ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобни Теодор Освештани. Ученик светог Пахомија. Рођен и одрастао као незнабожац, но као младић дошао до познања праве вере, крстио се, и чувши за светог Пахомија, добегао овоме у манастир тајно од својих родитеља. Свети Пахомије га замонаши и заволи због његове необичне ревности и послушности. Кад му је дошла мајка да га зове натраг дома, он се не хтеде ни јавити мајци, но мољаше се Богу за њу, да би и њу Бог просветио истином. И заиста, мајка не само не поврати свога сина кући, него се и сама не поврати. Видећи недалеко женски манастир, којим управљаше сестра Пахомијева, она ступи у њега и замонаши се. После извесног времена дође у манастир и брат Теодоров, Пафнутије, те се и он замонаши. Деси се једном, да епископ града Панопоља позва светог Пахомија, да му устроји манастир за многе који жељаху монашког живота. Пахомије узе собом Теодора, и предаде у главном овоме дужност око устројења манастира. По смрти светог Пахомија Теодор поста игуманом свих Пахомијевих манастира, и до дубоке старости поживе богоугодно управљајући мноштво монаха на пут спасења. Упокојио се мирно и преселио у царство вечне светлости 368. године.



2. Блажена девица Муза. О њој прича свети Григорије Двојеслов, да је била само девет година стара, када јој се у два маха јавила Пресвета Богородица, окружена сјајним девицама. Када је Муза изјавила жељу, да и она буде у тако сјајној пратњи Царице Небесне, Богородица јој рекне да ће кроз месец дана доћи по њу и узети је. Још јој нареди како треба да живи за тих тридесет дана. Двадесет петог дана паде Муза у постељу, а тридесетог дана опет јој се јави Света Пречиста зовући је тихим гласом, на што Муза одговараше: "Ево ме идем, Госпођо, ево ме идем!" И испусти дух свој. Прешла из свог живота у вечни у I веку.

3. Свети Никола Мистик, патријарх цариградски. Прославио се необичном строгошћу живота. Цар Лав ожени се четврти пут, због чега му патријарх забрани улазак у цркву, а свештеника који га венча - рашчини. Због тога цар збаци патријарха и отера га у манастир. Делегати римског папе Сергија III одобре цару четврти брак. Но када цар умре, Никола поново дође на престо патријаршијски и сазва сабор 925. године, на коме четврти брак у опште би хришћанима забрањен. Упокојио се 930. године. Мистик означава најстаријег члана царског савета. Најпре је овај светитељ, дакле, био дворјанин високог чина, по том је оставио сујету света и замонашио се. Скончао мирно 930. године.

4. Свети новомученик Николај. Родом из Епира. За веру Христову мучен од Турака и посечен у Трикали 1617. године. Глава овог мученика чува се и данас у једном од Метеорских манастира у Тесалији. Чини многа чудеса, лечи најтеже болести, а нарочито је познато, да одгони скакавце са њива.

5. Преподобни мученици Саваити. У време цара Ираклија, око 610. године, пострадаше за веру Христову четрдесет четири монаха из обитељи светог Саве Освећеног код Јерусалима. Њихово јунаштво и страдање описао очевидац свети Антиох.

6. Свети свештеномученик Теодор, епископ вршачки. Епископ Теодор се 1594. године нашао на челу устаника у Банату. Устаници су на заставама имали лик светога Саве. Темишварски паша ухвати у Вршцу владику Теодора и живог га одере. Исте године донете су мошти светог Саве из манастира Милешеве и спаљене на Врачару.

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОРА ОСВЕШТАНОГ, УЧЕНИКА ПАХОМИЈЕВОГ

