ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Светих двадесет хиљада мученика никомидијских. У време опаког цара Максимијана Херкула цветаше вера хришћанска у Никомидији и увећаваше се из дана у дан. Једном цар бавећи се у томе граду, сазнаде о множини хришћана и напредовању цркве хришћанске, па се огорчи веома и смишљаше план, како да их све погуби. У том се приближи празник Рождества Христова, и цар сазнавши да се сви хришћани о том празнику скупљају у цркву, нареди, да се тога дана црква опколи војском и запали. Када се сви хришћани сабраше у цркву, после пола ноћи, и почеше торжествено празновање, војници окружише цркву, да не пусте никога ван, и царев изасланик уђе у цркву и објави хришћанима цареву заповест, да одмах или принесу жртву идолима или сви да буду сажежени. Тада архиђакон, јуначки војник Христов, распали се ревношћу божанском, па поче храбрити народ подсећајући верне на три отрока у пећи вавилонској. "Погледајте, браћо", рече, "на жртвеник у олтару Господњем и разумите, да се на њему сада за нас жртвовао Господ и Бог наш истинити; па зар ми да не положимо за њега душе наше на месту овом светом!" Народ се одушеви да умре за Христа, и сви који беху оглашени, крстише се и миропомазаше. Војници тада зажегоше цркву са свих страна, и хришћани, двадесет хиљада њих на броју, сагореше у пламену певајући славу Божју. За пет дана потом гораше црква, и дим неки дизаше се из ње с опојним и дивним мирисом, и нека чудна златозарна светлост показиваше се на том месту. Тако славно скончаше многобројни људи и жене, девојке и деца, и примише венац вечне славе у Царству Христовом. Пострадаше и прославише се 302. године.

2. Преподобни Симон Мироточиви. Оснивач светогорског манастира Симоно-Петра. Прослављен подвизима, виђењима и чудесима. Упокојио се мирно и прешао ка Христу 1257. године.

3. Света мученица Домна. Девица и жреца скверних идола на двору цара Максимијана. Прочитавши однекуд Дела светих апостола, она поверова у Христа и крсти се, заједно са евнухом Индисом, од епископа Кирила у Никомидији. Свети Кирил упути је у женски манастир, где беше игуманија блажена Агатија. Но када цар поче трагати за њом, Агатија је обуче у мушко одело и посла у мушки манастир. У то време би сажежено од цара Максимијана двадесет хиљада хришћана у цркви. Одмах потом по царевој наредби свети Индис, Горгоније и Петар са камењем о врату беху бачени у море: војвода Зинон, који јавно изобличи цара због идолопоклонства, посечен; свети Теофил, ђакон епископа Антима, убијен камењем и стрелама, игуманија Агатија, монахиња Теофила и великаши Доротеј, Мардоније, Мигдоније и Јевтимије, сви погубљени због Христа. Једне ноћи хођаше Домна обалом морском и виде рибаре где бацају мрежу у море. А она у то време нарочито туговаше за светим Индисом. Позвата од рибара да помогне, она им поможе, и Божјим Промислом извукоше у мрежу и три људска тела. Домна познаде у њима светог Индиса, Горгонија и Петра, узе тела њихова и чесно их сахрани. Када цар дознаде, да неки младић чува и кади гробове хришћанских мученика, нареди да се посече. И би света Домна ухваћена и посечена, а у небеском царству са осталим мученицима венцем славе увенчана.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ДВАДЕСЕТ ХИЉАДА МУЧЕНИКА НИКОМИДИЈСКИХ

