротиње и удовица, заузимање за оне којима је неправда учињена, помагање свима, и поучавање свих у врлини. Али, зар је потребно набрајати подробно трудове и бриге о људима који припадају епископском чину? Знају то они који су узели на себе тај јарам, а нарочито они који љубе и боје се Господа који им је поверио стадо словесних оваца. Трудећм се много у епископском чину, и упражњавајући врлине свети Јаков стече многе дарове Светога Духа.
Једном када свети Јаков иђаше у неко село, приступише му на путу просјаци и искаху од њега милостињу, ради сахране једног мртваца. И показаше му мртваца где лежи крај пута. Уствари пак то не беше прави мртвац него се претвараше. Јер ти просјаци, када угледаше издалека епископа где иде, договорише се да се један од њих направи мртав, како би том преваром измолили од епископа што већу милостињу. Светитељ им даде потребну милостињу, помоли се за мртваца да му се опросте греси и да му се душа уврсти међу праведнике. И продужи свој пут. Када се светитељ удаљи, другови позваше тобожњег мртваца да устане. Али он не устаде, јер беше истински умро, и лежаше без душе. А када просјаци видеше да се њихова лаж претворила у стварност, они потрчаше за светитељем. И достигавши га, падоше пред ноге његове, и исповедише грех свој, извињавајући се да су то учинили због свог сиромаштва. И мољаху га да им опрости, и душу умрлог врати у тело. Чудотворац, следбеник жалостивог Господа, послуша их, и учини друго чудо: својом молитвом поврати душу и оживе мртвога.
Ово ми чудо личи на чудо апостола Петра који предаде изненадној смрти Ананију и Сапфиру што су се договорили да слажу Духу Светом и утаје од новаца. Јер и овај свети Јаков узе душу ономе што беше притајио дух свој, и покрао истину, и лажно се начинио мртав. Но свети Петар, дознавши за крађу јер му Дух Свети беше то открио, казни крадљивце смрћу. А Јаков, не знајући за превару да се онај просјак лажно начини мртав, молитвом му одузе живот. Петар не избави од смрти умрле, Ананију и Сапфиру, јер почеци спасоносне проповеди апостолске захтеваху застрашивање, да би и остали имали страха. А Јаков, имајући апостолску благодат, казни привременом смрћу, и опет утеши враћањем живота.
Затим, када опаки хулитељ једносушног Сина Божјег и Светог Духа, Арије, наоштри језик свој против Творца свог и узбуни сав Египат, а велики хришћански цар Константин, као други Зоровавељ, пошто је био ослободио свет од робовања идолопоклонству и божанствене храмове подигао и узвеличао, сабра у Никеји Први Васељенски Сабор светих отаца 325 године. Тада и светитељ Божји Јаков, епископ Нисибијски, беше међу светим оцима саборским, штитећи веру а отсецајући Арија од Цркве.
У то време Нисибија беше под влашћу римских царева. После смрти Константина Великог[3] персиски цар Сапор[4] навали са целокупном својом војском, опседе град, Нисибију, и дуго му наношаше многа зла. Али благодарећи молитвама светог епископа Јакова, град беше тврд и неосвојив. Тада Сапор начини изнад града брану на реци која је протицала кроз град; па кад се накупи силна вода, он је сву пусти на град, и вода обори градске бедеме и велики део града поплави. Грађани се уплашише, а Персијанци обрадоваше, сматрајући да је град већ у њиховим рукама. Али тог дана не уђоше у град, јер им сметаше вода. И решише да сутрадан свом силом ударе на град. А кад паде ноћ на позив свога епископа, сав се народ даде на посао, те оправише бедеме градске, уз садејство молитве епископове. Оправише бедеме тако да коњица није могла ући у град, нити пешаци без лествица. Али, град би ипак могао бити узет, да се грађани не обратише за помоћ Вишњему. Сви они молише епископа свог, светог Јакова, да се попне на градске бедеме и прокуне непријатеља. Свети Јаков се пoпe и, утледавши безбројне таборе персијске војске, моли Бога да пошље на њих муве и комарце, да би они познали силу Божју и отишли од града. Услиша Бот молитве слуге свога, и одмах посла на персијску војску облак комараца и мува. И они тако опако уједаху, да коњи и слонови то не подношаху, већ кидаху амове и узде, и бесно јураху тамо и овамо. Али не само за стоку, него и за саме Персијанце комарци и муве беху тежи и неподношљивији од хиљада и хиљада наоружаних војника. А нечестиви цар, видећи да су сви његови напори узалуд и да комарци и муве побеђују силну војску његову, беше у страшној недоумици и забуни. Поред тога, угледа где по бедемима градским хода онај божанствени човек, епископ Јаков и мишљање да је цар, јер му се чињаше да је у царској порфири и да на глави има врло блиставу круну царску. И разљути се на оне своје људе који га беху обавестили да нема цара у граду, и казни их смрћу. И повукавши се од града, побеже у своју земљу, гоњен од мува и комараца.
Такво чудо сатвори Господ на молитве свога угодника, који не затражи да сиђе огањ с неба на непријатеље, као што то некада учини пророк Илија и огањ прождра педесеторицу (4 Цар. 1, 10.12), нити замоли да се отвори земља и прогута их, већ само да пошље на њих комарце и муве, и тако познаду силу Божју. Заиста необично чудо: толика персијска војска, па се није могла одбранити од ваздушних инсеката, него је срамно побегла! Такву је свети Јаков имао благодат у Бога, и такву слободу према Њему.