Када по целом Египту брујаше глас о равноангелном животу преподобног и богоносног оца нашег Пахомија, сви верни слављаху због тога Христа Бога. Многи пак са топлијом љубављу к Богу, дарнути тим гласом у срце, напуштаху свет и све што је у свету, па одлажаху к преподобном оцу на монаховање. Међу овима беше и блажени Теодор. Син богатих и угледних хришћанских родитеља, он драговољно изабра сиромаштво, сматрајући све за трице, само да Христа добије.
Почетак његове љубави ка монаштву би на овај начин. Четрнаестогодишњи дечко Теодор виде како су његови родитељи о празнику Богојављења украсили кућу и напунили је сваким изобиљем земаљским. Размишљајући о томе, он осети таштину свега тога, јер се благодат беше коснула срца његовог, и он рече у себи: Каква ми је корист од тога? Шта ја бедник добијам од тога, ако се науживам привремених сласти земаљских, а будем лишен вечних? Јер нико који се наслађује привременим стварима, неће добити вечну славу.
Говорећи то, он уздахну из дубине срца. И у време обеда он уђе у једну забачену одају, паде лицем на земљу, и мољаше се Богу са сузама, говорећи: Господе, сведоче сакривенога и испитивачу тајни људских, Ти знаш да ја љубав Твоју претпостављам свему на овом свету. Стога Те молим, Господару, настави ме на пут Твој, да бих творио вољу Твоју; и просвети душу моју, да бих свагда славио и хвалио Тебе, Господа мог.
Док се он тако мољаше, у ту одају уђе мати његова. Он устаде са земље, и очи му беху пуне суза. Погледавши у њега, и видевши да су му очи надувене од плача, мати га стаде питати: Шта ти је, чедо? ко те ожалости? зашто плачеш? зашто ниси дошао да обедујеш с нама? Ми те са тугом тражисмо свуда, да би се заједно с нама провеселио. А он јој одговори: Иди, мајко, обедујте без мене, јер сада нећу да једем. - Но мати га дуго мољаше и нуђаше да пође за трпезу, али је он не послуша.
Идући сваки дан у школу и учећи, он се пошћаше до вечера. Понекад пак по цео дан није узимао ништа у уста, него је тек други дан увече по мало јео. Он две године не окуси од бољих и слатких јела, обучавајући себе за потпуно испосничко уздржање. И једног дана он тајно напусти своју кућу, остављајући родитеље и њихово богатство, и славу, и сав свет, и оде у један манастир, у коме нађе богоугодне монахе. И стаде живети међу њима у страху Божјем. И посматрајући њихове испосничке подвиге, он подражаваше њихово живљење, и стараше се да према својим моћима угоди Богу.
Једнога дана после вечерњег богослужења монаси сеђаху и вођаху разговор о предметима из Светога Писма. Тада један монах говораше о старозаветној скинији и о Светињи над светињама, и овако то објашњаваше: спољашња скинија представља Јеврејски народ, а Светиња над светињама има врло тајанствен и важан смисао за све народе, јер уместо приношења животиња на жртву, и кадионице, и трпезе, и кивота са маном и књигама завета, и свега што беше тамо, и уместо светлости светњака, нама се јави Бог Логос у телу просветљеном од Њега, и постаде нам светлост познања и хлеб живота и жртва за грехе наше.
Дајући такво објашњење, тај инок рече братији: Ово сам објашњење чуо од светог оца нашег Пахомија, који је у Тавенисиоту сабрао братију која напредује у Господу. Верујем да ће ми Господ подарити опроштај грехова мојих што праведног човека поменух у овај час.
Блажени Теодор, чувши за преподобног Пахомија, распали се срцем и рече: Господе Боже, када постоји на земљи тако свет човек, удостоји ме да га видим и да му следујем у свакој заповести, да бих се и ја спасао и удостојио оних блага која је Бог уготовио онима који Га љубе. - Говорећи то, Теодор се заливаше сузама, јер беше рањен божанственом жељом.
После неколико дана дође код њих у манастир један од чесних ученика Пахомијевих, по имену Пекусије, човек стар и врлински. Њега моли Теодор да га поведе са собом у Тавенисиот, у општежиће преподобног оца Пахомија. Пекусије поведе јуношу, и када стигоше у обитељ, Теодор се поклони Господу говорећи: Благословен си, Боже, што си тако брзо послушао мене грешног и испунио ми молбу. - А кад дође пред келију светог Пахомија, он од умилења и од духовне радости стаде силно плакати и сузе лити. Видевши га, свети отац му рече: Не плачи, чедо, јер и ја, ма да сам грешан, ипак сам слуга нашег заједничког Господа и Оца. - И преподобни Пахомије с љубављу прими у свој манастир блаженог Теодора.