У ДРУГОЈ години царовања цара Максимијана,[1] када се већ припремаше гоњење на хришћане, света вера Христова цветаше као многоцветно пролеће, и пастири и учитељи Цркве као духовне ластавице и славуји отворено објављиваху догмате православне вере. Мећу њима беше тада и свети Кирил, славни епископ Никомидијски, украшен праведним животом и даром речитости. Благодарећи његовој проповеди, хришћанска вера стаде допирати и до царских палата Максимијанових. Многи од најбољих слугу царевих почеше се одвраћати од идола и приступати Христу. Када за то сазнаде Максимијан, он намисли одмах кренути у гоњење Цркве Христове, али му у то време беше на прагу рат са варварима. Зато он реши да најпре удари на спољње непријатеље и победи их, па да затим објави унутрашњи рат, не непријатељима већ својим поданицима - хришћанима, који беху корисни по царство, јер својим молитвама и правоверјем утврђиваху отачаство. А када он крену из Никомидије и отиде у рат противу Етиопљана, светлост свете вере сијаше још јаче, просвећујући неверне; и увећаваше се војска Христова у то време и спремаше се за предстојећи подвиг.
Бејаше у то време у Никомидији једна прекрасна девојка, одгајена у царским палатама, по имену Домна. Цар је предаде својим поганим боговима на чување девичанства, и начини је при своме дворцу главном идолском жречицом. По промислу Божијем Домни дође до руку књига новозаветних списа: Света Дела Апостолска и Посланице светог апостола Павла. Читајући ту књигу, она се поче просвећивати душом. И радоваше се она што пронађе такву ризницу духовну, и дивљаше се великом веровању хришћана у Јединога Бога, и туговаше душом што се дотада налазила у тами незнања и ноћи заблуде. Желећи пак свим срцем да се што потпуније упозна са хришћанском вером и да јој се придружи, она не оклевајући призва к себи једну девојку - хришћанку, ћерку знаменитог сенатора; и поучена од ове, она ноћу тајно од свих оде к светоме епископу Кирилу. Он је довољно поучи из Божанственог Писма, и осенивши је крсним знаком огласи је,[2] па је повери једном светом ђакону, по имену Агапију, да она под његовим руководством припреми себе постом и молитвама за свето крштење. Домна све што јој се наређиваше обављаше тајно, и нико није знао о томе осим једног евнуха њеног, сличног њој по доброј нарави, који се звао Индис и који је заједно с њом приступио светој вери и такође се припремао за крштење. А кад се наврши време одређено од епископа, Домна, и Индис бише крштени. И тако девојка, којој беше не више до четрнаест година, после првог рођендана њеног - телесног, роди се и другим рођењем - духовним.
Вративши се у дворац, Домна се ничим другим не бављаше већ сво време провођаше у молитви, посту и читању Светога Писма. Једном, читајући Дела Апостола, она дође до места где стајаше написано: Колико их год бејаше који имађаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце што узимаху за то, и метаху пред ноге апостолима (Д. А. 4, 34-35). Тада света Домна одлучи да и она уради то исто. И покупивши сву своју имовину: злато и сребро, драго камење и бисерје, скупоцене хаљине и сву девојачку спрему, ома тајно однесе своме духовном оцу, светом Кирилу, и метну све то пред ноге његове као пред ноге апостолске. При том га мољаше да сав новац што добије за то, својим рукама разда невољнима. Тако стварно и би.
Убрзо после тога свети Кирил се престави к Богу. А Домна, све његове поуке чувајући дубоко у срцу свом, стараше се да и дању и ноћу угоди Богу, усрдно Му служећи са својим једномишљеником и духовним братом, Индисом евнухом, са којим се она заједно и роди од воде и Духа (ср. Јн. 3, 5). Поучавајући се у закону Господњем, они се свакодневно пошћаху све до вечера, а касно увече њихова трпеза беше хлеб сув и вода. Храну пак одређену им од цара, и давану им сваки дан, они тајно сву раздаваху ништима, и тако храњаху гладне.
Проводећи такав богоугодни живот, Домна и Индис се, као град који на гори стоји, не могаху сакрити, иако су на све могуће начине и веома брижљиво радили да то сакрију. Њихова побожност се обелодани, као светилник испод поклопца и благо пронађено у пољу,[3] пошто је Бог хтео да ово двоје светих постану пример вернима а посрамљење невернима. Дакле, старешина дворских евнуха, који уједно беше управник двора и начелник царске трпезе, сазнаде за свакодневно пошћење Домне и Индиса. Па место да се удиви таквој строгости њихова живљења, он се лати насиља, и бијаше их дуго, приморавајући их да кажу на шта су употребљавали добијену храну. Али они скриваху своју врлину и никако не хтедоше да кажу. Тада један евнух, Персијанац по пореклу и незнабожац по вери, приступи к старешини евнуха и поче му причати о њиховој врлини као о неком злочину, клеветајући их и ружећи их. Причајући старешини о кротком и чистом животу Домне и Индиса, и о њиховом уздржавању од хране, и о томе како они добијану храну раздају царевим противницима, убогим хришћанима, он на крају рече: Ако хоћеш да сазнаш истину, ти отвори њихове сандуке, па ћеш се уверити да моје речи нису лажне.
Тада старешина евнуха, уједно и управник двора, узе кључеве од Домне и Индиса и оде да прегледа њихове одаје и сандуке. Отворивши их, он ништа не нађе сем часнога крста, Новог Завета, двеју рогожа простртих на земљи, земљане кадионице, свеће, и малене дрвене кутије са Пречистим Тајнама.[4] А где је злато, - упита их онда старешина, - где су скупоцене хаљине, и остале драгоцености и накити?
Пошто не доби одговора, он поново стави на муке Домну и Индиса; али и тиме ништа не успе. Тада он нареди да их одведу на друго место и држе у затвору, док он не извести о њима цара. А када свету девојку извођаху из њеног обиталишта да је воде у затвор, она кришом узе књигу Нови Завет и сакри је у својој хаљини, јер књига беше мала и могла се лако сакрити; исто тако и Индис узе малену кутијицу са Божанским Тајнама. И обоје бише затворени, и дуго време глађу и жеђу морени; јер неправедни мучитељ тако пресуди: да од глади умру они који гладне храњаху. Од дугог неједења млада девојка се разболе телом. Али Онај који се стара о птицама и зверима и насићује све што живи,[5] Бог - Промислитељ, не презре слуге Своје дуго мучене глађу: једне ноћи Он им посла ангеле Своје, који их обасјаше у тами небеском светлошћу, поставише чудесну трпезу - небеску храну и необично пиће, па отидоше. Домна и Индис се окрепише јевши и пивши са предложене им трпезе, и заборавише на пређашње злопаћење. Утешени јављењем ангела и насићени ангелском храном, лица им веома сијаху, и они, седећи као у палати радости, запеваше Давидов псалам: Нека се салом и уљем насити душа моја, и радосним гласом хвалиће те уста моја (Псал. 62, 6).
Ускоро после тога дође старешина евнуха да види јесу ли Домна и Индис побеђени глађу, пошто је сматрао да ће их на тај начин приморати да му се покоре. Али када их угледа радосне, светла лица и веселе душе, он одбаци јарост и свирепо држање, пошто тиме ништа не могаде постићи, па се заодену притворном кротошћу, и нареди им да се врате у своје раније обиталиште. И поново им поче давати све у изобиљу, као и раније: храну и одело, злато и сребро, и девојачке наките и украсе. Но света Домна поново тајно раздаваше ништима све, не само храну него и скупоцене хаљине. Видећи пак мноштво ништих који се стицаху к њој као к својој хранитељки, она узе свој појас, украшен бисерјем и драгим камењем, и све остале наките и спрему, и посла ђакону Алимпију да све то прода, и да добијени новац употреби на исхрану гладних. Размишљајући затим на који начин да се избави од становања са грешницима и живљења у дворцу, пуном идолопоклоничких гадости, света Домна се сети Богородитеља Давида, који бежећи од Саула направи се луд пред царем Гатским Ахисом (1 Цар. 21, 10-15). Тако се и она направи луда, и стаде падати, пуштати бале, дрхтати и викати. Када за то сазнаде управник двора и старешина евнуха, би му жао ње, и недоумеваше како би је излечио. Но чувши да хришћани исцељују такве болести, он дозва хришћанског епископа, светога Антима,[6] прејемника светог Кирила, и повери му девојку да је исцели до царева повратка из рата, а евнуха Индиса додели да јој служи. Епископ, разумевши Духом Домнину (намеру, прими је радо, и одасла је у један девојачки манастир. А Домна се неисказано радоваше и весељаше што се избави од становања међу незнабошцима и што се удостоји живети међу хришћанима.
