Из Охридског Пролога Светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети апостол Онисим. Један од Седамдесет. Би роб Филимона, човека богата и угледна у граду Колосају у Фригији, но погрешио нешто своме господару и побеже у Рим где чу Јеванђеље од апостола Павла и крсти се. Па како је апостол Павле и Филимона раније био привео правој вери, то он измири ову двојицу, Филимона и Онисима, господара и роба, написавши нарочиту посланицу Филимону, један од најдирљивијих писаних састава који уопште постоје у Светом Писму. "Молимо те", пише апостол Филимону, "за чедо моје Онисима, којега родих у оковима својим... Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога..." (Фил 1, 10 и 15-16). Тронут овим писмом Филимон заиста прими Онисима као брата ослободивши га робовања. Доцније Онисим буде постављен за епископа од самих апостола и прими Ефеску столицу по смрти апостола Тимотеја. То се види из посланице Игњатија Богоносца. У време Трајановог гоњења Онисим већ као старац би ухапшен и у Рим доведен. Ту је одговарао пред судијом Тертулом, тамновао и најзад посечен био. Тело његово узе нека богата жена, стави у сребрни ковчег и чесно сахрани 109. године.

2. Преподобни Евсевије. Пустињак сиријски. Најпре се подвизавао под руководством светих мужева, а доцније удаљио и осамио у пустињи. Хранио се искључиво биљном храном. Чак ни воћа није окушао. Све време проводио у отвореном простору на молитви, трпећи сваку непогоду времена. Доживео старост од 95 година и мирно се упокојио у Господу 440. години.

Из Житија Светих Преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ОНИСИМА једног од Седамдесеторице

У Фригијском граду Колосама[1] беше један угледан великодостојник, по имену Филимон. Он верова у Христа, и касније се удостоји епископског чина. И би увршћен међу светих Седамдесет апостола. У тог Филимона, пре његовог апостолства, беше један роб, по имену Онисим. Овај нешто згреши своме господару и, побојавши се казне, побеже од њега, и отпутова у Рим. У Риму нађе светог апостола Павла у оковима, и чу од њега свету проповед. И научивши се светој вери у Господа нашег Исуса Христа, он би крштен од апостола, и служаше му у Риму са светим Тихиком. И његово служење апостолу беше од велике користи.

Затим, шаљући светог Тихика са својом Посланицом Колошанима, свети апостол Павле посла с њим и светог Онисима, као што на крају посланице и пише: За мене казаће вам све Тихик, љубљени брат и верни слуга и другар у Господу, кога баш за то и шаљем к вама, да дознате како смо ми и да утеши срца ваша, с Онисимом, верним и љубљеним братом нашим, који је од вас. Они ће вам све казати како је овде (Кол. 4, 7-9). To писа апостол преко Тихика, а преко Онисима написа засебну Посланицу Филимону, молећи га да опрости Онисиму грех, и да га прими не као роба, него као љубљеног брата, и као њега самог - апостола Павла. Притом апостол га у својој Посланици назива сином својим. Он пише Филимону: Молим те за свога сина Онисима, кога родих у оковима својим; који је теби негда био непотребан, а сад је и теби и мени врло потребан, кога послах теби натраг; а ти га, тојест срце моје прими (Флм. 10-12). Филимон то учини с радошћу: он га не само прими љубазно, него му и слободу подари, и посла га натраг у Рим к светоме апостолу Павлу, да му тамо служи. Јер то жељаше сам свети Павле, као што о томе пише Филимону: Ја хтедох Онисима да задржим код себе, да ми место тебе послужи у оковима еванђеља; али без твоје воље не хтедох ништа чинити, да не би твоје добро било као за невољу, него од добре воље (Флм. 13 14).

И би свети апостол Онисим у Риму, служећи светим апостолима све до њихове кончине. А они га поставише за епископа ради проповедања Еванђеља. И после њихове кончине он оде из Рима, и обиђе градове и земље, проповедајући Христа у Шпанији, у Карпетанији, у Колосима, у Патрама. Затим, после светог Тимотеја, и светог Јована Богослова, он доби епископски престо у Ефесу[2]. To ce види из посланице светог Игњатија Богоносца, коју он пише Ефесцима из Смирне, када су га водили из Антиохије у Рим да га баце зверовима. Ту га у Смирни срете свети Онисим са неколико Ефешана. А свети Игњатије пише Ефесцима овако: У лицу Онисима, вашег епископа, који је пун неисказане љубави, ја многе од вас примих у име Божје. Њега молим да вас љуби у Христу Исусу; а вас све молим да се угледате на њега. Јер је благословен Онај који је вама, достојнима, дао да имате таквог епископа. - А пишући из Смирне својим Антиохијанима, свети Игњатије вели: Поздравља вас Онисим, пастир ефески.

