Из Охридског пролога Светог Николаја Охридског и Жичког 

 

1. Свети мученици Евтропије, Клеоник и Василиск. Беху другови светог Теодора Тирона. Па кад славни Теодор славно сконча, они осташе у тамници иза њега, и не беху задуго осуђени због смене намесника царског у граду Амесији. Када стиже нови намесник, још нечовечнији од свог претходника, нареди те му изведоше ову тројицу. Сва тројица беху младићи, и то Евтропије и Клеоник браћа рођена, а Василиск сродник светом Теодору. Но сва тројица по братској љубави беху као рођена браћа. Тако и пред намесником рекоше: "Као што је Света Тројица недељива, тако смо и ми по вери недељиви и по љубави неразлучни". Узалудна беху сва ласкања од стране намесника, и узалудни покушаји његови да поткупи Евтропија. Најпре овога позва да с њим вечера, што Евтропије одби говорећи из Псалама: благо мужу који не иде на савет нечестивих, потом му понуди огромно благо - сто и педесет литара сребра - што Евтропије такође одби подсетив намесника, да Јуда због сребра душу своју изгуби. После свих покушаја, истјазања и мука беху прва двојица осуђени на распеће, а Василиск на посечење мачем. И бејаху два брата на два крста распети, за што они одадоше хвалу Христу, што их удостоји оне смрти, којом и Он умре; а трећи Василиск мачем посечен. И сви одоше у царство радости где их чекаше војвода њихов, свети Теодор, пре њих прослављен од Христа, Господа и Победиоца. Пострадаше чесно 308. године.

2. Света Пиамука Мисирка. Ради Христа не хте се удавати, него се преда подвижништву у кући своје матере. Узимала је само мало хране, и то сваки други дан, и проводила време у молитви и созерцању. Имала дар прозорљивости. Упокојила се мирно обручивши душу своју Господу, око 377. године.

 

3. Непозната девојка из богате куће у Александрији. Имађаше доброг оца, који претрпи много и зло сврши, и мајку злу, која добро поживе и умре у миру и би сахрањена с почашћу. У недоумици да ли да живи по примеру оца или по примеру мајке, ова девица имаде визију која јој откри стање оца и мајке у другом свету. Оца виде она у царству Божјем а мајку у тами и муци. То њу определи, да сав свој живот посвети Богу, и да попут оца свога држи се закона Божјег без обзира на све противности и недаће које би имала да претрпи. И одржа закон Божји до краја, с Божјом помоћи, и удостоји се царства небескога, у коме се састаде с оцем својим богољубивим.

 

 

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

 

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕВТРОПИЈА, КЛЕОНИКА И ВАСИЛИСКА

ПОСЛЕ страдања и мученичке кончине светог великомученика Теодора Тирона[1] у граду Амасији осташе у тамници за Христа његови саборци и присни другови: Евтропије, Клеоник и Василиск, који му беше и рођак. Царски намесник Публије, који је мучио светог Теодора, поражен гневом Божјим погибе. На његово место дође Асклипиодот, родом из Фригије, по нарави љут и умом безбожан. Он многа зла чињаше хришћанима, јер му цар Максимилијан[2] беше дао власт над хришћанима: да их приморава на идолске жртве, а непокорне да љутим мукама погубљује. Договарајући се у судници са својим саветницима, намесник Асклипиодот дозва књигочувара Евласија и нареди му да прочита пређашње судске процесе. А када је читано страдање Теодора Тирона, сви се дивљаху трпљењу његовом. И упита намесник Евласија: Где је дружина Теодорова, која се помиње у записнику? Евласије одговори: У тамници са осталим сужњима.