Видевши у манастиру мноштво братије која се труди за Господа, Теодор се просвети умом, и прими у душу своју ревност богоугађања, и напредоваше у Богу врлинама. Разуман и паметан, он лако распознаваше истинити пут спасења, и стече са смирењем послушање велико и чудесно. Крепљен благодаћу Божјом, он беше бодар у молитвама, вредан у пословима, неослабљив у пошћењу. И не престајаше да стално жели све веће и веће напредовање у добрим делима и благодати Господњој. А када би видео неког да је тужан, он га је тешио; и када би видео неког да греши, он га је дружељубиво и састрадално исправљао. Видећи све то, преподобни Пахомије га веома заволе, и метну га у срце своје.
Мати Теодорова, чувши да се син њен налази у Тавенисиоту код преподобног Пахомија, узе од епископа писмено наређење у коме се наређивало да јој преподобни Пахомије врати сина. И она дође у Тавенисиот, и би смештена у гостопримници женског манастира, у коме се подвизаваше Пахомијева сестра. И извести мати Теодорова светог Пахомија да жели видети свога сина. Старац рече Теодору: Чедо, дошла је твоја мати желећи да те види, и има за нас писмено наређење од епископа. Отиди дакле до мајке, нарочито зато што свети епископи пишу, јер њих морамо послушати. Теодор му одговори: Оче, најпре ми реци, нећу ли ја на дан Суда дати одговор Богу што сам као монах отишао код моје мајке, коју са свима световним пристрашћима оставих Бога ради, и што сам саблазнио братију? Јер када је још пре нове благодати, у Старом Завету наређено синовима Левијевим да се не виђају са својим родитељима и браћом, да би одржали заповести Божје (5 Мојс. 33, 9-10), у толико пре ја, који сам се у новој благодати удостојио толиког дара - светог чина монашког, не треба да љубав родитељску претпоставим љубави Божјој, јер Господ наш рече: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37). Свети Пахомије му на то рече: Чедо, ако по тебе није корисно да видиш своју мајку, ја те не приморавам. Буди савршен монах који се потпуно одрекао и света и себе самог.
Када мати сазнаде да њен син не само нипошто не жели да се врати к њој кући, него ни да се види са њом, она и сама одлучи да се не враћа кући, већ да остане у том женском манастиру као монахиња. Јер говораше она себи: Ако Бог хоће, ја ћу сина свог видети међу светим оцима, и душу своју наћи њега ради.
Тако мушко и непоколебљиво стремљење к Богу младога монаха спасе не само његову, него и његове матере душу, побудивши је на тегобан и мучан монашки живот Бога ради.
Преподобни Теодор јачаше Духом, и у свему се уподобљаваше своме духовном оцу, светом Пахомију, покоравајући му се Бога ради као самоме Богу. А отац много пута искушаваше његово послушање и трпљење, наређујући му да обави извесне послове. И кад би извршио што му је наређено, отац га кораше да тобож није добро урађено, па му наређиваше да то исто понова уради. А он никада ни за шта не узврати оцу, нити узнегодова, нити се разгневи, нити ожалости, већ свагда с радошћу примаше наређења од оца, и његове прекоре сматраше као похвалу себи.
После неколико година к Теодору дође његов брат по телу Пафнутије, са жељом да се замонаши. Но Теодор не хте ни да чује, пошто се Пафнутије још не беше потпуно одрекао старога човека. И плакаше Пафнутије. За то дознаде свети Пахомије, па рече Теодору: Добро је бити попустљив у почетку према онима који желе да ступе у монашки подвиг. Јер као што новозасађено дрво захтева много неге и старања, тако је и ономе који почиње са монашким уздржањем потребно мало попуштања и утехе, док се благодаћу Господњом не укорени и вером не утврди. - Теодор послуша оца те прими брата по телу, и упућиваше га на врлине.
Други пак брат по духу, ленивац, увреди се што га преподобни Пахомије често саветоваше и караше, па намисли да бежи из манастира. Сазнаде за то блажени Теодор, па се направи као да је љут на оца и тобож хоће и он да бежи, па рече томе брату: Знаш, брате, речи овога старца су преко мере жестоке, и не знам да ли ћу моћи више овде да поднесем. - Слушајући такве речи од Теодора, брат се обрадова, па га упита: И ти ли патиш од њега као ја? Теодор одговори: Силно патим; него ако хоћеш, будимо једно, тешећи један другог, док понова не настрадамо од старца. Ако се пак старац од сада покаже добар према нама, онда ћемо остати овде; но буде ли зао и јаростан према нама, онда ћемо заједно отићи одавде.
