ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА Светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свешт. муч. Јануарије. И други с њим. Овај светитељ беше епископ у Кампанији Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и истјазаван разним мукама, које он незлобиво и трпељиво подношаше. Кад га вргоше у огањ, огањ се расхлади невидљивом росом, и мученик неповређен стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаше тело гвозденим четкама, док се кости не забелеше, но мученик незлобиво и трпељиво трпљаше. Гледаху муке мученикове његов ђакон Фауст и чтец Дисидерије, и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше, па заједно са епископом у град Путеол доведоше, и у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони Путеолски Прокул и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише сутрадан пред зверове. Но зверови их се и нетакнуше. Тада их све мачем посекоше, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело св. Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих чудеса запамћено је и то, да је једна бедна удовица, којој беше умро јединац син, узела из цркве икону св. Јануарија и положила на свога мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе. Чесно пострада св. Јануарије 305 год.

2. Св. муч. Теодор. И други с њим. Пострада за веру Христову у Перги Памфилијској у време цара Антонина. Беше Теодор млад и красан лицем. Када га намесник те области изабра са другим младићима, који се имаху послати на службу у двор царски, Теодор се успротиви и изјави, да је он хришћанин. Беше због тога мучен разним мукама, па онда бачен на огањ. Но из земље проври вода и погаси огањ. Намесник то приписиваше неким мађијама Теодоровим. А мученик му рече: „ово није дело моје силе него Христа Бога мога; а ако хоћеш да познаш силу твојих богова, наложи други огањ и баци једног од твојих војника, па ћеш надам се познати силу њихову и свемоћ Бога мога". Хтеде намесник заиста да баци једног од војника, но они га у страху мољаху да баци жреца Диоскора место њих, жрец пак мољаше да баци самога идола Зевса и остале идоле, па ако су богови, они ће се лако спасти. А то Диоскор рече за то, што већ беше срцем обраћен Христу пошто виде чудо са Теодором. Сазнав ово намесник осуди Диоскора на смрт и спали. Тако исто предаде смрти и Теодора и два војника, Сократа и Дионисија, и још Филипу мајку Теодорову. Теодора распеше на крст, на коме тек трећи дан издахну. Сократ и Дионисије бише копљем прободени, а Филипа мачем посечена. Сви бише увенчани венцима славе у царству Христовом.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

21. АПРИЛ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЈАНУАРИЈА ЕПИСКОПА и других са њим

