ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Агапија, Хионија и Ирина. Сестре рођене, из околине Аквилеје. Кад се цар Диоклецијан бављаше у Аквилеји нареди да се погуби знаменити духовник Хрисогон. У то време неки стари презвитер Зоил имаше виђење којим му се откри, где се налази тело Хрисогоново несахрањено. Пожури старац, нађе тело мучениково, положи га у сандук и држаше у своме дому. Тридесети дан после тога јави му се св. Хрисогон и извести га, да ће у току девет дана оне три девојке мученички пострадати, а да ће и он у том времену преставити се. Исто то извешће прими у виђењу и Анастасија Узорешителница, која беше пошла за својим учитељем Хрисогоном. И заиста после 9 дана и старац Зоил престави се, и оне три сестре изведене беху на суд пред цара. Цар саветоваше свете девојке, да се поклоне идолима, но оне све отказаше и исповедише своју тврду веру у Христа. Ирина рече цару, како је глупо клањати се стварима од камена и дрвета, које су поручене, за погођену цену, да се направе рукама каквог смртног човека. Разјарен цар баци их у тамницу. А када цар пође у Македонију, поведоше за њим све робове и сужне, међу којима и ове три свете. Даде их цар неком војводи Дулкитију на истјазање. Овај војвода распаљен мрачном страшћу, хтеде да оскрвни девице, но када хтеде ући к њима у тамницу, у време када се оне мољаху Богу, њему се узе памет, те нападе на црне котлове и лонце испред врата да грли и љуби, те тако сав оде гарав и црн. Чувши цар за овај случај нареди, да други војвода Сисиније, предузме суђење овим сестрама. После тешког истјазања судија осуди прве две сестре на сажежење, а Ирину задржа још неко време надајући се, да ће је моћи оскврнити. Но када посла Ирину по војницима у блудилиште, ангели Божји спасоше ову чисту девицу, вратише војнике а њу изведоше на једно брдо. Сутрадан изађе војвода с војницима ка томе брду, но не могавши се успети, нареди, те Ирину стрелама устрелише. Света Анастасија прикупи сва три тела на једно место и чесно сахрани. Све чесно пострадаше за Христа Цара и Господа око 304 год.

2. Св. муч. Леонид и с њим мученице: Хариеса, Никија, Галина, Калида, Нунехија, Василиса и Теодора. Бачене у море, но море их не прими. Оне хођаху по мору као по суху и појаху Богу: Једно поприште трчах, Господе, и војска гоњаше за мном, Господе, и не одрекох се Тебе, Господе, спаси дух мој! —видећи их тако незнабошци најпре се задивише, но по том везаше им камење о врат и поново их бацише у дубину морску, и потопише. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 281 год.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИЦА АГАПИЈЕ, ХИОНИЈЕ и ИРИНЕ

Кад се цар Диоклецијан[1] бављаше у италијанском граду Аквилеји, јавише му из Рима да су све тамнице римске препуне хришћана, који се не одричу Христа, иако их стављају на најразноврсније муке; учитељ им је Хрисогон, и они слушају њега, држећи се чврсто његовог учења. Диоклецијан онда нареди да се сви хришћани побију, а да Хрисогона доведу к њему на истјазање. Када исповедника Христовог светог Хрисогона вођаху везана из Рима у Аквилеју к цару Диоклецијану, пратила га је издалека његова ученица света Анастасија Узорешителница[2]. Доведен пред цара, мученик Христов би истјазаван од цара. И пошто се не хте покорити царевој наредби, би осуђен на смрт, и глава му отсечена изван града далеко у једном пустом месту[3]. И чесно тело његово ваљаше се на морској обали, бачено тамо да га звери и птице разнесу. А недалеко од тог места живљаше један стари и свети свештеник Зоил. У близини пак овог светог свештеника живљаху три рођене сестре: Агапија, Хионија и Ирина. Свештеник Зоил имаде виђење од Бога којим му се откри, где се налази тело Хрисогоново несахрањено. Пожури старац, нађе тело и главу мученикову, положи их у сандук и држаше тајно у своме дому.
Тридесети дан после тога јави се свештенику Зоилу свети Хрисогон и рече: Знај, да ће у току девет дана оне три девојке Христове што живе близу тебе мученички пострадати. Ти пак реци слушкињи Божјој Анастасији, нека се нађе око њих, соколећи их на јуначки подвиг док се не овенчају мучеништвом. А и ти буди добре наде, јер ћеш примити слатке плодове трудова својих: ускоро ћеш се ослободити овог света, и са радошћу прећи ка Христу, и упокојити се са светима.
