ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА Светог Николаја Охридског и Жичког
1. Преп. Јован Ветхопешчерник. Подвизавао се у ткзв. Ветхој Пешчери или Лаври Харитона Великог у Палестини. Заволевши Христа Господа свим срцем, свом душом и свим умом својим, он је од младости почео путовати по светим местима и слушати поуке и савете светих људи. Најзад се настанио у Харитоновој пећини, где се предао тврдом подвигу проводећи дане и године у посту, молитви и бдењу, непрестано помишљајући на смрт и учећи се смирењу. Као добро узрели плод убран би смрћу и пресељен у Рај. Поживе и упокоји се у VIII столећу.
2. Св. муч. Христофор, Теона и Антонин. Ова тројица беху млади официри у цара Диоклецијана. Када св. Ђорђе великомученик беше мучен, они гледаху муке његове, као и чудеса која се том приликом догодише. Видевши све то они изађоше пред цара, одбацише оружје, скидоше са себе појасеве војничке, и храбро исповедише име Господа Исуса. Зато беху стављени на велике муке, и најзад вргнути у огањ, где им тела сагореше, док им душе одоше ка Господу у вечиту радост. Чесно пострадаше у Никомидији 303. год.
3. Св. Трифун патријарх Цариградски. У цара Романа, а тај цар владаше Византијом почетком Х века, беше син Теофилакт од 16 година када умре патријарх Стефан. Цар хтеде тога свога сина узвести за патријарха, јер га беше заветовао духовном звању још од малена, али због малолетства постиде се то учинити. Престо патријаршиски заузе Трифун, прост али чист и благочестив старац. И оста Трифун на престолу три године. Када син царев уђе у двадесету годину, намисли цар пошто пото уклонити Трифуна и свога сина ставити за патријарха. Светитељ Божји Трифун не хтеде се добровољно уклонити с престола не због чега другог него једино због тога што сматраше за велику саблазан, да се тако млад човек уздиже на тако одговоран и тежак положај као што је патријаршиски. Тада сплетком некога злога епископа измамљен би потпис незлобивог Трифуна на чистој хартији, па после изнад тог потписа би написана у царском двору тобожња оставка патријархова, коју цар објави. Наста због тога велика смутња у цркви, јер народ и свештенство стајаху уз Божјег човека Трифуна. Онда цар силом уклони старог патријарха и посла у манастир; а сина свога Теофилакта уздиже за патријарха. Св. Трифун поживе у манастиру као подвижник 2 године и 5 месеци, и престави се Господу, 933 год.
4. Преп. муч. Агатангел. Из Тракије. Светско му име беше Атанасије. Служећи у Турака, Турци га насилно потурче у Смирни. Као покајник замонашен у Св. Гори, у ман. Есфигмену. Мучен савешћу он пожели да крвљу својом опере свој грех. Оде у Смирну, где Турцима покаже крст и икону Васкрсења Христова. Посечен 19 априла 1819 год. у 19 години својој. По смрти јавио се жив духовнику своме Герману.
5. Преп. Симеон Боси. Подвизавао се у Св. Гори и био кратко време игуман Филотејског манастира. Утврђивао хришћане у вери у многим странама балканским, и прославио се чудотворством. Ходио је бос, због чега је и прозват Боси. Преставио се у Цариграду.
Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ВЕТХОПЕШТЕРНИКА
Обитељ преподобног Харитона у Палестинској пустињи близу Јерусалима називала се Ветхом Лавром[1], јер би подигнута пре других лавра. У тој Ветхој Лаври подвизавао се овај преподобни Јован. Од младости рањен божанском љубављу, он се приљуби уз Бога, по речи псалмопевца: Мени је добро приљубљивање уз Бога (Пс. 72, 28). Презревши ништавне сласти овога света и гордост, он се уклони из своје домовине, узе крст монашког живота и оде у туђу земљу Господа ради, Који је од рођења Свог био туђинац на земљи и све до смрти није имао где главе склонити. А кад дође у Јерусалим он се поклони светим местима, па онда оде у Ветху Лавру блаженог Харитона. И ту се удостоји свештеничког чина због свога врлинског живота. Јер он беше подражатељ древних подвижника: обуздавши телесне страсти великим уздржањем, и посвуноћним стајањима на молитви, и сећањем на смрт, и разноврсним умртвљивањем, он веома испосни своје тело, и постаде земаљски анђео у телу. Пошто дуго поживе и потпуно угоди Богу, он се пресели ка Господу, а свети Анђели му на рукама својим однеше душу у нестариву обитељ небеску.
Преподобни Јован се назива Ветхопештерник уместо Ветхолавриот, зато што је Ветха Лавра светог Харитона спочетка била разбојничка пештера, у коју разбојници дотераше везана светог Харитона. Али он на чудесан начин би одрешен, и разбојници изненадно помреше од вина отрованог змијиним отровом. Одрешен, он нађе у пештери много злата, и прво у тој пештери устроји цркву, и сабра братију. Потом изнад пештере сагради обитељ. А пошто преподобни Јован проведе живот у тој старој пештери, служећи у пештерској цркви, он због тога и би про-зван Ветхопештерник (или Старопећиник).
Преподобни Јован поживе и упокоји се у осмом столећу.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА ИСПОВЕДНИКА, епископа Писидијског
Преподобни отац наш Георгије, Христов исповедник, живљаше у доба иконоборства. Заволевши Христа још у младости својој, он се замонаши. И због великог труда свог и црквених подвига он постаде обиталиште и дом Светога Духа. Зато би постављен за епископа Антиохије Писидијске.[2] И поверено му стадо он је добро пасао. А када се по дејству ђавола рашири иконоборска јерес, и на царски писмени позив слегоше се у Цариград сви епископи, дође тада и овај светитељ, и јуначки стајаше за правоверје. И говораше цару, да он треба да се покорава саборним црквеним предањима светих Отаца, тих наставника Православља, и да подражава веру њихову, а не да пристаје у науке туђе и различне (Јевр. 13, 9). А када га примораваху да се одрекне поштовања светих икона, он одлучно одби. Зато би збачен са епископског престола и послат на заточење. Остатак живота свог проведе у заточењу, злостављан и мучен. И тако отиде ка Господу, да од Њега прими венац исповедништва.[3]
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ХРИСТОФОРА, ТЕОНА и АНТОНИНА
Ова тројица беху млади официри у цара Диоклецијана.[4] Када свети великомученик Христов Георгије[5] беше мучен, они гледаху муке његове, као и чудеса која се том приликом догодише. Видевши све то, они изађоше пред цара, одбацише оружје, скидоше са себе појасеве војничке, и храбро исповедише име Господа Исуса. Зато бише по мучитељевом наређењу оковани у ланце, и у тамницу бачени. А сутрадан бише изведени на нечестив суд пред цара. Приморавани да се одрекну Христа, они не хтеше, већ погружени умом у истинитом Богу, они Њега јавно прослављаху. Тада их на мучилишту обесише, па им железним ноктима тела стругоше и свећама им ребра палише. Али кад најзад увидеше да су мученици непоколебљиви у својој вери, они их у огањ бацише. И тако се свети мученици Христови страдањем за Христа усавршише.