Потом царски намесник виде светим Теодором спаљено идолиште одвратне богиње њихове Јуноне, називане мајком богова, и рикну као лав на преосталу дружину Теодорову, и нареди да му војници одмах доведу из тамнице свете мученике: Евтропија, Клеоника и Василиска. Евтропије и Клеоник беху рођена браћа, родом из Кападокије, а Василиск рођак светог Теодора, рођен у Амасији. Но сва тројица по братској љубави беху као рођена браћа. Дошавши к тамници, војници рекоше тамничком стражару: Дај нам дружину Теодорову. Овај уђе унутра и рече к светима: Хајдете, дође ваше време, које сте дан и ноћ жудно очекивали, јер ево намесник вас зове. Но молим вас, не заборавите мене у вашем добром исповедању вере. А ово им рече тамнички стражар, јер их је посматрао дан и ноћ где се моле Богу, и гледао чудеса Божја која су се збивала, и виђао неисказану светлост како их обасјава, и тамницу како се много пута сама отвара, и верова да је Господ с њима. И светитељи с радошћу пођоше, док остали сужњи плакаху што се лишавају друштва светих мученика. А свети Евтропије им рече: Браћо моја, не плачите, јер ћемо се опет видети. Него се молите Господу нашем Исусу Христу да нам да, да мученички пострадамо за Њега, и да нестане незнабожачког демоновања, и да се васељена испуни благодати Господње.

Пошто тако утешише сужње, светитељи изиђоше с војницима. И идући путем свети Евтропије певаше: Како је лепо, и како је дивно, кад сва браћа живе заједно! (Пс. 132, 1). И би му глас с неба, говорећи: Нећу те одвојити од браће твоје, док не дођете к Теодору и отпочинете у наручју патријархову у светлости живих. - А беше Евтропије лицем веома леп, и у речи врло мудар. И кад свети мученици стигоше, и ступише светла лица пред царског намесника, овај их упита: Зашто вам лица нису тужна? Лица су вам тако светла, као да сте се сваки дан веселили, а не дуго време тамновали. Одговори му блажени Евтропије: Ваистину, намесниче, свакодневно нас увесељава Христос наш посећујући нас благодаћу Својом. И збива се на нама Писмо: Кад је срце весело, лице цвета (Прич. 15, 13). Упита га намесник: Како ти је име? Светитељ одговори: Главно ми је име хришћанин, а родитељи су ме назвали Евтропије. А намесник, ласкајући му, рече: Видим да си заиста племенит и васпитан, и, како ми изгледа, много си година изучавао мудрост. Светитељ одговори: Духовној мудрости научих се од Господа мог Исуса Христа, у кога се уздам да ме и сада може учинити мудра у одговорима на ваша питања.

Намесник рече: Послушај ме, Евтропије, и усаветуј своје другове да се покоре царској наредби и принесу боговима жртву. А ја ћу за тебе писати царевима и они ће те поставити за војводу, и даће ти на управу ову покрајину, и поштоваће те као кнеза покрајине, и обасуће те многим богатствима, и сама ће ти стварност заиста показати да је добро послушати цареве и покорити се њиховој наредби. Ако пак ове речи моје не послушаш, онда ћу тело твоје на комаде искидати, псима и зверовима као храну бацити, а остатак костију твојих огњем спалити, и прах у воду просути. И немој мислити да ће хришћани тело твоје узети и миром га као свето намазати. Покори се дакле, и принеси боговима жртву, или бар реци пред народом да се покораваш и да хоћеш да им принесеш жртву. Јер сви у тебе гледају, мотрећи на твоју коначну одлуку. Не одвраћај од богова оне који желе да им принесу жртву, да не навучеш на себе беду, када тебе и оне с тобом стану стављати на срамне и љуте муке.

Свети Евтропије одговори намеснику: Престани са таквим будалаштинама, лудаче, сине ђавољи, наследниче геене! Престани са обмањивањем слугу Божјих, непријатељу Божји, прогнани од вечних блага, лишени рајског плода, вечни сужњу ада преисподњег! Престани са говорењем глупости, смраде, гноју, зиде и сметњо добрим делима, наставниче и началниче прелести! И просто не знам шта бих ти још рекао, лукави ласкачу! Обећаваш ми пролазне почасти и богатства, који овде остају. Каква ми је корист од њих, када су они извор Душегубних сласти, мајка кинђурењу и блудочинству, узрок грамжљивости и убиству, и корен свију зала? Какву је корист од земаљских богатстава и почасти добио твој претходник, кнез Публије, мучитељ и убица светог Теодора, сада под земљом, у паклу, у огњу неугасивом и међу црвима неуспављивим? Али гнев Божји неће закаснити да и на тебе дође, и да истреби са земље тебе безаконика, безбожника. Ти ми претиш љутим мукама, мачем и огњем, и зверовима. Но не надај се, неразумниче, да ћеш ме претњама уплашити, и мучењима на безбожје принудити, јер ми је жеља над свима жељама: страдати за Христа Бога мог, пошто нам је Он богатство, и част, и сила, и слава. И нећу отступити од Њета ја, нити браћа моја ова, него ћемо поднети све за Њега, који је начелник живота, истински војвода непобедиви, који избавља из многих напасти оне што га призивају, који је моћан да и нас избави из твојих руку.