Свети Јаков је дуго живео, и мирно се упокојио у Господу у дубокој старости, 350 године. He много времена после његове кончине град Нисибија пређе под власт персијског царства. Тада хришћани, напуштајући град, понесоше са собом мошти свога заштитника и вође, светог Јакова, који, да је био у животу, не би допустио да варвари заузму град. Јер га је велики угодник Божји штитио непобедивом силом Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПЕТРА

Овај свети мученик би у Јерапољу спаљен за Христа.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ МАКСИМА КАПСОКАЛИВЕ[5]

Преподобни отац наш Максим родио се у Лампсаки[6] од родитеља благородних и побожних. Пошто нису имали деце, ови су се родитељи молили Богу са сузама да им подари дете. И молитва им би услишена: Бог им дарова овог блаженог Максима, на светом крштењу названог Мануил. И пошто га добише од Бога као дар, они га васпитаваху са нарочитом брижљивошћу. И кад дође време. они га стадоше учити свештеним књигама. А кад израсте у дечака, они га настанише при храму Пресвете Богородице, и посветише Богу. Тако Мануил, стално боравећи у Богородичином храму, славослављаше Бога и, у простоти безазленог срца, посредоваше код Његове свехвалне Матере за своје спасење. Као други Самуило, напредујући у расту и благодати, он беше хваљен и вољен од свију, јер, иако још по узрасту дете, он показиваше старачки разум. Овоме је доприносило и то, што је често одлазио к неким старцима који су близу тог храма проводили живот у безмолвију, у усамљеничком молитвеном тиховању. Општећи са њима и услужујући их, када је могао, он је слушао њихове савете. На тај начин, поучавајући се и примером њиховог богоугодног живота и саветима, он је горео од божанствене жеље да остави свет, постане монах и живи у строгом безмолвију.
При тако дивним особинама и жељама непорочног срца, он је често зими скидао са себе одело и давао га ништима, да би их утоплио. Исто тако делио је са њима и хлеб. А да ласкаве похвале од стране света не би упропастиле почетак његовог врлинског живота, он се направи јуродив, сулуд. Но и тиме није успео да одврати од себе пажњу људи. Међутим родитељи, заборавивши да су Мануила посветили Богу, припремаху се да га жене, да би у његовом браку имали утеху своме животу.
Дознавши за то, седамнаестогодишњи Мануил, који већ беше окусио сласт духовног живота, остави родитеље, отачаство и свет, и тајно се удаљи на гору Ган. Тамо прими на себе анђелско обличје са именом Максим, и предаде се у безусловну покорност и послушност старцу Марку, прекаљеном у опитима монашког живота и познатог па целој Македонији. Под његовим мудрим руководством млади Максим напредоваше брзо у свима подвизима монашког живота и, узлазећи из силе у силу, он беше вољен од свих стараца који тамо живљаху, изузимајући само његовог наставника Марка. Желећи да свог скромног и дивног послушника утврди у смирењу, Марко га је непрекидно понижавао, и грдио, не обзирући се на његове необичне и непрекидне трудове.
Но божанствени Максим не остаде дуго поред овог старца, јер Бог позва преподобног Марка из временског живота у вечне обитељи: Због тога Максим напусти гору Ган, и стаде странствовати по Македонији са надом да пронађе другог старца, сличног првом. И Бог му испуни жељу: По пештерима пустих гора Папикиских он пронађе неколико пустињака необично строгог живота; од њих он прими многе корисне савете и опите живота потпуно анђелског. Одатле се он упути у Цариград. Усхићавајући се у Цариграду велељепијем и божанственом лепотом храмова и клањајући се светињама, које су чуване у њима, он најзад дође у Влахернски храм Пресвете Владичице наше Богородице Одигитрије. Созерцавајући дивна чудеса која су се лила од иконе Пресвете Одигитрије и клањајући Јој се, он размишљаше какву необичну славу има Она на небесима. Усхићујући се тиме и сличним созерцањима, и радујући се срцем неисказано, он сву ноћ проведе без сна, гологлав, бос, само са једном похабаном власеницом на себи. Такве спољашности, он свима изгледаше као јуродиви. Па и сам се правио јуродив, слично великом Андреју, Христа ради јуродивом, и као овај чинио пред људима будалаштине. Поред свега тога људи су му се дивили и сматрали га не стварно лудим, већ Христа ради лудим.
Сазнавши на неки начин о светом Максиму, цар Андроник Палеолог[7] зажеле да га види. Зато га позва у дворац и поведе с њим разговор у присуству великаша. Божанствени Максим, по своме обичају, одговараше цару или речима Григорија Богослова, или речима Светога Писма, тако да се ретори на царевом дворцу дивљаху како он добро зна Богослова и Свето Писмо. Али пошто Максим, иако пун знања не знађаше граматику и говораше неправилно, велики логотет[8] Каниклије примети: "Глас, - глас је Јаковљев; али руке, - руке су Исавове". Чувши то, преподобни се одмах удаљи из дворца, исмејавши разум разумних и назвавши их безумнима. Потом се никада више није јављао к њима. Међутим, често је одлазио к ондашњем патријарху светом Атанасију и разговарао с њим. Радосно га је слушао, и свима говорио о њему као о новом Злагоусту. А патријарх, сазнавши за живот светог Максима, стараше се на све могуће начине да га приволи да ступи у један од општежићних манастира, које он беше устројио у Цариграду. Но преподобни нипошто није хтео да напусти влахернски храм Пресвете Богородице, боравећи у притвору његовом у глади и жеђи, у бдењу и молитви и свагдашњим уздасима и сузама. Дању пак он је јуродствовао пред народом, старајући се да на тај начин сакрије своје подвиге, и тако избегне таште похвале.