Чесно пострадаше у Никомидији 303 године.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТРИФУНА, патријарха Цариградског
У цара Романа[6], који владаше Византијам дочетком десетога века, беше син Теофилакт од шеснаест година када умре патријарх Стефан.[7] Цар хтеде тога свога сина узвести за патријарха, јер га беше заветовао духовном звању још од малена, али због малолетства не могаше то учинити пошто црквени канони то забрањиваху. Престо патријаршијски заузе монах Трифун[8], човек заиста достојан таквог положаја: био је савршен у врлинама и беспрекорног живота. И оста Трифун на престолу три године. Када син царев уђе у двадесету годину, намисли цар пошто-пото уклонити Трифуна и свога сина довести за патријарха. Светитељ Божји Трифун не хтеде се добровољно уклонити с престола не због чега другог него једино због тога што сматраше за велику саблазан, да се тако млад човек уздиже на тако одговоран и тежак положај као што је патријаршиски, који захтева човека зрела по годинама и по памети, доброга зналца Светога Писма и способна да управља Црквом како треба.
Цар Роман беше на муци не знајући шта да ради, јер није било ниједног разлога, због кога би могао уклонити с престола патријарха Трифуна. Јер преподобни Трифун беше свет по животу, и не беше у њему никаквог порока. Тада притече цару у помоћ епископ кесаријски Теофан. Пријатељ царев, а лукав, он рече цару: Царе, ослони се на мене за ову ствар, и ја ћу све уредити по твојој царској жељи. Цар се веома обрадова овоме предлогу, и замоли га да то сврши што пре.
Теофан оде до свјатјејшег патријарха Трифуна, поразговара с њим благо, показујући му се тобож веран пријатељ. И лукаво му говораше овако: Владико, цар је силно огорчен на тебе, и са својим једномишљеницима кује планове против тебе, и сви траже кривицу због које би те збацили с престола. Иако се много паште око тога, све им је узалуд, јер траже кривицу против невинога. Само ти једну ману налазе: кажу да ниси писмен и не умеш да пишеш. И због тога сматрају да си недостојан патријаршијског престола. Зато је неопходно потребно да их посрамиш и уста им запушиш, да би умукнули. Ако хоћеш да ме по слушаш, ти уради ово: пред целим сабором напиши на чистој хартији своје име и патријаршиско звање, и то пошљи цару, да се посраме они који те клеветају како тобож не умеш да пишеш, и тако умукну њихова лажљива уста.
Блажени Трифун, будући незлобив, не прозре лукавство Теофаново, и његов му се предлог учини добар. А кад се састаде сабор, патријарх рече свима: Божански саслужитељи, они који хоће да ме неправедно збаце с престола, узалуд се труде да нађу разлог за то. Ја се уздам у Бога мог, да они, ма колико се трудили, не могу наћи кривицу на мени, због које би ме могли лишити Богом ми повереног престола. Сад су измислили клевету, како сам тобож неписмен, па не умем ни да пишем. Ево, ја ћу пред свима вама написати нешто, и кад клеветници то виде, постидеће се и престаће да ме клеветају.
Рекавши то , блажени узе чисту хартију и пред очима свију написа ово: Трифун, Божјом милошћу, архиепископ Цариграда - Новога Рима, патријарх васељенски. Написавши то, он ту хартију посла цару. Добивши ту хартију, цар, по савету епископа Теофана, нареди да се изнад патријарховог потписа на тој хартији напише ово: Ја Трифун уступам патријаршиски престо не због чега другог већ само због тога што сматрам да сам недостојан таквог положаја.
Када то би урађено, цар нареди да се та хартија прочита пред кнезовима и велможама, и пред свима достојанственицима-И посла своје једномишљенике, те свјатјејшег патријарха Трифуна силом уклонише из патријаршије, и онда доведе сина свог Теофилакта за патријарха. И настаде велики раздор у Цркви, јер се многи од духовенства држаху патријарха Трифуна, и не пристајаху на Теофилакта. А блажени Трифун, трпељиво подносећи невин то прогонство, оде у свој ранији манастир, и поживевши две године и пет месеци престави се Господу, 933 године. Чесно пак тело његово би пренесено у престоничку Велику Цркву, и као тело правога патријарха положено са телима патријарха. Тада настаде у Цркви мир, јер по престављењу светога Трифуна, сви признадоше патријарха Теофилакта, и на општење с њим пристадоше.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА БОСОГ
Преподобни Симеон се родио у свештеничком дому. Његов отац свештеник звао се Андрија. Када Симеон порасте у дечака, поче учити књигу, и показиваше брзе успехе у томе, те се сви дивљаху бистрини ума и дивним способностима малога дечака. Када му би петнаест година, димитриадски епископ Пахомије узе га код себе у епископију, и касније га постриже у монаштво и рукоположи у чин јерођакона. Но Симеон не остаде дуго код епископа Пахомија, пошто га је мисао вукла у самоћу. Откривши епископу своју мисао и жељу , он га замоли за очински савет. Епископ, видевши да он то свим срцем жели, не омете добру намеру његову, већ му даде благослов и отпусти с миром.
Млади подвижник се најпре настани на Олимпиској Гори у манастиру Икономион. Ту он стаде проводити врло строг и суров живот, подвизавајући се у посту, бдењу и молитви. А да би смирио своје тело и лишио себе слатког сна, он на постељу своју стављаше камење. И на тај начин, он се брзо уздиже на висину врлина.
Пошто проведе извесно време у овој обитељи, преподобни Симеон зажеле да види велике подвижнике. Зато остави Олимписку Гору и отпутова на Атон, где ступи у братство лавре преподобног Атанасија. Узорни живот Симеонов убрзо скрену на себе пажњу лаврине управе, те га произведе у чин јеромонаха. Ту, у лаври, још као јерођакон, преподобни Симеон испољи нарочиту црту смирења, којим блажена душа његова беше препуна. Тако једном, неки од братије, желећи да провери да ли се он заиста смирива Бога ради, рече му: "Оче Симеоне! ах, како лепу косу имаш, и како ти она дивно стоји!" Преподобни Симеон, не рекавши му ни речи, оде у своју келију, остриже косу, и при сусрету са оним братом предаде му је говорећи: "Брате, узми моју косу, пошто ти се много допала".
Из Лавре преподобни Симеон пређе у Филотејевски манастир. Ту он стаде још строже проводити подвижнички живот. Братија, видећи у својој обитељи такво светило, стадоше гајити према њему дубоко поштовање. Доцније, пак почеше га усрдно молити да им буде руководилац у духовном животу и настојатељ. Дубоко смирен, преподобни Симеон одбијаше то одговорно звање. Али, видећи њихову упорну молбу и љубав, он пристаде да им буде пастир и наставник. Но ненавидник добра, злобни ђаво, не желећи да у братству влада једнодушност и спокојно душевно расположење, узбуни оне слабије међу братијом против преподобног, посејавши у њима мржњу према њему. И од тог времена они стадоше ширити клевете и рђаве гласе о преподобном. Видећи откуда све то зло произлази, свети поче саветовати роптаче да се не подају помислима које им лукави враг убацује у душу, него да се угледају на оне благоразумније међу братијом. Међутим, они се не само не уразумише, него стадоше још јаче корити преподобног.