И послушавши Теодора, тај брат не оде из манастира, чекајући да обојица заједно изађу. А Теодор оде и насамо обавести о томе преподобног Пахомија. Старац похвали Теодорову памет. Затим, позвавши их обојицу к себи, отац преклони главу своју пред њима, говорећи: Опростите ми, браћо, јер сагреших према вама. Као добри синови, и ви сте дужни да трпите и сносите слабости оца вашег. - И тако се брат тај испуни умилењем и разнежи, и напусти своју некорисну намеру, и од тада се поправи.
Преподобни Пахомије, видећи да блажени Теодор напредује у врлинама и благоразумности, и да је као начитан у стању и друге поучавати речју, он му једном нареди да каже поуку братији на основу Светога Писма. Тада Теодор беше двадесет година. Послушан, без поговора извршујући наређење, Теодор стаде усред скупа и поче на основу Божанственог Писма говорити поуку, казујући многе ствари корисне по спасење. А неки од најстаријих отаца, посматрајући Теодора где им говори поуку, не хтедоше га слушати, већ стадоше негодовати, говорећи један другоме: Ето, почетник учи нас, младић држи поуку нама старцима; ми нећемо да га слушамо. И уставши, отидоше са скупа у своје келије.
Када Теодор заврши проповед Божје речи, преподобни Пахомије призва к себи оне старце, па их упита: Зашто напустисте скуп и слушање поуке, па одосте у своје келије? Они му одговорише: То учинисмо зато што ти нама оваквим старцима, који толике године проведосмо у манастиру, постави младића за учитеља. - Чувши такав одговор од њих, преподобни уздахну дубоко, па им рече: Неразумни сте и заробљени ђаволом, и сву своју врлину уништисте гордоумљем. Јер отишавши са скупа, ви напустисте не Теодора него реч Божју одбацисте, и лишисте себе Светога Духа. Зар не видесте мене како сам га веома пажљиво слушао, и много користи од његових речи добио?
Пошто тако покара и смири старце, преподобни Пахомије их излечи од болести превазношења и негодовања, и учини те они постадоше слушаоци Теодорових благоразумних и корисних поука. Затим постави блаженог Теодора за управитеља Тавенисиотске обитељи, а сам се повуче у други мањи и забаченији манастир. Теодор пак добро управљаше повереном му од оца обитељи.
Када епископ града Панопоља, блажени Уар, позва светог Пахомија да му устроји манастир за многе који жељаху монашког живота, свети Пахомије узе собом Теодора. И када обитељ би устројена, к њима дође један философ, желећи да разговара са великим старцем Пахомијем. А старац, не желећи да разговара с њим, пошто провиде да је дошао да га куша, посла к њему два своја ученика, Корнилија и блаженог Теодора. И философ им рече: Желим да разговарам с вама о стварима Светога Писма. Свети Теодор му одговори: Говори што желиш. - Тада философ упита: Ко не родивши се умре? и ко родивши се не умре? ко пак умре и не иструну? Преподобни Теодор му одговори? Није тешко твоје питање, философе. Ипак ћу ти одговорити: Адам се не роди а умре; Енох се роди а не умре; жена Лотова умре а не иструну, пошто се претвори у слани стуб. Но ти послушај наш здрави савет: остави се тих некорисних питања и схоластичких силогизама, па приступи Христу коме ми служимо, и добићеш опроштај грехова. - Философ ћуташе као нем, и оде дивећи се оштроумном одговору.
Преподобни Теодор цео свој живот проведе веома богоугодно. И беше послушан оцу своме све до самог престављења његовог, и за време болести послужи му. После брзог упокојења Пахомијевог наследника, блаженог старца Петронија, свети Теодор постаде вођ светоме стаду, и обогати се многим чудесима, због чега постаде славан, и познат свјатјејшем Атанасију Великом, патријарху александријском. И пошто многима користи својим делима и речима, блажени Теодор у дубокој старости отиде ка Господу, да на небу са преподобним Пахомијем у хору богоносних Отаца стоји пред престолом славе Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме слава вавек, амин. Преподобни Теодор се упокојио 368. године.