Исто то извешће прими у виђењу и света Анастасија Узорешителница и, покренута Духом Божјим, дође к свештенику Зоилу кога дотле није познавала, и упита га где су те девојке, о којима му је у виђењу јављено да ће мученички пострадати. Он јој показа њихову кућу. Она оде к њима, љубазно се поздрави с њима, и проведе с њима сву ноћ говорећи им спасоносне речи, пуне божанствене љубави, и на тај начин соколећи их да јуначки стоје за Христа женика свог и крв своју пролију за Њега. Потом опет оде дому свештеника Зоила и виде мошти учитеља свог Хрисогона, и дуго плака над њим препоручујући себе молитвама његовим. Онда се опет врати у град Аквилеју на свој уобичајени посао: да својим имањем служи сужњима Христовим по тамницама.
И би као што свети Хрисогон каза свешетнику Зоилу у виђењу: овај свети свештеник се у току девет дана пресели ка Господу, а свете девојке: Агапија, Хионија и Ирина, бише ухваћене од незнабожаца и одведене цару Диоклецијану на истјазање. Видевши их, цар им рече: Какво вас безумље натутка да следујете ништавној и излишној заблуди, и да газите прави закон, и да богове презирете? Али пошто видим да сте доброг рода, и младе, и лепе, поштедећу вас из милосрђа. Стога вам саветујем: одреците се вашег Христа, и принесите жртве боговима, па ћу вам ја дати из моје палате високородне младиће, достојне ваше лепоте, да имате славне мужеве, и због њих будете уважаване. Најстарија сестра Агапија одговори цару: Царе, ти треба да се бринеш о државним пословима, о народима, о војсци, а ти говориш неправду унижавајући Бога живота и хулећи на Њега, чија ти је помоћ потребна и чија је доброта тако дуготрпељива према теби.
На то и Диоклецијан рече: Ова је полудела; дајте другу! Тада приступи света Хионија и рече: Моја сестра није полудела, него је сасвим правилно изобличила твој неправредни предлог. - Цар и њу одгурну, па нареди да му приведу свету Ирину, и рече јој: Пошто твоје сестре полудеше, онда ти као најмлађа сагни главу пред боговима, да би твоје сестре, гледајући на тебе, учиниле то исто. Света Ирина му одговори: Нека сагну главе своје пред идолима сви гневитељи истинитог Бога који у безумљу свом полудеше. Шта је бедније и безумније него - клањати се направи мајсторових руку, која је за паре начињена? Јер ти се најпре погађаш с мајстором за колико пара ће ти направити идола који или стоји или седи, или лежи, или скаче, или се смеје, или плаче, и од каквог материјала: да ли од дрвета, или од камена, или од бакра, или од чега другог. Па ако га рђаво изради, ти га одбациш, ако ли пак добро, ти мајстору исплаћујеш уговорену цену. Затим преклањаш главу своју пред купљеном направом, називајући богом својим идола, кога би пре требало називати купљеним робом. На то Диоклецијан рече: На овакве речи треба одговорити мучењем. - И нареди, те свете девојке вргоше у тамницу. А света Анастасија одмах, по обичају свом, посети свете девојке, и тешаше их уздањем у неотступну помоћ Христову и надом на славну победу и тријумф над врагом.
После неког времена крену цар у Македонију ради неких државних послова. И поведоше за њим све хришћане сужње из аквилејских тамница, међу којима беху и ове три свете девојке: Агапија, Хионија и Ирина. А света Анастасија иђаше за њима издалека. И кад стигоше у Македонију, цар предаде хришћане војводи Дулкицију на истјазање, да их примора на жртвоприношење, а да непокорне умори разним мукама. Но пошто је немогуће описати страдања многобројних светих мученика који тада на разне начине пострадаше, то ће се овде изложити само мученички подвизи ових трију светих девојака.