За време гоњења хришћана под незнабожним царевима Диоклецијаном и Максимијаном[1] би изведен на суд епископ кампанијски у Италији Јануарије пред кнеза кампанијског Тимотеја. Кнез покуша најпре ласкама а затим претњама да га придобије за идолопоклонство. Али кад виде да је епископ Јануарије непоколебљив у хришћанској вери као стуб, кнез нареди да га вргну у усијану пећ. Но свети мученик, као некада Три Младића у вавилонској пећи, стајаше неповређен посред огња, појући и славећи Бога, јер Анђео Божји сиђе к њему и расхлади огањ невидљивом росом. И кад изиђе из пећи, сви се запрепастише видевши да му огањ ни одећу није додирнуо. А кнез, сматрајући да се епископ хришћански сачувао од огња помоћу неких мађија, још више се разјари и нареди да мученика растегну на мучилишту тако јако, да му и зглобови пуцају, па онда без милости бију. Пошто мученика тако растегоше, они му гвозденим четкама тело стругаше, док се кости не забелеше, и земља сва натопи крвљу. Међу народом стајаху ђакон Фауст и чтец Дизидерије и посматраху муке свога епископа. И с једне стране, радоваху се духом због јуначког трпљења његовог, а с друге стране - плакаху због љутих мука његових. А када светитељу жиле пререзаше, они гласно заридаше. По томе их познаше да су хришћани. Стога их незнабошци обојицу ухватише, па заједно са светим мучеником Јануаријем везаше, и за кнезом у град Потиол[2] доведоше, и тамо у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони потиолски Прокл и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион.
Сутрадан бише свих седам изведени и пред зверове бачени. Али Бог, који прославља себе у светитељима Својим, затвори уста зверовима, као некада Данила ради у јами, и зверови их се и не такнуше, него сви кротки као овце приђоше и падоше пред ноге светоме епископу. - Ово натприродно чудо запрепасти и уплаши све гледаоце. Али кнез и ову божанску силу приписа хришћанским мађијама, и размишљаше како би светитеља Божјег и оне са њим погубио. Док се тако мучаше око тога, он изненада ослепе, и затражи вођа. А незлобиви светитељ и мученик Христов Јануарије помоли се Богу за непријатеља свог кнеза Тимотеја, и овај одмах прогледа. Прогледа телесним очима, али не и душевним.
Од гледалаца који су посматрали ова чуда, њих пет хиљада људи вероваше у Христа. А неблагодарни и тврдога срца кнез, иако молитвама мучениковим исцељен од изненадног слепила, не само не познаде истину, него се још више избезуми. Јер, уместо да узнесе захвалност истинитоме Богу - Христу Господу нашем, он стаде хулити на Њега. И сав бесан што се толики народ обрати Христу, он нареди да свете мученике мачем посеку.
И тако светитељ Божји свештеномученик Јануарије и његови састрадалци: ђакони Фауст, Прокл, Сосије, чтец Дизидерије, Евтихије и Акутион, бише мачем посечени изван града Потиола, и добише венце мученичке.[3] А тела светих мученика узеше оближњи градови, сваки по једно, да би имали своје посреднике пред Богом. Тело свештеномученика Јануарија узеше хришћани града Неапоља, пренесоше тајно у свој град и чесно положише у цркви. При узимању тела светог Јануарија у граду Потиолу, хришћани покупише са земље спекнуту крв мученикову у стаклен суд, и чуваху је чесно. И кад год би је стављали поред мученикове главе, она би се одмах раскравила и постајала течна као да је тог часа проливена. До дана данашњега безбројна чудеса пројавише се на гробу овога светитеља. Једно од њих је и ово: Једном када вулкан Везув стаде избацивати огањ и лаву силну, тако да запрети и оближњим и даљним насељима, народ прибеже гробу светог свештеномученика Јануарија, и са сузама га призиваше у помоћ. И одмах на његове молитве вулкан престаде да ради, и не нанесе никакве штете.
Треба споменути и ово необично чудо: Некој удовици Максимили умре син јединац, и она плакаше неутешно над њим. У том болу свом она учини ово: сетивши се како у Старом Завету свети пророк Јелисеј чудесно васкрсе сина Соманићанке, она скиде икону светог епископа Јануарија израђену на дрвету, а која је висила изнад црквених врата, положи је на свог мртвог сина, и то очи према очима, уста према устима, тело према телу, и стаде се од свег срца молити светитељу са сузама и јецањем, говорећи: Слуго Божји, смилуј се на мене и утеши ме уцвељену: васкрсни сина мог, јединца мог! - Кад се она тако помоли, одмах оживе дечко, и устаде здрав. И сви који беху дошли ради погреба удивише се овом преславном чуду, и прославише и благодарише Бога, који твори дивна дела преко светитеља Својих, и захвалност узнесоше светом мученику Јануарију као брзом помоћнику. Његовим светим молитвама нека Господ и на нама покаже милост своју вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОДОРА и других са њим