СПОМЕН БЛАЖЕНЕ ДЕВИЦЕ МУЗЕ

Свети Григорије Двојеслов, папа римски (590-604. г.)[1] испричао је свом архиђакону Петру повест о блаженој девици Музи, коју је чуо од њеног брата Прова. Повест гласи:
Још као малој девојчици, Музи се једне ноћи јави у сну Пресвета Богородица Приснодјева Марија, праћена девојчицама истога узраста као и Муза. Богомати упита Музу: Желиш ли и ти да заједно са овим девојчицама живиш и да ме пратиш? Муза одговори: Желим, Госпођо. - Тада јој Богомати нареди да се уздржава од дечјих игара и од свега небогоугодног, пошто ће она кроз тридесет дана доћи к Њој и придружити се тим девојчицама.
Пробудивши се, Муза од тог часа промени свој живот, и одбаци свако дечје младоумље. Родитељима својим, који су се чудили томе и питали је поводом тога, она исприча како виде Пресвету Дјеву Богородицу, и шта јој Она рече и нареди, и у који дан има отићи код Ње и придружити се осталим девојчицама које Њу прате.
Двадесет и петог дана после јављања Пресвете Богомајке Музи, Муза доби силну ватру. А тридесетог дана, када се приближи час Музиног престављења, Муза опет виде Пречисту Дјеву у пратњи оних девојчица, која је стаде звати, а Муза јој тихим гласом одговараше: Ево идем, Госпођо, ево идем. - И са овим речима она предаде душу своју у руке Пресвете Богородице и, оставивши земаљски живот, она се настани у небеским обитељима са светим девицама.
Чувши ову повест, архиђакон Петар упита светог папу Григорија: Желео бих да знам, владико, да ли сада, пре васкрсења тела, душе праведника могу бити примљене на небу? Свети Григорије одговори: Не можемо рећи нити да су душе свих праведника примљене на небу, нити пак да су потпуно одбачене, јер има душа неких праведника, које се налазе у извесној удаљености од Небеског Царства. Разлог тога је у томе што ти праведници за живота на земљи нису достигли савршену праведност. А да душе оних праведника који су богоугодно живели на земљи, када изађу из телесних затвора, бивају одмах настањене у небеским обитељима, то је очигледније од сунца. Јер сама Истина - Господ Христос сведочи о томе, говорећи: Где је леш, онамо ће се и орлови купити (Мт. 24, 28), то јест, где је сам Он Спаситељ наш са примљеним на себе телом човечанским, тамо се без сумње скупљају душе праведника. И свети апостол Павле жељаше да се разреши од тела и буде са Христом (Флб. 1, 23). Који верује да је Христос на небу, тај верује да се и Павлова душа налази са Христом на небу. Исти апостол јасно сведочи да се душе праведника по разлучењу од тела, настањују у небеској отаџбини, јер каже: Знамо да кад се земаљска наша кућа тела разруши, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима (2 Кор. 5, 1). Богу нашем слава, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АВДИСА, АВДЕ И ОСТАЛИХ СА ЊИМА

Свети Авдис беше епископ у граду Витасахару, у Персији. Оптужен од свога нећака персиском цару да не поштује веру Персијанаца већ Христа, епископ Авдис би изведен пред цара заједно са шеснаест свештеника, девет ђакона, шест монаха и седам монахиња. Пошто јуначки исповеди Христа за истинитог Бога, епископ Авдис са осталима би послат царевом брату Арситу. Арсит их испита, па кад виде да његове речи не помажу ништа и да они остају чврсти у вери Христовој, он нареди да их конопцима вежу, и да их што јаче стежу. Тако су ове свете људе мучили седам пута дневно. Од силног стезања конопцима најзад се мученицима провидеше кости, и чуло се како шкрипе.
Затим их бацише у тамницу; и тамо им шиљаху јела од идолских жртава, али они и не погледаше на њих. Зато би издата заповест те ови славни страдалци осташе у тамници не једући и не пијући. Но једна богољубива жена даде им хлеба и воде, те они то једоше и пише, и Бога прославише.
После много дана изведоше свете мученике из тамнице, па им придружише и епископа Авду, коме Бог унапред беше открио да ће мученички пострадати, и да ће победити, и венац добити. Онда сви ови свети бише послани врховном жрецу персијском Мапти. Они и пред њим веру своју у Христа исповедише и потврдише. Зато их најпре силно мучише, па им најзад главе отсекоше. И тако сви примише мученичке венце.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ НИКОЛЕ МИСТИКА, ПАТРИЈАРХА ЦАРИГРАДСКОГ