Када ове невесте Христове бише изведене пред војводу Дулкиција на истјазање, он се распали мрачном страшћу видевши њихову изванредну лепоту, па их предаде стражару који им обећаваше слободу и поклоне ако пристану на војводину нечисту похоту. Али свете девојке више вољаху да хиљадама пута умру него да једанпут буду оскврњене. И на војводину пожуду не могаху их склонити ни ласке, ни претње, ни поклони, ни муке. А војвода, не подносећи огањ распаљене похоте своје, одлучи да сам ноћу отиде к њима у кућу, у којој су биле држане, и да их напаствује. И тако једне ноћи, када свете девојке стајаху на молитви, узносећи Богу свеноћна славословља и појући псалме, војвода хтеде да уђе к њима. Али чим стаде на праг, полуде. Па како то предсобље беше кујна, пуна кухињског посуђа: лонаца, грнаца, тигања, котлова, он навали на њих и стаде их грлити и љубити. И грљаше их и љубљаше дуго, сматрајући да су то девојке, и тако се сав огарави: огарави му се и лице, и руке, и одело. И кад најзад изиђе напоље к слугама који су га чекали с фењером, ови се препадоше видевши га гарава и црна као ђавола, бацише фењер и побегоше. А он, не знајући зашто слуге побегоше од њега, беснијаше на њих. Утом поче свитати. Но он ма куда пошао, од њега су као од неког плашила бежали и слуге, и стражари, и војници. Тада он крену царској палати са намером да се жали цару на своје војнике што га не слушају и ругају му се. А кад дође до палате, настаде грохотан смех и урнебес: једни од њега бежаху, други га песницама удараху, не дајући му да уђе на капију, јер нико не позна да је то војвода Дулкиције, већ да је то неки лудак. А ни он сам не могаше знати да је сав гарав, јер тако је деловао на њега бес који беше овладао њиме. Штавише, он сматраше да су му и руке чисте, и лице, и одело. И једва на крају слуге схватише да је њихов господин полудео, па потрчаше за њим, ухватише га и одведоше његовом дому, говорећи му: погледај какав си! А када се појави у своме дому, жена његова и сви домаћи робови и робиње стадоше кукати над њим као над бесомучним и полуделим. Он пак беше у недоумици и чуђаше се, што неки плачу због њега, а други опет беже од њега. И једва му се најзад отворише погане очи, и он угледа себе гарава, и виде у огледалу да му је лице црно као у црнца, и познаде да је исмејан од демона- Али се одмах разјари на свете девојке, држећи да су му то оне приредиле неким мађијама, и размишљаше како да им се освети.
Пошто се окупа и промени одело, војвода Дулкиције изиђе у позориште и седе пред народом на судијску столицу. По његовом наређењу бише донесене справе за мучење и доведене свете девојке. Тада нареди да их свуку до коже, да би видео њихова нага тела. Али кад слуге почеше да им свлаче хаљине, никако их не могаху свући, јер по Божјем дејству хаљине њихове се прилепише уз света тела њихова као кожа уз тело, тако да се сви дивљаху овоме чуду. Дуго се и много мучише слуге да им свуку хаљине, али узалуд. Војвода пак, седећи на судијској столици, изненада задрема, и заспа дубоким сном тако да га не могаху пробудити. Дрмаху га и громко викаху, али он спаваше као мртав. Онда га узеше и дому његовом однесоше. Чим га унесоше у кућу, он се одмах пробуди.
Чувши цар шта се догодило војводи Дулкицију исмеја га, и нареди да војвода Сисиније предузме суђење овим сестрама. Сисиније изведе преда се на суд прво свету Ирину, и упита је: Хоћеш ли се покорити царском наређењу? Света одговори: Нећу, јер сам хришћанка, слушкиња свемоћнога Бога. - И војвода нареди, те је у тамницу одведоше. Затим дозва преда се Агапију и Хионију, и рече им: Ваша најмлађа сестра, заведена и научена од вас да презире божанске законе, посматраће ваше мучење, да би се уплашила и послушала нас. А и ви, ако хоћете да вас не стављам на муке, принесите боговима жртве, као што и ми приносимо, потчињујући се царским наређењима. Одговори му света Агапија: Вера наша је непобедива. Војвода онда упита свету Хионију: А ти шта велиш? Хионија одговори: Вера наша је непроменљива. Војвода их упита: Има ли код вас каквих књига хришћанских? Свете одговорише: Има књига, али су оне у уму нашем сакривене; одатле их ни на који начин не могу узети непријатељи Христови. Војвода их упита: Ко вам саветова да себе добровољно гурате у такву муку? Девојке одговорише:
Ова привремена мука корисна је, јер ће се од ње родити вечна слава. Војвода рече: Извршите царево наређење - принесите боговима жртву. А свете девојке одговорише: Ми приносимо Богу жртву хвале, а ђаволу никада нећемо принети жртве. Стога се не надај да ћеш нас одвратити од Господа нашег Исуса Христа, него чини што ти је наређено од твог земаљског Цара, као што и ми чинимо што нам је наређено од нашег Небеског Цара.
