ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Светих четрнаест хиљада младенаца витлејемских. Како се мудраци источни не вратише из Витлејема у Јерусалим, да јаве Ироду о новорођеном Цару, него по заповести ангела другим путем одоше у домовину своју, разјари се Ирод као звер љути и нареди, да се побију сва деца од две године и испод две године у Витлејему и по свој околини витлејемској. Та страшна заповест царева би извршена дословце. Војници његови једну децу мачем посекоше, другу о камен разбише, трећу ногама згњечише, четврту рукама удавише. И диже се плач и јаук матера до небеса: "Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много, Рахила оплакује децу своју, и неће да се утјеши, јер их нема", као што је и пророковано (Јер 31, 15; Мт 2, 18). Овај злочин над многом невином децом изврши се годину дана по рођењу Христовом 29. децембра. За то време Ирод трагаше, не би ли пронашао божанског Младенца. Искаше од Захарије сина му Јована, наравно да би га убио, пошто мишљаше да је Јован тај нови Цар. Па како Захарија не даде Јована, то по наредби Иродовој сам Захарија би убијен у храму. Био би убијен и свети Симеон Богопримац, да се ускоро по Сретењу не представи Богу. Побивши децу витлејемску, Ирод се тада окоми на старешине јеврејске, који му толковаху, где се има Месија родити. Тако уби Иркана првосвештеника и седамдесет стараца из Синедриона. Тако зло скончаше они који се саглашаваху с Иродом, да новога Цара Младенца треба убити. Потом уби свога брата и сестру и жену и три своја сина. Најзад постиже и њега казна Божја: поче се сав трести, ноге му отекоше, доњи део тела му се загноји, и из гноја црви потекоше, нос му се затвори, и смрад неподносиви распростираше се из њега. Пред сам издисај сети се, па да се они не би обрадовали смрти његовој, нареди да их све побију. Тако изврже своју нечовечну душу овај грозни владар и предаде је ђаволу у вечиту својину.

2. Преподобни Маркел, из Апамије Сиријске. Игуман обитељи "Неусипајушчих" у Цариграду. Прозорљивац, исцелитељ и чудотворац велики. С ангелима разговарао, демоне лако побеђивао и одгонио. По смрти јавио се сабрату светоме Лукијану и рекао му, да је умолио Бога, да и њега ускоро узме у Царство небеско. Овај свети и славни муж упокојио се 486. године.

3. Преподобни Марко Гробар и Теофил Плачљиви. Кијевопечерски монаси. Свети Марко имаше толику благодат, да мртвима заповедаше и они га слушаху. "Почекај, брате, до сутра јер ти гроб још није готов," поручи Марко да се каже једном умрлом монаху, који беше већ и окупан и опојан. И монах отвори очи и би жив до другог дана. Теофил плакао непрестано за грехе своје. Сузе своје пролевао је над једним судом. Пред смрт јави му се ангел и показа му један већи суд, испуњен сузама. То беху сузе Теофилове, које падоше на земљу или бише утрте руком или се на лицу осушише. Тако се на небу знају и чувају све сузе наше, као и све муке, трудови и уздаси ради спасења. Упокојише се ове свете слуге Божје у XI веку и пређоше у Царство Христово.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТИХ ЧЕТРНАЕСТ ХИЉАДА МЛАДЕНАЦА ВИТЛЕЈЕМСКИХ

ВИДЕВШИ да су га мудраци исмејали, Ирод се веома разјари (Мт. 2, 16). А на кога се он разјари? С једне стране на мудраце који га изиграше, а с друге - на новорођеног Цара Јудејског. На мудраце се он гњевљаше што се они не вратише к њему и не обавестише га о Детету; а на Христа се гњевљаше из страха да му Он не узме царство; јер не знајући да Христово царство "није од овога света" (Јн. 18, 36), Ирод сматраше да ће Христос царовати земаљским царством.
Шта дакле уради бедни Ирод не могући одмаздити мудрацима, јер они већ беху отишли, ни убити Христа, јер се не могаше пронаћи? Он изли свој гњев на невину децу. Као што љути звер када га ране, не гледа на онога који га је ранио, већ кидише на оно што му се нађе пред очима, па то зграби, черупа и кида као да је главом онај који га је ранио; тако и Ирод, мучен гњевом и не налазећи виновнике свога гњева, устреми јарост своју на невину дечицу која му ничим не беху скривила. Он посла, као у рат, наоружане војнике те побише сву децу у Витлејему и по свој околини његовој од две године и испод, по времену које је добро дознао од мудраца (Мт. 2, 16). Јер Ирод, по казивању мудраца, памћаше време када се појавила звезда. А и по тумачењу светог Златоуста и светог Теофилакта звезда се појавила још пре Рођења Христова. А за колико време пре Рођења? Ако се она појавила у сам час Благовести, онда од Благовести Пресвете Богородице до Рођења Христова прошло је девет месеци. Мудраци пак дођоше у Јерусалим на сам дан Рођења Христова и поклонише се Христу у Витлејему па другим путем отидоше у земљу своју. Зато Ирод није одмах сазнао да су га мудраци изиграли, него је спочетка сматрао да они нису нашли тражено дете, па постидевши се своје грешке, не усудише се да му се јаве, већ постиђени отидоше тајно у земљу своју.
Затим након четрдесет дана, одигра се у храму Соломоновом славни догађај: старац Симеон и пророчица Ана[1] сретоше тамо Божанствено Детенце, донесено Богоматером у дан очишћења,[2] и сведочише о Христу, и јавно благовестише много народу о Њему. Глас о свему што се догодило у храму у дан Сретења Господња пронесе се по свему Јерусалиму, а стиже и до цара. Тада Ироду би јасно, да то заиста и јесте тражено Дете, и да су истините речи мудраца о новорођеном Цару, кога су они нашли у Витлејему, али се нису вратили к Ироду, презревши његову власт.
То страховито разјари безаконог Ирода. И он се одмах свом душом даде на посао: да помоћу разних тајних и лукавих средстава пронађе то Детенце. Али му све то би узалуд, пошто Јосиф побеже с Дететом у Египат одмах после виђења које имаде у сну. Читаву годину трагаше Ирод за Христом. После тога Ироду је ваљало због неког посла отпутовати у Рим к ћесару. И Ирод се силно узнемири што још не беше пронашао тражено Дете, јер се бојао да се у његовом одсуству не пронађе и не прослави у народу нови цар, и не одузме од њега Јудејско царство. Са тог разлога он одмах донесе одлуку у уму свом: да побије сву децу Витлејемску, еда би на тај начин убио с њима и новорођеног цара.
И тај безакони покољ деце би извршен на годину дана по Рођењу Христовом, двадесет деветог децембра. Тог дана Црква светкује и спомен њихов. А тада, од појаве звезде већ беше прошло година и девет месеци. Што пак Ирод поби сву децу од две године и испод две године, он то учини из страха и ради веће сигурности. О томе свети Златоуст каже: "Не чуди се што Ирод нареди да убијају децу од две године и испод две године. Мучитељ то учини, јер се у њему састадоше страх и јарост. Због тога Ирод постаде врло опрезан, и од великог страха он осуди на погибао и старију дечицу". - Са тим се слаже и Јевтимије Зигабен, који каже: "Ирод је сматрао да се звезда није одмах показала мудрацима, него да се Дете родило много пре њене појаве. Стога он ради веће сигурности и нареди да се побију деца од две године наниже".[3]
Децу Витлејемску убијаху на разне начине: једне убијаху мачем, друге разбијаху о камење и стење, неке удараху о земљу и ногама гажаху, неке рукама задављаху, неке раскидаху и растрзаху, неке пробадаху, неке напола расецаху. Мајке горко ридаху; њихова кукњава досезаше до неба; оне чупаху косе, раздираху одећу на себи, кидаху себе; и испунише се речи пророка Јеремије: Глас у Рами чу се, нарицање и плач велики; Рахила плаче за децом својом, и неће да се утеши, јер их нема (Јерем.31, 15 = Мт. 2, 18). Рама беше град на брежуљку, у пределима племена Венијаминова. Рахилом пак неки називаху Витлејем зато што у њему беше погребена Рахила, супруга патријарха Јакова, мајка Венијаминова. Због гроба дакле Рахилина, и Витлејем би назван Рахила. И када у Рахили, тојест у Витлејему убијаху децу, тада се у граду Рами, који се налажаше не много далеко од Витлејема, чу глас плача, ридања и великог јаукања матера које плакаху за својом побијеном децом. Плач тај унеколико описују два света Јована: Златоуст и Дамаскин. Свети Златоуст овако вели: Видећи то, мајке питаху убице: "Зашто убијате нашу децу? Какву неправду учинише она цару или вама?" И не беше никога да им одговори због чега се врши овај изненадни покољ; не беше никога да их утеши у њиховом великом болу А оне вапајно говораху к војницима: Смилујте се на нас, о људи! смилујте се на нас! Еда ли ви немате мајке? Зар не знате љубав материнску? Немате ли супруге? Зар ви нисте били љубљени од својих мајки? Зар се не бојите да се и вашој деци не деси овако нешто? Сажалите се на нас, о људи! Не лишавајте нас деце наше, него прво нас поубијајте, јер не можемо да поднесемо смрт деце наше! Хајде, пробадајте нас! Ако су вам деца наша учинила какво зло, нека онда и ми заједно с њима примимо смрт!