Онда преподобни, видећи осуровљеност срца њихових и дајући места гневу, напусти Свету Гору и оде на гору Фламурију која граничи са Загорјем. Ту он стаде водити живот, сличан бестелесним анђелима, не бринуће се низашта: за боравиште изабра себи јабуково дрво, под којим живљаше и зими и лети без покривача, одеће и бос. Након три године, њега нађоше ту неки богољупци. Задивљени његовим пустињачким животом и добровољним оскудевањем у свему, они се разгореше духом и сами пожелеше да му подражавају у духовном животу, па га стадоше молити да их прими на сажитељство. Дуго преподобни Симеон није пристајао на то, плашећи их оним трудовима и лишавањима, који су везани са пустињачким животом. Али се они не плашаху тога, и са сузама га мољаху да им да благослов да се настане крај њега. Молбе усрдних богомољаца умекшаше преподобног, и он пристаде. И тог истог дана ови богомољци почеше правити себи колибе од сламе. А кроз неко време дођоше још два љубитеља и тражитеља усамљеничког живота, па се и они настанише поред преподобног. И тако се у том маленом скиту сабра братије седам душа. И они се ради прехране стадоше бавити земљорадњом и обрађивати мале усеве.
Са окупљањем братије око преподобног Симеона, глас о његовом богоугодном животу стаде се ширити по целој околини, те к њему почеше долазити благочестиви хришћани: неки за савете, а неки опет да га виде и добију од њега благослов. Након седам година преподобни Симеон подиже у своме скиту омању цркву у име Свете Животворне Тројице. У њој он свакодневно служаше сам свету литургију. Убрзо после подизања цркве почеше к преподобноме долазити свештеници и ђакони. И видећи његов равноангелски живот, остајаху да живе поред њега. И тако се мало по мало образова општежиће.
Пошто у своме општежићу заведе устав и поредак и место себе постави братији другог старешину и руководиоца, преподобни Симеон отпутова у Епир и потом у Тесалију. Тамо проповедаше он реч Божју: колебљиве утврђиваше у вери, сумња-лице убеђиваше, тврде у вери сокољаше: све поучаваше да љубе један другог, да држе недељу и празнике, и да ради молитве похађају цркву Божју. Одатле се преподобни упути у Атину. Ту, по даној му од Бога благодати, он исцељиваше разне болести и изгоњаше нечисте духове. Ту он, са благословом атинског епископа Лаврентија, сваке недеље и празника поучаваше људе побожном и целомудреном животу. Из Атине он оде у Еврип. И ту, као и у Атини, проповед светитељева потврђиваше се чудесима. Због тога сви еврипски хришћани стадоше гајити према њему дубоко поштовање и уважавати га као великог угодника Божјег. Турци, који су живели у Еврипу, видећи какво страхопоштовање имају хришћани према преподобном Симеону, не остадоше на миру. Потстакнути ђаволом, они оклеветаше преподобнога пред градоначелником Еврипа као да он куди све муслимане, назива њихову веру лажном, проклиње пророка Мухамеда, па чак прети опасност да он еврипске Турке обрати у хришћанску веру.
Саслушавши доставу, градоначелник одмах посла војнике да ухвате преподобног Симеона, окују га у ланце, и онда одведу на трг и јавно спале. Када војници одведоше преподобног Симеона на трг и стадоше спремати ломачу, преподобни им и сам онако у ланцима помагаше у спремању ломаче. Видећи то, војник који га је држао за ланац, рече му: "Оче, та ова се ломача спрема за тебе, пошто је градоначелник наредио да те спалимо". "Па шта, одговори светитељ, ако је то воља Божја, ја од душе желим да пострадам за исповедање светог имена Његовог".
Овај разговор чу један хришћанин - Арабљанин. Он позва неколико побожних жена, па са њима одмах оде код градоначелникове мајке и свесрдно је моли, да она умоли сина да преподобног не предаје на смрт. Градоначелникова мајка, покренута сажаљењем за невиног светитеља, тог часа оде к своме сину и стаде га молити да никакво зло не чини невино оклеветаном иноку и да не узима на своју душу грех за његову смрт. - Какав грех, одговори градоначелник, што сам наредио да се спали кудитељ наше вере и заводитељ наших правоверних у хришћанску веру! - Све је то лаж, сине мој! одговори му мати. Но, будеш ли ти, поред свега тога, учинио њему ма какво зло, онда знај, да ћу ја сама себи одузети живот. Боље је, позови тог јадног човека и подробно га распитај о свему, и ја те уверавам да ћеш ти сам увидети да си невина човека осудио на смрт.
По одласку матере, градоначелник са другим достојанственицима размотри ствар и увиде да је стварно поступио неправедно, па решише да позову преподобног Симеона и упитају њега самог поводом доставе. Онда би преподобни Симеон у оковима доведен са места погубљења градоначелник. А кад градоначелник угледа његово благо лице, притом босог и скоро нагог, само у једној ветој мантији, он нехотично осети према њему наклоност, па га умиљато и тихо упита: Мени је достављено да ти одвраћаш Турке од веровања у Мухамеда, и предлажеш им да приме хришћанску веру; је ли то истина? - Ја сам дошао овамо, одговори преподобни Симеон, не да Турке обраћам у хришћанство, већ напротив, да хришћане утврђујем у вери Христовој, и ја их учим ономе што наређује Еванђеље. - А чему учи Еванђеље? опет упита градоначелник. - Оно наређује: не красти, живети у чистоти, не желети ништа туђе, љубити један другог, плаћати царске порезе, чврсто чувати своју веру, држати недељу и празнике.
Градоначелник га саслуша са радозналошћу. И не нашавши у њему кривицу због које је оклеветан, он нареди да га пусте на слободу.
После тога преподобни Симеон стаде са још већом слободом проповедати реч Божју. И пошто на такав начин обиђе многе градове и села, он се врати у њиме основано у Фламурији општежиће. Међутим, на жалост својих ученика, он кратко би с њима: из велике љубави према ближњима душа је његова желела да речју Божјом храни оне којима је то било потребно. А ученици његови беху већ толико одмакли у врлинском животу, да су могли речју Божјом утврђивати не само себе него и друге. Стога преподобни, опростивши се са њима, отпутова у Цариград. Тамо би љупко примљен од цариградског патријарха, који му с љубављу допусти да проповеда народу и да га убеђује да непоколебљиво и чврсто чува веру у Господа нашег Исуса Христа. После тога ревнитељ заповести Господњих стаде неуморно проповедати народу не само у цркви него и на трговима. Народ је са страхопоштовањем слушао поуке преподобнога, и многи хитаху да му исповеде своје грехе и добију од њега разрешење; други пак свуда иђаху за њим, слушајући његове душеспасоносне поуке, и, поставши његови ученици, они примише из његових руку пострижење у анђеоски образ.
Најзад, после многогодишње и неуморне проповеди, он мирно оде у небеске обитељи. Свето тело његово патријарх чесно сахрани на Халки, у храму Пресвете Богородице.
Две године после блажене кончине преподобног Симеона, монаси Фламуриског општежића, бавећи се једном у Цариграду манастирским послом, изјавише жељу да мошти свог оца и наставника пренесу са Халке у општежиће које је он образовао. За дозволу да то учине они се обратише патријарху. Видећи љубав ученика према своме учитељу, патријарх се обрадова и даде им благослов да слободно узму мошти и пренесу у своју обитељ. Начинивши нови ковчег, општежићници одоше на Халку, и када отворише гроб, из моштију се његових разли диван мирис. И сви болесници који се дотицаху светих моштију, добијаху исцељење. Од великог броја овде ћемо навести следећи случај. При отварању светитељевог гроба беше присутан један занатлија, који је одавна патио од сушице и био већ при крају живота. Но само што целива главу преподобнога, њему тог часа престаде кашаљ и нестаде шлајм, и он потпуно оздрави. Касније, он из благодарности за исцељење начини кивот за свете мошти свога исцелитеља.