Након неког времена Максимијан се у тријумфу врати из рата. Своју победу над непријатељима приписујући не Свевишњем Богу, силноме у биткама, него својим бездахним идолима, он намисли да им узнесе благодарност тиме што ће им принети погане жртве и што ће отпочети са гоњењем хришћана. Стога он припреми усред града гледалиште, изнесе тамо из својих палата идоле златне и сребрне, постави их на царске престоле, овенча их венцима, па им стаде приносити на жртву угојене теоце. Жрецима пак цар нареди да телећом крвљу окропе присутни народ. А хришћани који се налажаху међу гледаоцима, одмах стадоше излазити из гомиле, да не би били оскврњени тим незнабожачким кропљењем. Када то примети, цар стаде громко викати обраћајући се народу:
"Куда то одлазите, о људи! претпостављајући таму светлости и не верујући у постојање ових богова помоћу којих се држи васељена? Зар ви не видесте победе и тријумфе? Зар ви не видесте како се много блага додаје пређашњем благу, и како је све у миру, како нам сваки дан придолазе нова блага, и ми сада поседујемо таква блага каква раније имали нисмо? Зар ви не видите како расте наша слава, како се проширује царевина, како нам се покоравају једни градови, а други ће нам се покорити? Зар ви не видесте како освајамо царства других народа, и како све бива по Жељи срца нашег? По чијем промишљању све то бива, ако не по промишљању ових богова којима служимо? Нека вас у то убеде благопријатне промене у ваздуху, умерене кише, и од богова давано изобиље плодова".
Тако говораше безакони цар, приписујући постојање ономе што не постоји, и намеравајући да говори још многе друге ствари, али Господ, чији су сви судови истинити и праведни (Псал. 18, 10), не допусти лажи да се даље хваста и превазноси над истином, него усред ведрог и сунчаног дана изненада затутња страховита грмљавина, небо покрише тамни облаци, и настаде страховита олуја са силном кишом, муњама и градом. Очигледно овим се обелодани гњев Божји на незнабошце: те једни, уплашивши се громова, попадаше на земљу као мртви; други нагоше бежати, обарајући и газећи један другога, због чега многи изгубише живот; а сам цар, пренеражен и преплашен, са стидом побеже у дворац. Тако се гледалиште растури, и богомрски празник са поганим жртвама разори. А реке надођоше од силне кише и поплавише поља и уништише сав труд земљорадника, пошто беше време жетве.
И све ово би, да би незнабошци познали крепку руку Јединога Бога који је на небесима. Али то не разумеде злоћом ослепљени тврдоврати цар: уместо да позна силу Бога Истинога, он се отисну у још веће безумље, објављујући рат Ономе који је страшан царевима земаљским и одузима им живот (Псал. 75, 13).
Ускоро после тога, не налазећи Домну и Индиса међу жрецима који служаху двадаесторици најглавнијих лажних богова његових што беху у дворцу, цар упита где су они. Чувши да је Домна померила памећу, и налази се код људи који умеју да лече ту болест, а Индис јој додељен да је чува и да јој служи, Максимијан се силно разгњеви на старешину евнуха који их је ослободио служења боговима, лиши га чина, и да би га што више понизио и осрамотио одреди га да служи камилама у Клавдиопољу.[7] Дозвавши затим Индиса, цар га врати на пређашњу дужност: да служи боговима што су у царском дворцу. Но Индис и надаље служаше Јединоме Истинитоме Богу у кога је веровао, а цар то није знао.
У то време Максимијан поче отворено гонити Цркву Христову, рушећи свете храмове, и зидајући незнабожачка идолишта. И у свима крајевима царевине он постави за игемоне људе опаке: да без милости муче хришћане. Сам пак цар беше најпрви и најсвирепији мучитељ: убијао је и уништавао хришћане и проливао невину крв као воду. Понекад је покушавао да их преласти лукавим речима, да би затим љутим мукама уморио оне који се не потчине лукавој обмани. Трагајући за свјатјејшим епископом Антимом који де негде крио и не налазећи га, Максимијан једном сам уђе у хришћанску цркву са мноштвом наоружаних војника, као вук у стадо. Обративши се народу, он покушаваше да их, час ласкама час претњама, привуче све својој заблуди. Напослетку рече: Одступите од своје ништавне вере! ако то не урадите, онда казна неће задоцнити. Видите овај храм у коме сте се сабрали: убрзо ћу га спалити заједно с вама!
Тада хришћански презвитер свети Гликерије јуначки иступи против цара и неустрашивим речима посрами безаконика. Јер он рече цару: "Царе, нити дарова које нам обећаваш желимо. нити се твојих претњи бојимо. Све што је у свету - сматрамо као сан; а не претрпети за Христа најљућа мучења - сматрамо за казну себи и штету. Ти се хвалиш победом над варварима, а доживљујеш поразе од хришћанских жена и деце, јер је очигледно да је сила Христа нашег непобедива. Ко не памти скорашне громове и муње, и необичан град и кише? Многи од вас изненада помреше, и плодови земаљски од неочекиване поплаве пропадоше. То би јасан доказ гњева Божија, изазваног тиме што ти све приписа лажним боговима твојима а не Богу истиноме. Не бојимо се ми твојих гоњења, јер имамо небеско оружје од Цара свих којим се наоружавамо и заштићујемо, као што си ти сада окружен и заштићен својим оружјеносцима. И ми, противстајући теби, чврсто се надамо да ћемо однети чудесну победу: јер ми бијени - надвлађујемо, и падајући - побеђујемо".
Мада се цар, слушајући ове речи, силно гњевљаше у срцу свом, ипак изиђе из цркве не учинивши никоме никакво зло. А благочестиви народ који се налажаше у цркви, узносећи славу Богу, хваљаше блаженог Гликерија због такве неустрашивости његове. Међутим цар, не могући дуго задржати у себи јарост своју, брзо нареди те ухватише Гликерија и доведоше преда њ на неправедни суд. И без икаквог ислеђења, цар одмах нареди да Гликерија душмански бију. И мучитељи бише мученика све док не изнемогоше А за то време биров викаше: Мање говори, Гликерије! не буди горд, ни бунтован, ни непристојан! поштуј цара и римске законе! - А мученик, будући јачи од својих мучитеља, узвикиваше к своме Небеском Цару: Господе Исусе Христе! као што си ме укрепио да говорим о Теби, тако ме укрепи и да страдам за Тебе, да би ме Ти због ових страдања удостојио веће награде.
Ове речи још јаче распалише јарост Максимијанову, падајући као уље на огањ. Сам цар мучитељ настојаваше да џелати што силније туку мученика и задају му што страшније ране, те се земља напоји његовом крвљу, и показаше се наге кости пошто месо отпаде с њих, и сви удови тела мученикова бише умртвљени. Једино још језик светога страдалца слободно збораше: Хришћанин сам! слуга сам Христа, јединог истинитог Бога! Он је једини - Господ мој, Он једини - Цар мој!
Пошто не беше у стању да и даље слуша такве речи Гликеријеве, цар мучитељ издаде наређење да Гликерије буде спаљен изван града. И неустрашиви страдалник Гликерије би миомирисна жртва Богу и благопријатна паљеница.
Ускоро опет наступи богомрски незнабожачки празник. Поведоше цареве жртвене животиње ка дворском идолишту дванаест главних богова. Посматрајући жреце који иђаху у белим хаљинама, и не видећи међу њима Индиса, цар упита где је он. А Индис у то време, обукавши се у врећу и затворивши се у својој одаји, туговаше и плакаше због погибије незнабожаца. О томе обавестише цара. Цар одмах дозва к себи Индиса, и видевши га у одећи туге и плача разумеде у чему је ствар, па не питајући га о његовој вери и животу нареди да му ставе окове на руке, ноге и око врата, и тако окована баце у тамницу. Затим поче поново распитивати о Домни, заборавивши на раније своје речи, и у гњеву, као пијан, често понављаше: Где је Домна? где је жречица Дијане и Минерве? - Њему поново одговорише да је она скренула памећу, и да ју је због тога старешина евнуха одаслао из дворца.
Опоменувши се тада старешине евнуха, цар нареди да му одсеку главу, и да свуда траже Домну. За ово царево наређење сазнаде се и у манастиру где беше Домна. Игуманија манастира Агатија, видећи да је немогуће сакрити Домну, она јој по мушки остриже косу и обуче је у мушко одело. Оградивши је затим сузном молитвом, она је пусти из своје свете обитељи, да се као мушкарац крије међу мушкињем, еда се не би сазнало да је девојка.
Када они што тражаху Домну, нигде је не могоше пронаћи, цар се још страшније разгњеви и нареди да се сви манастири поруше и све монахиње насилно обешчасте и осрамоте. И одмах се по граду почеше чинити такве напасти и разарања, као да су варвари упали и пљачкају. Монахиње које беху јаче телом, побегоше у горе и пустиње, и кријаху се по пећинама и провалијама земаљским, волећи више да живе са зверима него са безаконицима, и да буду поједене од зверова него да падну у руке поганих људи. Оне пак од монахиња које не похиташе да побегну, бише ухваћене, па једне одвучене на суд и мучење, а друге у народна блудилишта - на оскврњење. Но сила Христова укрепљаваше све те монахиње и чуваше их неосрамоћене и необрукане. Мећу њима бејаше једна по имену Теофила. Она беше нешто изузетно међу њима, и као луна међу звездама сијаше она међу монахињама својом красотом и лепотом, благородством и животом. Када је бестидни војници силом вуцијаху у блудилиште, она подиже и очи и руке к небу и са сузама вапијаше:
"О, Исусе мој, љубави моја, светлости моја, дисање моје, чувару девичанства мога и живота мога, погледај на невесту Твоју! Погледај на мене, Жениче мој невидљиви, и брзо ми притекни у помоћ, да не буде нарушен завет девичанства мога данога Теби, јер ево већ нема више времена ни за молитву! Не предај зверовима душу која исповеда Тебе, да вуци не растргну овцу Твоју! Сачувај невесту Твоју, Жениче мој! Заштити девичанство моје, Изворе чистоте, да се прослави име Твоје, слављено од ангела!"
Док се она тако мољаше, Бог јој припремаше испуњење молитве њене. Када је уведоше у нечисто обиталиште јавних грешница, к њој уђе један војник, пун нечисте похоте, да оскврни беспрекорну невесту Христову. Но чим јој се приближи, он тог тренутка паде на земљу мртав, и лежаше крај њених ногу. А други војници који стајаху напољу и чекаху да он изађе, почеше се љутити на њега што се тако дуго задржава, пошто и сами жељаху да уђу тамо. Најзад један између њих, распаљен похотом, изгуби стрпљење и уђе унутра. Али га одмах ужас спопаде, јер угледа свога друга где лежи мртав на земљи. Но када још угледа он и неприступачну светлост која обасјава свету девојку, он тог.часа изгуби вид, и ослепевши стаде рукама пипати зид да изађе напоље, али не могаше. Тако исто пострадаше и многи други који бестидно и са прљавом похотом улажаху к девојци.
То сазнадоше сви који тамо беху, и заједно дођоше не због похоте него да виде шта се то збива, и угледаше девојку која пристојно седи и чита малену књижицу - Свето Еванђеље, које она имађаше код себе, а поред ње стоји прекрасан младић, који сијаше неисказаном светлошћу и посматра муњеносним очима. Угледавши младића, незнабошци се од силног страха дадоше у бегство, а други викаху: Ко је као Бог хришћански? - А када наступи ноћ, светлосни младић онај изведе Теофилу одатле, одведе је до Велике цркве, и увевши је у паперту рече јој: "Мир теби!" па отиде.
Свету девојку Теофилу обузе и страх и радост: страх - што је остави њен заштитник, а радост - што се читава избави из руку безаконика. И пришавши црквеним вратима она стаде лупати да јој отворе, јер хришћани, сабравши се за вршење свуноћне молитве Богу, беху изнутра затворили врата из страха од незнабожаца. Један од ђакона упита изнутра ко то лупа. А кад чу и распозна Теофилин глас, он обавести о томе присутни народ у цркви. Када отворише врата, сав народ похрли к светој девојци, јер свима беху познати и њено високо порекло и њен свети живот. О, како радосно и са каквим сузама сви они узношаху хвалу Богу, када сазнадоше како се она спасла од насиља незнабожаца и каквом је милошћу обасу Господ, сачувавши јој крепком руком девичанство! јер она не сакри преславна чудеса Божија, која треба не скривати него објављивати. И света девојка павши ничице окваси црквени под сузама радости; и сви узнесоше Христу Господу општу благодарност.
У то време неки од најзнатнијих велможа и главних дворских достојанственика царевих бише оптужени цару да су хришћани. Међу њима беше неки Доротеј, прослављени војсковођа и веома заслужан грађанин, који је носио титулу намесника Италије; а с њим беху Мардоније и Мигдоније, и други угледни достојанственици, чувени по својим заслугама, но далеко чувенији по својој вери и побожности. Када их доведоше пред цара ради ислеђења, цар их најпре изружи, па затим нареди те их без милости дуго бише, онда у окове оковаше, и у тамницу вргоше. И сваки дан хватаху и мучаху хришћане, и на разне начине убијаху.
Утом дође празник Рождества Христова,[8] и требало је принети Новорођеноме богату жртву. Зато се сви верни слегоше цркви. Тада незнабожноме цару приступише незнабожне слуге и рекоше: Царе! данас је велики празник у хришћана; они булазне као да је ово дан рођења њиховог Бога, и сви су се слегли у цркву да одпразнују овај догађај. Зато поступи тако, да лов не умакне из мреже: нареди војницима да заузму улаз у њихову цркву и нека се пред вратима цркве намести жртвеник боговима нашим, а гласници нека нареде хришћанима да одмах изађу из цркве и сместа принесу жртве боговима нашим. А ако они не послушају, онда ти поступи с њима како је угодно твојој царској вољи. Но ако хоћеш да усвојиш наш предлог, онда уради овако: нареди да војници опколе цркву, запале је и погубе све хришћане непокорне теби. Истребивши на тај начин одједном људе опасне и штетне по твоје царство, ти ћеш убудуће бити без бриге.
Они још не беху довршили своју реч а Максимијан их раздрагано прекиде ускликнувши: Кунем вам се великим боговима, ја сам давно помишљао на то, и не знам шта ми је било да ту замисао досада не приведем у дело! А вама, о богови, нека је велика благодарност што урадисте тако да и слугама мојим благовремено дође на ум замисао, корисна по наше царство. И цар одмах нареди својим главним телохранитељима да са мноштвом војске оду и око хришћанске цркве наслажу кудељу, струготине и друге лако запаљиве предмете, и да строго са исуканим мачевима чувају све излазе из цркве, да не би ниједан хришћанин побегао из цркве. Када све то би урађено, у цркву уђе гласник послан од цара, и ставши насред цркве повика громко говорећи: О, људи! Господар васељене Максимијан који ме посла к вама предлаже вам да изаберете једно од двога: или изишавши из цркве одмах принесите боговима жртву на жртвенику који је већ спремљен пред вратима цркве, па ћете остати живи; или пак, ако не послушате, сви ћете овде заједно погинути, јер је огањ већ готов и црква је сва унаоколо обложена суварцима. Зато бирајте брзо шта хоћете.
Рекавши то он умуче. Тада архиђакон, који стајаше код олтара а срце му беше запаљено огњем Божанске благодати, обрати се народу овим'речима: О, мила моја браћо и једномишљеници! Еда ли не знате шта учинише у Вавилону Три Младића, чијем се непоколебљивом јунаштву и јачини у вери ми неисказано дивљасмо када пре неколико дана празновасмо њихов спомен? Они, не као усред огња стојећи већ као посред нежног цвећа шетајући, и сами песму певаху и сву створену природу на слављење Господа свих призиваху! И ми њих не само величасмо, него и жељасмо да постанемо заједничари њихових венаца. Угледајмо се дакле на та Три Младића, пошто нас и само данашње време призива томе: јер и цар Максимијан је сличан цару Навуходоносору; но иако се они разликују по имену, али су слични и сложни по насилништву и безбожништву. И неће ли нас бити срамота када они, младићи, и притом само три на броју, па још немајући пред собом ниједан пример великодушног подвига за истиниту веру, подвизаваху се онако славно; а ми смо далеко многобројнији од њих; толико многобројнији као да нас је безброј; поред тога многи су међу нама већ и стари, и ми имамо пред собом тако много примера јуначких страдања за Христа; и нас, толике на броју и такве, неће ли бити срамота да се покажемо привезани за овај краткотрајни живот, бојажљиви и малодушни, и да не искористимо ово садашње време које нас позива на подвиг, као велико преимућство, и да не презремо привремени живот ради Бога који нас је створио и предао на смрт душу Своју за нас, и да ми својом смрћу не дамо сведочанство наше јаке и непоколебљиве вере?! Ваистину, то би била неизмерна срамота. Ја говорим ово, када никаква награда не би уследила за нашим страдањем. Али, страдања овога века мала су према наградама, одређеним нам у ономе свету: вечни и безболни живот за овај кратки и бедни, непролазна слава за презрење пролазне славе, неодузимљива богатства и весеље које се никад не претвара у тугу. Та зар ћемо пожелети да још на земљи живимо? Није ли нам боље, користећи ову благопријатну прилику, да се постарамо отићи што пре ка оној слави умирући за Христа? Погледајте, о браћо, на жртвеник у олтару Господњем и разумите, да је истинити Господ наш и Бог принесен на њему сада на жртву за нас. Па зар ми сада да не положимо душе своје за Њега на овом светом месту? Па зар да их не принесемо Њему на жртву, као неки принос?
Тако говораше свети архиђакон, и сви се запалише жељом да умру за Христа, и једногласно ускликнуше: Хришћани смо, хришћани, царе, и твоје лажне богове не поштујемо!
Ово би достављено Максимијану. Он одмах нареди да се црква спали са свима хришћанима што се налажаху у њој. У том међувремену верни у цркви издвојише оглашене што беху међу њима и распоредише их у четири групе, да би се могло што пре обавити на њима свето крштење. А после крштења и миропомазања, сви бише причешћени Светим Тајнама. Док се то збивало, војници по наређењу поганога цара потпалише свуда око цркве наслагану кудељу, суварке и остало; зидови црквени се брзо запалише, и огроман пламен са свих страна покуља увис, продре унутра у цркву и стаде брзо гутати све. А хришћани горећи, громко кликтаху к Богу, и певаху песму Трију Младића призивајући сву твар ка песмопјенију. И не успеше они ни отпевати своја песмопјенија, а већ сви предадоше своје свете душе у руке Господа свог, и постадоше благопријатна жртва Безазленоме Јагњету, закланоме за свет. Број спаљених беше двадесет хиљада.