Тако нарицаху оне у силном болу свом; и избезумљене од туге и жалости, заборавивши стид, оне раздираху на себи хаљине своје, од силнога јада обнаживаху прси своје и камењем бијаху себе у прса, гребаху лица своја, чупаху косе себи, призиваху небо за сведока, вапијући к Богу: О, Владатељу наш, Господе! Шта значи ова велика свирепост цара? Он устаје на Твоје створење: Ти си створио, а он убија! Ти си нам даровао децу, а он их отима од нас! Зашто смо ми родиле децу на свет, када се наша дечица подвргавају тако горкој смрти?
Свети пак Јован Дамаскин овако говори о том плачу: Мајке које силне болове и муке претрпеше при рађању своје деце, сада сеђаху крај лешева поубијане дечице своје; с расплетеним косама, подижући руке к небу, косе чупајући, главе своје пепелом посипајући, небо за сведока призивајући, у сузама се купајући, оне одсутноме цару Ироду говораху као присутноме: Шта значи ова нова наредба твоја, царе, противу нас? Зар ти ниси отац твојој деци? Зар ти не знаш колика је љубав родитељска према деци? Да ли те звезда озлоједи? Зашто онда стрелама својим не гађаш небо, него сасушујеш млеко у грудима нашим? Мудраци ли ти учинише зло? Зашто онда не кренеш у рат против Персије, него Витлејем лишаваш деце? Ако се родио нови цар, и ти си о њему сазнао из књига, онда ухвати Гаврила и посади га у тамницу!
Ускоро после покоља свете деце, чији број изношаше четрнаест хиљада, казна Божија постиже и самог убицу, цара Ирода. Горак беше крај његовог живота. О томе свети Теофилакт прича ово: Ирод се поче сав трести, ноге му отекоше, доњи део тела му се загноји и уцрвља, из гноја црви потекоше, нос му се затвори, све се на њему распадаше, смрад неподносиви распростираше се из њега, и грозни цар у најстрашнијим мукама изврже нечовечну душу своју. А пред сам издисај зли цар предаде смрти мноштво знатних и угледних грађана Јерусалимских. Тако он погуби поглавара свештеничког Хиркана, и све главаре свештеничке и старешине народне, које раније питаше: "Где ће се родити Христос?" и који му одговорише: "У Витлејему Јудејскоме".
Све њих Ирод погуби мачем. А то би праведни суд Божији, те они заједно с Иродом скончаше у жестоким мукама, као што Ангео извести о томе Јосифа у Египту: "Изумреше они који су тражили душу детињу". Очигледно, тражио је не само Ирод него и сви саветници његови, главари свештенички и књижевници. Стога и умре не један Ирод него и сви који су заједно с њим тражили душу Детета. Ирод би убијен Богом, а они бише побијени од Ирода. Јер коме саосећаху, од њега и примише опаку смрт. А да су сви они смерали убити Христа и у томе били сагласни с Иродом, види се из овога: када сконча праведни старац Симеон Богопримац који изрече сведочанство о Христу у храму пред свим народом, они га онда због тога не удостојише достојног погреба, који је доликовао тако светом човеку, премудром учитељу, прозорљивом пророку и од свих цењеном старцу. Исто тако они предадоше на смрт и светог пророка Захарију зато што Он Пречисту Дјеву, која са Младенцем дође у храм ради очишћења, постави на месту за девојке, где удатим женама није доликовало стајати. О томе спомињу свети Григорије Ниски, Кирил Александријски, и Андреј Критски. - Када то видеше књижевници и фарисеји, они почеше негодовати; Захарија им се успротиви доказујући да је ова Мати и после порођаја остала чиста Дјева. А кад оии изразише своје неверовање у то, светитељ им онда образложи да је људска природа са сваким створењем потчињена Творцу своме и да је у Његовој свемоћној вољи устројавати твар Своју и учинити да Дјева роди, и по порођају остане Дјева. Са тог разлога - говораше он -, ја и ову Матер пустих на место за девојке, пошто је истинита Дјева.
Књижевници се због тога разјарише у срцима својим на Захарију као на отвореног законопреступника, и раздирани завишћу гњевљаху се на њега за две ствари: прво, што Матер Младенца он постави на месту за девојке, а друго - што се таква сведочанства изговараху о Младенцу. То своје нерасположење они Не утајише ни пред Иродом, него га открише пред њим. Но у то време Јосиф са Маријом побеже у Египат; и њихово трагање за Дететом остаде без успеха. И од тога времена књижевници беху силно кивни на светог Захарију, а уједно и на старца Симеона. А кад ускоро после тога Симеон сконча, они га не удостојише доличног погреба. Захарија пак доцније, на њихове молбе, би од стране Ирода осуђен на смрт. У време покоља Витлејемске деце свети Захарија би убијен између храма и олтара зато што не предаде сина свог Јована да га погубе.
Тако се књижевници и фарисеји осветише светом Захарији за његово сведочанство о Пречистој Дјеви и што је у храму постави на месту за девојке. Но ускоро затим и они сами бише убијени од свога цара Ирода. Каквом су мером мерили, онаквом им би одмерено. Одвојено од њих Ирод посече и седамдесет најмудријих људи који су сачињавали Синедрион.[4] Само једнога од њих он остави жива, али нареди да и њега ослепе.
У то време беху у Јерусалиму два врло мудра, чувена и вољена учитеља: Јуда, звани Аврифеј, и Матеј Гаргулоти. Њих Ирод, заједно са неким пријатељима њиховим, живе спали. Но пре тога Ирод се зверски окоми на свој сопствени дом: уби свога брата Ферора, сестру Саломију и мужа њеног из колена Давидова, жену своју Маријамну такође из колена Давидова,[5] рођеног од ње сина свога Антипатра, затим још два сина своја: Аристовула и Александра; и многе друге без икакве кривице предаде на смрт. Најзад, налазећи се на издисају, он се сети , да има у тамници много затворених Јевреја, и остави завештање својим најоданијим војницима: да чим он издахне, они сместа побију те сужње, да се Јевреји не би обрадовали његовој смрти, него да би усплакали гледајући толике људе своје побијене.
Тако злотвор погибе злом смрћу, погубивши многе заједно са собом. И одсели се у пакао са својим једномишљеницима. Света пак деца Витлејемска, побијена за Христа, настањена су са ангелима на небу, јер је царство небеско заиста такове дечице,[6] о Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРКЕЛА игумана "Обитељи неуспављивих"

ПРЕПОДОБНИ Маркел беше родом из Сиријског града Апамије, из чувене и богате хришћанске породице. Изгубивши родитеље још у младости својој, он оде у Велику Антиохију На науку. Тамо он брзо и одлично изучи световне науке; али се у њему распламти жеља да изучи и унутрашњу духовну философију, духовну мудрост. Због тога он донесе одлуку да отпутује у Ефес, пошто је слушао да тамо има врло много људи савршених у врлинама. Отишавши из Антиохије, он пре свега раздаде сиромасима сво своје огромно имање које му у Апамији беше остало у наслеђе од родитеља. И презревши све што је у свету, он убрзо отпутова у Ефес.