Пошто мошти преподобнога Симеона бише пренете у његов манастир тамо их са чешћу положише, и указиваху им побожно поштовање не само иноци његове обитељи него и они благочестиви хришћани којима он беше проповедао реч Божју.
Немогуће је прећутати још једно чудо које се догодило од моштију преподобнога. Једном иноци његове обитељи, по обичају тамошњих манастира, кренуше ради скупљања милостиње и са собом понеше у малом кивотићу прст преподобног Симеона. Када дођоше до Орејске тврђаве, они наиђоше на једног болесника, коме цело тело беше отекло. Овај болесник, дознавши да монаси имају код себе део моштију преподобног Симеона, замоли их да сврате његовој кући и одслуже молепствије. Иноци свратише, осветише воду и наложише болеснику да целива свете мошти и пије од освећене воде. Чим то болник учини, тог тренутка истече из целог тела његова смрдљива течност, и он ускоро сасвим оздрави. Видећи себе исцељеним, бивши болесник, из благодарности према своме исцелитељу, завешта све своје имање манастиру преподобнога, па се и сам замонаши, и остало време живота свог проведе у врлинском живљењу.
Молитвама преподобног Симеона, Христе Боже, исцели и наше душевне и телесне недуге, и удостоји нас удела Преподобних Твојих, амин.
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА АГАТАНГЕЛА ЕСФИГМЕНСКОГ
Свети Агатангел роди се у граду Еносу, у Тракији, од православних родитеља, Константина и Кристалије. На светом крштењу Агатангел доби име Атанасије. Сем њега родитељи његови имађаху још троје деце. Оставши после очеве смрти сироче, Атанасије ступи у службу код неког морнара Анастасија, да би исхранио своју породицу и себе. У том службовању Атанасије се веома спријатељи са Анастасијем, те заједно пловљаху свуда. Једном они служаху под најам на турском броду. Када им истече рок, Анастасије доби своју плату и напусти брод, а Атанасија капетан брода Турчин Мехмет принуди разним претњама да остане на броду. Застрашен, и бојећи се да од обесног Турчина не доживи нешто горе, Атанасије остаде код овог Турчина. Пошто се током времена Атанасије показа поштен и добар радник, његов газда стаде смерати да га преведе у муслиманску веру, па затим усини и учини својим наследником. Али остварење ове своје намере газда одлагаше из године у годину, те тако прође неколико година. Једном приликом они пловљаху бродом из Цариграда у Смирну. Међу путницима на броду бејаше један смирнски судија који, видећи Атанасијеву окретност и услужност, саветова Мехмету да га приволи примити муслиманску веру. Овај вражји савет још више појача Мехметову давнашњу жељу, да Атанасија обрати у муслиманство, па макар насилно. Кад допловише у Смирну Атанасије, вероватно предосећајући срцем да му Мехмет спрема неко зло, затражи од њега да га исплати. Злобни Турчин, не желећи да испусти из својих канџи жртву, одлучи једне вечери да своју намеру приведе у дело у саму поноћ. Он упали фењер, узе са собом Атанасија и одведе га изван града. Ту Мехмет одједном истрже ханџар иза појаса и њиме лако рани Атанасија; затим принесе ханџар под грло несретном младићу, претећи му да ће га заклати. Запрепашћени Атанасије, не знајући чему да припише овакав испад свога газде, стаде га молити и преклињати да га поштеди. Али му варварин с претњом одговори: "Нећу те оставити међу живима, ако не пристанеш да примиш муслиманску веру".
Уплашивши се смрти, Атанасије реши да прими муслиманску веру. При томе, ради умирења своје савесги, он говораше себи: "Да ме овај злочинац не би убио, ја ћу речима дати пристанак, али ћу се сутра одрећи својих речи и побећи од њега". Међутим ђаво, који тражи погибао душе људске, развеја Атанасијево маштање, јер Мехмет тог часа пође у судницу и замоли да пробуде судију, и то оног који је путовао са њим на броду и посаветовао му да Атанасија обрати у муслиманску веру. Судија убрзо изађе и, дознавши о чему се ради, обрадова се, и затражи од Атанасија да се одрекне хришћанске вере. Атанасије и тада, мислећи да обмане самог себе, рече своме помислу: "Ну, шта? Сада ћу се на речи одрећи Исуса Христа, а затим ћу још ове ноћи побећи и сакрити се где било". И тако се он свесно одрече праве вере, заменивши је лажном.
Међутим, Атанасије се превари у својим рачунима, јер, изговоривши исповедање муслиманске вере, њему слобода би стешњена и никуда га не пуштаху све док га не обрезаше.
После неког времена несрећни отступник се разболе. Тада он дође у покајање, и стаде туговати што изгуби хришћанску веру, и бојаше се да га смрт не затекне као одречењака. Но свемогући Бог не хте смрти грешника, и као чедољубиви Отац, који дуго трпи и чека обраћење грешника, пружи му руку помоћи и подиже га са болесничког одра. Атанасије онда, са дозволом свога газде, отпутова у свој завичај. При сусрету са родбином, он им раздели новац што беше стекао. Међутим, то његово добро дело не прође без свађе, пошто се ту умеша противник мира и слоге - ђаво. Бојећи се да му се плен не измакне из канџи, ђаво узруја Атанасијеве рођаке и посвађа их око подељеног им новца. Та свађа разјари одречењака толико, да он оде у суд и направи написмено, да се заувек одриче својих рођака и да они, у случају његове смрти, немају права ни на његову покретну ни непокретну имовину.
Помоћу ове свађе ђаво постиже то, да одречењак, разјарен срцем, не беше у стању размислити о погибији своје душе. Гнев који је киптио у његовом срцу, угуши све добро и не даваше му да дође к себи, После тога он се врати у Смирну к своме газди. Али се због нечега посвађа са газдом и, увређен њиме, побеже од њега. И од тог времена он стаде мало по мало долазити к себи и постајати свестан свога дубоког пада. Лутајући по разним градовима и селима, он трпљаше разноврсне оскудице. Усто он се бојаше свога газде који га беше оклеветао да му је украо знатну суму новаца, и због тога добио од власти дозволу да га тражи свуда. Да га не би распознали, Атанасије престаде називати себе муслиманским именом, преобуче се у просјачко одело, и срећно стиже у Свету Гору Атонску, са надом да тамо нађе мир измученој и искиданој души својој. Обишавши обитељи у Светој Гори, и исповедавши многим духовницима свој пад, он се напослетку настани у Есфигменском манастиру. Ту га игуман Јевтимије присаједини Православној Цркви; даде га под руководство опитном старцу јеромонаху Герману; и наложи му да прислужује братији у трапези, што Атанасије испуњаваше са великим усрђем.