Из тога се види да је свети Онисим, пошто је обишао многе земље и градове, као већ стар сео на епископски престо у Ефесу. И пошто је тамо неко време пасао Цркву Божју, он би ухваћен од незнабожаца и у Рим одведен. Ту би изведен на суд пред судију Тертула. Упита га судија Тертул: Ко си ти? Онисим одговори: Хришћанин сам. Судија га упита: Каквог си чина? Онисим одговори: Некада бејах роб једног човека, a caда сам роб благог Господара - Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Судија упита: Какав је разлог те си прешао другом господару? Онисим одговори: Познање истине, и мржња на идолопоклонство. Судија упита: За колико си продан новоме господару? Онисим одговори: Божји Син, Исус Христос, искупивши ме својом скупоценом крвљу од пропасти, преведе ме у непропадљивост. Као што пише у нашем Светом Писму: Искуписте се из сујетног свог живљења, преданог вам од отаца, не пропадљивим сребром или златом, него скупоценом крвљу Христа, као безазлена и пречиста јагњета (1 Петр. 1, 18-19). Судија упита: Шта назива сујетним живљењем ваше Свето Писмо? Онисим одговори: Сујетно живљење је: прељуба, која за кратковремену сласт телесну припрема вечни огањ страсним грехољубцима; среброљубље, због кога се неправда чини ближњима; враџбине, које су од демона, и јесу корен сваког напада и клопке; гордост, која се надменошћу уздиже над другима; завист, која научи братоубиству Кајина и многе друге; оговарање и језик необуздани, који као облак сипа потсмехе на све; лицемерје и лаж, непријатељица истине а другарица ђавола, којом свезли и Еву заведе; гнев, проклети проналазач и подстрекач рата и убиства; пијанство, које је другар неуздржању, а сестра сладострашћу и мајка непристојним речима, лишено добрих мисли, и безобразно по нарави и речи. Све то сачињава сујетно живљење. После свега набројанога, извор и мајка таквог сујетног живљења јесте ваше служење идолима. Јер служење идолима је основ блудочинства, учитељ незнабоштва, ослепљење ума, стројитељ сладострасног раздражења; служење идолима нема части, војује против Господа свих и свега, труди се да уништи истинско богопоштовање; оно је вођ смрти, служитељ ђавола, храна злих, противник врлине, избегавалац нетрулежности, проповедник вашег пагубног закона, другар крвопролића, кнез мржње; оно лови простаке мрежом незнабоштва; оно је присни посредник таме и мрака; оно је туђе светлој благодати; оно своје присталице окива у окове срамних дела; оно је мрски богохулник, који учи славољубљу; оно срамоти седе старце, наређујући им да на глас жречевих труба играју; оно упропашћује девичанску целомудреност; оно празнике своје празнује гвожђем и мачем; оно пролива крв животиња, и на тај начин показује прљавштину своје бестидности; оно разголићује тела људска усред града; оно и жене обнажује; оно приноси своје жртве од убиства и прељубочинства, и разним облицима идолодемоновања разбија умове људске као лађе; оно наређује жречевима својим да једу отровне змије; оно наговара да људи туђе богове једу; оно коље вола, и волу приноси жртву, овцу приноси овци, и изједначује бога и стоку; и човек приноси жртву човеку, истесаном од камена или дрвета, и место здравља врши убиство, бездушним стварима приносећи на жртву душеносна бића. Но зашто много говорити? Та идолослужење и главици белог лука одаје божанско поштовање, да би у великом ослепљењу и незнању ринуло људе у пакао. Видевши у нечестивом и поганом идолослужењу такво сујетно живљење, које Свето Писмо изобличава, ја побегох од њега као од узбурканог мора, и прибегох у добро пристаниште: у праведно и свето живљење, које се налази у светој вери у јединог истинитог Бога, и у љубави према ближњему. И теби саветујем, о Тертуле, да испуњујеш закон о љубави према ближњему: да љубиш ближњег свог као себе самог. На тај начин ћеш и ти, као што сам и ја, познати истину, и оставити привремену сујету и све што је у овом свету. Јер све то пролази као сан и сенка. И убрзо ћеш приступити Творцу свих, Богу, и спашћеш се дошавши у истински разум. Јер Бог се не радује смрти оних који Га гневе, него се весели њиховом обраћењу и покајању, и опрашта им пређашње грехе.

Судија Тертул рече на то: Зар тако ти, не бојећи се мука, не само што сам не пристајеш да се поклониш боговима, нeгo хоћеш да и нас увучеш у твоју заблуду? Одговори свети Онисим: Муке ме твоје не могу уплашити, па макар биле и најљуће, јер ћу ја, тешен надом на будућа блага и крепљен силом Христа мог, поднети све што ми будеш приредио.