У Ефесу Маркел се настани код једног побожног човека, и поче се подвизавати у врлинама под руководством слуге Божијег Промота, који беше достигао толико духовно савршенство, да је кроз затворена врата улазио у храмове Господње на ноћне молитве. Гледајући на врлински живот његов и других светих мужева Ефеских, блажени Маркел сабираше себи велику духовну корист. Као плетући себи венац од раЗних цветова, он се поучаваше разним врлинама, имајући пред собом разноврсне обрасце богоугодног живљења. У добровољном сиромаштву живећи, он трудом руку својих зарађиваше оно што му беше потребно за одржавање тела. Имајући леп рукопис, он све ноћи провођаше у молитви, а дане у преписивању књига. Те књиге он продаваше по правичној цени, па део добијеног новца употребљаваше на своје потребе, а остало раздаваше ништима. Такви беху почетци његовог врлинског живљења.
Чувши затим да у Византији живи неки ава Александар,[7] премудар и велики у делу и речи, способан да многе приведе к спасењу, Маркел остави Ефес и похита к њему. У то време божанствени Александар обитаваше са својом братијом при цркви светога Мине; касније пак он подиже на морској обали знаменити манастир, у коме заведе нови устав који прописиваше да се Бог дан и ноћ слави непрекидним псалмопојањем: братија су певали у цркви смењујући се по одређеном броју часова. Допутовавши у Византију, Маркел се упозна са једним монахом те обитељи који се звао Јаков. Овај приведе Маркела к ави Александру. А ава, провидећи у њему благодат Божију, обуче га у монашки чин, и прорече о Маркелу и Јакову да ће се и један и други удостојити многих божанских дарова, говорећи: "Андрија је први пошао за Христом, али га је Јован сустигао".
Андријом он назва Јакова, а Јованом Маркела, јер виде да обојица подједнако горе духом к Богу; иако је Јаков, слично апостолу Андрији, први узео на себе јарам Христов, онда је Маркел, слично апостолу Јовану, превазишао њега многим даровима. А Маркел ваистину беше сличан светом Јовану - девственику и Богослову, својим беспрекорним девством и богонадахнутом премудрошћу. Подвизавајући се доста времена у тој обитељи, Маркел стече дар прозорљивости. И провиде да ће се учитељ његов, ава Александар, ускоро преставити, и да ће њему бити предложено настојатељство. Маркел тајно оде из манастира, јер није хтео да он, још млад, господари над старима и да има потчињене, волећи да сам буде потчињен. Отишав из манастира, Маркел стаде обилазити околне покрајине, посећујући свете оце који се на разне начине подвизаваху, и од свакога између њих добијајући посебну корист за себе.
У то време божанствени Александар отиде ка Господу. И сва братија једнодушно жељаху да његово место заузме Маркел, и туговаху што га нигде не могаху пронаћи. Пошто не пронађоше Маркела, они за старешину обитељи поставише неког Јована, човека старог и благоразумног. Дознавши за тај избор, преподобни Маркел се одмах врати у своју обитељ, и сва се братија радоваху његовом повратку. А ави Јовану он беше веома мио, јер му беше од веома велике користи и помоћи, као десна рука.
После извесног времена ава Јован пресели манастир на усамљеније место, у Витинији,[8] према граду Состену,[9] које се звало Иринеум, што значи: "мирно". Јер то место, удаљено од народне вреве и метежа, заиста беше мирно прибежиште за монахе. Са манастиром би пренесен и његов ранији устав, прописан преподобним Александром, који наређиваше братији да у сменама дању и ноћу славослове у цркви Бога. Због тога се манастир и назвао "Обитељ неуспављивих". Сво устројство на новом месту и бриге о манастиру бише поверени Маркелу, као човеку верном у свему и искусном у сваком послу. Њему се ускоро имала поверити и сама управа над манастиром, што он и сам провиде својим прозорљивим очима, а што и другима би откривено Богом. Тако, игуман једног тамошњег оближњег манастира, по имену Македоније, човек прозорљив, прорече преподобном Маркелу, да ће бити не само пастир словеснога стада него да ће и име његово постати славно по свој земљи због великих врлина његових и светости. Притом говораше: "Многи ће јелини и варвари, научени њиме, оставити прадедовске заблуде и обратити се к Богу, и Бог ће се прославити преко њега".
Преподобни Маркел беше толико смирен, да се није либио пасти манастирску магарад, и братија га једва умолише да престане пасти бесловесну стоку он, који је достојан бити пастир словесноме стаду.
Но не прође много времена и ава Јован отиде ка Господу, и блажени Маркел би постављен за игумана обитељи Неуспављивих. И беше он веома милостив према ништима, хранећи сваки дан мноштво гладних. И Бог помагаше његовом добром служењу: јер као што Он некада умножи пет хлебова и две рибе те нахрани пет хиљада људи (Мт. 14, 16-21), тако и у обитељи Маркеловој мала количина хране се невидљиво и чудесно умножаваше, те је било довољно не само за братију него и за свакодневно исхрањивање мноштва ништих и странаца, као што ће се видети из даљег казивања.
Словесно стадо преподобног Маркела се увеличаваше, и број братије свакодневно растијаше. За тако велики број духовних људи, који се сабраше око преподобног Маркела због његових врлина, беху потребне веће стамбене просторије, већи храм за молитву, веће залихе хране и других потреба неопходних за човечији живот; а блажени Маркел у то време ове беше утрошио На исхрањивање ништих. Међутим Бог, на кога преподобни беше положио сву своју наду, не остави слуге Своје и снабде их потребним на следећи начин.
Бејаше неки човек по имену Фаретрије који поседоваше огромна богатства. Заволевши побожни живот, он дође к преподобном Маркелу водећи са собом своја два сина, два мала дечака, и мољаше да га прими за монаха. И поклони он манастиру сва своја богатства. И би он обучен у монашки чин са обадва сина своја. Од поклоњене пак имовине његове најпре би сазидана нова, камена црква, прекрасна и огромна, затим сва ограда манастирска би преуређена, и подигнуто мноштво нових келија а старе келије бише обновљене. Поред тога, би устројена и врло велика болница, такође и гостопрњмница, и остале потребне зграде. Храна, одећа и остале потребе бише набављене за манастир такође из средстава поклоњених Фаретријем. Тако Бог Промислитељ додаде све ово онима који ишту најпре царства Божијега и правде његове (Мт. 6, 33).
Слава о преподобном Маркелу и о установљеном у његовој обитељи непрестаном славословљењу Бога разнесе се на све стране. И многи се угледаху на тај устав, и увођаху га у своје манастире, узимајући себи наставнике од преподобнога. И као што из Едема истицаху реке,[10] тако и из обитељи Маркелове излажаху и распростираху се по свима манастирима, што беху у разним земљама и градовима, устави и обичаји монашкога живота и непрестанога црквенога богослужења. V сваком манастиру игумани беху монаси из обитељи преподобнога Маркела и свуда се држаше поредак "Обитељи неуспављивих", јер блажени Маркел беше чиноначалник, архимандрит, законодавац и управитељ свих тих манастира. И по пророчанству споменутог Македонија прозорљивог, многи се од јелина и варвара, под руководством преподобнога Маркела, обраћаху од заблуде незнабожачке к истинитоме Богу. И умножаваху се све више и више хорови земних ангела који дан и ноћ славослове Бога.
Но већ је време да споменемо и нека чудеса преподобнога Маркела.
Нека три епископа беху од варвара одведени у ропство. А кад се ослобођени ропства враћаху дома, пут их вођаше поред обитељи преподобнога Маркела. Они свратише к преподобноме. Он их с љубављу прими и одмори. А кад се они спремише да наставе свој пут, преподобни хтеде да им као врло убогим људима да нешто за успут. Дозвавши економа који се звао Јулијан, он га упита колико у ризници има пара. Овај одговори: Десет сребрника. - Преподобни онда нареди да се сав тај новац да убогим епископима. Али економ оде и даде свакоме епископу само по један сребрник, а остало задржа за манастирске потребе. Провидевши то духом, преподобни дозва економа и заповеди му да неизоставно и остале сребрнике да епископима. Економ оде и даде им још по два. Тако њима даде свега девет сребрника, а десети задржа за просјаке који су свакодневно долазили у манастир.