У току времена, Атанасијево срце, до тада хладно, загреја се, и код њега се појави покајање. И он стаде своје одречење од Христа заглађивати покајањем, проводећи време у бдењу, молитви и поклонима. Тако он спасоносним покајањем залечиваше своје душевне ране, нанесене му од ђавола- При томе код њега се појави жеља да пред муслиманима исповеди хришћанску веру и да мучеништвом очисти себе од пада. Видећи душевно стремљење Христовог подвижника и желећи да га поколеба, ђаво га стаде смућивати разним помислима и сањаријама. Тако, једном Атанасије виде у сну као да се налази у некој познатој му кафани. Кафеџија, његов добар познаник, поче се с презрењем окретати од њега. Међу кафанским гостима беху такође познаници Атанасијеви, који, видећи кафеџијину хладноћу према староме пријатељу, рекоше му: "Шта то значи? Зашто нећеш да погледаш свога пријатеља и да се поздравиш са њим?" Кафеџија се онда обрати Атанасију и рече му: "Пријатељу мој, шта је то с тобом! твоје држање ми је несхватљиво. Молим те, шта те је нагнало да бежиш од твог доброг газде и да се настаниш са злим монасима, где те очекују разне оскудице и патње? Поред тога, ти си нас силно ожалостио, јер смо се свом снагом трудили да те оградимо сваким добром, а ти си нас ето, уместо благодарности, с презрењем оставио и придружио се нашим смртним непријатељима". Говарећи то, бивши пријатељ Атанасијев, а тако исто и сви другови бризнуше у плач. Видећи пријатељеве сузе, Атанасије се и сам онерасположи и заплака. У то време звук поноћног звона објави вршење келејног правила, и демонска сањарија ишчезе.
Пробудивши се, Атанасије стварно виде да су му очи уплакане, чему се не мало чуђаше. А кад изиђе из келије, он угледа човека где седи на обали морској и баца камење у воду. Атанасија зачуди да тако касно човек седи на обали, па, као питајући, рече за себе: "Шта је овом човеку потребно, те ноћу седи ван манастира?" Но у то време, тај човек се приближи Атанасију и са претњом му рече: "А ти си ми баш и потребан! Ти мислиш да си се већ сасвим ослободио мене и да сам те ја оставио? Не, ја те нећу оставити све дотле док те потпуно не срушим". Говорећи то, он потеже на Атанасија каменом, који пролете покрај његове главе и удари у зид. Сада тек Атанасију би јасно шта значи сан који он виде, и какав је човек који се баци каменом на њега. Зато се он одмах врати у своју келију, паде на колена пред иконом Спаситеља и Богоматере, и стаде се усрдно молити и са сузама просити Бога и Пречисту Матер Његову да га сачува од ђаволских замки. После дуге и усрдне молитве Атанасије осети у свом срцу тишину и спокојство.
Једном, патећи од очију, Атанасије не би у стању да од силног бола одстоји у цркви до краја на вечерњем богослужењу, него изађе раније и оде у своју келију. Ту он стаде корити себе за нестрпљење, говорећи: Тешко мени несрећном! када ја не могу да трпељиво поднесем овај ништавни бол, како ћу онда трпети муке када тело моје буду секли или огњем палили? - Размишљајући тако, он паде на колена пред иконом Пресвете Богородице и мољаше се два сата Преблагословеној, да укрепи његове слабе силе и да га удостоји примити за своје одречење од Сина Њеног Господа нашег Исуса Христа мученичку смрт. Убрзо после молитве он задрема мало, и у лаком сну види како му приступи Жена, сијајући сва необичном светлошћу, и љупко му рече: "Чедо, због чега тугујеш и јадикујеш?" Атанасије одговори: "Како да не тугујем, Госпођо моја, када бол ломи срце моје због одречења мог од Господа мог? И мада желим да то одречење загладим проливањем крви своје за свето име Његово, ипак се страшим да како не западнем у малодушност". "Не бој се, чедо, рече му Небеска Покровитељка, ти ћеш добити мучеништво које желиш. Иди у Смирну ради потврђења онога што се догодило у Једрену, јер многи од оних који су чули не верују страдањима каква тамо недавно претрпеше свети мученици. Иди дакле без одлагања, пошто је сад иајзгодније време".
Пробудивши се, Атанасије осети у свом срцу радост, и са побожним страхопоштовањем целива оно место где стајаху пречисте ноге Богоматере. Ујутру Атанасије исприча своме старцу Герману све што виде у сну. Саслушавши га, старац му нареди да буде опрезан и да не верује виђењима одједанпут, пошто ђаво располаже многим замкама. То виђење Герман саопшти и игуману. А игуман нађе за потребно да се исприча патријарху Григорију V, који у то време живљаше као изгнаник у Иверском манастиру. Тек што Герман дође к патријарху, патријарх му стаде казивати како су у Једрену пострадали неки хришћани са таквим јунаштвом и чврстином, да су зачудили саме мучитеље - Турке. Саслушавши патријархово казивање, Герман му рече: "Владико мој, све то што ми ти сад исприча, саопштено је много раније Светој Гори". Патријарх се зачуди томе, и између осталога рече Герману: "То је немогуће, пошто ја овог часа добих писмо о томе догађају". Тада Герман стаде казивати патријарху о виђењу које се удостоји видети његов послушник Атанасије. Саслушавши казивање, патријарх прослави Бога и Преблагословену Владичицу Богородицу, и рече Герману: "То је виђење истинито и јесте од Бога, а не од ђавољег сплеткарења; виђена пак Жена јесте Пречиста Богородица. Иди дакле с миром и благоразумно поучавај јуношу, али му кажи да наступајућу Свету Четрдесетницу проведе у манастиру, и да се за то време припреми на мученички подвиг, па потом нека иде да пред непријатељима Цркве исповеди име Исуса Христа".
Чим наступи Света Четрдесетница, Герман узе са собом Атанасија, оде у Претечин скит к духовнику Никифору и замоли га да Атанасија прими у своју келију и припреми га на мученички подвиг. Никифор с радошћу прими Атанасија и даде га под руководство опитном старцу Григорију, који је већ имао срећу да спреми на страдање четири мученика: Јевтимија, Игњатија, Акакија и Онуфрија[9]; па им је био сапутник и утешитељ, и потом је донео свете мошти њихове у своју келију, сем моштију Онуфрија које Турци потопише у мору.
Дошавши у келију духовника Никифора, Атанасије са побожним страхопоштовањем целива свете мошти преподобномученика. При томе се срце његово разгоре још већом жељом да пострада за исповедање имена Христова. Али враг, не желећи допустити да подвижник Христов добије од старца душевну корист и окрепљење у подвизима, изазва завист у његовом суседу по келији, те се овај разним лукавствима стараше да Атанасија истисне из Претечиног скита.Видећи суседово лукавство, Герман стаде осуђивати завидљивца због његове непријатељске делатности, али Атанасије мољаше старца да остави брату његово сагрешење и смирено му рече: "Ако су нам непријатна укоравања овога човека, онда судећи по томе, какви треба да изгледају пред Богом моји велики греси?" Старац, чујући од свога ученика смирени начин мишљења, омекша и, уступајући место зависти, вратише се натраг у своју обитељ. Сместивши ту Атанасија у засебну и безмолвну келију, старац му одреди келејно правило и умерени пост. Но да подвижник не би пао у униније, у потиштеност, старац Герман га често похађаше и сокољаше на подвиге. Желећи пак да стави на пробу његову намеру, он му предочаваше све оне страхоте и муке, које ће он имати поднети од мучитеља. Али Атанасије беше непоколебљив у својој намери, и мољаше да га благослови на мучење за име Христово. Међутим старац, још не уверен у чврстину свога ученика, одби да му да благослов. То веома ожалости Атанасија, и он сву ноћ преплака. Затим, не желећи више да старца Германа узнемирава усменим молбама, он му написа писамце овакве садржине: "Свети оче, тело моје стављам потпуно на твоје расположење, али само до идуће недеље. Ради са њим шта хоћеш, и мећи га на какву год хоћеш пробу Али, ако ме ти оне друге недеље не пустиш на мучеништво, онда ћу ја напустити Свету Гору и отићи у град Енос Тамо ћу измолити молитве и благослов од моје мајке, и потом кренути на мучеништво.