Тако ова дивна војска светих мученика пређе из земаљске Цркве у Небеску, да тамо вечито празнује празник непрекидне радости.
У току пет дана потом гораше црква, и дим неки дизаше се из ње с опојним и дивним мирисом, и нека чудна златозарна светлост показиваше се на том месту. Максимијан пак, сматрајући да је побио и истребио све хришћане што их је било у граду, бављаше се играма, коњским тркама и разним приредбама нозоришним.
У Никомидији бејаше близу позоришног гледалишта огромно идолиште незнабожачке богање Церере.[9] Једном цар Максимијан са војском и народом дође к овоме идолишту и приношаше жртве богињи. Тада један од војника, по имену Зинон а по чину војвода, покренут ревношћу за истиниту веру и не могући гледати такво незнабожје, стаде (на једну узвишицу, и обраћајући се цару кликну: У заблуди си, царе, приносећи жртве мртвоме камењу и немоме дрвећу. То је несумњиво демонска обмана, која своје поклонике води у погибао. Расуди, Максимијане, и обративши к небу своје телесне очи заједно с духовним очима, познај Творца из Његове видљиве творевине. Кроз твар познај какав је Творац, и научи се побожно поштовати Бога, коме су пријатни не крв и жртвени дим бесловесних животиња већ непорочне душе људске и чиста срца људска!
Чувши то, Максимијан нареди да Зинону камењем разбију уста, развале лице и избију зубе, па да га затим једва жива одвуку изван града и тамо посеку мачем. Тако свети мученик Зинон би овенчан венцем мучеништва.
У то време свети Доротеј са Индисом и осталом дружином сећаше у оковима. Блажени епископ Антим често их из свога скривалишта посећиваше посланицама својим, укрепљаваше их, саветоваше их да буду чврсти у вери, и побуђиваше их на подвиг. Једном незнабошци ухватише и доведоше цару Антимовог ђакона Теофила, који је ишао к мученицима са епископовом посланицом. Прочитавши ту посланицу, цар се испуни јарости, јер тамо беше написано не што је њему угодно већ што је светима корисно. Зато цар нареди да му одмах доведу Доротеја са његовом дружином. Када их доведоше, цар бесно погледа на њих, укори их, па им даде да прочитају посланицу Антимову. А они, угледавши ђакона, обрадоваше се душом, и издалека га поздрављаху светим погледима и радосним лицима; читане пак речи светитељеве они слагаху у срцима својим. А цар, крвнички гледајући ђакона, са бесом му рече: Кажи ми, бедниче, ко је тај што ти даде ово писмо, и где се скрива?
Ђакон се најпре у срцу помоли Богу, па онда неустрашиво одговори: Ову посланицу дао ми је пастир, који, налазећи се сада далеко од свога стада, даје му савете и побуђује га на побожност. Нарочито сада, када је сазнао за најезду вукова и других зверова, он громко наређује својим овцама и јавља им шта треба да раде. А речи које он говори нису његове (него су узете од нашег Врховног Пастира који је рекао: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Ето, ја те обавестих ко ми је дао ову посланицу, а где је он, то ти казати нећу. Било би очигледно безумље када бих ја , који сам толика добра добио од свога пастира, постао његов издајник. Он ће се и без нас ускоро показати: јер се не може сакрити град кад на гори стоји (Мт. 5, 14), као што је то рекао Божански глас.
Не будући у стању даље слушати смелу ђаконову реч, цар нареди да се ђакону сместа одреже свети језик његов, па затим изван града убити ђакона камењем и стрелама. После тога цар на разне начине погуби и остале свете мученике: Доротеју одсече главу, Мардонија сажеже огњем, Мигдонија живог затрпа земљом у јами, а Горгонија, Индиса и Петра баци у море везавши им о врат воденично камење. И тако ови сјајни мученици Христови завршише свој подвиг и отидоше ка Господу једним путем, иако преко разних смрти.
У то време света Домна се кријаше на једној гори у пештери, хранећи се пустињским биљем што је расло око пештере. Чувши за смрт светих мученика, она се радоваше духом што они пређоше из плачевне долине земаљског живота у жуђени крај вечнога весеља. Но нарочито се она радоваше због свог духовног брата и једномишљеника Индиса, заједничара њеног у духовном рођењу њеном крштењем. А плакаше она због себе што једино она од свију њих не отиде с њима ка Господу истим путем мучеништва, и припремаше себе за подвиг иштући помоћ с неба.
Затим она сиђе са горе и уђе у град, одевена у оно исто мушко одело у које је беше обукла њена духовна мати Агатија. Не нашавши Агатију коју је тражила, светој Домни би јасно да је она са мноштвом других монахиња изгорела у цркви, и плака горко, не због њене смрти него због тога што се она не удостоји да заједно с њом умре за Христа. И стојећи на месту спаљене цркве, света Домна плакаше и ридаше квасећи пепео сузама својим. А када се спусти ноћ, она оде на морску обалу, где Индис са осталим мученицима би потопљен. Рибари пак који стајаху тамо и припремаху мреже за ловљење рибе, угледавши свету девојку и због мушког одела сматрајући је за мушкарца, рекоше јој:. Ходи, младићу, и помози нам; па ако што уловимо, доделићемо и теби један део.
Она им радо приђе у помоћ. Када они бацише мрежу у море, па је затим стадоше извлачити на обалу, они осетише да је мрежа веома тешка, и једва је извукоше на земљу. Ноћ беше пуна месечине, и опи угледаше мноштво риба, и усред њих тела трију мученика: Горгонија, Индиса и Петра. Рибаре спопаде страховит ужас, и они брзо скупише мреже и рибу, а тела светих мученика положише на земљу, па хитно седоше у чамац да отплове на другу обалу. Притом они зваху и тобожњег младића да иде с њима, али он не хтеде. Тада му они дадоше за труд нешто рибе и мало хлеба, па отпловише. А света девојка Домна приђе к телима мученика, распознаде свакога, нарочито драгога Индиса, и стаде их с неисказаном радошћу грлити и целивати и топле сузе обилно проливати. А када се подиже, она угледа на мору лађу где са спуштеним једрима пристаје уз обалу. Одмакнувши се од тела светих мученика, Домна приђе к лађи, и обраћајући се морнарима показа им рибу. Сматрајући да се риба продаје, капетан лађе упита за цену, пошто је желео да је купи. Но Домна му одговори да је узме забадава. Капетан се лађе у недоумици, и рече јој: Тако ти Христа, кажи ми стварно, пошто продајеш рибу?
Чувши име Христово, света Домна разумеде да су на лађи хришћани, и исприча им о телима светих мученика, о свима мучењима њиховим, о именима њиховим. Тада капетан лаће са својим пријатељима одмах изнесе чиста платна и мирисе, уви тела светих, па их однесоше ка градским бедемима, недалеко од потока близу градске капије, где свети Доротеј са својима би погубљен. Тамо они чесно погребоше тела светих мученика. А капетан, познавши да је Домна једне вере с њима, и сматрајући је притом за младића, стаде је молити да иде с њима на лађу. "Останимо нераздвојно заједно до краја живота нашег", говораше он. Но она, не пристајући на то, налагаше му да продужи свој пут. "Ја ћу остати овде, - рече она -, јер је близу крај живота мога; и ја нећу да се тело моје одваја од тела светих, са којима за живота бејах сједињена духом и вером".
Тада јој капетан даде довољно злата, не за какву телесну потребу, пошто њој то не требаше, већ за мирисе и тамјан, да њима кади гробове светих мученика, па оде својим путем. А света Домна дан и ноћ провођаше крај гробова светих мученика, кадећи их, омиомирујући их, и молећи се са сузама.
Међутим, не беше могуће да се дело светлости сакрије пред онима што су у тами, и да се жеља свете Домне за мучеништвом не оствари, јер она отворено чињаше оно што доликује побожности и поштовању светих. И цар би обавештен да некакав младић обилази хришћанске гробове и прекађује их. Цар се насмеја и рече: Треба и тај да погине истом смрћу с њима, да би личним искуством сазнао да је људима, који после смрти ништа не знају, узалуд указивати такво поштовање.
Рекавши то, цар одмах посла да јој одсеку главу. И света Домна би убијена мачем у време када се она мољаше крај гробова светих мученика. Чесно пак тело њено незнабошци спалише огњем. У то време, после дугих мучења, би мачем посечен и свети мученик Јевтимије. Тако се Никомидија украси својим мученицима као звездама, допуњујући број двадесет хиљада дивним Гликеријем и преблаженим Зиноном и Теофилом, којима се присајединише Доротеј, Мардоније, Мигдоније, Индис, Горгоније[10] и Петар, и три свете девојке - монахиње: Агатија, Теофила и прекрасна Домна, а завршетак свега сабора тога би Јевтимије, - у славу Христа истинитога Бога, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМОНА МИРОТОЧИВОГ, оснивача манастира Симонопетре у Светој Гори