После тога један богољубив човек, побуђен Духом, дође к преподобноме и даде му за манастирске потребе деведесет таланта[11] злата. Преподобни Маркел призва економа Јулијана и са гњевом изобличаваше његов тврдичлук и говораше: Ето, Бог је хтео да нам руком овог побожног човека пошаље сто таланта. Али пошто си ти, погазивши моје намере, задржао један сребрник, то нас је наш општи Промислитељ, који је хтео да нам стоструко узврати, лишио десет таланта. - Постиђени економ паде к ногама светитељевим молећи за опроштај.
Преподобни имађаше и благодат исцелитељну. Тако, он једним додиром исцели монаха Елпидија, који у устима имађаше опаку рану. Исто тако он својим додиром исцели монаха Стефана који је силно патио од тешке стомачне болести и већ сматрао да му више нема живота: светитељ га исцели додирнувши му стомак и кичму. А када се разболе споменути економ Јулијан, и већ беше на самрти, преподобни му подари двоструко исцељење - душевно и телесно: најпре га усаветова да не прекршује заповести игуманове и да се не узда у временско богатство него да се ослања на Бога који се подједнако стара о свима. И тако, излечивши му душу, он га исцели и од телесне болести.
Треба испричати и још једну чудеснију ствар. Један Јеврејин паћаше од неизлечиве болести: имађаше на телу смрдљиве ране. Када постаде очигледно да ту сва лекарска наука и искуство не помажу Иишта, и болесник изгуби наду на излечење, он онда као последњој нади прибеже к преподобном Маркелу, том брзом и бесплатном лекару. Преподобни упита Јеврејина о вери, и када дознаде за његово зловерје рече му да не може добити исцељење док се претходно не одрекне свога зловерја и не прими хришћанску веру. Јеврејин обећа да ће одмах постати хришћанин чим добије исцељење. Снисходећи његовој молби, старац исцели болесника молитвом; и исцељени одмах прими хришћанску веру. Но не прође ни четири дана, а Јеврејин се поново врати своме зловерју. Али, њему се поврати и његова пређашња болест; као што за вером последова исцељење, тако и за одступништвом - пређашња болест. Приморан, он и против своје воље поново дође к светитељу, поново се одрече свога зловерја и присаједини побожности, и мољаше незлобивог оца за милост. Добивши по други пут исцељење, он се опет као свиња поврати у каљугу[12] и опет га постиже још страшнија болест.
Шта онда уради овај несрећник? Он опет бестидно прибеже к светитељу. И тако се то понављаше много пута. Најпосле преподобни му рече: Знај, човече, ти обмањујеш не мене него Христа, јер те исцељујем не ја него Христос, и ти не можеш сакрити пред Његовим свевидећим оком зловерје срца овог, поштујући Га уснама а срцем далеко стојећи од Њега,[13] речима исповедајући правоверје а делима држећи своје пређашње зловерје. Него хајде: одбацивши сваку обману и лукавство, обрати се свим срцем ка Христу, па ћеш се одмах исцелити не само телом него и душом. - Но бедни и безумни Јеврејин одговори светитељу: Ма шта ме снашло ја ћу трпети, али веру отаца никада оставити нећу.
Чувши то, преподобни се ћутке удаљи од њега, а Јеврејин, када одмаче мало од светитељеве обитељи, изненада паде на путу, и постаде мртав телом и душом. Дознавши за то, блажени отац заплака, и рече: "Немој кушати Господа Бога свога" (Мт. 4, 7; 5 Мојс. 6, 16).
Но да се опет вратимо на исцељивање болесника од стране преподобнога. - Човек неки по имену Кир, који доцније постаде велики у монашком животу и многима би образац врлина, пре примања монаштва располагаше огромном телесном снагом и бејаше веома искусан и вичан у борби. Неочекивано, по допуштењу Божјем, ђаво га порази гнојавим ранама од ногу до главе, као некада Јова, и иструле на њему не само сва кожа него и тело и жиле, те се виђаху само наге кости. Патње овога човека беху толико страшне, да их је немогуће описати. И њега не могаху излечити никакви лекови људски, једино Божански, које он и доби од светог Маркела. Јер када болесник прибеже к њему, и са сузама га замоли за исцељење, блажени одмах подиже к небу руке, и по обичају сатвори усрдну молитву за болесника. Затим, додирујући руком ране његове, рече: О, добри човече! не треба да те ове патње надвладају, и не доликује ономе који се бори са невидљивим непријатељима да се брине о телу. Имај наде, јер ако Свевишњега изабереш себи за прибежиште, ове ране ће побећи од тела твога.
Када то светитељ рече, болест сместа остави тога човека. И месо на телу његовом стаде расти видљиво за све -, слично ономе што се описује у пророштву пророка Језекиља[14] -, кости се покриваху, ране се месом попуњаваху, жиле се исправљаху, зглобови се учвршћиваху, кожа се навлачаше преко целога тела: и Кир, мимо сваког очекивања, брзо постаде здрав.
И даваше угодник Божји, благодаћу даном му од Бога, чудесна исцељења не само онима којих се рукама дотицаше него и онима који се налажаху на далеком растојању од њега. Тако, супрузи неког ђакона Евгенија дође време да се породи. Али се она не могаше породити; при чему јој никакву помоћ не беху у стању указати ни лекари ни бабице. Она изгуби свест, и већ беше на самрти; и све обузе очај, сматрајући да јој нема спаса. Тада муж њен ђакон Евгеније отрча к преподобноме Маркелу, припаде к ногама његовим, са сузама иштући помоћ светих молитава његових. Преподобни се помоли Господу, и благословивши хлеб даде га ђакону да га што пре положи на грудима болеснице. Чим то би урађено, жена одмах роди дете, и ослободи се болова. А када се расвести, она стаде распитивати: Где је монах што ме ослободи мука? Где је онај што ме од смрти спасе? - А кад је упиташе, ко је тај монах и какав изгледа, Она описа спољашњи облик и изглед јавившег јој се монаха. Из њеног описа сви закључише да је то био преподобни Маркел који јој се јавио и од смрти је избавио.
Својим равноангелним животом блажени отац Маркел постиже такво савршенство, да због чистоте и светости душе његове ангели живљаху заједно с њим. Сергије, игуман једнога манастира на реци Еуфрату, пошто је много слушао о преподобном, дође да га види. И виде Неупоредљиво више од онога што су му причали о блаженом Маркелу. Јер једном њих двојица стајаху заједно на молитви; и када преподобни Маркел чињаше метаније, Сергије виде где два светла ангела придржавају са обе стране светитеља и подижу га са зехмље, а лице му у време молитве сија као муња. Видевши то, Сергије сав цептијаше од страха, и душа му од ужаса умало не напусти тело.
И другим великим оцима Бог такође даваше откривења о угоднику Свом Маркелу. Јелисеј, игуман Дескога манастира, жељаше да види светитеља и да сазна о његовом животу; и када се он мољаше о томе Богу, Господ му у виђењу показа Маркела онаква какав је био по спољашњем изгледу, и откри му висину његових врлина. То Јелисеј касније исприча ученику светога Маркела Петру, када је овај био код њега.
Гавдиолу, игуману манастира у граду Помпеји, крај мора Евксинског[15] би откривено да је Маркелу дата од Бога благодат, равна благодати законодавца Мојсија. Гавдиол посведочи то Таласију, ученику преподобног Маркела. Заиста, преподобни имађаше пророчку благодат, јер што он коме прорече, то се и збиваше. Једном дође к њему један епископ велика тврдица. Блажени затражи од њега у зајам два дуката, да их разда ништима.
Но епископ га одби и не даде му, рекавши му да нема. Тада му преподобни пророчки рече: Ускоро ни свога тела имати нећеш, јер ће га гроб примити, а злато твоје припашће манастирској братији. - Тако и би. Не прође ни два дана а епископ умре, и његова имовина би предата обитељи преподобнога, сагласно његовом пророчанству.