Најзад, после дуго времена, свети Максим се ради поклоњења великом Димитрију Мироточивом упути у Солун, а одатле отпутова у Свету Гору Атонску. Тамо, обишавши свештене обитељи, он дође најпосле и у лавру светог Атанасија. Живот и подвизи овог угодника Божјег, као и светог Петра Атонског, њeгa cy необично задивљавали, те се он реши да, остајући у Светој Гори, подражава светог Петра у безмолвију, а светог Атанасија - у општењу са братијом и у строгом држању заповести Господњих. Но ипак, немајући поверење у свој властити избор и у наклоност своје мисли, он се пре почетка својих монашких подвига у Светој Гори обрати за савет тамошњим светим оцима: којим би путем првенствено он требао да пође? Они му посаветоваше да спочетка потчини себе старцу, безусловно извршујући не своју него његову вољу, и тиме, уз помоћ благодати Божје, стекне божанствено смирење, које је почетак и корен свих врлина, па да се потом удаљи у пустињу на безмолвије, на усамљеничко молитвено тиховање.
Преподобни Максим тако и поступи. Оставши у лаври светог Атанасија, он потчини себе игуману и, подједнако са осталом братијом, прохођаше спочетка нижа послушања. Потом, пошто је имао леп глас и знао црквено појање, он би одређен за певницу. На тај начин, певајући хвале своје Господу, он се срцем и мишљу узношаше; к Њему, и много плакаше од умилења при читању и појању, тронут бесконачним човекољубљем Бога који нам подари благодат Духа Светога, да бисмо Га достојно созерцавали чак и онда када живимо још у телу. Последица овога би то да он, пламтећи осећањем божанствене љубави, и усред мноштва братије, беше стално мишљу у миру и безмолвију, и упражњаваше умну молитву, тојест непрестано твораше тајно у срцу свом молитвено призивање: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме!" Ово пак ретко се коме даје, јер је необично тешко и захтева нерасејаност ума и безмолвије срца. А преподобни Максим, посредовањем Пресвете Богородице, још од младости доби такву благодат молитве, за своју нарочиту побожност према Њој и за своје подвиге. И тако, боравећи у манастиру са потребним потчињавањем и усрђем, он и ту вођаше онако исто строг живот као и при влахернском храму. Он у Лаври не имађаше чак ни келију, нити ишта друго што би означавало телесну угодност, већ коришћаше једино храну из трапезе, и то тек да одржи животне силе. Место у келији, он провоћаше ноћи у притвору црквеном у бдењу, чему се беше од младости научио.
Но као што Мојсија призва Синајска Гора, Илију - Кармил, а Јована Крститеља - пустиња, тако и преподобног Максима призва пустињски Атон, - тај украс и цвет гора, - да и на њему процвета праведник као крин, и да монахујућој братији, путем опита и необичних подвига духовног живота свог, произведе жељене плодове Светога Духа. У недељу светих Отаца по Вазнесењу Господњем њему се јави Богомати, са младенцем Господом у наручју, и рече му: "Хајде за мном, изабраниче мој, на сам врх Атона, да тамо, по жељи својој, примиш благодат Светога Духа".
Пошто два и три пута виде ово божанствено јављање, он остави велику лавру и, по истеку недеље, узиђе на врх Горе Атонске, у суботу Педесетнице, и тамо у друштву са осталом братијом проведе сву ноћ без сна. По завршетку божанствене литургије братија се спустише са Горе, а божанствени Максим остаде на њој и проведе у молитвеном подвигу три дана и три ноћи. Само Бог зна каква је искушења за то време поднео он од Сатане и његове војске, који су се упињали да светитеља протерају оданде. Да би га застрашио, Сатана је ноћу изазивао громове и муње, те је изгледало да се сва гора Атон тресе: стене су пуцале и распадале се; а дању се чула дивља вика, као да мноштво наоружаних људи безочно јуришају са свих страна на врх Горе, да би оданде ринули преподобнога. Но пошто је све то било утварна појава демонских замки, свети Максим, пун духа вере и благодати, није обраћао пажњу на то, већ се стално молитвеним духом и мишљу узносио к Богу и Пречистој Матери Његовој, и молио Њихову заштиту и помоћ. И он би услишен. Њему се јави, окружена мноштвом Небеских Сила и обасјана небеском славом, Царица целокупне твари, држећи у наручју Сина Свог - младенца Господа. Поражен виђењем и појавом божанске светлости, блажени Максим се ипак не даде одједном занети осећањем поверења, јер је знао да и Сатана узима на себе изглед анђела светла. Зато он најпре прибеже молитви; па онда, уверивши се да то није демонска обмана већ истинско јављење Богоматере, он се у неисказаној радости поклони Њој и Господу, и ускликну: "Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом!" - и остало слично томе. Када га Господ благослови, Свесвета рече: "Прими, изабраниче мој, власт над демонима, и настани се у подгорју, јер је то воља Сина мог, да ти, узвисивши се у подвизима, будеш и другима путовођа на путу спасења". После тога би му дат и хлеб небески ради поткрепљења ослабелих сила његових. И чим он прими дату му храну, чу се анђелско појање, окружи га божанска светлост, и Богомати се на његове очи узнесе на небо.