Тада војвода Сисиније изрече овакву смртну пресуду: Наређујем да се живе спале Агапија и Хионија, зато што нису послушале суд да изврше царево наређење. - Чувши то, свете девојке се радости испунише и велегласно кликнуше: Благодаримо Ти, Господе Исусе Христе, што си нас удостојио да будемо исповеднице пресветог имена Твог. У руке Своје, Господе, прими душе наше! - И бише бачене у огањ, у коме молећи се предадоше душе своје у руке Господа свог. А силан огањ, не само се не дотаче њихових светих тела, него се ни најмање не дотаче ни њихових хаљина, тако да на хаљинама не беше ни трага од опаљености, - за доказ неверницима да оне не умреше од силе огњене него молитвом измолише себи од Бога блажену кончину. А тела њихова неповређена од огња украдоше ноћу слуге свете Анастасије Узорешителнице, и донесоше их госпођи својој у њен дом. Света Анастасија мирисима помаза тела светих мученица, и чесно их положи у нов гроб, радујући се духом и молећи Господа да удостоји и њу те благодати.
Идућег дана војвода Сисиније изведе на суд свету Ирину, и рече јој: Принеси боговима жртву, да не нађеш смрт у огњу као што је нађоше твоје сестре. Света одговори: Нећу принети жртве, него хитам да се придружим својим сестрама, да заједно са њима изађем пред лице Божје. Војвода јој рече: Уразуми се, да не би пала у страшније муке од твојих сестара. Света одговори: Готова сам на све муке, јер желим да умрем за истину и да смрћу задобијем живот, и да, прошавши кроз огањ, достигнем у покој. Рече јој војвода: Наредићу да те голу одведу у блудилиште и да те тамо срамоте до умртвљења. Света одговори: На тај начин ће тело моје страдати од блудника као од пса који уједа, или од вука, или од медведа, или од змије. И више волим да ми тело пострада од оскврњења него да душу оскврним идолопоклонством, јер невољна нечистота, на коју душа не пристаје, не поставља се у грех пред Богом. Еда ли се оскврнише свети, којима мучитељи силом сипаху у уста од идоложртвене крви? Војвода на то рече: Зар се не, оскврнише окусивши од наших жртава? Света одговори: Не само се не оскврнише него и венце добише за то, пошто им руке беху везане, уста силом отворена и крв жртвена у њих сипана. Добровољно наслађивање тим било би грех и заслуживало казну, а кад се то насилу чини, доноси венац ономе над ким се врши насиље. Тако и ви ако ма шта насилно учините телу мом које сам ја предала Христу мом, надам се да нећу бити постиђена пред бесмртним Жеником мојим него ћу још одликовање добити од Њега што сам Њега ради поднела муку и насиље. Стога не марим па ма шта чинили с мојим телом: макар га предали оскврњењу, или ранама, или огњу, све сам готова поднети ради имена Бога мог. А Бог мој моћан је да вам не допусти да ми учините то што сте намислили.
Тада је војвода предаде војницима да је воде у блудилиште, и да јој се ругају сви који год желе док не умре. А кад војници вођаху светитељку у блудилиште, сустигоше их нека два војника, светла и необична изгледа, као послани од војводе, и рекоше војницима: Војвода нас посла, да ову девојку водите тамо куда вам ми будемо казали. И одведоше их иза града, и попевши се на један врло високи брег они рекоше војницима: Идите, кажите војводи Сисинију да сте девојку извели на брег, као што је наредио. - Војници одоше к војводи, а она два светла војника постадоше невидљиви, јер то беху Анђели Божји. И стајаше света Ирина на брегу, хвалећи и благодарећи Христа Бога, који је избави из руку блудника.