Чувши то, намесник се испуни гнева, и нареди да светитеља бију по устима, говорећи: Неваљалче, позван си да боговима жртву принесеш, а не да нас ружиш. А када га стадоше јако бити, одмах се осушише руке онима што су га били.По наређењу намесниковом водио се записник о свему што се радило и говорило на овом судском процесу.Када записничари видеше како се осушише руке онима што су мученика били, препадоше се, и престадоше да пишу. А неко од хришћана, стојећи међ народом, писаше.

И упита намесник мученика: Хоћеш ли се поклонити боговима, да би остао у животу, или нећеш, како бих те одмах предао на смрт? Свети Евтропије одговори: Нећу се поклонити неосетљивим боговима, као што ти чиниш јер си неосетљив, него ћу се клањати Богу мом, и Њему ћу принети жртву хвале - плод усана мојих. Јер блажени Давид, или боље , Христос преко Давида говори: Идоли оу сребро и злато, дело руку човечјих. Уста имају, а не говоре; очи имају, а не виде; руке и ноге и све људске удове имају, али неосетљиве. Зато и додаје: Тако су и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 12, 13). И ти дакле, зато што си слеп и глув, хоћеш ли и мене да увучеш у ту погибао? Али ја нећу отступити од Господа мог Исуса Христа.

Тада намесник упита светог Клеоника и светог Василиска: А ви шта велите? Хоћете ли принети боговима жртву, да бисте остали у животу? Или сте истог мишљења са Евтропијем, да бих вас на исте муке ставио? А свети Клеоник и Василиск одговорише: Као што верује брат наш господин Евтропије, утврђен на камену - Исусу Христу, тако и ми верујемо, и утврђујемо се у Оцу и Сину и Светом Духу. И као што Евтропије страда Христа ради, тако желимо и ми с њим да страдамо, и ђаво неће моћи раставити нас, које Христос уједини светом вером и љубављу. Јер као што се трострука врпца не прекида, тако ћемо и ми троје остати чврсти; и као што је Пресвета Тројица нераздељива, сличио смо и ми вером нераздељиви и љубављу неразлучни. А ти се постарај да нас ставиш на велике муке, јер идемо на позив Господа нашег Исуса Христа, коме си ти непријатељ.

Када они ово изговорише, нареди намесник да свакога узму по четири војника, повале распрострте на земљу, и без поштеде бију сировим жилама. И свети бише толико бијени, да су им крвава парчад тела отпадала на земљу. А они, јуначки трпећи, мољаху се Богу. И беше страшно гледати то љуто мучење, али помоћу Христовом страдалници се показиваху такви као да уопште нимало не страдају. А свети Евтропије говораше у молитви својој: Боже Сведржитељу благи и милостиви, не презри нас! Господе, Ти спасаваш праведнике, подижеш грешнике, обраћаш безбожнике, поправљаш заблуделе, избављаш мудре, кажњаваш безумне! Ти си ђавола свезао, а човека одвезао. Помоћниче сужања, заштитниче паћеника, даваоче јуначког трпљења у мукама, дај нам трпљење у овим мукама ради савршеног венца мученичког, и дођи нам у помоћ као што си дошао слузи твом Теодору и помогао му. Обелодани људима ђаволову злобу и Твоју доброту, и својом свемоћном помоћу покажи свима да си нам Ти заиста једини цар наш - Исус Христос, и да се Теби јединоме клањамо, славећи Те са Оцем и Светим Духом вавек. А свети Клеоник и Василиск рекоше: Амин!