За време цара Антонина[4] у Перги Памфилијској[5], где царски намесник бејаше Теодот, скупљаху за царску војску младиће кршне, снажне и лепе, који се имаху послати на службу у двор царски. Са другим младићима би узет и блажени Теодор, красан лицем. Намесник на њега метну војнички знак, као и на друге. А свети Теодор тог часа баци од себе тај знак, изјављујући: Ја сам од утробе мајке своје означен мојим Небеским Царем, Господом Исусом Христом, и нећу да служим другоме цару. Намесник га упита: А ког си цара постао војник? Светитељ одговори: Цара који створи небо и земљу. По томе намесник познаде да је Теодор хришћанин, па га упита: Нећеш ли да принесеш жртву боговима нашим? Светитељ одговори: Ја никада нечистим демонима не принесох жртву, нити ћу принети.
Тада намесник нареди да га бију. И пошто га силно избише, опет га доведоше пред намесника, и овај га упита. Јеси ди се већ уразумио, и хоћеш ли нам одговарати питомије, и поклонити се боговима? Светитељ му одговори: Када би ти познао Бога Творца, ти би сам зажелео да Му се поклониш.
Онда намесник нареди да се наложи велика ватра, на њу стави велики тигањ, у њега положи го мученик, па растопи много смоле, сумпора и воска, и том врелом смесом полива мученик. Када се то рађаше, изненада Бог учини дивно чудо: настаде силна тутњава и земљотрес, земља се раседе онде где бејаше ватра и тигањ, из земље провре вода те угаси ватру и расхлади тигањ, а свети мученик устаде потпуно читав и здрав, и рече намеснику: Ето видиш, ово није дело моје силе него Христа Бога мог, коме служим; а ако хоћеш да познаш силу твојих богова, наложи ватру и опет ужежи тигањ, положи на њега у име богова твојих једног од војника твојих, па ћеш онда познати силу њихову и свемоћ Бога мог.
Када то чуше присутни војници, рекоше намеснику: Не, господине, не чини то с нама, него учини то са жрецем богова, јер ће тигањ послушати и жреца као што послуша Теодора, и неће га опалити као што не опали овога. - Намесник одмах нареди да му позову жреца, и упита га: Како се зовеш? Жрец одговори: Зовем се Диоскор. Намесник га упита: Каквим се то биљем мажу хришћани, и каквим мађијама служе, те смело иду у огањ, и огањ их не опаљује, као што малочас и Теодор остаде неповређен од огња? Диоскор одговори: Хришћани нису мађионичари, него је име Христово тако моћно, да где се оно призове, тамо се руше све мађионичарске басне и све биље, и демони дршћу. Намесник га упита: Еда ли је Христос јачи од нашег Зевса? Диоскор одговори: Зевс[6] и остали богови с њим, то су идоли глуви и мртви. Но молим те, немој: стављати мене на тигањ, већ ако хоћеш да познаш Зевсову силу, стави њега самог на огањ. Намесник на то одговори: Ко може то учинити, ко се сме дрзнути да бога метне на огањ? Диоскор му рече: Нареди мени, и ја ћу то учинити. А ако ми се Зевс одупре, онда ћу поверовати да је бог и може да заштити себе од огња. Намесник на то одврати: Ти заиста већ ниси жрец пошто тако говориш о боговима. Диоскор одговори: Бејах жрец, сличан теби у незнабожној вери. Али гледајући данас блаженог Теодора како га не могу савладати муке на које га стављаш, нити огањ опећи, ја познах силу Христову, и увидех немоћ лажних богова. То ме утврди у вери Христовој, и ја данас хоћу да војникујем заједно са Теодором. Намесник му на то рече: Кад тако говориш, Диоскоре, онда стани на тигањ као и Теодор. Тада Диоскор припаде к ногама мученика Христова, говорећи: Слуго Христа Бога истинога, Теодоре, помоли се за мене! - И помоли се светитељ за Диоскора. Тада свукоше Диоскора, и голог га положише на усијани тигањ, а он громко узвикну: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе Боже Теодоров, што ме увршћујеш међу слуге Твоје. Молим Те, прими у миру душу моју! - Рекавши то, он испусти дух, и за један тренутак доби венац мученички, као разбојник на крсту - рај.
По скончању блаженог Диоскора свети Теодор би вргнут у тамницу. А другог дана светом Теодору ноге везаше, па га привезаше за двоколице у које беху упрегнути бесни коњи, које војници тераху силно, и они га вукоше по улицама градским. У једном тренутку, бесно гоњени, коњи се сјурише низ градске бедеме, поломише се и погибоше, а мученик свети невидљивом силом Божјом би сачуван, и од веза одрешен, и појави се читав и без икакве повреде. Ово чудо зачуди све. А два војника, Сократ и Дионисије, који привезаше светога за двоколице, имађаху чудесно и дивно виђење: док су коњи јурили, они видеше где огњена кола сиђоше с неба к мученику, вучени мученик седе на њих, и она га одвезоше у судницу здрава и читава.
То сведочаху свима та два војника, Сократ и Дионисије, и викаху: Велики је Бог хришћански! - Чувши то, намесник нареди да и њих затворе у тамницу са светим Теодором. Затим три дана великим огњем загреваху пећ, и намесник баци у њу светог мученика и оба војника што повероваше у Христа, Сократа и Дионисија. И одмах нека божанска роса сиђе одозго, ороси их и пламен расхлади, и тројица светих сеђаху усред пећи као усред неког хлада и разговараху се. А свети Теодор се сети своје блажене мајке , коју пре три године иноплеменици са многим другима у ропство одведоше у Алодапију, и помоли се за њу Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Боже чудеса, Својом божанском силом покажи ми мајку како Ти знаш, јер желим да је видим. Теби је све могуће, покажи ми је, да би и други познали величину Твоју. - Док се светитељ тако мољаше Богу, огањ се постепено гашаше. Усто на мученикове молитве и киша паде, те потпуно угаси огањ и расхлади пећ. А пошто већ беше ноћ, светитељи се у пећи предадоше сну. А у сну стаде Анђео пред светог Теодора и рече му: Не тугуј, Теодоре, за мајком својом, јер ћеш је видети. - Пренувши се из сна, светитељ исприча својим самученицима своје сновиђење. И док он то причаше, одједном стаде усред пећи његова мајка Филипија. И угледавши свог милог сина, она га радосно загрли, као и његове другове. И исприча им, откуда је и како је невидљива рука доведе. А свети мученик Теодор подиже руке к небу и узнесе Богу дужну благодарност.
Сутрадан кад устаде од спавања, намесник рече својима: Мислим да у пећи није остала ни кошчица Теодорова и оних војника. Док он то говораше, дође му један од стражара који су чували пећ, и извести га да су мученици живи у пећи, да се пећ још синоћ потпуно угасила од кише која паде на пећ, да је мајка Теодорова изненада дошла из ропства и седи у пећи као у палати водећи са сином и војницима разговоре о Богу свом.
То запрепасти намесника и он сам лично оде до пећи, изазва блажену Филипију и упита је: Јеси ли ти Теодорова мајка? Блажена одговори: Јесам. Намесник јој рече: Усаветуј свога сина, да се поклони боговима, да не би лудо погинуо и тебе уцвељену оставио. А она му одговори: Син мој, као што ми пре зачећа његовог би откривено од Бога, биће распет тобом, и тако принети Богу жртву хвале. Намесник јој на то рече: Пошто си сама нарекла сину твом крсну смрт, то нека тако и буде!
И одмах нареди да се свети Теодор распне, светој Филипији отсече мачем глава, а два војника, Сократ и Дионисије, прободу копљем. И тако свети мученици примише своје венце. А свети Теодор три дана висаше на крсту жив, па отиде ка Господу.[7] Онда неки хришћани узеше тела светих, помазаше их чесно мирисима и увише у плаштанице, и на нарочитом месту чесно положише, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, слављеног вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРЕ ЦАРИЦЕ и слугу њених АПОЛОСА, ИСАКИЈА и КОДРАТА