Ово виђење, божанска светлост и миомир који се разли над врхом Горе, испунише срце преподобнога таким миљем и усхићењем, да он још три дана и три ноћи остаде тамо у молитвеном подвигу и славословљењу Бога. Затим се спусти с врха и, сагласно жељи Пресвете Богородице, дође у Њен храм, и ту проведе неколико дана у бдењу и молитви. Онда се опет пoпe на врх Горе и пољуби оно место на коме му се у неисказаној слави јави Богомати. Како тада тако и касније он се, при помисли на ово виђење, испуњаваше осећањем неизразиве радости и весеља, и сваки пут се око њега разливаше рајски миомир и божанска светлост.
Спустивши се са Горе, свети Максим се, без обзира на тако дивне пројаве духовног света, ипак упути на место звано Кармил где се, при цркви светог пророка Илије, усамљенички спасавао старац, и откри му о својим виђењима. Старац, колико строг у подвижништву толико и неповерљив према пројавама духовног света, саслушавши исповест његову, уверено примети, a касније и другима говораше, да је Максим обманут привидима демонским. Због тога стадоше од тог времена називати преподобног Максима прелашћеним, бојећи се сваког додира са њим и везе у погледу монашког живота. А преподобни Максим, уместо да буде озлојеђен због таког ниподаштавања и неповерења, напротив радоваше се, и приписивану му заблуду окрену у своју корист: под видом прелести и гордости он скриваше своје дивне подвиге, презрењем од свију угушиваше у себи зло осећање уображености и дубоко укорењиваше у своме уму и срцу смиреноумље, - тај божанствени дар Светога Духа, који сачињава основу и красоту подвижништва. И да би међу светогорцима што јаче утврдио општу клевету односно свог јуродства, он изабра себи чудноват начин живота: не обитаваше на једном месту него, као јуродив или луд, прелажаше са места на место; где би се задржао извесно време, тамо је од грања правио малу колибу, тек колико да смести многонапаћено тело своје; затим ју је спаљивао, одлазио на друго место, и правио нову колибу. Због тога је и назват капсокалива, тојест паликолиба. Сиромаштву његовом може се дивити, а не говорити о њему: он није имао чак ни оно што је неопходно, живео је као невештаствен и бестелесан, и сав живот свој провео по пустим и неприступачним местима. Међутим нико није знао његову божанску благодат, тајне радости и наде срца његовог, те плодове свагдашње молитве његове, сакривеног пошћења његовог, неподражљивих за обичног човека подвига и лишавања његових, скитачког трпљења његовог зими и лети, и сталне усамљености. Ретко је када он, задовољавајући битне потребе природе, долазио коме било од братије, јео предложени му хлеб и пио чашицу вина, као чашу љубави и гостопримства. Због таквог сиромаштва његовог један светогорац је справом, говорећи о њему, применио на њега еванђелске речи: Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице, па Отац ваш небески храни их (Мт. 6, 26). Тако и Максим, као птичица или, боље рећи, као бестелесан верао се по планинским кршевима светогорских пустиња и, по речима божанственог Павла, распињао тело своје са страстима и жељама (Гал. 5, 24).
И поред таког анђелског начина живота, и поред таквих поражавајућих подвига и трудова, свети Максим ипак беше дуго ниподаштаван од свију. Чак и они који се дивљаху његовот живљењу, знајући његова необична лишавања и тегобе, гледаху на њега са предубеђењем, иако он, слично древним великим оцима Антонију и Павлу Тивејском, Петру и Атанасију Атоиском, беше достигао висину и савршенство созерцатељног живота, и сијаше благодаћу Светога Духа, и удостојаваше се откривења тајана и божанских виђења. Али такав однос према блаженом Максиму не остаде заувек: мало по мало долазећи у додир и водећи разговор са великим старцима Свете Горе, они га најзад потпуно схватише и, уместо пређашњег предубеђења, стадоше гледати на њега са страхопоштовањем и, дивећи се благодати Божјој која је дејствовала у устима његовим, назваше га светилом свога доба.
У то време допутова у Свету Гору преподобни Григорије Синаит[9] и настани се у Скиту Магули. Он беше веома пожељан за све оце светогорске, нарочито за оне што живљаху у безмолвију, јер је он, провевши сав живот у безмолвију, усамљеничком молитвеном тиховању, и стално упражњавајући умну молитву, врло добро познавао замке и тајне нападаје демона, што сачињава нарочиту вредност и скупоцени дар истински подвижничког живота. Зато безмолвници стадоше се од њега учити тајни умне молитве, изучавајући из његових разговора и расуђивања признаке дејстава благодати и прикривених лукавстава и тананих замки демонске обмане. Неки од њих обавестише га о преподобном Максиму, причајући му о његовим необичним подвизима јуродства и признацима очигледне заблуде. Све што год је божанствени Григорије чуо о светом Максиму изненађивало га је, те он зажеле да неизоставно види тог подвижника и да разговара с њим. Зато и посла неке од својих ученика да позову светог Максима к њему на виђење и разговор. Дуго ови посланици не могоше пронаћи преподобног Максима, пошто беше зимско доба када се преподобни или скривао по пештерима или скитачки проводио дане и ноћи по пустим шумама. Најзад, после два дана, уморни од напорног путовања и зимских непогода, они дођоше у келију светог Маманта да се одморе. И гле, ту се појави божанствени Максим, поздрави свакога засебно и, између осталога, објасни посланицима преподобног Григорија куда он жели ићи са Свете Горе, с каквом намером и циљем. Но када му посланици рекоше да га њихов старац Григорије зове к себи ради виђења, он устаде и, пошавши са њима, он запева: Подигох очи своје ка горама, одакле ће ми доћи помоћ, - и остало (Пс. 120). Када се приближише келији преподобног Григорија, блажени Максим рече својим сапутницима: "Старац се сада, после молитвених подвига и трудова, одмара, - одморимо се и ми". И при овим речима он их остави, па се изгуби у пусту шуму, заплака и запева: Управи, Господе, стопе моје пред Тобом, да не овлада мноме никакво безакоње, - и остало (Пс. 118, 133).