И тог часа би велики земљотрес да се сва судница заљуља. И они што су били свете мученике отступише уплашени и уморни, а светитељи бише невидљивом руком одвезани и исцељени. И гле, јави им се Господ са Анђелима и са светим Теодором. И свети Евтропије рече Господу: Хвала Ти, Господе мој Христе, што си ме тако брзо услишио. И ко сам ја, да Господ мој к мени дође? И онда се свети Евтропије обрати светом Клеонику и Василиску: Видите ли, ево цар наш Исус Христос са светим Теодором стоји у великој слави? Они одговорише: Видимо. А свети Теодор рече: Брате Евтропије, услишена је молитва твоја, и ево Спаситељ вам дође у помоћ, да будете сигурни односно вечнога живота. Онда им и сам Господ рече: Када вас мучаху, ја тамо стајах испред вас, посматрајући ваше трпљење. И пошто почетак мучења јуначки поднесте, ја ћу вам бити помоћник док не завршите подвиг свој. И имена ваша биће записана у књигу живота. Рекавши то, Господ са светим Теодором постаде невидљив.

А војници који мучаху свете, завапише к намеснику: Молимо те, господару, ослободи нас овог посла, јер ми више не можемо да мучимо ове људе. Намесник, показујући прстом на свете, рече: Ето, ови мађионичари праве неку опсену и уплашише војнике. Но многи од народа, који се удостојише видети оно божанско виђење, повикаше к намеснику: Нису то ни опсене ни мађије, него хришћански Бог помаже слугама својим. Јер ми видесмо цара њиховог Христа, и давно умрлог Теодора видесмо жива, и глас Анђела чусмо. Намесник на то рече: Ја ништа не видех, нити глас какав чух. Рече му свети Евтропије: Добро кажеш да ниси видео ону божанску појаву, нити чуо небеске гласове, јер не видиш духовним очима, пошто кнез овога света ослепи срце твоје. И збива се на теби Исаијино пророштво које каже: Ушима тешко чују, и очи су своје затворили (Ис. 6, 10 Мт. 13, 15). - Чувши то, и видевши комешање народа, намесник нареди да вежу свете и одведу у тамницу. Када уђоше у тамницу, сужњи се обрадоваше њиховом доласку. И Христови страдалници певаху: Помоћ је наша у имену Господњем, који је створио небо и земљу (Пс. 123, 8).

Тог дана за вечером намесник рече својим саветницима: Не знам шта да радим овим људима, јер се сав град ускомешао због њих. Ви, шта мислите? А један од саветника рече: Молим те, побиј их што пре. Јер ако то не учиниш брзо, сав ће град отступити од богова и поћи за њима. Но нарочито не допуштај слаткоречивом Евтропију да онолико говори. На то намесник одговори: Већ сам и молбама и претњама покушавао да га наговорим да се поклони боговима, а он и богове и цара изружи, и мене дрско изгрди. Али, да позовемо још њега самог, и да га молбама покушамо усаветовати, па ако нас послуша, хвала милостивим боговима! Ако нас пак не послуша, онда да их предамо на смрт.

Рекавши то, он одмах посла војнике да Евтропија доведу из тамнице. Кад светог Евтропија доведоше, намесник га упита: Хоћеш ли да те сам чесно одведем у храм богова наших да им принесеш жртве? А свети Евтропије одговори: Тако ми Господа Бога мог, ни помислио нисам да отступим од вере Христове, која је утврђена на непоколебљивом камену. И предложи намесник мученику да седне с њима за трпезу. Али он не хтеде. Тада му присутни рекоше: Седни, Евтропије с нама, једи и пиј, и покори се војводи. А светитељ им одговори: Не дао Бог, да ја слуга Христов седим са оскврњенима. Јер блажени пророк Давид каже: Благо човеку који не иде на веће безбожничко, и у друштву неваљалих људи не седи (Пс. 1, 1). И опет: Не седим с безумницима, и с лукавима се не мешам (Пс. 25, 4). А други пророк објављује: Изиђите између њих и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се њихове нечистоте, и ја ћу вас примити (Ис. 52, 1). И опет Свето Писмо каже: Ко са светима ходи, осветиће се; а ко с безбожницима ходи, заједничар је њихов (ср. 2 Кор. 6, 17).Намесник рече: Раније си био добар, Евтропије, а сад си се прозлио. Светитељ одговори: Нисам се прозлио, него заповести Божје држим. Јер када се ти стараш да заповести царева земаљских држиш, утолико се више ја, који служим Цару небеском и бесмртном, старам да држим заповести Његове. Намесник рече: Хајде сутра изјутра, ти сам са мном, без твојих другова, принеси жртву боговима, да би се народ, видевши тебе где се клањаш боговима, усаветовао да не отступа од њих, него да их поштује помоћу жртава. Свети Евтропије одговори: Безбожниче, хоћеш ли да ја хришћанском стаду будем наставник пропасти? Не дао Бог! Јер Господ мој каже: Ко саблазни једнога од ових малих који верују у мене, боље би му било да се камен воденични обеси о врат његов, и да потоне у дубину морску (Мт. 18, 6). И још каже: Не можете Богу служити и мамону. Какву заједницу има светлост с тамом? Како се слаже храм Божји с идолима? (Мт. 6, 24; 2 Кор. 6, 14. 16).