Преподобни провиђаше оно што се на даљини догађало, да се догађа у близини. Тако једном ученици његови путоваху лађом по Евксинском мору ради манастирских потреба. На мору настаде велика бура, и живот им беше у смртној опасности. Утом им се преподобни јави, и спасе их привевши их благополучно у пристаниште. А кад они беху у граду Анкири,[16] један се од њих, по имену Павле, тешко разболе, и монаси што беху с њим помишљаху да га оставе тамо. А он, уздахнувши из дна душе, са сузама завапи: "Оче Маркеле, где су твоје молитве? Ти си ме предао Богу, а ја ево гинем; и што је најболније, гинем изван твога стада и далеко од моје братије!"
Тако са сузама говораше болесник у граду Анкири, и преподобни у обитељи чу његов плач и јадиковање, и рече своме ученику Кесарију да се један од послате манастирским послом братије налази у тузи и болести. Уставши, он се помоли за њега, и Павле тог часа оздрави. Кесарије пак забележи тај дан и час, па кад се братија вратише, показа се да је Павле оздравио у Анкири у онај час када се свети отац, провидећи његову болест, помоли за њега Господу.
Једном Бог казни земљу великом глађу. Старешина манастирске житнице Малх дође к преподобноме и обавести га да су са житом већ при крају и да ће хлеба имати једва за десет дана. Иди, одговори му светитељ, и врши своје послушање, и низашта не брини.
Држећи да се ава нада да ће им однекуда бити донесено жито у изобиљу, Малх продужи по обичају давати из житнице жито не само за потребу братије него и убогама. А кад прође пет дана, и у житници беше остало још врло мало жита, Малх опет дође к ави и извести га о томе. Но ава га и овога пута одасла да врши своје послушање, наређујући му да низашта не брине. Након два дана у житници не остаде ништа више, и Малх сав смућен дође к ави. Преподобни устаде, оде к житници, и нареди Малху да је отвори. А Малх са заклетвом увераваше аву да ни једнога зрна остало није, и да нема зашта да отвара житницу. Али је ипак отвори. И гле, Малх угледа жигницу пуну разноврсног жита, и препаде се; а преподобни га укори за неверје. И од тога времена житница не осиромаши док не мину глад: јер колико житар трошаше за један дан, он сутрадан опет налажаше житницу пуну као да јуче ни давао није. На тај начин преподобни прехрани за време глади не само братију него н велико мноштво ништих и убогих, странаца и дошљака. Дивна су сва ова дела Господња, извршена угодником Његовим Маркелом, но ево још чудеснијих.
Неки Павле, - не Онај о коме је малочас било речи -, монах у другој обитељи, смртно се разболе, и посла светитељу молбу позивајући га да дође к њему. Када посланик дође обитељи Маркеловој, он затече преподобног оца Маркела где разговара о црквеним догматима са епископом Халкидонским.[17] И светитељу беше немогуће да пође к болеснику пре но што заврши свој разговор са епископом о црквеним пословима. Но за то време болесник умре. И када преподобни стиже тамо, он затече да је над покојником извршено све што је прописано, и већ га изношаху ради сахране. А свети отац Маркел, човек велике вере, подиже к небу своје телесне и душевне очи, и као што имаше обичај усрдно се помоли Богу у тајној клијети срца свог, и метну руку своју на мртваца. А неки од присутних подсмеваху се у мислима, говорећи: Што овај старац не верује да је брат који лежи мртав, и проверава руком?
Док они тако помишљаху, а светитељ руком додириваше покојника, мртвац изнеНада оживе, па се подиже, и седећи на одру поче говорити. Све присутне спопаде ужас и трепет од страшног чуда овог, а преподобни им запрети да никоме не говоре о томе. Но величина Божија и тако огромни дарови Божији у преподобноме, не могаху се утајити.
А шта да речемо о сили и власти великога оца које он имађаше над ђаволима? Молитвама својим преподобни изгоњаше ђаволе из људи, као што велики ветар витла и развејава прашину. Једном доведоше к преподобноме четири ђавоимана, који љуто мучени од ђавола вапијаху к светитељу: Заповеди нам да изађемо, јер ти имаш власт над нама! - Међутим светитељ ћуташе, па чак и не гледаше на њих, него се само мољаше у себи Богу, говорећи: "Господе, помилуј створење Твоје!" - Јер њему беше позната вражија препреденост: оваким лукавим речима својим ђаволи су хтели да га увуку у високоумље. И док светитељ тако ћуташе ђаволи изиђоше, побеђени његовим смирењем.
Али, ко ће подробно испричати о чудесима преподобног опа нашег? Ко ће измерити благодат Божију што је у њему? Ко ће речју изразити његову велику и непоколебљиву веру, којом он могаше творити тако велика дела? Недостаће времена да се то исприча. Ево неколико од безбројних чудеса његових, довољно на духовну корист нама и на прослављење дивног у светима Својим Бога.
Једном се у Цариграду догоди велики пожар, и гораше у пламену сав град, кажњаван Богом за грехе житеља његових. И никако не беше могуће угасити неугасиву силу огња, који као страховита олуја гуташе све и претвараше све у пепео. И већ не беше наде да се макар једна кућа сачува читава од пожара, пошто сав град беше обузет пламеном одасвуд. Сазнавши за то, преподобни Маркел стаде на молитву подигавши руке к небу, и лијући сузе из очију. И одмах огањ престаде да се шири даље, и спасе се половина града; јер се сва огњена сила изненада угаси сузним капљама преподобнога, као неким превеликим кишама.
После тога догоди се ово. Неки велможа Ардавурије, син Аспаров, суров по нарави и аријанац по вери, разгњеви се на једнога од својих потчињених, по имену Јована, и хтеде да га убије. А Јован, немајући где да се сакрије, побеже у обитељ преподобнога Маркела. Ардавурије сазнаде за то и посла робове своје Да га узму, али им га преподобни не даде. Велможа поново посла робове к Маркелу са молбом, а уједно и са претњом, да му сместа преда Јована, али преподобни и ове одасла празне. Тада разгњевљени Ардавурије посла наоружане војнике, да Јована силом извуку из манастира, а мачем побију све који им се буду противили. И када војници са оружјем "на готовс" опколише манастир са намером да заузму манастирске одбрамбене зидове, братија одоше к светитељу и брижно га мољаху да Јована преда војницима, да због њега не би изгинули и они Невини. Међутим преподобни не послуша ни братију, јер беше веома милосрдан и не хтеде невина човека предати људима на смрт. А сам прибеже духовном оружју, сили часнога крста; оградивши себе њиме, он сам изиђе к војницима. И одмах све војнике спопаде силан страх: јер они угледаше крст који је сијао као сунце, и око њега веома велики огањ, муње и громови. Престрављени, војници побацаше оружје, па у ужасу побегоше к ономе који их је послао. А кад Ардавурије чу то, препаде се и сам, па укроти свој гњев и опрости Јовану.
Пошто су овде споменути Ардавурије и његов отац Аспар, неће бити наодмет да испричамо и њихов крај, о коме би откривено преподобноме. Аспар, пореклом Гот, бејаше први после цара по значају и моћи, и имађаше под собом сву грчку војску. Он имађаше два сина: старијег Ардавурија и млађег Патрикија. У многим стварима он беше противан цару, и са свим домом својим потајно непријатељствоваше против царског дома; а као аријанац, Аспар чињаше многа зла Цркви Христовој, јер много помагаше аријанце и кињаше православце. Благочестиви пак и христољубиви цар Лав,[18] назван Велики, бејаше кротак и богобојажљив, и трпљаше Аспара до извесног времена, делимично из незлобивости своје, а делимично стога што сва војна сила грчка, у којој тада беше мноштво аријанаца, беше одана Аспаровом дому, и слушаше га. Том злочестивом дому би суђено да убрзо буде уништен и истребљен. О томе преподобни Маркел имаде у сну овакво виђење: лав се бораше са змајем; али змај, огромне величине, бијаше лава репом и надвлађиваше; надвлађивани лав туговаше, и обилажаше око змаја, узаман, пошто не беше у стању да му причини никакво зло. Затим обојица, и лав и змај, заморени борбом легоше да се одморе. После кратког одмора, лав прикупи сву снагу, и изненада, као скочивши из сна, јурну на змаја са великом јарошћу, и победи га треснувши га о земљу.