Жена цара Диоклецијана царица Александра, видевши неустрашиво страдање и славна чудеса светог великомученика Георгија, верова у Христа и пострада за Њега заједно са светим Великомучеником, о чему се опширније говори у Житију светог Георгија под 23 априлом. Слуге царице Александре: Аполос, Исакије и Кодрат, вероваше у Христа када видеше чудеса светог великомученика Георгија и своју царицу како се одрече цара и царства, верова у Христа и пострада за Њега. Они изобличише цара, и назваше га злочинцем и звером, јер не поштеде ни жену своју, са којом је децу имао. Силио разгневљен тиме цар нареди да их баце у тамницу, и целе ноћи смишљаше каквом смрћу да их умори. Сутра дан их изведе из тамнице, и нареди те Кодрату отсекоше главу. Аполоса пак и Исакија поново врати у тамницу. Они после много дана скончаше у тамници од глади и жеђи и предадоше душе своје свете у руке Божје, и добише од Бога венце мученичке.[8]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФАУСТА, ПРОКЛА и СОСИЈА, ђакона, чтеца ДИЗИДЕРИЈА, и ЕВТИХИЈА и АКУТИОНА

Ови свети мученици пострадаше заједно са светим свештеномучеником Јануаријем (видети напред).

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ФИЛИПЕ

Мајка светог мученика Теодора (у Перги Памфилијској); мачем посечена.[9]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА СОКРАТА и ДИОНИСИЈА

Пострадали за Господа Христа копљем прободени.[10]

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАКСИМИЈАНА, патријарха Цариградског

Родом из Рима, син богатих и благородних родитеља. Неким послом дошао из Рима у Цариград. Ту заблиста својим врлинским и подвижничким животом; усто био је даровит и врло учен. Због тога га патријарх цариградски Сисиније (426-427 г-) рукоположи за презвитера. А када би прогнан са патријаршиског престола јеретик Несторије (428-431 г.), који је патријарховао после Сисинија, за патријарха би изабран свети Максимијан. А после њега за патријарха дође Свети Прокло (434-446 г.), ученик Св. Јована Златоуста. Пошто је Црквом мудро управљао две године и пет месеци, свети Максимијан мирно усну у Господу 21. априла 434. године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Диоклецијан владао Римском царевином од 284 до 305 год., а Максимијан Галерије од 305 до 311 године
2. Потиол - приморски град у Кампанији, недалеко од Неапоља.
3. Пострадали око 305 године.
4. Антонин Пиј царовао од 138 до 161 године.
5. Памфилија - узана приморска покрајина на југу Мале Азије; седамдесет и осме године после Христа постала римском провинцијом.
6. Зевс - главни бог грчкоримске религије, сматран господарем неба и земље.
7. Свети мученици пострадали половином другога века.
8. Пострадали 303 године.
9. Видети о њима под данашњим даном: Страдање светог мученика Теодора и другах с њим.
10. По њима видети тамо.