Чувши то, намесник нареди да се пред њега донесе злато, разне скупоцене хаљине и сто педесет литри сребра. И онда рече: Тако ми ових богова и љубави непобедивих царева, ево све ово даћу теби, и више од овога, само изјави сутра пред народом да си се покорио намеснику. А после се моли своме Богу како хоћеш. Ево, узми све ово! - Свети Евтропије одговори: Препредена варалицо и многооблична змијо, нећеш искушати слугу Божјег! Јер знам да је написано: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој нашкоди? или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт. 16, 26). Као што брат твој Јуда, заволевши сребро, душу своју погуби, тако ћеш и ти погинути с њим. Но, што оклеваш те нас не убијаш? Знај дакле, да нас ништа неће раставити од љубави Христове.

Пошто намесник увиде да мученик ни најмање не попушта, већ напротив све јаче грди њега и срамоти богове, а беше и касно, он нареди слугама: Водите Евтропија у тамницу, и тамо га вежите с друговима, јер се зло никада не може изменити и постати добро. А свети Евтропије одлазећи рече намеснику: Биљко покварењаштва, ти не рађаш род правде, ускоро ћеш бити посечен и у огањ бачен. У теби, рђавој земљи, пшеница не расте, већ само кукољ и трње, пошто Сатана задоби душу твоју и посеја по њој своје зло семе.

Рекавши то, оде. А кад Евтропије уђе у тамницу, затече светог Клеоника и Василиска где се клечећи моле Богу. Јер се сву ноћ молише за њега Богу.

Сутрадан намисли намесник да принесе боговима свенародну жртву. И нареди да бирови објаве свима, да се сви саберу у Артемидин храм са жртвама. И кад се сабра народ, и дође намесник, онда по наређењу намесникову бише доведени и свети мученици: Евтропије, Клеоник и Василиск. И док сви приношаху жртве идолима, неки тамјан а неки животиње, намесник упита Евтропија: Евтропије, хоћеш ли и ти са друговима својим приступити и принети жртву боговима, да не будете уморени горком смрћу? А свети Евтропије са друговима својим стаде се молити Богу:

Господе Боже Сведржитељу, вечни, чисти, пречисти, непроменљиви, Ти на небу живиш и на земљи си слављен; Ти си утврдио небо, основао земљу, поставио горе, избројао звезде и свима им имена наденуо; Ти нас дивно просвећујеш са висине Своје; Ти си некада избавио три света Младића Твоја из вавилонске пећи и светог Данила спасао од уста лавових; Ти си слушкињу Твоју Сузану ослободио од смрти, и свету Теклу сачувао од огња и зверова; Ти си био са светим Теодором у страдањима његовим; Ти и с нама буди! Дођи на ово место, покажи силу Своју и уништи целокупно јелинско демоновање! Дај да на овом месту хришћани принесу Бескрвну Жртву Теби, истинитом Богу, јер си Ти Отац Господа нашег Исуса Христа, и Теби слава и јединородном Сину Твом и Светом Духу Твом, сада и увек и кроза све векове, амин.

Када свети завршише ову молитву, настаде грмљавина и велики земљотрес, да се и темељи идолишта потресоше. И побегоше из храма са намесником сви, силно уплашени, да не буду побијени. Паде и Артемидин идол, и разби се у комаде. И у том земљотресу дође светитељима глас с неба, говорећи: Услишена је ваша молитва, и отсада ће на овом месту бити храм хришћански. - И радоваху се светитељи у Господу.