На основу овог виђења ава Маркел прорече да ће Аспар погинути од цара са свим домом својим: јер виђени лав прасликоваше цара Лава, а велики змај - Аспара, који заиста беше змај који зловерјем аријанским уједа и повређује православље. Ово виђење и пророчанство ускоро се збише. Благочестиви цар Лав, жељаше по својој милостивости и доброти да помири са собом Аспара и синове његове, и да их од непријатеља начини себи пријатељима; и усто се стараше да их приведе православној вери. Зато он своју кћер Ариадну обручи млађем сину Аспаровом Патрикију, са намером да њега, свога зета, остави после себе као цара, пошто није имао сина. Али у благочестивом народу настаде негодовање: сви се уплашише да Црква Христова не буде потпуно унижена клеветама и злоћом аријанаца, пошто зет царев беше аријанац. И са тог разлога сви православни, сабравши се са епископима и свештеницима и узевши са собом светога старца Маркела, отидоше к цару на иподром[19] и рекоше му: да не узводи на царски престо јеретика, него да се царев зет или одрече аријанске јереси, или, ако то неће да учини, да му се не даје царско достојанство.
Стишавајући народ, цар Лав обећаваше да ће на сваки начин зета привести православљу. Иако се зет, премда из лукавства, присаједини православљу, ипак негодовање у народу не престајаше. У то време откри се Аспарова злоћа и завера, да се он не само домогао царске круне, него је заједно са својим синовима тражио цареву главу и намеравао убити цара. Због тога сав народ устаде против Аспарова дома, не трпећи такву подлост његову, и искаше да га на сваки начин погуби. Но Аспар, побојавши се побеже са синовима својим у Халкидон, и затвори се у цркви свете великомученице Ефимије, при чему мноштво војника стајаху око цркве осигуравајући му безбедност. Но после помирљивих речи царевих он изиђе отуда и врати се у Цариград. Ускоро затим Аспар и његов син Ардавурије бише, по наређењу царевом, убијени од Зинона; а царев зет Патрикије би послат у заточење; обручница му пак царева ћерка Ариадна би удата за Зинона, који касније, по смрти цара Лава, ступи на царски престо.[20] Тако се истреби безбожни род Аспаров, побеђен Лавом, сагласно пророчанству светог Маркела.
Но, вратимо се опет преподобном Маркелу. Када народ са епископима и презвитерима, као и са преподобним Маркелом: иђаше к цару Лаву на иподром, онда се многи од верујућих удостојише видети где ангео Божји, у облику прекрасног младића, обученог у белу одећу и опасаног златним појасом, иде са светим Маркелом и придржава га испод руке; а то они гледаху за све време док он иђаше с народом на иподром и када се враћаше натраг, све до саме манастирске капије. Довевши га до капије, ангео постаде невидљив.
Из овога се јасно види колико блажени отац наш Маркел беше мио Богу, те му Он шиљаше ангеле Своје да му служе: да га воде и чувају на путу. И збиваху се на њему речи Светога Писма: Ангелима својим заповеда за тебе да те чувају на свима путевима твојим. На руке ће те узети да где не запнеш за камен ногом својом (Псал. 90, 11).
Пошто проведе шездесет година у монашком подвигу, преподобни отац наш Маркел приближи се блаженој кончини својој. Све дане живота свог он проведе богоугодно. И изједначи се с пророцима - прозорљивошћу, с патријарсима - вером и непоколебљивим уздањем у Бога, с мученицима - свакодневним умртвљавањем тела. Он се уподоби Мојсију боговиђењем и благодаћу; он беше раван Давиду - по кротости, Петру апостолу - по ревности, Јовану Богослову - по девствености и богословљу, и свима апостолима - по благодати исцељења. Јер он беше свима извор исцељења и река чудесних доброчинстава. Када преподобни лежаше на одру болести, мноштво монаха окружаваху га и плакаху. Мећу њима беше неки, по имену Лукијан, рода велможскога, који презревши све световно ступи у монаштво, и успе у врлинама више од других; плачући потресније од других, он мољаше светитеља да га он - крманош не оставља без себе на мору земаљскога живота да се злопати усред валова искушења, него да га узме са собом. Погледавши на њега, преподобни рече: Не бој се, чедо, јер ћеш ускоро по мом одласку и ти поћи за мном.
Из околних манастира слегоше се игумани и братија, а из царскога града епископи и велможе да посете болесника, и да се опросте с њим. Преподобни свакоме даваше потребну поуку, и много разговараше с њима о стварима корисним по душу и о вечном животу. Затим он им наложи да га за кратко време оставе сама, правећи се као да хоће мало да одспава. Када сви изиђоше, он заспа блаженим и вечно мирним сном, предавши свету душу своју у руке Божије.[21] И би чесно сахрањен у цркви коју сам подиже. А блажени Лукијан неодступно плакаше на његовом гробу; и у пети дан њему се преподобни јави у виђењу, и рече му: "Зашто тугујеш? Зар не верујеш да сам умолио за тебе Бога, и да ћеш брзо бити са мном?"
У трећи дан после овог виђења Лукијан се упокоји о Господу, надживевши свога оца и учитеља осам дана. Тако преподобни Маркел и по престављењу свом испуни своје пророчанство, узевши брзо за собом, као што обећа, љубљеног ученика свог Лукијана. И блажени отац наш Маркел, са светима са којима се изједначи по врлинама, предстаде Светијему од свих светих - Господу своме у вечној радости и веселости, којих и ми нека се удостојимо молитвама његовим, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ МАРКА ПЕШТЕРНИКА и ТЕОФИЛА ПЛАЧЉИВОГ

ВРЕМЕ када се подвизавао овај блажени Марко истиче се славним догађајем: преношење чесних моштију преподобног оца Нашег Теодосија из пештере у свету велику цркву.[22] Примивши свети ангелеки монашки лик, блажени Марко се настани у пештери и живљаше у њој. Копајући у пештери рукама својим многа удубљења не само ради вежбања у молитви,[23] него и ради сахрањивања преминуле братије, он ископану земљу изношаше на својим леђима. Тако се труђаше он непрестано у овом богоугодном послу, очекујући велику награду на небу, а не желећи примати никакву награду на земљи: јер када би га ко приморао да љубави ради прими што год за свој труд, он је то одмах давао убогима. Осим тога блажени стави себи око паса ланце које ношаше у току целог живота свог, проводећи дан и ноћ у молитви. Са непрестаном молитвом блажени Марко сједињаваше и строги пост, пошто је сам Господ сјединио пост са молитвом (Мт. 17, 21). Стога преподобни чак и воду пијаше на меру из бакарног крста, који је изнутра био шупаљ.
На тај начин преподобни Марко коначно победи исконског непријатеља рода људског који "жели против духа" (Гал.5, 17), умртви тело своје: не само добровољним затвореништвом, него и трудом и оковима, неспавањем и глађу; не само усамљеничким молитвеним тиховањем у мрачној пештери, него и копањем земље, и опасивањем ланцима, и бдењем и постом. Пребивајући у ангелском лику, блажени отац Марко показа се као бестелесан, и није се бојао смрти; напротив, смрт се бојаше гласа његова као трубе архангелске. Јер преподобни отац наш Марко доби од Бога такву силу чудотворства, да и мртви слушаху његова наређења, што је и посведочено многобројним чудесима.
Једном када он по обичају копаше гроб, изнеможе од силног рада и остави гроб тесан и недовољно дубок. Но утом умре један монах који је дотле боловао, и пошто не беше другог места за сахрану, братија га донесоше у пештеру и једва сместише у тесни гроб што га Марко беше ископао. Тада братија стадоше роптати на Марка што због тесноће гроба не могоше како ваља положити покојника и прелити га јелејем. А пештерник им се свима са смирењем клањаше, и говораше: Опростите ми, оци, услед изнемоглости не доврших гроб. - Но они продужише још јаче са пребацивањем и прекорима. Тада блажени рече мртвацу: Брате, пошто је место тесно, помакни се сам, па узми јелеј и прелиј себе. - Мртвац пружи руку, и подигавши се мало узе јелеј и прели себи крстолико лице и прса, па поново врати судић, а сам на очиглед свих леже удобно и умре. - Од овог чуда све обузе ужас и трепет.