Најзад се преподобни Григорије и божанствени Максим састадоше. Но да присуство других не би нарушило њихов мир и искреност, преподобни Григорије нареди да се сви удаље, и остаде само са преподобним Максимом. Када остадоше сами, божанствени Григорије, између осталог, упита светог Максима да ли се бави умном молитвом. Опрости ми, одговори овај с осмехом, ја сам човек прелашћен. - Остави сада то, узврати Григорије, него ради Господа, ради моје сопствене поуке, кажи ми о делима својим; ја тражим не празнословље већ славу Божју. - Тада му божанствени Максим, уверен именом Божјим, стаде причати о своме животу, о божанским виђењима и о демонским искушењима. Ја сам имао, говораше он, велику веру ка Госпођи мојој Богоматери, плакао сам пред Њом у својим молитвама, измољавајући благодат умне молитве. И једном када по обичају уђох у Њен храм, ја Је са сузама мољах о томе. Пришавши ради тога к божанственом лику Њеном да га целивам, ја одједном осетих топлину која, загревајући срце, привођаше у покрет сва чувства и узбуђиваше их слатким умиљењем. Од тога времена ум мој и срце стално су заузети слатким сећањем на Исуса мог и Богоматер, и молитва срдачна остаје стално моје занимање. Но, прости ми.
Реци ми, настави божанствени Григорије, да ли си ти при сталном деловању Молитве Исусове у срцу твом примећивао у себи какву било божанску промену, или усхићење, или какав било други плод молитве и благодати Светога Духа? - Да би се дух молитве осетније и обилније пројавио у мени, одговори божанствени Максим, ја се повукох у пустињу, и стално сам тражио беамолвије: тада тај плод молитве ја стварно примећивах у чежњи за Божанским и усхићењу ума ка Господу. - Да, то је сасвим тако, примети на то Синаит. А божанствени Максим, оборивши очи, осмехну се и рече: Дај ми да што поједем и не буди радознао односно заблуде. - О, када бих ја дошао до такве заблуде! ускликну свети Григорије. Него молим те, кажи ми отворено: у време молитве, када се мисао твоја узноси к Богу, шта созерцава душа? Може ли тада деловати срдачна молитва? - Никако, одговори он; када благодат Светога Духа, у време моје молитве, овлада умом, тада молитва не дејствује; јер немајући своју властиту силу, ум у тим тренуцима остаје под утицајем Светога Духа, и Дух већ дејствује, уводећи га и изводећи у божанствена виђења, обасјавајући га неизразивом светлошћу и, по мери човекове достојности, достављајући му Своју утеху. У таквом су стању бивали свети пророци и апостоли, и узлазили до таквог степена у созерцању откривења, да су људима изгледали махнити или као пијани. Као што се свети Исаија удостојио видети Господа на престолу високом и издигнутом, окруженог Серафимима (Ис. 6, 1.2), или као што је Првомученик Стефан видео небеса отворена и Сина Човечијега где стоји с десне стане Богу (Д. А. 7, 56), исто тако се и сада слуге Христове удостојавају разних виђења, ма да неки и не верују томе, сматрајући то немогућим, па стога и мисле да је то заблуда а не истина. И врло је чудновато што бедни људи не признају благодат Светога Духа, иако је она још преко Јоиља обећана: Излићу, рекао је Бог преко њега, од Духа Светога на свако тело, и прорећи ће (Д. А. 2, 17). Ову божанствену благодат и сада Христос дарује сваком верујућем и, као што је сам обећао, она се неће исцрпсти до свршетка века. При дејствовању ове благодати, душа се уздиже изнад свега чувственог и погружава у тајанства созерцања, те се уму, као што каже божанствени Павле, јасно открива оно што он дотле ни замислити није могао. Да би се схватило како ум созерцава "оно што око не виде" (1 Кор. 2, 9), и што он сам собом није могао постићи, послужићемо се поређењем: восак, ма како га растирао рукама, неће се растопити без суделовања огња; а стави га на огањ, он се најпре растопи, затим га обузима пламен и, сливајући се с њим, пуцкара, обухвата се светлошћу и сам претвара у светлост, те му је немогуће остати у свом сопственом виду него се, напротив, разлива у пламену као вода. Тако бива и са нашом душом: без суделовања благодати она се препушта сили свог властитог расуђивања; но када је обузме божанствени огањ, или благодат Светога Духа, она остаје већ под утицајем и дејством Његове светлости, постаје сама светлошћу, те тако, распаливши се божанственим огњем она не може дејствовати својим сопственим силама, или мислити и расуђивати по својој вољи него дејствује и расуђује у сили и духу божанствене благодати.