А кад престаде земљотрес, и сви од страха полако дођоше себи, намесник дође у судницу, заузе судијино место, и шкргуташе зубима на светитеље. И нареди да се донесу сумпор и смола, прокључају у три котла, и излију на мученике. И још нареди да се побију у земљу дебели и јаки коци, између њих ставе свети мученици, а руке им се вежу, једна за један колац а друга за други. И кад ове то би урађено, свети Клеоник рече светом Евтропију: Помолимо се Богу, брате, јер нам данас претстоји велика мука. И молише се говорећи: Господе Исусе Христе, сада нам дођи у помоћ, и покажи силу Твоју, јер је наша сила немоћна. Ти нас укрепи у подношењу ове муке!

Тада слуге принесоше котлове са кипећом смолом и сумпором. А блажени Евтропије рече слугама: Господ нека дело ваше окрене против вас! И чим то рече, сила им Божја одреши руке које беху привезане за коце, и мученици сами рукама својим узеше кипеће котлове, и сручише их себи на лећа. Смола се сли низ њихова тела на земљу, потече као вода по мермеру, захвати слуге и сажеже их до костију, а светитеље уопште не повреди.

Видевши то, намесник се веома зачуди, и запрепасти, али то приписиваше мађијама хришћанским. Потом нареди другим слугама да мученике гвозденим ноктима деру, па ране им заливају слачицом и сољу растопљеном у оцту. И светитељи трпљаху све то јуначки. И налазећи се у мукама, свети Евтропије рече намеснику: Богомрски безбожниче, измишљај веће муке, да бисмо за веће страдање добили веће венце од Господа нашег.Овим речима још више раздражен, намесник наређиваше слугама да их још свирепије муче. А светитељи говораху: Постарај се, свепрљави, да нас ослободиш твога лица, јер желимо да, ослобођени тебе, видимо лице Господа нашег Исуса Христа. И пошто су тако мучили светитеље дуго, и дан већ нагињао к вечеру, намесник нареди да их опет воде у тамницу, и закључају у окове.

А светитељи се мољаху у тамници, говорећи: Господе Исусе Христе, не остављај нас док не пребродимо ову буру страдања, и ослободимо се овог неваљалог намесника, и стигнемо у тихо пристаниште, где нема бола, ни невоље, ни жалости, ни уздисања. - Док се они тако мољаху, у поноћи им се јави Господ, говорећи: Заиста вам кажем, пошто се мене ради предадосте на смрт, добићете код мене вечни живот са Светима. - Утешени таквом посетом Господњом, мученици још више ојачаше вером.

Сутрадан намесник опет седе на судијско место. И кад изведоше преда њ светитеље, он их упита: Шта дакле, јесте ли одлучили да се поклоните боговима и жртву им принесете, или хоћете да злом смрћу умрете? Одговори му свети Евтропије: Зар ниси од нас много пута чуо, о помрачени, слепи и неосетљиви неваљалче, да се ми нећемо поклонити, нити жртве принети глувим и немим ђаволима?

Чувши то, намесник осуди светог Евтропија и Клеоника на распеће. И изрече против њих овакву пресуду: Славни суд наређује да буду распети Евтропије, учитељ мађионичара, и други мађионичар Клеоник, зато што нису послушали наредбу вечних царева; а Василиск да са осталим сужњима буде у тамници.

Кад то чу, свети Василиск завапи к намеснику: Осуди и мене на смрт, јер не желим да останем иза другова својих, него да с њима умрем; и желим да заједно с њима предстанем Христу Богу нашем. - Намесник му одговори: Тако ми богова мојих, пошто сте се међу собом зарекли да не остављате један другог, због тога баш и нећу да вас сву тројицу заједно погубим, како би се покварио ваш завет и жеља вам остала неиспуњена. А свети Евтропије рече: Ваистину си свирепији од свих зверова и неразумнији од свих неразумних створова, када раздељујеш дивну дружину, нераздељиву по љубави и по вери. Али, Бог ће ти ускоро одмаздити, и расцветаће се благодатни цветови, и донеће плод црквама Божјим.