Другом приликом догоди се да један брат после дугог боловања умре. Један од његових пријатеља отре га по обичају сунђером, па оде у пештеру желећи да види место где ће бити положено тело драгог му пријатеља, и упита о томе блаженог пештерника Марка. А блажени му одговори: Иди, реци брату, да причека до сутра изјутра, док ископам за њега гроб, и тада ће он отићи у покој вечнога живота. - Оче, узврати на то брат пештернику, ја већ сунђером отрех његово мртво тело; а коме бих ја рекао то што ми наређујеш? - Преподобни Марко му поново рече: Ти видиш да гроб још није готов. И ја теби говорим: иди, реци умрломе овако: "Поручује ти грешни Марко: брате, задржи се овде још овај дан, док спремим за тебе гроб, па ћу те известити, и ти ћеш сутра отићи к твоме жуђеном Христу."
Брат послуша, и отишавши у манастир затече сву братију где врше уобичајено опело над покојником. Тада он рече покојнику: "Брате! Марко ти поручује да гроб још није готов за тебе; стога причекај овде до сутра". - Тек што он изговори ове речи уз чуђење свих, мртвац отвори очи, и душа се његова поврати не говорећи, само отвореним очима гледајући. А сутрадан изјутра, онај исти брат поново оде у пештеру да се обавести да ли је гроб готов. Свети Марко му рече: Иди, кажи оживеломе: "Поручује ти Марко: остави овај временски живот и прећи у вечни; предај дух свој Богу, а тело твоје нека буде положено овде у пештери са светим оцима; јер ево гроб је готов за тебе".
Брат, вративши се, пренесе поруку оживеломе. Овај одмах склопи очи своје, предаде дух у руке Божије, и би чесно положен у пештери у припремљени гроб. И сви се запрепашћени дивљаху овом преславном чуду, како речју блаженога оживе мртвац и поново умре по речи његовој; и прославише Бога од свег срца.
Ево другог чуда. У истом Печерском манастиру беху два брата, Јован и Теофил, који имађаху веома срдачну љубав један за другога; од саме младости своје они беху у свему једномислени и с подједнаком ревношћу служаху Богу. Они умолише блаженога Марка да њима двојици ископа заједнички гроб, и да их у њему сахране када им Господ нареди умрети. Након дугог времена старији брат Теофил отпутова некуда манастирским послом. Утом млађи Јован, дивно угодивши Богу, разболе се, и умре. И би положен у пештери у припремљени гроб. Кроз неколико пак дана Теофил се врати с пута, и чувши за смрт брата Јована, стаде силно туговати. И узевши са собом неколицину од братије, оде у пештеру, желећи да види на ком је месту положен покојник. Но угледавши да је он положен у заједничком гробу на горњем месту, Теофил стаде наговарати и силно роптати на Марка, говорећи: Зашто си ти положио њега на моме месту, када сам ја старији од њега? - А смирени пештерник клањаше му се говорећи: Опрости ми, брате, сагреших. - Затим, обративши се покојнику, рече: Брате, устани и уступи то место твом старијем брату, а сам легни на доње место.
И тог тренутка, на реч блаженога мртвац устаде и леже на доње место. Сви који беху дошли с Теофилом видеше ово чудо, и спопаде их силан страх и ужас. А брат који је роптао на блаженога Марка, паде пред ноге његове, молећи за опроштај и говорећи: Оче, ја сагреших покренувши брата с места; молим те, нареди му да поново легне на пређашње место. - Но блажени му одговори: Сам Господ уради тако да тело овога покојника показа колику љубав он има према теби и после смрти, потчињавајући се твоме старешинству и прелазећи са горњег места у припремљеном вам заједничком гробу. Господ уради тако, да би прекратио непријатељство које је настало међу нама због твог роптања, и да ти не би гајио злобу према мени. Васкрсавати пак мртве - дело је Божије, а ја сам човек грешан, и зато не могу сам од себе без разлога рећи овоме покојнику: устани и поново легни на горње место. Нареди му ти, неће ли послушати тебе. А знај и ово: не би требало да ти више изађеш из ове пештере, да би одмах наследио своје старешинство, и овога часа био погребен овде. Али, пошто ти још ниси готов за одлазак из овог света, иди, постарај се око спасења своје душе, и након мало дана бићеш донесен овамо.
Чувши ово, Теофил се веома снужди и уплаши, држећи да ће се одмах срушити и умрети, нити се надаше да ће жив стићи до манастира. Но с муком дошавши к себи, он се врати у своју келију, обузет неутешним плачем. Тада он раздаде све своје ствари, а себи остави само кошуљу и мантију. И сваки дан очекиваше он смртни час, и нико не могаше зауставити његов горки плач. А који покушаваху да га утеше, они га само на веће ридање подстицаху. И не могаху га тих дана никако приморати да ишти од хране окуси; сузе му његове беху хлеб дан и ноћ. Јер када је наступао дан, он лице своје сузама умиваше, и говораше: Не знам да ли ћу дочекати вече. - А када је наступала ноћ, он опет сузама замрачиваше светлост очију својих, и говораше: Ко зна да ли ћу дочекати сутрашњи дан! Јер многи, уставши јутром од сна, не дочекаше вече, нити други сан осим смрти; и многи, заспавши увече, не устадоше са своје постеље. А како се ја могу надати да ћу остати жив, када сам обавештен да за кратко време имам умрети?
И непрестано плачући и постећи се, он се стално мољаше Господу да му Господ по неизмерном милосрђу свом подари време покајања. Радећи тако у току много година, он толико сасуши тело своје, да су му се кости могле избројати; и од многога плача он изгуби очњи вид.
Међутим, преподобни отац наш Марко, провидевши час одласка свог ка Господу, позва Теофила и рече му: Опрости ми, брате, што ти зададох тако тешку и дуготрајну бригу и муку, и моли Бога за мене, јер ево ја већ одлазим из овога света. А ја, будем ли стекао слободу пред Господом, нећу заборавити да молим за тебе Господа, да нас Он обојицу удостоји гледати пресвето лице Његово, и тамо угледати један другога и боравити заједно са преподобним )цима нашим, Антонијем и Теодосијем Печерским. - Теофил му кроз плач одговори: Зашто ме, оче, остављаш? Или ме узми са собом, или ми овде подај прогледање. Знам ја да сам због грехова својих имао у пештери пасти мртав пред тобом онога часа када ти васкрсе мртвога брата. Али ради светих молитава твојих Господ ме поштеди, очекујући моје покајање. И сада ти ми можеш подарити оно што од тебе молим: или да с тобом отидем ка Господу, или да прогледам.
На то му преподобни Марко одговори: Брате, не тугуј што си Господа ради ослепио телесним очима, јер си духовним очима прогледао на истинити разум, и мени је мило што сам ја виновник таквог ослепљења твог. Ја ти предсказах смрт, са жељом да користим души твојој и да твоје телесно високоумље приведем у смирење: јер срце смирено и скрушено (а не оно које се хвали старешинством) Бог неће одбацити (Псал. 50, 19). Стога није ти потребно да видиш ову краткотрајну светлост, него ишти од Господа да угледаш славу Његову у вечној светлости. И немој желети смрт: јер она ће доћи, макар ти и не хтео. Но ево ти знака о твоме одласку из овога света ; на три дана пред смрт прогледаћеш, и тако ћеш отићи ка Господу, и тамо ћеш угледати светлост непролазну и славу неисказану.
Оставивши такво пророчанство о кончини Теофила, преподобни отац наш Марко и сам заврши о Господу свој времени живот на земљи, и пређе у живот вечни на небу, да са самим Началником васкрсења Исусом и са свима светим пророцима вечито блаженствује, он који је заповедао мртвима и пророковао. Чудотворне пак мошти његове положене су у пештери, где он сам себи ископа гроб, и не престају давати исцељења свима који с вером прибегавају чесној раки његовој. Ту леже и вериге које преподобни ношаше на себи, и крст бакарни из којег он пијаше воду и који он толико освети својим устима да и он постаде чудотворан. Јер који год са вером и постом приступи и пије свету воду из тога часног крста, добија чудесно исцељење, сигурније него од свуколиких лековитих вода.