На то свети Григорије примети: Но нису ли то само признаци заблуде, од којих треба разликовати још друге? - Признаци заблуде, одговори велики Максим, и признаци благодатних дејстава нису једно и исто. Зли дух заблуде не дејствује тако; он производи у души мешовита кретања: ум постаје мрачан, срце се окамењује; последица тога бива: бојазан и страх, високо мишљење о себи, потцењивање других, узнемиреност мисли рђавим осећањима према другима, што и у самим разговорима човековим обелодањује опасно стање маштањског ума и непријатељског срца. Такав човек, примећујући сам у себи дејства зла, смућује се; и ма да у њему не може бити истинског смирења и молитвене сузе, он се ипак, у надмености својој, хвали својим подвизима, тако да најзад долази до лудила, и потпуно пропада. Нека нас од такве несреће избави Господ молитвама твојим! Међутим, продужи свети Максим, признаци су благодати следећи: Дух Свети, осењујући ум, потпуно чува њега и сва чувства од развејаности и расејаности, па затим, приводећи на ум човеку смртни час, грехе његове и вечну казну због њих, нехотице погружава човека у смирено мишљење о себи, разнежује га и доводи до суза и плача. И уколико више таквим начином делује на човека благодат, утолико га савршеније смирава, и у таком смирењу теши га уједно безмерним човекољубљем Господа који пострада за њега. Са тог разлога ум, погружавајући се у тајанства созерцања и божанствених виђења, све то приписује не својим сопственим силама и подвизима, него свемоћи и сили Божјој, и срце у тишини производи плодове Светога Духа: радост, мир, дуготрпељивост, доброту, милосрђе и - бранич свих ових плодова - божанствено смирење. Од тога душа човекова осећа неизразиво весеље.
Изненађен казивањем светог Максима, божанствени Григорије га од тога времена називаше не другче него земни анђео. После овог разговора он убедљиво моли преподобног Максима да више не спаљује колибе своје. Настани се, говораше му он, на једном месту и седи, као што кажу мудри Иеак Сирин, да би, с једне стране, у себи утврдио у опитима подвижништва, a с друге - и другима доставио корист и поуку. Ти си већ остарео, а смрт често долази превремено; стога не скривај талант; он ти заправо није дат од Бога ради тебе, него ради тога да га предаш и другима. Напусти јуродство и обитавај на једном месту. Иначе, каква је корист ако се тобом буду само саблажњавали? Је ли добро ако ти, - уместо да предаш своје опите у строгом подвижништву, и на тај начин једне утврдиш у њима и подигнеш, a y мање јакима изазовеш свету ревност ка подражавању, - натераш и једне и друге да подозриво мисле о теби? Господ не даје благодат Светога Духа ради тога да је, слично лењом слузи, скривамо. Угледајући се на апостоле, ми треба да будемо светлост свету, и да се светлост нашег живота светли пред људима а не пред пустињским стенама. Тако дакле, нека властита светлост твоја засија пред овдашњим отшелницима, да виде дела твоја и прославе Оца нашега који је на небесима. Послушај ме и поступи тако. Ја ти ово као искрени пријатељ и брат саветујем; а ти знаш из Светог Писма да је брат, помаган од брата, као тврд град.
Када остали старци сазнадоше за ове савете божанственог Григорија. преподобном Максиму, и у њих се појави жеља да употребе све могуће разлоге и убеде светог Максима да се настани на једном месту. Због тога божанствени Максим, као истински смирен и послушан вољи стараца, изабра себи за стално обиталиште пештеру, у суседству знаменитог старца Кир Исаије, огради је лаком оградом од грања и прућа, по своме обичају. И од то доба он стварно проведе ту остатак свога живота, у обичној својој сиротињи, пењући се из силе у силу и напредујући у подвижништву из дана у дан, и тако најзад доспе до висине анђелског бестрашћа. Крај своје пештере он ископа себи гроб, на који је свакодневно одлазио за време јутрења, плакао, и плачним старачким гласом певао погребне песме које је сам био саставио. На тај начин живот је његов текао тихо. Разуме се, демони нису престајали да га узнемиравају својим жестоким нападима. Али он, пошто се беше уздигао изнад свих замки њихових, обарао их је. Људе што су долазили к њему он је исцељивао: свима и свакоме давао је телесна и духовна исцељења; убеђивао све да исправљају свој живот и строго испуњавају црквене прописе; и све то запечаћивао коначним саветом да се извесних празника, очистивши савест, причешћују Пречистим Тајнама Христовим на исцељење душе и тела. Од многобројних чудеса преподобног Максима ми ћемо споменути неколико, да покажемо какву силу и власт над демонима он доби од Господа, и каквим га даром предзнања и прозорљивости украси Господ. Претходно треба приметити, да је он понекад добијао од Бога насушни хлеб преко анђела.
Једном дођоше к преподобноме неки од лаврске братије, да би добили од њега духовну поуку. С њима беше дошао и један мирјанин. Чим угледа овога, преподобни строго викну на њега и отера га далеко, приговарајући: "To je проклети Акиндин![10] Међутим братија који беху дошли с тим мирјанином нису знали да је он у срцу свом гајио зла осећања и мисли према пустињском подвижништву. Пошто мирјанин би тако отеран, преподобни стаде објашњавати братији заблуде Акиндинове, називајући Акиндина јеретиком, слугом Антихриста и прималиштем демонских прљавштина. Тако је преподобни Максим био строг и према другим јеретицима и противницима Православља; он их је проклињао. Исто тако, другом једном приликом он отера од себе једног другог монаха, присталицу јереси месалијанске.
Једном атонском монаху ваљало је путовати послом у Цариград, и он реши да се укрца на солунску лађу која беше стигла у СветуГору. Када он дође к преподобном Максиму по благослов за овај далеки пут, преподобни му не допусти да путује том лађом, претсказујући да ће лађа потонути путем. Тако и би: по истеку три дана, у време силне буре валови разбише лађу, и она потону у мору са свима путницима.