Тада нареди судија да светог Онисима баце у најстрашнију тамницу. И свети Онисим проведе у њој осамнаест дана, седећи у њој као у рају светлом и у месту прохладном, и веселећи се у Господу Богу свом. Стицаху се к њему и верни, и слављаху његово страдање, и крепљаху га на подвиг. А присутним невернима светитељ проповедаше реч Божју, и упућиваше их на пут познања истине.

После осамнаест дана судија Тертул се показа милосрдан, и не осуди га на смрт, него га протера из града, и посла на заточење у Путиол. А свети апостол Онисим ни тамо не престајаше проповедати Еванђеље царства Христова и упућивати многе ка вечном животу. Сазнавши за то, Тертул га опет ухапси, и везана изведе на суд преда се. Пошто га испита и виде да је непоколебљив у вери, он нареди да га простру по земљи, и без поштеде бију са четири мотке. И немилосрдно га бијући дуго, сломише му колена и многе друге кости. Најзад му главу отсекоше. Тако свети Онисим сконча 109 године. А жена нека царскога рода, хришћанка по вери, узе његово свето тело, стави у сребрн ковчег, и вршаше спомен његов, стичући себи молитвама његовим сећање Господње на њу у Царству небеском, које нека и ми добијемо у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТА ДBA МУЧЕНИКА

Војници, пострадали за Христа у Тракији сатрвени камењем.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕВСЕВИЈА ПУСТИЊАКА[3]

За овог светитеља не зна се где се родио и ко су му родитељи. Оно што о њему знамо, то и саопштавамо. Помоћу својих подвижничких трудова он стече небеску отаџбину. Најпре је отишао у један манастир и постао монах, а доцније се удаљио на врх једне планине, крај места званог Асиха. И тамо један мали простор оградио каменим зидом; и ту живео блажени без крова и покривача. Одевао се у кожу, а хранио расквашеним грашком и бобом. Понекад је узимао по неку суву смокву, да би окрепио немоћ тела. Од почетка до дубоке старости непрекидно је живео у крајњем уздржању. У старости изгуби већину зуба. Али ни тада не промени начин исхране и обиталиште.

За све време свога пустињаковања овај блажени је јуначки подносио све непогоде временске. Лице му беше опаљено, и тело мршаво да му се појас није могао држати око бедара, него му је падао доле. Он је стога пришио појас за одећу.

Пошто су га многи посећивали, и нарушавали му безмолвије, молитвено тиховање он се повуче у једно оближње аскетиште, подвизавалиште. Огради један крај зидом, и ту упражњаваше своје уобичајене подвиге. Кажу да је у току свих седам недеља Великог Поста јео само двадесет и пет сувих смокава, иако је патио од неке врло тешке болести. У таквим непрекидним трудовима и подвизима храбри подвижник доживе старост преко деведесет година, и онда отиде ка Господу, 440. године.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАЈОРА

Беше војник под царевима Диоклецијаном и Максимијаном. А када се налажаше у граду Газа, он би оптужен тамошњом кнезу као хришћанин. Изведен на суд, он изјави да је хришћанин. Тада га без престанка тукоше седам дана, и тако силно, да су се измењали тридесет и шест војника који су га тукли. Крв му је потоцима текла из тела, и обојила сву земљу око њега. И пошто храбри ратник Христов јуначки претрпе тако страшно мучење од војне силе, он давидовски отпутова међу небеску војну силу, предавши душу своју у руке Божје. И доби венац мучеништва. Свети мученик Мајор пострада око 295 године (или по другима 304 год.).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ПАФНУТИЈА, И ЕФРОСИНИЈЕ кћери његове[4]

САБОР СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЕВАНЂЕЛИСТА ЈОВАНА БОГОСЛОВА у Дијаконисима

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Колосе - град у југозападном делу малоазијске области Фригије; године 64. земљотрес разруши овај град; после тога био обновљен, али никада више није достигао пређашњи сјај. Касније се овај град називао Хони. Данас остало нешто развалина од древнога града. Једна од посланица св. апостола Павла написана житељима овог града.

2. Ефес, крај Јегејског мора, важан трговачки град Мале Азије; један од најбогатијих и најчувенијих градова малоазијских. У њему проповедали Еванђеље: најпре свети апостол Павле, а после њега свети Јован Богослов. Једна од посланица св. апостола Павла написана житељима овога града.

3. Његов живот описа бл. Теодорит Кирски ("Филотеос Историја". 18).

4. У неким Синаксарима њихов се спомен врши данас; иначе 25. септембра, где се налази њихово опширно житије.