Рођен је око 852. године у Цариграду и био сродник Св. патријарха Фотија, чији је ученик био заједно са царом Лавом VI, званим Мудрим. Прославио се необичном строгошћу живота. Када он постаде патријарх Цариградски (901-907. г.), цар Лав ожени се четврти пут, због чега му патријарх забрани улазак у цркву а свештеника који га венча рашчини. Због тога цар збаци патријарха и отера га у манастир. Делегати римског папе Сергија III одобре цару четврти брак. Но када цар умре, Никола поново дође на престо патријаршијски и сазва сабор 912. године, на коме четврти брак уопште би хришћанима забрањен. Упокојио се 925. године. Мистик означава најстаријег члана царског савета. Најпре је овај светитељ, дакле, био дворјанин високога чина, потом је оставио сујету света и замонашио се у манастиру Св. Трифуна близу Халкидона. Скончао мирно 925. године. Иза себе је оставио мудрости пуне богословске и канонске списе и писма.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА НИКОЛЕ ИЗ МЕЦОВА

Овај јунак Христов рођен је од побожних родитеља у Мецову, у Епиру у Грчкој. Још као младић он оде у Трикалу, и најми се у једног пекара да му служи за плату. Након много времена неки Турци, нешто преваром и обећањима а нешто застрашивањима, успеше те се он одрече Христа. Али када дође к себи, он побеже, оде у свој завичај, и тамо опет поче водити хришћански живот. Касније, пошто прође много времена, Никола натовари на кљусе луч и са неким својим мештанима оде у Трикалу да га прода. Но тамо га препозна један берберин Турчин, комшија споменутог пекара, окоми се на њега и стаде га грдити што се одрекао вере и опет постао хришћанин. Уплашен, Никола му даде товар луча, и замоли га да га не прокаже. Овај пристаде на то под условом да му Никола сваке године до краја живота доноси по товар луча. Никола му то обећа, и сваке године доношаше му по товар луча.
Међутим, не прође много времена и Никола се покаја што је дао овакво обећање ономе берберину, и не хте му више давати луч, већ донесе одлуку да и смрт прими само да окаја своје раније одречење од Христа. Са таквом одлуком он оде к своме духовнику и откри му своју намеру. Но духовник га стаде одвраћати од тога, јер му се може десити да не буде у стању поднети мучења, па се по други пут одрећи Христа. Али Никола остаде чврсто при својој намери, и говораше да он има сигурну наду у Господа да ће му Он дати снаге да јуначки поднесе сва мучења за љубав Њега и да остане непоколебљив у вери Његовој, сатирући сваког непријатеља и противника. Видевши код Николе такав жар и жудњу за мучеништвом, духовник га онда многим саветима и молитвама још више учврсти у томе, па отпусти.
Са тако чврстом намером и одлуком Никола оде у Трикалу. Тамо га шчепа онај берберин, и дављаше га говорећи: Где је, неверниче, луч што си ми обећао? - Никола му одговори: Ја теби не дугујем ништа! - Разјарени берберин стаде силно викати и ружити Николу. На ту вику дотрчаше многи Турци, па кад дознаше у чему је ствар, дохватише Николу и тукући га одведоше у суд, и тамо доказиваху како се он одрекао вере хришћанске и примио њихову. Упитан од судије, мученик одговори: Родио сам се хришћанин, и хришћанин сам, и желим да умрем хришћанин, и никада се вере своје одрећи нећу, па макар ме ставили на какве било муке. - И пошто не успеше ни ласкама ни претњама да га приволе на своју страну, они га дуго моткама немилосрдно тукоше, па га онда много дана мучише глађу и жеђу и другим мукама. А блажени мученик све то подношаше храбре душе и са великом радошћу.
Затим мученика из тамнице по други пут изведоше на суд. И он опет громко изјави да је Христос једини истинити Бог, и да он верује у Њега, и да Га се никада одрећи неће. Када судија виде да је Никола непоколебљив у својој вери и одлучан, он нареди да се наложи велика ватра на тргу и мученик баци у њу. Ватра би наложена, мученик доведен и бачен у њу, и он у огњу радујући се и славећи Бога предаде дух свој.
Покренут побожношћу, један ћерамиџија оде наредне ноћи на трг, да нађе неки делић светитељевих моштију. Тамо затече неколико Агарјана који стражараху, он им даде доста новаца, те му они дадоше свету главу мученикову, која беше нешто мало опаљена. Он је однесе својој кући, и сакри је у зиду и зазида, из страха од Турака. И о томе не рече никоме од својих укућана. Но након извесног времена ћерамиџија умре, а свечесна глава мученикова остаде сакривена у зиду. Ту ћерамиџијину кућу купи неки хришћанин Меландрос, и увече на сам дан у који свети мученик беше пострадао, виде светлост где сија на оном месту зида где света глава мученикова беше зазидана. Збуњен и зачуђен том светлошћу, Меландрос раскопа то место на зиду и нађе свету главу светог мученика Николе. Но сматрајући себе недостојна да у својој кући држи такву светињу, он однесе свету главу у манастир светог Варлаама[2] и предаде је тамо на спомен себи и својим родитељима.
Ова света глава и данас се налази тамо, и сваки дан твори надумна чудеса. Ево нека од њих. Једном беше страшан помор у Трикали, и свакодневно умираху многи; но чим ова света глава би донесена у Трикалу, одмах престаде помор. Исто тако и село Дистату пустошаше једно време помор, који на исти начин престаде чим света мученикова глава би однесена тамо. А кад једно време куга хараше у Каларити, долазак ове свете главе одмах је избави од куге.
Нарочито ова света глава прогони скакавце, чува усеве, тако да се томе и Турци диве. И то бива не једанпут или двапут, већ много пута, све до данашњега дана. И не само то, него она на чудесни начин исцељује неизлечиве болести; а чини и многа друга чудеса свакодневно, ма у које место да се однесе. Молитвама светог мученика Николе нека се и ми избавимо од сваке опасности и нужде. Амин.[3]

СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА САВАИТА

У време цара Ираклија, око 610. године, пострадаше мачем посечени за веру Христову 43 монаха из обитељи светог Саве Освештаног код Јерусалима. Њихово јунаштво и страдање описао очевидац свети Антиох (види 24. децембар).

СПОМЕН СВЕТЕ ЕФИМИЈЕ

Спомен њен се врши близу Неоријског залива.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПАПИЛИНА

Пострадао за Господа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АЛЕКСАНДРА, АРХИЕПИСКОПА ЈЕРУСАЛИМСКОГ[4]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕФРЕМА ПЕРЕКОМСКОГ, НОВГОРОДСКОГ ЧУДОТВОРЦА

Рођен у граду Кашину, у Тверској губернији. Још у младости одликовао се кротошћу и строгом уздржљивошћу. Оставио све земаљско и постригао се у манастиру светог Саве Вишерског, у Новгородској губернији. Млади подвижник с благословом светог Саве повукао се у пустињу крај језера Иљмена, и начинио себи келију. Ту много година чистио себе од страсти, изнуравајући себе постом и молитвама. У томе се угледао на древне Оце. Ускоро к њему дођоше неколико монаха, жељних пустињачких подвига. Преподобни Јефрем основа манастир, и постаде настојатељ. Упокоји се он у својих осамдесет година, 1492. године. Свете мошти његове - у његовој обитељи.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПЕТРА

Због молитвеног поштовања светих икона жилама премлаћен у Влахерни и скончао под царем Копронимом, у 8. веку.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Велики отац и учитељ Цркве, живео у VI веку; спомен његов празнује се 12. марта.
2. Овај манастир се налази у Метеорима, високим планинским стенама у Тесалији. О метеорима видети опширније под 20. априлом.
3. Свети новомученик Никола пострадао 16. маја 1617. године у Трикали.
4. Његово житије видети под 12. децембром.