К преподобноме дођоше неки мирјани и доведоше једног бесомучника, у коме беше демон ненаситивости, јер је овај болесник јео за петорицу, па се ипак није засићивао. Павши пред ноге преподобноме, мирјани га мољаху да исцели болника. Дирнут молбама њиховим, светитељ узе двопек и, дајући га страдалнику, рече: "У име Господа нашег Исуса Христа, једи не више од овог двопека, буди сит и миран", И од тога времена несрећник се не само исцели, хранећи се како му беше заповедио преподобни, иего се тако сакруши срцем, да се одрече света и постаде монах. И под руководством свога лекара, преподобног Максима, он достиже савршенство монашког живота.
У једно време блажени Максим претсказиваше својој ближој братији да ће к њему доћи грчки цареви, али не ради духовне поуке, већ да би дознали своју будућу судбу. Тако и би. He прође много времена, а к њему стварно дођоше грчки цареви: Јован Кантакузен и Јоваи Палеолог. Преподобни их много утеши својим старачким саветима, и откри им тајну судбу њиховог живота у будућности, препоручујући им великодушност и трпељивост при свима променама у животу. А отпуштајући их, он се обрати Кантакузену са речима: "оче игумане!" а Палеологу: "Држи, незадржљиви, и не варај се: царовање твоје биће дуго, али мучно и немирно. Уосталом, идите с миром!" Убрзо затим он посла Кантакузену у Цариград двопек, главицу црног и главицу белог лука, са поруком: "Ти ћеш бити монах, и ево твоја храна!" Тако се и зби. Када плану непријатељство и немири, Кантакузен, притешњен Палелогом, уклони се од њега, и најзад сконча дане своје као монах у Светој Гори. Када му се касније дешавало да се храни двопеком и обичном монашком храном, он се сећао пророчанства светога Максима и дивио се његовом предзнању. И Палеолог исто тако, сећајући се речи преподобнога, узбуђено се дивио његовој чудесној прозорљивости,
Једном приликом у Свету Гору допутова из Цариграда један учени чиновник, или такозвани граматик, и желећи да види преподобног, чија се слава беше раширила на све стране, дође к њему. Али пре но што овај изговори и једну реч, преподобни га нападе, провиђајући осећања и мисли срца његовог. "Јеси ли ти виђао, упита он граматика строго и гневно, подвиге и борбе светих и благодат која им се зато дарује од Бога? И ти се усућујеш хулити на љих, сматрајући да се светитељи нису подвизавали онако како то пише о њима у њиховим житијама, и да им тобож историчари чине милост додајући много чега није било. И у погледу чудеса која су они чинили ти се осмељујеш умовати, да је то измишљотина а не сушта истина! Отступи од таких сатанских мишљења, иначе ћеш раздражити Бога, и муња ће те поразити за твоју заблуду и неправилна мишљења. Напротив, знај да се из живота светих само део предаје опису, зато што нико није у стању да подробно опише њихове тајне подвиге који су само јединоме Богу познати. Ти дакле, ако себи желиш добра, смири се остави глупе речи твојих јелинских мудраца, и обрати се Богу свом силом душе своје. И тада не само нећеш одбацивати дивне подвиге светих, него ћеш се истински убедити да као што је благодат Божја на неизрецив начин дејствовала у свима њиховим мислима, потхватима и подвизима, тако су и сами подвизи светих изнад историјског описа". - Поражен прозорљивошћу преподобнога, граматик уздрхта, и не само се поправи он сам него је, уз помоћ Божју, дејствовао на срца и других слободних мислилаца.
Архијереј трајанопољски зажеле да види преподобног Максима и да разговара са њим. У пратњи свога ђакона он допутова у Свету Гору. Да би проверио гласове о прозорљивости преподобног Максима, архијереј се направи ђаконом, а свога ђакона обуче у своје архијерејске одежде. И када архијереј, обучен као ђакон, уђе претходно к њему молећи га да прими трајанопољског владику, преподобни му одговори: "He кушај моју убогост, свети владико, него ме благослови. Опрости ми", настави он, "ја видех како ви с ђаконом измењасте одело". Архијереј замоли опроштај од преподобног, и врати се од њега са великом коришћу по своју душу.
У то време ствари Српске Цркве налажаху се у таком стању, да су захтевале присуство васељенског владике у Србији. Стога, по царевој вољи, тадашњи свети патријарх Калист[11] и крену тамо са својим клиром. Путујући тамо, он посети и Свету Гору Атонску, као бивши монах атонски. Посећујући на Атону разне свете обитељи, он нађе за неопходно да поборави и у убогој колиби богатог врлинама и свима њима познатог светог Максима. Преподобни срете светог владику како треба, и узе од њега архијерејски благослов. Пошто поздрави светог патријарха како доликује, он присутнима рече ову шаљиву реч: "Овај старац изгуби своју старицу (тојест Цариград)". А испраћајући из своје колибе светог патријарха, он запева пут њега следеће погребне стихове: Блажени непорочниј, в пут ходјашчиј, - и рече присутнима да се патријарх неће вратити на свој престо, пошто ће његове посмртне остатке примити у своја недра Српска земља. Тако и би.