СВЕТОСТ и нарочиту вредност испосничког живота свог преподобни Симон пројави кроз дивне подвиге и чудеса, које учини како за живота тако и после смрти; а посебно кроз точење мира, слично светом великомученику Димитрију Солунском. Но одакле је он, био, ко су му родитељи, како је васпитан, и где је отпочео са својим подвизима, то се не зна. Што се пак тиче његовог прекрасног живота на Светој Атонској Гори, изложиће се овде.
Памтећи изреку духовних стараца, да је немогуће спасти се без послушности, преподобни Симон по доласку свом у Свету Гору најпре се постара да себи нађе духовног старца, коме би потпуно потчинио себе, те да му овај буде не само водитељ ка спасењу и светли образац савршеног подвижништва, него и строга судија његових мана и слабости. У тражењу таквог руководиоца, преподобни Симон жудно обилажаше манастире и скитове по Светој Гори. При сусрету са монасима искусним у духовном животу, он вођаше разговоре о монашким врлинама. Најзад, он пронађе себи старца, савршеног у сваком погледу подвижника. Он изложи потанко пред њим свој ранији живот, и одлучно изрази своју готовост: да старцу буде безусловно послушан у свему, да без икаквог размишљања тачно извршује сваку родитељску реч његову, као да му долази из самих уста Божијих.
Таква покорност ученикова обрадова учитеља. И старац, да би свога ученика усавршио на путу крстоносног живота и безусловне послушности, али и да му у исто време не би дао повода за сујетне помисли, стаде га не само грдити него пОнекад и бити. А блажени Симон примаше то с великом радошћу и благодарношћу. Зато помаган благодаћу, Симон туговаше и бојаше се за своје спасење, када му је старац у извесним приликама указивао пажњу и благонаклоност. На тај начин се међу њима зацари срдачна еванђелска љубав, која сачињава радост и духовних родитеља и духовне деце. Сладак плод те љубави код блаженог Симона беше његово неподражљиво молитвено страхопоштовање према старцу и оданост њему. Та оданост је ишла дотле, да је он целивао ноге старцу када је овај опавао, па чак и оно место где се старац обично одмарао после својих трудова или молитвеног стајања пред Богом.
Све је то преподобни Симон радио из чистих побуда срца. Објашњавајући то другима, он је говорио: Колико смо, с једне стране, дужни љубити Бога који нас је из небића увео у биће, толико смо, с друге стране, дужни љубити и старца, јер он, уз помоћ Божију, преображава у нама унутрашњег човека, васпоставља и обнавља образ Божји у нама, који је пао нашим нехатом и тешким гресима. - Ове речи показују како је преподобни дубоко био прожет осећањем важности и неопходности безусловне послушности старцу, а не својој вољи.
Због таког врлинског живота свог, и због таког схватања тог живота, блажени Симон брзо постаде славан у свој Светој Гори. И вршњаци његови осећаху дубоко страхопоштовање према њему, а старији га љубљаху, јер за све њих очигледни беху у њему младићу: његова старачка мудрост, његово неподражљиво трпљење у подвизима, његова строга разборитост, његова спасоносна поучност, и сврх свега његова искрена према свима љубав, која је круна свих врлина. Једном речју, прецодобни Симон постаде у Светој Гори украс свога времена и светли образац прекаљене послушности, која је непоколебљиви темељ смирености и осталих подвига монашких.
Напослетку и старац, пошто се дугим искуством убеди у Симонову истинску и безусловну послушност, промени своје опхођење с њим. Тако, родитељски пажљив према њему, он располагаше њим као послушником, а опхођаше се с њим као с братом. Штавише, он га у извесним случајевима питаше за његово мишљење и тражаше од њега савет.
Од каквих последица би за смиреног Симона она таква промена у старчевом опхођењу? Уместо да се радује томе, блажени Симон се необично ожалости, и донесе одлуку да остави старца, под изговором да тражи себи потпуно усамљеничко тиховање подвижничко. Када он то саопшти старцу, и купајући се у сузама поче молити старца да му да благослов на то, старац, иако тешка срца, даде свој старачки, духовнички пристанак на то.
Тако се преподобни Симон растаде са својим старцем, за кога он у последње време беше не толико ученик колико пријатељ и диван саподвижник. И дуго тражаше преподобни по Светој Гори такву забачену пустињу, где га нико не би могао ни знати, ни пронаћи. Најзад, уз помоћ Божију, он нађе што је желео: забачену стену са пећином у њој, на јужној страни Свете Горе, где се сада налази манастир Симонопетра, основан самим преподобним Симоном.
Ступивши у пећину, преподобни је знао да њему предстоји ратовати против невидљивих непријатеља. Помаган Духом Светим, он се обуче у духовно свеоружје: целива крст и пригрли молитву, веру, трпљење, пост и све што уништава демонске замке и узвишује човека до анђелске чистоте и детињег бестрашћа.
Тешко је замислити све Сатанине тајне мреже и лукаве борбе против блаженог Симона, који јуначки одношаше победе над Сатаном и свима мрачним подухватима његовим. Од многих таквих случајева споменућемо неколико.
Једне ноћи светитељ беше на молитви, и одједном појави се пред њим демон у виду страшнога змаја. Разјагшвши чељусти, он хтеде да прогута преподобног; али немајући пристанак неба на то, он га не могаде умртвити, мада једним ударцем свога репа тресну преподобнога о земљу тако силно, да овај једва прикупи снаге да запева с пророком: Навалише на ме зликовци да поједу тело моје (Псал. 26, 2); а ја сам као човек који не чује, и као нем који не отвара уста своја (Псал. 37, 14). Међутим страшни змај не престајаше да га бије својим репом, са намером да га толико заплаши, да преподобни од страха бар побегне из пустиње, када већ није имао од Бога допуштење да га убије. Али то не уплаши преподобнога. Напротив, иако је осећао болове, преподобни молитвено завапи к Богу и противстави Сатани име Господа Саваота, и змај ишчезе као дим испред његових очију. И тек што ишчезе демон, тиха божанска светлост се разли по пећини, замириса рајски мирис, срце светог Симона испуни се радошћу и миром, и он чу глас с неба: "Не бој се и буди храбар, послушни и верни слуго Сина мога!"
Тако, блажени Симон остаде у пећини и проведе у њој много година, не обазирући се на непрестану борбу са невидљивим врагом свога спасења и на тешку оскудицу са спољашње стране. Међутим, дознавши за његов строги живот, многи иноци Свете Горе почеше долазити к њему, и добијаху од њега веома корисне савете по своју душу. Уједно с тим он се удостоји од Господа дара прозорљивости и предзнања. Али посете од стране братије почеше сметати усамљеничком тиховању преподобнога, и он намисли да одатле пређе у још забаченије и неприступачније место. Међутим Бог, који промишља и стара се о спасењу свих и свакога, омете преподобнога у томе, и то на следећи начин.
Једне ноћи, стојећи на молитви, преподобни виде пећину своју обасјану божанском светлошћу; неисказани миомир разливаше се око њега, и чу се с неба глас к њему: "Симоне, Симоне, верни пријатељу и служитељу Сина мога! не удаљавај се одавде, ја сам одлучила да прославим ово место; ти ћеш за њега бити светлост, и име твоје биће славно".
Спочетка преподобни Симон не поклони вере овоме вићењу, бојећи се да то није нека замка нечастивога, који се уме претварати и у анћела светла. Зато он не престајаше мислити куда би се удаљио на што усамљеничкије молитвено живљење испосничко.
Једне ноћи пред Божић преподобни изађе пред пештеру, и виде ово: с неба се спусти једна звезда и стаде над стеном, где касније он подиже чесни манастир. - Ово виђење понови се неколико ноћи узастопце. Међутим преподобни Симон се ипак прибојаваше да то није нека вражија замка, и не придаваше важност томе. А када наступи Божићна ноћ, он поново виде сјајну звезду и чу божанствени глас: "Симоне! дужан си да овде оснујеш монашко општежиће. Остави своју сумњу, ја лично бићу ти помоћница. Иначе, за своје неверје бићеш кажњен!" - Овај глас чу он трипут. И у том часу, како он касније казиваше ученицима својим, он се као обрете у Витлејему Јудејском на месту пастира и чује слатке звуке ангелског појања: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља! - Не бојте се, јер гле, јављам вам велику радост која ће бити свима људима (Лк. 2, 14. 10).
После тога, говораше светитељ, страх и двоумљење оставише ме, а радост и веселост обузеше моју душу, и ја с молитвеним трепетом тајанствено созерцавах Витлејемске догађаје "велике тајне побожности" = јављење Бога у телу.
Три дана после Божића к преподобноме дођоше три мирјанина, браћа по телу, људи врло богати. Павши пред ноге његове, они му исповедише све грехе своје, па га стадоше свесрдно молити да их прими код себе, пошто се слава његова већ беше пронела по Македонији и Тесалији. Но преподобни упорно одбијаше да их прими. Најзад, они почеше преклињати да их прими бар на неколико дана.
Овако усрдно преклињање дирну преподобнога, и он их прими. И после потребног искушеништва он их обуче у ангелски образ, па их на светој Литургији причести Пречистим Тајнама.[11] И тада им он, као својој духовној деци, откри о божанственом виђењу које се неколико пута понављало над суседном стеном пећине његове, молећи их да о томе не говоре никоме док је он у животу.