После тога поведоше светог Евтропија и светог Клеоника изван града, где за њих беху опремљени крстови. А цео град иђаше за њима, не само хришћани него и незнабошци. Када мученици угледаше своје крстове, рекоше: Господе Боже наш Исусе Христе, славимо Те и благодаримо Ти што си нас удостојио крсне смрти, и уподобио нас Твоме драговољном распећу. Удостоји нас и венца правде, да се, страдајући с Тобом, с Тобом и прославимо у царству Твом. А молимо Те и за свету цркву Твоју: утишај буру незнабожаца који устају на слуге Твоје; дај одсада мир хришћанском роду.

Док су се светитељи тако молили, војници их приковаше на њихове крстове. И би глас с неба Христовим страдалницима који их позива у вечни покој. И свети мученици Евтропије и Клеоник с молитвом предадоше душе своје у руке Господа свог, рекавши: У руке твоје, Господе, предајемо дух свој! - И тако скончаше 3. марта 308. године.

Потом два побожна човека, амасијски грађани, Коинт и Велоник, молише намесника да им допусти да узму тела мученика. И намесник им допусти. Онда тело светог Евтропија узе Велоник, помаза га мирисима, и чесно положи на имању свом, осамнаест стадија[3] од града. А тело светог Клеоника узе Коинт и, помазавши га такође мирисима, чесно положи на имању, званом Кима. И од гробова мученика чињаху се исцељења у славу Божју.

А свети Василиск, остављен у тамници, остаде још доста времена у оковима. Када пак царски намесник Асклипиодот погибе, и за намесника дође Агрипа, свети Василиск би мачем посечен 22. маја. Тог дана се он и празнује, у славу Христа Бога нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ЗИНОНА И ЗОИЛА

СКОНЧАЛИ у миру. Разрешење од овог живота уведе Зинона и Зоила у бољи живот.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ ДЕВЕ ПИАМУНЕ

ПО рођењу Египћанка. Ради Христа не хте се удавати него се преда подвижништву у кући своје матере. Као девственица, она све време свога живота проживе са својом мајком, једући једанпут у два дана, и то увече, док је дању прела лан. Она би удостојена пророчког дара, о чему ево једног примера.

Догоди се једном у Египту, за време поплаве Нила, да једно село нападе на друго, јер међу селима бивају око поделе поплављеног земљишта свађе, које се често завршавају тучом и убиствима. Тако, једно село нападе на Пиамунино село, и велика гомила људи пође са копљима и мотикама да помлати њено село. Али блаженој се деви јави анђео Божији и откри јој намеравани напад. Она дозва старешине свога села и рече им: "На вас иду из тог и тог села; изађите им у сусрет и умолите их да одустану од своје зле намере, да не би сви ми, житељи овога села, пропали зачас". Али се старешине веома уплашише, и падоше пред ноге њене молећи је и преклињајући је: "Ми не смемо да им изађемо у сусрет, јер знамо њихово пијанство и безумље, него ако имаш милости према нама, и према нашем селу, и према дому своме, изађи им сама у сусрет, и умири их, да би се они вратили назад". Али светитељка не пристаде на то, него уђе у своју собу и сву ноћ остаде на молитви, молећи Бога и говорећи: "Господе који судиш овој земљи, коме никаква неправда није у вољи, када ова молитва узађе к теби, нека света сила прикује за земљу оне људе где их буде затекла".

И зби се тако на молитву ове свете девојке. Око једног сата, када нападачи бејаху на три миље од села, на том месту бише приковани за земљу као што мољаше светитељка, и не могаху се макнути с места. И самим нападачима би откривено да им се то догодило посредством слушкиње Христове Пиамуне. Стога они послаше у њено село, тражећи мир и поручујући житељима: "Захвалите Богу и чистим молитвама праведне Пиамуне, које су и вас спасле и нас одвратиле од великога греха".

Света Пиамуна упокојила се 337. године.

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Празнује се 17 фебруара.

2. Римски цар од 285 до 310 године, савладар цара Диоклецијана.

3. Стадија = σταδίον - мера за дужину, али не свагда и свуда иста: а) грчка егинско-атичка износи 164 метра; б) олимпијска - 192 метра; в) грчко-римска - 178 метара; г) римска - 185 метара.