Једном посети светог Максима надзорник лаврске болнице светог Атанасија, по имену Григорије, са још једним братом иа Лавре. Беше то зими. Ушавши у колибу преподобнога, они видеше врућ хлеб, необичне чистоте, који је тако чудесно и силно мирисао, да сва колиба светитељева беше испуњена тим мирисом. Међутим, не нашавши у колиби чак ни трага од ватре и материјала којим се ложи ватра, - јер тек што беше пао први снег, - они се томе дивљаху и чуђаху. На тај начин убедивши се очигледно да је то неземни хлеб, они падоше пред ноге преподобноме и молише га да и њих удостоји небеске хране. Светитељ им с љубављу даде половину небеског хлеба, под условом да то никоме не казују док се он налази у овом кратковременом животу. Лаврски болничар Григорије и други брат Лавре, који се удостојише видети овакво чудо, по светитељевом пресељењу у живот неостарив причаху о овом чуду, призивајући Бога за сведока, и још казиваху да им је он онда дао и воде необично пријатне.
Многи казиваху такође да је свети Максим не једанпут претварао морску воду у слатку и подесну за пиће.
Напослетку, по истеку четрнаест година свог безмолвног живота у дубокој пустињи, преподобни остави своју строгу усамљеност и, за остатак дана својих, настани се близу лавре преподобног Атанасија, где и оконча свој подвижнички живот у дубокој старости, у деведесет петој години живота, 13 јануара 1320 године.
Како за живота, тако и после смрти, преподобни Максим је чинио и чини многа чудеса. Његов животописац, проигуман Ватопедске обитељи Теофан, набрајајући их и излажући их, каже: "Призивам Бога за сведока, да сам и ја сам био очевидац неколиких чудеса његових. Тако, на пример, једном га видех где прелете по ваздуху са једног места на друго; он ми пророчки претсказа да ћу најпре бити игуман, а потом митрополит охридски; чак ми откри и о мојим страдалачким подвизима за Цркву", - и све се то, примећује животописац, испуни. Па не само то, него му се преподобни Максим јављао после своје смрти, и исцелио га од смртне болести.
Молитвама преподобног Максима нека се и ми удостојимо добити од слављеног у Тројици Бога милост и спасење вечно амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АТАНАСИЈА

Овај свети мученик пострада за Христа штаповима пребијен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИРИНАРХА РОСТОВСКОГ

Сељачко дете, рођен у близини Ростова. У тридесетој години живота оставио кућу, ступио у манастир Борисогљебски. Затворивши се у келији, железним конопцем привезао себе за дрвену столицу. Спавао два до три сата у току ноћи и дана: тукао тело своје гвозденим штапом, непрестано обављајући молитву. Своје недремљиве молитвене подвиге понекад смењивао шијењем власених одећа, камилавки и прављењем одела за просјаке. Много пропатио од завидљиваца. За свој свети богоугодни живот удостојен од Бога дара прозорљивости. Предсказао разорење Москве од Пољака и њено ослобођење. Упокојио се 1616 године у својој 69 години, и сахрањен у Борисогљебском манастиру.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПАХОМИЈА и ПАПИРИНА

Бачени у реку за веру у Христа, ови свети мученици скончаше.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕЛЕАЗАРА АНЗЕРСКОГ

Син трговца; рођен у граду Козељску; одмалена заволео књигу и веру; у раној младости замонашио се у Соловецком манастиру. Строго се подвизавао. Но жудан још строжијих подвига прешао на пусто Анзерско острво. Ту трпео крајњу оскудицу. Прочуо се као велики подвижник. Цар Михаил Фјодорович позвао га у Москву; предсказао цару да ће добити сина. Цар га за то богато обдари, и преподобни подиже на острву Анзеру храм и манастир. Устројивши манастир, преподобни написа за братију строг општежићни устав. Упокоји се преподобни отац наш Елеазар у дубокој старости, 13 јануара 1656 године. Године пак 1757, када се зидао храм над његовим гробом, бише пронађене његове свете мошти читаве и нетљене.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Ликиније био је спочетка сауправитељ источном цару Максимијану Галерију са титулом: Август. После Галеријеве смрти он уклони своje супарнике, и 312. год. постаде цар Истока; у то време Константин Велики постаде цар Запада. Но док je Констаитин Велики штитио хришћане, Ликиније je угњетавао своје хршићанске поданике. Касније плану рат између Ликинија и Константина; Ликиније би разбијен, лишен власти и најзад 324. год. погубљен.
2. Нисибија - велики и многољулни град у покрајини Мигдонији, у Месопотамији.
3. Равноапостолни цар Константин Велики скончао 337. год.
4. Сапор познат под именом Велики, персијски цар; царовао од 310. до 381. год.; био суров гонитељ хришћана.
5. Капсокалива је грчка реч и значи паликолиба. Светом Максиму je обиталиште била колиба од грања. Једну за другом колибу он је подизао и палио, због чега је и назват Капсокалива, тј. Паликолиба.
6. Лампсаки се налази на малоазијској обали Хелеспонта.
7. Андроник II Палеолог владао Византијом од 1282-1328. год.
8. Логотет - чувар печата, секретар при цариградоком двору и патријapxy; велики логотет - први министар, канцелар.
9. Св. Григорије Синаит је почетком 14. вака дошао са Синаја на Балкан, где је многе подвижнике учио духовном животу и особито умносрдачној Исусовој молитви (исихазму). Слави се 6. априла.
10. Григорије Акиндин, противник исихазма и православног учења Св. Григорија Паламе о несазданим божанским енергијама, а присталица латинске јереси Варламове. Осуђен је 1351. г.
11. Цариградски патријарх од 1350-1364, мирио Српску и Цариградску Патријаршију и упокојио се у Србији. Празнује му се спомен 20. јуна.