Саслушавши казивање преподобнога, браћа му с љубављу понудише сво своје богатство за зидање и устројство општежића. И са благословом преподобнога одмах се дадоше на посао око тога. Материјал би припремљен, мајстори доведени, само је требало одредити место где ће се зидати црква и остале зграде. Када преподобни Симон указа на окомиту стену као на темељ обитељи, мајстори се запрепастише, и говораху му: Аво, да ли се ти шалиш или озбиљно говориш? Та погледај, ова стена је опасна за нас зидаре, а још опаснија за оне који ће живети ту. Ти како хоћеш, но ми смо против тога. -И дуго се спор вођаше око тога.
Преподобни Симон, видећи да не може убедити мајсторе да се зида на месту где он предлаже, нареди да се постави трпеза. За време обеда један од ученика преподобнога приносећи им вино, по зависти ђавољој спотаче се и са стене омаче у страшну провалију држећи у једној руци суд са вином а у другој пуну чашу вина. Поражени оваким несрећним случајем, мајстори строго приметише преподобноме: Видиш, аво, почетке убитачних последица твог неоправданог потхвата! А колико би тек сличних смртних случајева могло бити када бисмо решили да овде зидамо манастир!
Светител. не одговори ништа, само се у срцу свом мољаше Пресветој Владичици Богородици, да се не постиди он у очекивању њене помоћи. И гле! О, неисказаних чудеса Твојих, Пресвета Владичице! и ко може достојно одати хвалу величини Твојој, Брза Помоћнице! - Не прође ни пола сата, а брат који беше пао у провалију, појави се из ње са супротне стране, посредовањем Пресвете Богородице; и то се појави не само здрав и читав него и са неразбијеном чашом и са неразбијеним винским судом у рукама, из којих се не беше просула ни једна кап вина. Од овог чуда мајсторе обузе страх и ужас, и они падоше к ногама светитељу, и молећи га за опроштај говораху: "Сада нам је јасно, оче, да си ти заиста Божји човек". - И на усрдну жељу и молбу њину преподобни их прими међу своје ученике, и ускоро они бише удостојени ангелског образа. И тада, под непосредним надзором и упутствима преподобнога Симона, ученици његови, бивши мајстори, приступише зидању манастира. Али пошто је требало огроман камен поставити у темељ, светитељ им указа на један такав камен у близини, и нареди им да га пренесу. Но они, видећи да камен сви скупа не само не могу пренети него ни с места помакнути, стојаху у недоумици, не знајући шта да раде. Видећи то, светитељ приђе камену, осени га животворним знаком крста, подиже га без ичије помоћи на своја лећа, пренесе га и спусти на место где је требало. На тај начин он на делу показа истинитост речи, изговорених Господом апостолима: Заиста, заиста вам кажем, ако имате веру колико зрно горушчино, и речете гори овој: дигни се и баци се у море, биће тако (Мт. 17, 20; 21, 21; Мк. 11, 23; Лк. 17, 6).
Када би устројен манастир, коме преподобни даде име Витлејем због јавивше се звезде,[12] и братство се умножи, једном се појавише у манастирском пристаништу сарацени пљачкаши с намером да опљачкају манастир. Знајући то, светитељ се у пратњи неколицине својих ученика спусти у пристаниште и поднесе сараценима хлеб и воће. Сарацени примише то, али желећи да се докопају манастирске ризнице, они захтеваху од преподобнога да им покаже старешину манастира. Светитељ им кротко одговори да је он старешина, и да у њих ништа нема сем поднесених им дарова. Незадовољни одговором, разбојници се као дивље звери бацише на светитеља, при чему један од њих потеже мач да га убије. Но рука му се одједном осуши, а остали сарацени ослепеше.
Уразумљени таким небеским гњевом, злочинци у један глас повикаше: "Алах, Алах!" и гушећи се у сузама, смирено мољаху светитеља да их исцели. "Смилуј се на нас, аво", вапијаху они, " и исцели нас; а ми ти дајемо реч да ћемо постати хришћани". - Незлобиви старац, ученик незлобивог Учитеља Христа, дирнут невољом својих непријатеља, посла једног ученика по јелеј из кандила што је пред Спаситељем, помоли се за њих, затим крстолико помаза очи сараценима и сасушену руку њиховог друга, и сви се одмах исцелише. Поражени чудом исцељења, они не само примише свето крштење, него и остадоше у манастиру, и замонашише се.
Најзад дивни Симон стиже у дубоку старост; и би му откривено време и час одласка ка Господу. Дозвавши своје ученике, опрости се са њима, и остави им овако завештање. "Браћо моја и чеда мила о Господу, ево одлазим од вас; но ви не тугујте због тога, јер ћемо се сви ускоро опет видети. Ако добијем слободу пред Господом, онда ћу вас свагда посећивати и чувати од сваког искушења видљивог и невидљивог. Разуме се, под условом да и ви држите устав општежића, редовна црквена богослужења, и све чему сам вас научио речју и делом. Не љубите привремено богатство; бегајте од сујете; не подајте се саблазнима! Будите мирољубиви, гостољубиви; празнике светкујте духовно, а не по светски, тојест не бавите се у такве дане празнословљем, шалама и смехом; празник је освећење и просвећење душе, а то се постиже молчанијем, молитвом и читањем свештених књига. На богослужењу певајте с побожним страхопоштовањем, а не с нехатом и дерући се. Игумана љубите од душе. Ако се тога држите и после моје смрти, као што сте се држали за мога живота, онда ћу ја свагда бити с вама духом. У противном, одговараћете на Страшном и свеопштем суду".
Док светитељ говораше ову поуку, братија и ученици неутешно плакаху због растанка с њим. Напослетку, помоливши се за њих Богу, у Пресветој Тројици слављеноме, да их и после његове смрти сачува под заштитом Богоматере и свих Светих, блажени утону у ћутање, и наредне ноћи предаде своју свету душу Богу. То би 28. децембра 1257. године. Сутрадан изјутра лице преминулог праведника засија дивном светлошћу, у присуству свега братства. Извршивши опело над преподобним, они га с молитвеним страхопоштовањем и сузама спустише у гроб.
Ред је да споменемо и нека посмртна чудеса блаженог оца нашег Симона, да бисмо знали каву слободу има он пред Господом.
Један од братије свештене обитељи преподобног оца нашег Симона, налазећи се под утицајем сатанског искушења, грђаше подвижника Христовог и не признаваше га за свеца, и није хтео да са осталима празнује годишњи спомен његов. И једном, када сви оци вршаху бденије преподобноме, овај несрећни брат, витлан сумњом и неверовањем у светост блаженог оца Симона, изађе из цркве, оде у своју келију, и леже да спава. Тада се њему јави у сну преподобни Симон, сав обасјан муњеликом светлошћу, праћен двојицом својих ученика, и рече му: "Зар се теби, несрећниче, не свиђа слава којом ме прослави Бог?" - Рекавши то, преподобни даде знак ученицима који беху у његовој пратњи, те ови положише хулника ничице на земљу, и преподобни га неколико пута удари штапом по петама, тако да се овај несрећник пробуди од бола и безмерног страха. Пробуди се и виде да су му ноге отечене. Обузет изузетним ужасом, он одмах оде у цркву, паде игуману пред ноге, и исповеди му све своје грехе према преподобноме. Затим, обраћајући се братији, он рече: "Опростите ми, оци! сада сам се убедио да је преподобни отац наш Симон дивно прослављен Богом. Одсада и ја верујем и клањам се њему као једноме од древних светитеља, какви беху: Антоније, Јевтимије, Сава Освећени и остали". Затим повисивши глас, он ускликну пред иконом преподобног Симона: "Благодарим ти, угодниче Божји, што ме избави од демонског искушења, насиља и погибли!" - И тада он, лијући сузе, усред цркве исприча свему братству о јављењу преподобнога у небеској слави, И сви они прославише Бога, који не жели смрти грешнику, него да се обрати и жив буде.
Други брат у обитељи преподобнога дуго се бораше са демоном блуда. Али немајући снаге да истраје у подвигу, он с молитвеним страхопоштовањем паде пред свету икону преподобнога оца Симона, и са сузама га моли да га избави од овог искушења. После тога, помазавши се јелејем из кандила које је тихо горело пред иконом преподобнога, он се потпуно ослободи од прљавих демонских и нечистих узбуђења тела.
Једном, приликом празновања годишњег спомена светитељевог, у току великог вечерња уђе у цркву неки монах Сава, из обитељи светога Дионисија на Олимпу, и приђе светој икони преподобнога оца Симона да је целива. Али, видевши да је икона врло мала, он се увреди и рече: "Нећу да се клањам таквој икони". Разуме се, ово он учини из незнања а не из неког омаловажавања светитеља. И преподобни отац наш Симон исправи овога брата на следећи начин. Када овај монах оде из цркве у келију, дату му за одмарање, он заспа. И види у сну: кров на келији се отвори, и страшни змај, који пламеном дисаше а димом и смрадом одисаше, разјапи чељусти да га прогута. При том змај проговори човечанским гласом и рече: "Теби се не свиђа мала икона светитељева; и ти си с негодовањем изашао из цркве не сачекавши крај службе. Знај дакле, ти си мој, ја ћу те прогутати". Рекавши то, змај се с ужасном хуком баци на њега. Несрећни Сава, ван себе од страха и ужаса, завапи: "Преподобни Симоне, помози ми!" - и тог тренутка се пробуди, и преплашен похита у цркву, паде на колена пред икону преподобнога, и с љубављу је целива неколико пута. Присутни се зачудише промени овога брата, јер му лице беше бледо као у мртваца. Тада он исприча свима како због незнања настрада од Сатане. Притом један од стараца примети: "Мала икона, брате мој, за топлу веру и побожност, за чист ум и непорочно тело, ничим се не разликује од велике. Зато пази: указуј достојно поштовање светитељима и свештеним иконама њиховим, па биле оне мале или велике". - Исправљен на тај начин, брат узнесе славу Богу и благодарност преподобноме.
Такви су подвизи и чудеса преподобног оца нашег Симона. Молитвама његовим нека Господ и нас удостоји царства Свога вечнога. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ДОМНЕ