Прочитавши писамце, старац се посаветова о томе са игуманом, па заједнички решише да Атанасија опробају наложивши му строжији живот: закључаше га у кулу и одредише му најстрожије правило, а за храну ништа му друго не даваху осим хлеба и воде. Овом пробању Атанасија придружише се и замке свезлобног ђавола, јер у прву ноћ његова заточења до његових ушију допираху разни гласови, граја и запомагање, и не престајаху сву ноћ. А друге ноћи он угледа мноштво ђавола, који ужурбано јураху на све стране, трудећи се да уплаше Христовог подвижника. Али он молитвом и знаком Животворног Крста растера све демонске привиде. Треће ноћи вражји привиди се умањише, а четврте и сасвим престадоше. Али уместо тога њега спопаде нека туга и чамотиња, које му силно притискиваху душу. Када свану, он обавести о томе старца. Старац, видећи да ђаво тим лукавством хоће да Атанасија баци у очајање, саветова Атанасију да изађе из затвореништва и живи заједно са братијом, где нема места досади и тузи. Али Атанасије не беше вољан да изађе из затвора и рече старцу: "Нећу изаћи из куле све дотле, док помоћу Божјом не однесем победу над врагом. Но исто тако не желим да и ти живиш поред мене, пошто сам решио да се сам борим са врагом. Надам се да ће ми свемоћни Бог помоћи да га победим".
Идуће ноћи, и оне за њом, Атанасије више не осећаше тугу. И тако му прођоше три недеље Великог Поста. У четврту, средопосну недељу, игуман га позва у манастир и постриже у анђелски образ, са именом Агатангел. А после божанствене литургије он се понова врати у кулу, обучен у свеоружје и укрепљен Божанским Тајнама Тела и Крви Хриcтове. Од тога времена лице његово сијаше неком божанственом светлошћу, а у срцу му цароваше мир, радост и љубав ка Господу Христу. Живећи у кули, он нађе тамо неке старе ланце и метну их на своје тело. А струну врећу, која се такође нађе тамо, он ношаше место кошуље. При томе он увећа број поклона, одређених му од стране старца: у току двадесет и четири часа он прављаше по три хиљаде метанија, читаше Свето Еванђеље, Акатист Пресветој Богородици, и прохођаше умну Исусову молигву. У време пак слободно од молитве он је волео да чита књиге о подвизима светих мученика, чиме се још више утврди у намери да пролије своју крв за исповедање хришћанске вере, и моли старца да га што пре отправи на мучеништво.
Но старац и игуман не решаваху се да отпусте Агатангела на мученички подвиг дотле док им сам Бог не открије, да ли је за то света воља Његова. Тога ради игуман заповеди свој братији да одређене ноћи сваки у својој келији сатвори дугу молитву, и са смирењем моли Бога да Он укаже: да ли је свесвета воља Његова за то, да Агатангел буде отпуштен на мученички подвиг. И те ноћи Господ откри игуману своју благу вољу на овај начин: после дуге молитве игуман прилеже да се одмори и када заспа, њему се учини, као да је са Германом и Агатангелом кренуо некуда на пут; путем се сретоше са једним боголиким старцем, који лицем личаше на Светог Николу, како се он обично изображава на светим иконама; овај боголики старац приступи игуману и упита га: ко од њих хоће да иде на мучеништво; "ево овај младић" одговори игуман, показавши руком на Агатангела; у то време Агатангел приђе светоме старцу, поклони му се до земље и целива му руку; свети старац му рече: "Добро дело си пожелео, чедо! Похитај, дакле, да испуниш своју жељу; Бог ће те помоћи и укрепити да течење своје окончаш са славом".
Изјутра игуман исприча братији своје виђење, по коме он сазнаде вољу Божију. И од тог дана стаде припремати све што је потребно за пут. Мисао пак о мучеништву, запавши у младо срце Агатангелово, све се више и више разгореваше, те он беше дан и ноћ заузет њоме, и жуђаше да што пре преда себе на подвиг мучеништва. Као ради испуњења његове жеље, Агатангелу се, по Божјем промислу, причини као да он излете на врата куле, и потом крену пут Смирне. Из тога он закључи, да је Божјем промислу угодно да он изабере Смирну за поприште мученичких подвига. Стога одмах оде к старцу, исприча му све што му се догодило, и стаде га преклињати да га отпреми у Смирну, да би узео на себе мученичке подвиге.
У то време, по савету игумана, старац већ престаде одвраћати Агатангела од мисли да пострада за Христа, него му нареди да се спрема за пут и сачека лађу која путује у Смирну. По промислу Божјем и пристаништу Есфигменског манастира ускоро пристаде једна велика лађа која је ишла са острва Хиоса за Смирну. Дознавши од лађара да лађа сутрадан креће за Смирну, игуман и старац Герман замолише старешину лађе, пошто је био први дан Ускрса, да се због Празника задрже у пристаништу један дан више. Старешина пристаде. И на други дан Ускрса Агатангел би пострижен у схиму, па испраћен молитвом и благословом, укрца се на лађу заједно са старцем Германом.
Када се лађа приближи Смирни, Агатангел, који беше прилегао, пробуди се из лакога сна тужан и стаде тихо плакати. Приметивши тако наглу промену код свога ученика Герман се узнемири , и не знађаше чему то да припише. На сва старчева питања Агатангел као да не обраћаше пажњу, одговараше му кратко и мољаше га да га остави на миру. Уплашен од такве промене, старац са нежном очинском упорношћу настојаваше да му ученик објасни шта је то с њим. Најзад му Агатангел рече: "Оче, разлог који ме узнемири и поколеба ми срце јесте то што ми се јави свети преподобномученик Јевтимије[10], загрли ме и, целивајући ме, рече: дође време!. Ово јављење преподобномученика означава да ће ме најзад Господ удостојити да примим мученичку смрт; али при томе мене смућује помисао: да ли ће душа моја, имајући безбројне грехе, безопасно проћи ваздушна митарства?"
"Брате, рече му на то старац, твоје виђење је истинито, али помисао твој дошао ти је од ненавидника спасења људског - ђавола. Изазвавши у теби смућеност, ђаво жели да посеје у твом срцу страх, па да те затим баци у очајање; и онда ће већ бити тешко ишчупати се из његових канџи. Али, знај, кнезови ваздушних митарстава не само не могу задржати ону душу која се разлучила од тела мученичком смрћу, него јој се чак не смеју ни приближити".
Ове утешне речи умирише Агатангела и, уместо мрачног облака који по дејству ђавола беше наишао на њега, сину радосна светлост благодатне утехе која се упадљиво одражаваше на његовом лицу. Утом они срећно стигоше у пристаниште Смирне, искрцаше се, и одседоше у дому познатог хришћанина Константина.