Сазнавши за то, војвода се разгневи што његово наређење није извршено, па седе на коња и одјури ка оном брду, али се не могаше успети на њега, јер му се брег показа као ограђен неким великим зидом и неприступачан. И јахаше око зида од јутра до вечера, једући се од беса, јер гледаше свету Ирину али јој никако не могаше приступити. А неки војници што беху с њим одапеше стреле и устрелише светитељку. Она тада велегласно довикну војводи: Смејем се теби, бедниче, што си на мене немоћну кренуо са војском као у рат. Али ето, чиста и неоскврњена од вас ја одлазим ка Господу моме Исусу Христу, који ће ме сада придружити мојим сестрама. - Рекавши то и узневши благодарност Богу, она леже на земљу и предаде дух свој Господу. То би на Велики Петак 304 године. А када паде ноћ, света Анастасија посла слуге своје који скинуше са брега чесно тело свете мученице Ирине, и она га помаза мирисима и положи поред тела њених сестара.
Тако завршише подвиг страдања свете мученице рођене сестре три девојке: Агапија, Хионија и Ирина, и у лику светих девојака мученица предстадоше престолу Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, једнога Бога, коме слава вевек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА МИХАИЛА ВУРЛИОТА

Михаило беше из села Вурле у Малој Азији, ткач по занимању у граду Смирни, млад и веома леп. У својој осамнаестој години обманут од једног Турчина кафеџије, он се одрече хришћанске вере у прву суботу светог Великог Поста, и ступи код тог кафеџије да ради под плату. А када настаде светли празник Васкрсења Спасова, Михаило видећи како сви хришћани радосно и весело празнују Васкрс и певају тропар "Христос воскресе", дође к себи и увиде какав је страшан грех учинио, покаја се, остави посао у кафани, придружи се хришћанима , па стаде и сам певати с њима "Христос воскресе". Видевши то, Турци га стадоше грдити, говорећи му да не доликује једном муслиману да пева и говори оно што је само хришћанима својствено. А он им одговори: Сутра ћете видети ко сам био и шта ћу постати.
Сутрадан изјутра Михаило оде к судији, и рече му: Један човек би обманут: даде злато а доби бакарушу у замену. Је ли законски да врати натраг бакарушу и узме своје злато, пошто трампу учини преварен и у незнању? - Судија му одговори: Да, законски је. - На то Михаило рече судији: Онда узми бакарушу коју си ми дао за злато, тојест твоју веру, а ја узимам натраг злато које сам ти дао, тојест веру хришћанску, веру мојих родитеља.
И тако пред судијом и муселимом, и свима који сеђаху с њима, блажени Михаило неустрашиво исповеди да је Христос свемогући Бог и Судија свима. Зачуђени оваквом смелошћу, сви ре присутни заузеше да Михаила ласкама и обећавањем великих дарова приволе да остане у муслиманској вери, осуђујући Христа и хришћанство а хвалећи Мухамеда као великог пророка. Но пошто блажени исповедник остаде чврст и непоколебљив у својој вери у Христа, они га вргоше у тамницу, до другог ислеђења. Након два дана мученик би поново изведен пред судију. Али он, поново исповеди да је Христос истинити Бог. Зато би осуђен на смрт. Вођен на губилиште, мученик беше веома весео и радостан, и од свих хришћана које је сретао путем тражаше опроштај. Дошавши на губилиште, он радосно саже главу, и би посечен мачем. И тако доби од Христа Господа венац мучеништва. Чесно тело његово лежаше на губилишту три дана, и бејаше бело као снег. Онда би бачено у море; али га море избаци на обалу. Неки га хришћани пронађоше, па га заједно са чесном главом његовом побожно однесоше у храм свете Фотине, и тамо чесно сахранише. Молитвама светог мученика Михаила нека се и ми удостојимо Царства небеског. Амин[4].

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛЕОНИДА[5] и с њим светих мученица: ХАРИЕСЕ, НИКИЈЕ, ГАЛИНЕ, КАЛИДЕ, НУНЕХИЈЕ, ВАСИЛИСЕ и ТЕОДОРЕ

Свети Леонид и ове свете мученице беху са Пелопонеза у Грчкој. У предускршње дане би ухваћен у Тризинији (код Коринта) и изведен на суд пред судију Венуста у Коринту, најпре свети Леонид, хоровођа духовног хора, а за њим и ове свете жене. Судија примораваше светог Леонида да се одрекне Христа, али он нипошто не хтеде. Судија нареди да га вежу и бију. Затим осуди на смрт и њега и свих седам светих жена: да буду потопљени у мору. Кад свете мученике бацише у море, море их не прими, и оне хођаху по мору као по суху и појаху Богу. Хариеса појаше, а остали је праћаху. А појаху ово: Једно поприште трчах, Господе, и војска гоњаше за мном, Господе, и не одрекох се тебе, Господе, спаси дух мој![6] - Тако појући пређоше тридесет попришта идући по води. Када то видеше незнабошци, седоше у лађу и појурише за њима. Пошто их сустигоше, везаше им тешко камење о вратове, и поново их бацише у море, и тако их потопише.