ПОСТРАДАЛА за Господа Христа посечена мачем.[13]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ИНДИСА

ПОСТРАДАО за Господа Христа бачен у море.[14]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ГОРГОНИЈА и ПЕТРА

ОВИ свети мученици пострадаше за Господа бачени у море.[15]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЗИНОНА

ПОСТРАДАО за Господа мачем посечен.[16]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАРДОНИЈА, ДОРОТЕЈА, ТЕОФИЛА и МИГДОНИЈА[17]

ОВИ свети мученици пострадаше за Господа Христа уморени на разне начине.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ГЛИКЕРИЈА

СВЕТИ Гликерије презвитер пострада за Господа у огњу спаљен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СЕКУНДА

ОВАЈ свети мученик пострада за Господа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПЛУТОДОРА

ХРАБРО пострадао за Господа свога.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИГЊАТИЈА ЛОМСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Игњатије почео се подвизавати као монах у Кириловом Бјелозерском манастиру. Затим на педесет врста од града Ломска он устроји Спаску пустињу. Али волећи усамљеност, преподобни Игњатије се удаљи одатле на обалу реке Саре у Вадожку област. За ревнитеље монашког живота који се и ту стекоше око преподобног Игњатија, преподобни подиже цркву у част Покрова Пресвете Богородице и основа Богородичин манастир. Престави се преподобни 1592. године. Свете мошти његове почивају у цркви Вјадожске пустиње.

СПОМЕН СВЕТЕ ПЕТРОСИЛЕ (или ПЕТРОНИЛЕ)

ПРВО име се помиње под данашњим датумом (28. децембра), а друго под 31. мајем, према синаксару Софронија Евстратијадиса. Ова светитељка се наводи као кћи светог апостола Петра.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАВИЛЕ

РОДОМ из Тарса Киликијског; савременик преподобног Јована Мосха; у миру скончао.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Максимијан II Галерије - зет и савладар Римског цара Диоклецијана; касније његов наследник (од 305-311. год).
2. Оглашењем се називало претходно испитивање оних који су се припремали за свето крштење и њихово обучавање истинама вере. Оно је трајало од четрдесет дана до три године; а некада се, према приликама скраћивало на неколико дана.
3. Мт. 5, 15; 13, 44.
4. Код хришћана првих векова био је обичај да се сваки дан причешћују Светим Тајнама. Али пошто понекад није било могуће служити свету литурпију сваки дан, то су Свете Тајне даване вернима да их носе кући, и чувају у свештеним сасудима.
5. Сравни: Псал. 144, 16.
6. Спомен светог свештеномученика Антима, епископа Никомидијског, Црква празнује 3. септембра.
7. Клавдиопољ - град у Малоазијској области Киликији.
8. То је било 303. године.
9. Церера или Деметра - грчко-римска богиња земљорадње и плодности. Врло распрострањена празновања њених празника одликовала се развратом.
10. Мошти светог мученика Горгонија бише доцније пренесене у Рим.
11. Из овога се види да је преподобни био јереј.
12. Манастир Симонопетра посвећен је Рођењу Христовом. Касније је био сагорео, али је благодарећи моштима Св. Марије Магдалине, које су у њему, опет обновљен.
13. Види о њој под данашњим даном: Страдање светих Двадесет хиљада мученика Никомидијских.
14. Види о њему под данашњим даном: Страдање светих Двадесет хиљада мученика Никомидијских.
15. Види о њима под данашњим даном: Страдање светих Двадесет хиљада мученика Никомидијских.
16. Види о њему под данашњим даном: Страдање светих Двадесет хиљада мученика Никомидијских.
17. Види о њој под данашњим даном: Страдање светих Двадесет хиљада мученика Никомидијских.иди о њима такође тамо.