Када наступи дан у који је добровољни мученик имао предати себе на мучење, скинуше с њега монашко одело и обукоше га у турско. И после путне молитве Агатангел озарена лица оде у судницу. Тамо неустрашиво ступи пред судије, и кад га они упиташе шта жели, он одговори: "Парничим се са капетаном Мехметом (пређашњим својим газдом), па стога желим да га позовете у суд и ту ствар решите". Када Мехмет би приведен и стаде пред судије, Агатангел се обрати судијама и рече: "Судије, у време када ступих у службу код овог господина ја бејах хришћанин. Али он претњама и кидисањем на мој живот насилно ме примора да се одрекнем хришћанске вере и примим муслиманску. Сада пак, по великој милости Спаситеља мог Исуса Христа, ја опет свим срцем својим верујем у Њега и исповедам да је Он истинити Бог". Говорећи то, Агатангел извади испод мишке крст, подиже га увис и рече: "А ово је непобедиво оружје свих хришћана, јер на њему би распет Господ наш Исус Христос, Који верују у Њега наслеђују царство небеско, а који не верују биће осуђени на вечне муке".
Истргнувши крст из мученикових руку, судије га стадоше корити, и саветоваху му да увиди своју заблуду и опет пређе у муслиманску веру. Али свети мученик, извукавши испод пазуха малу иконицу Христова Васкрсења, громко кликну: "На таквом крсту, који ми узесте, би распет телом Господ наш Исус Христос; а ево, на овакав начин Он васкрсе из мртвих; па ће исто тако и у дан свеопштег васкрсења Он васкрснути оне који верују, да би добили царство небеско које је приправљено од постања света онима који верују у Њега".
Као и животворни Крст, тако и ову иконицу Васкресења Христова присутне слуге одузеше Агатангелу. И судије, сматрајући да је Агатангел полудео, послаше га у другу собу, где ревносни Мухамедови служитељн покушаваху да га разним ласкама и обећањима положаја и богаства одврате од вере Христове. А Христов страдалник, као тврди дијамант, беше непоколебљив у своме вероисповедању и с презрењем одби све њихове почасти и богатство. Међутим и Мухамедови ревнитељи, не желећи да испусте жртву из својих канџи, донеше гомиле злата и разних скупоцених хаљина, и увераваху мученика да ће му све то дати ако буде опет поверовао у Мухамеда. Но свети Агатангел, сматрајући све за трице, само да Христа добије, одговори кротко: "Ничим ме ви нећете преластити. Све ваше богатство, почасти и слава, које ми нудите, нека вам буду на погибао! Ја исповедам истинитог Бога Исуса Христа, горим љубављу к Њему, и готов сам да душу своју положим за свето име Његово".
Видећи да ласка и сва обећавана блага не делују на светог мученика, судије наредише да га понова доведу к њима. Онда му стадоше претити разним мукама и срамном смрћу, и саветоваху му да изабере једно од овога: или почасти и богатство, или разне горке муке. "Тиме ме ви ни најмање нећете уплашити, одговори свети исповедник. Напротив, с радошћу желим да пострадам за Господа мог Исуса Христа, и да, очистивши се својом крвљу, јавим се чист пред лицем Бога мог, кога се из страха одрекох. Знајте још и то, судије, да ћете ми велику љубав учинити, ако одмах наредите да ме муче".
Видећи мученикову чврстину и изгубивши сваку наду да ће га ласкавим речима придобити, судије наредише да га свуку и вежу. У то време један од слугу удари силно мученика по образу. Но верни слуга Законодавчев, испуњујући божанску заповест Његову, окрену му и други образ. После тога мученик би одведен к управнику града Муселиму. Но пошто тог дана Муселим није радио, мученика предадоше његовом помоћнику- Овај стаде исповедника Христовог најпре мамити ласкавим речима и разним обећањима. Али, видећи како он чврсто и непоколебљиво стоји у своме вероисповедању, помоћник нареди својим слугама да мученикове ноге ставе у кладе, окују га у тешке синџире и вргну у тамницу. У тамници се налажаху још два невина хришћанина.
Сазнавши сутрадан за мученика, Муселим беше незадовољан тиме што су га свукли у судници и послали га к њему само у кошуљи. Стога нареди да га одведу у судницу, обуку у његово одело, па онда изведу пред њега. Слуге Муселимове путем на све могуће начине исмеваху светитеља, неколико пута стављаху га на колена и, да би га уплашили, замахиваху над његовом главом мачем као да хоће да му је отсеку. Но исповедник Христов неустрашиво и радосним лицем очекиваше посечење. После свега тога подвижник Христов би уведен у судницу; ту му обукоше његово одело, па га онда упутише натраг к Муселиму. Међутим, и Муселим не могаде поколебати светитеља, и сва његова обећања мученик одби с презрењем.
Идућег дана, до исповедника Христова који сеђаше у тамници, допре глас да се неки хиоски хришћанин Атанасије заузима код Муселима за његово ослобођење. Светитеља то увреди, и он одмах написа писмо том Атанасију молећи га да се не заузима за њега , већ да сатворе општу молитву за њега, да га Бог укрепи у мученичком подвигу. Побуђени тим писмом, сви смирнски хришћани идуће ноћи сатворише по храмовима Божјим усрдна молепствија за светог мученика.
У то исто време, када благочестиви хришћани узношаху Богу усрдне молитве за мученика Агатангела, у тамници где је он лежао догађало се нешто друго. У дубоку ноћ уђоше у тамницу неколико чаробника, скинуше са светитеља кошуљу, и сву ноћ чињаху над њом неке чини, па ујутру наредише мученику да је обуче. Паћеник огради себе крсним знаком и без икакве узнемирености обуче је. Прође неколико мучних часова, за време којих чаробници очекиваху дејство својих чини. Али пошто не приметише никакву промену на мученику, они се са стидом удаљише из тамнице. Када свети мученик остаде сам са својим друговима - сужњима, прилеже на земљу и ухвати га лаки сан. Али убрзо наједаред устаде и рече својим друговима: "Браћо моја, радујте се са мном, јер данас у подне мени ће отсећи главу".
Пророчанство се светитељево стварно испуни, јер око десет сати у тамницу дођоше војници, везаше мученика и одведоше у судницу. Када свети исповедник Христов предстаде судијама, они га опет стадоше примамљивати разним обећањима, положајима и богатством. Но видећи његову непоколебљивост и јачину, они наредише да му се одруби глава. Тада га џелати узеше и одведоше преко пута џамије Асар, где се имала извршити смртна казна. Ту свети мученик Христов Агатангел, преклонивши колена и оборивши очи доле, душом се помоли Оцу Небеском, очекујући посечење мачем. Затим се обрати џелату и рече: "Што оклеваш и не извршујеш наређење?" Тада џелат замахну мачем и чесна глава Христовог страдалца одвоји се од тела. Тако свети преподобномученик Агатангел у деветнаестој години својој мученички сконча у суботу у подне деветнаестог априла 1819 године, и као благопријатна жртва, очишћена својом крвљу, предстаде престолу Божјем чист, свет и беспрекоран.
Знајући да хришћани с побожним поштовањем и вером не само поштују мошти светих мученика него и крв њихову сабирају у мараме и марамице, следбеници Мухамеда доведоше нарочите људе којима ставише у дужност да одмах водом сперу крв чим се буде излила из мученикове отсечене главе. Међу тим људима бејаше и један хришћанин. Када мученику отсецаху главу, овај се хришћанин намерно сагну, те му с главе паде марама у крв мученикову. Он успе да својом марамом сабере крв исповедника Христова. А присутни хришћани му отргоше из руку мараму, искидаше је и поделише међу собом, па се с радосним поклицима враћаху кућама својим, славећи Христа Бога који укрепљује свете Своје.