Блажени пак Теофил удвостручи своје ридање, горко плачући и због растанка са оцем и наставником својим, преподобним Марком, и због кончине своје коју он очекиваше сваки дан. Спомињући се пророчанства блаженог пештерника он роњаше потоке суза, које се у њега само умножаваху од тога. Блажени Теофил имађаше овакав обичај: када биваше на молитви и наилажаху му сузе, он подметаше суд, и плакаше над њим, и кроз много година он га до врха напуни сузама. Затим му се поврати очњи вид, сагласно обећању преподобног Марка. По томе он познаде да му је близу крај. Стога се он поче усрдно молити Богу, да Му сузе његове буду пријатне, и подигавши руке к небу, говораше овако: Владатељу човекољупче, Господе Исусе Христе, Боже мој! Ти нећеш смрти грешника него чекаш њихово обраћење. Ти знаш немоћи наше, Царе пресвети, Утешитељу благи, здравље болесних, спасење грешних, укрепљење оних који малаксавају, подизање оних који падају, Теби се молим у овај час: покажи милост Своју на мени недостојном, прими проливање горких суза мојих, излиј на мене неисцрпиво море милосрђа Твога, да не настрадам на ваздушним митарствима[24] и да не паднем под власт кнеза таме, ради молитава великих угодника Твојих, преподобних отаца наших, Антонија и Теодосија Печерских, и свих светих који су Ти отпамтивека угодили.
Када блажени Теофил изговори ову молитву, ангео Господњи стаде преда њ у облику дивнога младића и рече: Добро се молиш, Теофиле; но зашто се хвалиш количином сабраних тобом суза у суду? - И ангео му показа свој суд, далеко већи од његовог, пун дивног миомира, као од мира скупоценог, и рече: Ево твојих суза које си од срца ронио у молитвама својим Богу, и отирао их руком или марамицом или хаљином, или пак које су из очију твојих пале на земљу. Ја сам их сабрао све у овај суд и сачувао по наређењу Владике мог и Творца. И сада сам послан да ти јавим радост, да с веселошћу отидеш к Рекавшему: Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5, 4). - Пошто то изговори и остави суд, ангео постаде невидљив.
Блажени Теофил, призвавши игумана, исприча му о јављењу Ангела и о његовим речима; затим му показа и оба суда, пуна суза: један свој, а други ангелски који је мирисао дивније од свих мириса, и моли игумана да их по његовом престављењу излију на његово тело.
У трећи дан по своме прогледању блажени Теофил отиде ка Господу да созерцава Тросунчано Божанство. А чесно тело његово положише у пештери поред милог му брата, блаженог Јована, близу преподобнога Марка. И помазаше га из суда ангелског, од чега се сва пештера испуни дивнога миомира. После тога излише на њега и сузе из другог суда, да би онај који је на земљи сејао сузама, пожњео на небу радошћу. Ту радост он и доби молитвеним посредовањем преподобног наставника евог Марка пештерника и чудотворца, а благодаћу Бога сваке утехе, коме, у Тројици слављеноме, приличи свака слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТАДЕЈА

ПРЕПОДОБНИ отац наш Тадеј беше најпре роб. А кад би ослобођен ропства, он ступи у Студитски манастир, и постаде ученик светог Теодора Студита Исповедника. Замонашен, он вођаше врло богоугодан живот: његови постови и бдења беху строги и многи; послушност неизмерна; уздржање превелико; ништа није имао осим одеће на себи. Зато беше и вољен и уважаван од свију.
Једном преподобни Тадеј оде са преподобним Теодором Студитом, својим игуманом и учитељем, у палату цара иконоборца. Пламтећи богочежњивом ревношћу, преподобни Тадеј изобличи иконоборног цара пред целим Сенатом. Цар наложи да се донесе света икона Спаситељева, и положи на земљу. И нареди цар блаженоме Тадеју да свету икону ногама изгази. Овај то нипошто не хте урадити. Тада цар заповеди, те четири веома снажна човека силом дохватише преподобног Тадеја и поставише га на свету икону, иако се он опирао свом снагом. Тада му цар мучитељ рече: Ето, ти ногама газиш икону Христа твога, и што нам се више противиш? Сад већ треба да постанеш наш једномишљеник. - На то исповедник Христов одговори цару: Проклети безбожни тиранине и гаде! ја ово не учиних по својој вољи, него је ово дело твоје насилничке злоће и неправедног суда. А ја се свим бићем молитвено клањам светој икони Христа Бога мог, и целивам је, и свим срцем волим умрети за њу.
Посрамљен овим речима, бездушни тиранин нареди да неустрашивог исповедника бију моткама док не умре. И бише преподобнога дуго и нечовечно; и када сви помислише да је већ умро, изнеше га из палате, и као мртвог вукоше преко трга и по блатњавим улицама, па бацише под градски бедем, у близини једне чесме. Неко од православних хришћана нађе га тамо где још дише, и оми га од блата. После тога блажени Тадеј поживе још три дана, па отиде ка Господу.[25]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВЕНИЈАМИНА

ПРЕПОДОБНИ отац наш Венијамин подвизавао се на Нитријској гори у Егииту. Упокојио се 392. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АТИНОДОРА

ОВАЈ Божји човек био ученик преподобног Пахомија Великог.[26] Упокојио се у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА, епископа Никомидијског

САВРЕМЕНИК великог патријарха светог Фотија;[27] делио са њим животне недаће. Познат као писац канона и тропара. Упокојио се у деветом веку.

СПОМЕН СВИХ ХРИШЋАНА

ХРИШЋАНИ који скончаше од глади, од жеђи, од мача, од мраза. Сабор њихов вршио се у храму Пресвете Богородице у Халкопратијама, у Цариграду, где је лежао кивот са појасом Пречисте Владичице.

СПОМЕН ОСВЕЋЕЊА ХРАМА СВЕТИХ 40 МУЧЕНИКА близу Бронзаних врата у Цариграду
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Спомен њихов празнује се 3. фебруара.
2. О томе види: 3 Мојс. 12, 1-8.
3. Јевтимије Зигабен - византијски богослов дванаестога века. Написао: историју јереси, тумачење на Четвороеванђеље, на псалме и на Песму над песмама.
4. Синедрион - врховни суд јеврејски; управљао и дужавним пословима; имао је 70 до 72 члана; састајао се под старешинством поглавара свештеничког.
5. Ироду су била позната пророштва о рођењу Месије из колена Давидова. Зато се он и старао да истреби сво савремено му потомство Давидово, не штедећи чак ни своје најближе сроднике.
6. Лк. 18, 16.
7. То јест у Цариграду. Спомен овог Св. Александра 3. јула.
8. Витинија - област Мале Азије, на обали Црног и Мраморног мора, са главним градом Никомидијом.
9. Состен - градић у околини Цариграда.
10. Мојс. 2, 10-14.
11. Талант је вредео око 2000 златних динара.
12. Сравни: 2 Петр. 2, 22.
13. Мт. 15, 8.
14. Језек. 37, 1-10.
15. Данашње Црно море.
16. Анкира - древни град Малоазијске области Галатије (Данас: Анкара - престоница Турске).
17. Халкидон - град у Малој Азији, на обали Мраморнога мора; чувен као место у коме је одржан Четврти Васељенски сабор.
18. Лав Велики царовао од 457. до 474. године.
19. Иподром - тркалиште, обављане коњске трке; то место служило за ране многољудне скупове.
20. Зинон царовао од 474. до 476. године.
21. Преподобни Маркел упокојио се око 486. године.
22. То је било 1091. године, када свете мошти преподобног Теодосија бише пренесене из пештере у цркву Успенија Богородице.
23. Код монаха Печерског манастира био је обичај повлачити се у пештере ради усамљеничке молитве. У том циљу копана су у стенама пештера удубљења, која се и сада могу видети тамо.
24. Митарство значи царинарница, где се плаћају царине. У духовном смислу, под митарствима се разумеју ваздушне царинарнице између земље и неба, на којима душа, пре суда Божјег над њом, полаже рачуне злим дусима за грехе почињене у телу на земљи.
25. Преподобни Тадеј преставио се око 830. године.
26. Спомен његов празнује се 15. маја.
27. Спомен његов Црква празнује 6. фебруара.