Пострадаше ови свети мученици на Велику Суботу 251. године, и добише од Господа победничке венце.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ИРИНЕ

Родом из Грчке. Пострадала у ускршње дане, кад и свети Леонид са седам светих мученица. Са осталим хришћанима у сеоској цркви појала и славила Бога. Пред судијом смело исповеди своју веру у Христа. Зато би бачена у тамницу. А кад је изведоше из тамнице, најпре јој језик отсекоше, затим јој зубе избише, па јој најпосле главу одрубише. И тако блажена мученица узиђе на небо са венцем победе.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ КЊЕГИЊЕ ТЕОДОРЕ

У свету Анастасија, супруга Нижегородског кнеза Андреја Константиновича. Када остаде удовица, она ступи у Зачатијевски Нижегородски манастир и замонаши се. Преподобна Теодора се строго пошћаше, ношаше власеницу, дане провођаше у манастирским послушањима а ноћи у сузним молитвама. Бејаше преподобна веома састрадална и милосрдна. Примером свог светог живота она привуче у манастир врло много побожних девојака и удовица. Упокоји се преподобна у својих 47 година, 1378 године. Свете мошти њене почивају у саборној цркви њенога манастира.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ХРИСТОФОРА

Беше родом из Адријанупоља и зваше се најпре Христодул. По занимању беше абаџија (кројач). У младости би преварен од неког потурченог отпадника Јерменина те прими муслиманску веру, и би насилно обрезан. Дошавши затим себи покаја се, и отиде у Свету Гору, где се у својој деветнаестој години замонаши у манастиру Дионисијату. У манастиру се припремаше четири пуне године у крајњем послушању, смирењу и умиљењу. И тада доби благослов од игумана Стефана да иде у Адријанупољ и пострада за Христа на истом месту где Га се и одрекао. Дошавши тамо, он се са смелошћу појави пред судијама и исповеди име Христово, а мухамеданство јавно попљува. Зато би осуђен од Турака и погубљен мачем, певајући са радошћу: Христос васкрсе! Јер би погубљен око Ускрса, у Светли Уторак, 16. априла 1818. године[7]

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈОСИФА

Овај свети преподобномученик беше родом из Сирије и подвизаваше се у манастиру Дионисијату у Светој Гори. Бављаше се и иконописом. По савету игумана свог Стефана он пође да прати Евдокима, који иђаше међу Турке с намером да сопственом крвљу спере своје раније одрицање од Христа. Али пред мукама овај Евдоким поново се одрече Христа, а Јосифа оптужи пред Турцима. Ухваћен од Турака и примораван разним мукама да се одрекне Христа а прими ислам, свети Јосиф остаде непоколебљив у вери. Зато би погубљен у Адријанупољу (или Цариграду) 1819. године, и прими венац мучеништва.[8]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Диоклецијан, римски цар, царовао од 284 до 305 године.
2. Света Анастасија признаје се 22. децембра.
3. Свети мученик Хрисогон пострадао око 304 године; празнује се 22. децембра.
4. Свети Михаило пострада у Смирни 16. априла 1772. године.
5. Овај св. мученик Леонид није исто лице са светим Леонидом, епископом Атинским (15. април), иако многи историчари њих поистовећују. Јер, Св. Леонид Атински, према свим древним Синаксарима, почину у миру, а овај пострада мученички.
6. Ср. 2. Мојс. 15, 20-21.
7. Опис његовог житија и страдања налази се у рукопису бр. 619 манастира Дионисијата, као што о томе сведочи игуман тога манастира Гаврило (у својој књизи: И ен Агио Ори Јера Мони ту Агиу Дионисиу, Атина 1959, с. 154-5).
8. И о њему пише гореспоменути игуман Гаврило.