После кончине преподобномученика Агатангела свете мошти његове стајаху три дана на отвореном месту под војничком стражом. Стражари не спречаваху хришћане да прилазе моштима и одају им дужно поштовање. Што су стражари били тако попустљиви разлог беше овај: прве ноћи по посечењу чесне главе светог мученика, војници-стражари видеше где се мошти преподобномученика нахођаху у седећем положају, затим устадоше на ноге, и тако у току три сата свете мошти три пута саме устајаху и падаху. То чудо учини те војници не сметаху хришћанима да прилазе телу светог мученика и целивају га. Из тела пак излажаше рајски миомир, и оно лежаше као живо, што зачуди и узнемири непријатеље Христове цркве , те они, плашећи се још неког већег чуда, решише да тело светог преподобномученика Агатангела баце у море.
Вест о одлуци да свете мошти мученика Христова буду потопљене, брзо се разнесе по целоме граду. Власници лађа, које стајаху у пристаништу Смирне, чувши за ту одлуку, распоредише лађе дуж целе обале, да би на тај начин омели потапање драгоценог сакровишта. А муслимани, видећи необичну љубав и веру хришћана према светом мученику, и бојећи се побуне, решише да им продаду свете мошти. Хришћани, купивши ово неоцењиво благо - тело светог преподобномученика Агатангела, пренесоше га чесно и свечано у цркву светог великомученика Георгија и положише у гроб светог мученика Дима, који пострада на 408 година пре тога.
Окрвављено одело светог мученика, исто тако и прст отсечен служитељем управника града, откупи гореспоменути Атанасије. Одело свечево Атанасије даде Герману, а прст задржа као светињу. И са тако скупоценим благом Атанасије отпутова својој кући на острво Хиос. Но код куће, на своју велику жалост, Атанасије затече свога сина тешко болесним; лекари су били изгубили сваку наду да ће оздравити. Али чим Атанасије метну на свог болесног сина прст светог мученика Агатангела и парче окрвављеног одела његовог, овај одмах устаде потпуно здрав.
Старац Герман са оделом светог преподобномученика отплови за Свету Гору. И када се брод приближаваше Светој Гори, на мору се подиже силна бура. Герману, који је у то време од силног љуљања брода лежао без свести у кабини, јави се свети мученик Агатангел, коме лице сијаше небеском светлошћу. Герман га упита: Брате, Агатангеле, куда идеш? - У наш манастир, с анђеоским осмехом одговори Агатангел. - Зар ти ниси умро? опет га упита Герман. - Не, нисам умро, него сам, као што видиш жив. - Када Герман дође к свести, одмах исприча присутнима на броду о своме виђењу светог преподобномученика Агатангела. То виђење одушеви све путнике и они узнесоше благодарност Богу и Његовом угоднику, чијим се молитвама море брзо утиша, и за три сата брод срећно пристаде уз Свету Гору Атонску.
Пошто се искрца са брода, Герман одмах извести Есфигменску обитељ да је допутовао са оделом светог мученика. Игуман са свом братијом чесно срете окрвављену одећу, као самог мученика , и положи је у цркви поред честица светих моштију разних светаца, славећи и благодарећи Бога што је младог јуношу укрепио у мученичком подвигу и удостојио га неувенљивог венца. Молитвама светог преподобномученика Агатангела, Христе Боже наш, подај и нама помоћ да победимо свелукавог врага који војује против нас, и удостоји нас Царства небеског. Амин.
Мошти светог преподобномученика Агатангела не остадоше дуго у гробу светог мученика Дима. Након пет месеци после мученичке кончине његове би отворен гроб светога, извађене из њега мошти, положене у засебан ковчег, и потом стављене у ризницу при цркви светог великомученика Георгија.
Године 1844, игуман Есфигменске обитељи Агатангел, заједно са братијом, побуђен љубављу к светом Агатангелу и желећи да његове свете мошти има у својој обитељи, која се удостојила васпитавати мученика Христова, посла по јеромонаху Макарију молбу епископу Смирне Атанасију и тамошњим грађанима да Есфигменској обитељи доделе један део светитељевих моштију. Епископ и грађани с љубављу пристадоше да поделе светињу, и јеромонаху Макарију дадоше главу преподобномученика Агатангела са десном руком и ногом. Ови делови светих моштију бише чесно пренети у Свету Гору Атонску у Есфигменски манастир, а остали делови чесних моштију остадоше у цркви светог великомученика Георгија на освећење града.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКИФОРА
Велики отац наш, блажени Никифор, би рођен у Цариграду. Његови родитељи, Андрија и Теодора, беху људи угледни и веома богати. Они научише сина свога страху Божјем. После смрти њихове Никифор, свестан таштине света, осети у себи жељу да посвети себе на службу Богу. Стога све своје наслеђе раздаде сиромасима, па се из Цариграда удаљи у Халкидон. Ту он сврати у манастир светога Андреја и, видевши савршени живот подвижника, донесе одлуку да остане с њима. Ускоро после тога игуман манастира посла га на Финикиско Острво, где бејаше манастир Пресвете Богородице, да тамо буде игуман и пасе стадо Христово. Стигавши на острво, мноштвом чудеса преподобни обрати вери у Христа тамошње незнабошце, поруши њихова идолишта и уместо њих подиже цркве. Својим испосничким животом он превазиђе све.
Пошто проживе у манастиру тридесет и три године, преподобни Никифор осети свој блиски одлазак ка Господу. О томе обавести братију, и постави им место себе за игумана побожног инока Јосифа, а сам похита у Халкидон. Севши на лађу, он занеможе и рече лађарима: "Будите храбри и спокојни, јер ја одлазим ка Господу. Одвезите тело моје у Халкидон". Са тим речима светитељ сконча. При повољном ветру лађа брзо доплови у Халкидон, и лађари чесно положише у гроб тело преподобног и сахранише.
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПАФНУТИЈА ЈЕРУСАЛИМЉАНИНА[11]
Свештеномученик Христов Пафнутије Јерусалимљанин претрпе многа страдања од мача, од зверова и огња. Свете мошти његове точиле миро и чудеса.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Преподобни Харитон подвизавао се крајем трећег и почетком четвртог века у Палестини, где је основао три манастира: Сукијски ("Ветха Лавра"), Фарански и Јерихонски. Спомен његов празнује се 28 септембра.
2. Писидија - област Мале Азије.
3. Преставио се свети Георгије за царовања цара - иконоборца Лава (V) Јерменина (813-820 год.).
4. Царовао од 284 год. до 305.
5. Празнује се 23 априла.
6. Владао Византијском царевином од 917 до 944 год.
7. Свети Стефан II био цариградски патријарх од 925 до 928 год.
8. Свети Трифун управљао Цариградском патријаршијом од 928 до 931 г.
9. Јевтимије се празнује 21 марта, Акакије 1 маја, Игњатије 20 октобра, Онуфрије 4 јануара.
10. Његово житије под 21 мартом.
11. Овај свети Пафнутије по свему судећи није исто лице са преподобномучеником Пафнутијем, који се спомиње 25. септембра. Јер овај је Јерусалимљанин и свештеномученик (у служби његовој каже се да је био јерарх), а онај је преподобномученик и Египћанин.
