ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостоли Аристарх, Пуд и Трофим. Ови беху из броја Седамдесеторице апостола. Аристарх би епископ у Апамији Сиријској. Помиње га апостол Павле неколико пута (Дела Ап. 19, 29; Колош. 4, 10; Филим. 23.). У Ефесу био је ухваћен са Гајем од гомиле народа, која се беше дигла против Павла. Колошанима пише ап. Павле: поздравља вас Аристарх који је са мном у сужанству. А у посланици Филимону назива Павле Аристарха помагачем мојим, заједно са Марком, Димасом и Луком. Пуд је био угледан грађанин римски. Ап. Павле га спомиње један пут (II Тим. 4, 21). Дом Пудов био је најпре уточиште врховним апостолима, а после се обратио у цркву, названу Пастирска. Трофим је био из Азије (Дела Ап. 20, 4) и следовао је ап. Павлу на његовом путу, На једном месту пише ап. Павле: Трофима оставих у Милету болесна (II Тим. 4, 20). У време Неронова гоњења, када апостол Павле би посечен, посечени беху и сва три ова славна апостола.

2. Св. муч. Сава Готски. У Готској страни беше сурово гоњење на хришћане. Неки кнез Готски дође у село, где живљаше овај благочестиви Сава и упита сељаке, да ли у њиховом селу има хришћана? Они га са заклетвом увераваху, да нема ниједнога. Тада Сава стаде пред кнеза и народ и рече: „нека се нико не заклиње за мене, ја сам хришћанин." Видећи га кнез бедна и сиромашна, пусти га с миром говорећи: „тај нити може штетити нити користити!" — Друге године пак о Ускрсу дође неки свештеник Сансал у то село и отпразнова светлу пасху са Савом. Чуше то незнабошци, па изненадно нападоше на дом Савин, и почеше штаповима немилосрдно тући угоднике Божје, а још уз то Саву гола нага вукоше по трњу, па их онда обојицу везаше уз дрво, и нуђаху им да једу меса од идолских жртава. Но Божји људи, сећајући се речи апостолских, одбише да једу од нечистих ђаволских жртава. Најзад осуди кнез Саву на смрт и предаде га војницима. Пун радости пође Сава на губилиште хвалећи Господа. Познавши у њему доброга човека војници га хтедоше уз пут пустити, но Сава се веома ожалости због тога и рече војницима, да су они дужни испунити заповест кнежеву. Тада га војници доведоше до једне реке, везаше му камен о врат и бацише га у воду. Тело његово би избачено на обалу. Доцније грчки војвода Јуније Соранос, у време цара Валента, ратујући с Готима, нађе Савино тело и пренесе га у Кападокију. Пострада Сава свети у својој 31 години, 372 године.

3. Св. муч. Василиса и Анастасија. Две благочестиве Римљанке. У време цара Нерона сабираху посечена тела апостолских ученика и чесно их сахрањиваху. Због тога беху оптужене и бачене у тамницу, па после дугих истјазања (одсецали им груди и језик) посечене.

Из Житија Сбетих преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА АРИСТАРХА, ПУДА и ТРОФИМА из свете Седамдесеторице

Свети Аристарх, кога помињу Дела Апостолска (19, 29) и свети апостол Павле (Кол. 4, 10; Филим. 23), би епископ у Апамији Сириској. Он се слави још и 4. јануара, заједно са свих светих Седамдесет Апостола и 27. септембра са апостолима Марком и Зиноном. Свети Пуд, кога спомиње свети апостол Павле (2 Тм. 4, 21), био је угледан грађанин римски. Дом Пудов у Риму био је најпре уточиште врховним апостолима, Петру и Павлу, а после се обратио у цркву, названу Пастирска. Прича се да је у њој сам свети Петар чинодејствовао.
Свети Трофим, кога спомињу Дела Апостолска (20, 4) и свети апостол Павле (2 Тм. 4, 20), био је из Азије, из Ефеса (Д. Ап.21, 29), и пратио је апостола Павла на његовом јеванђелском путу.
За време Неронова[1] гоњења, када апостол Павле би посечен, посечени беху и сва три ова славна апостола[2].
Њихов заједнички спомен празнује се још и 4. јануара, заједно са светом Седамдесеторицом.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЛЕОНИДА, епископа Атинског

Свети Леонид беше епископ града Атине у првим вековима. Упокојио се у миру[3].

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА САВЕ ГОТСКОГ

Божја Црква која је у Готској страни[4], цркви Божјој која је у Кападокији и свима хришћанима васељенске Цркве који обитавају међу свима народима у свету: милост, мир и љубав Бога Оца и Господа нашег Исуса Христа да вам се умножи! - Тако се почиње посланица Готске Цркве Кападокијској цркви[5], у којој се описује ово што следује. - Речи светог апостола Петра: У сваком народу који се боји Бога и твори правду мио је Њему (Д. А. 10, 35), сада се тачно остварише на светом Сави, који је мученик Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Јер Гот по рођењу, и живећи у Готској страни усред рода неваљалог и развраћеног, он толико подражаваше свете људе и с њима се потпуно држаше Христових врлина да заблиста у свету као звезда. Још од младости он заволе закон Господњи, и осети да је свецела врлина ово:познањем Сина Божјег достићи у човека савршена. Знајући да онима који љубе Бога све иде на добро (Рим. 8, 28), он је јуначки војевао противу врага, и уздигао се изнад овог сујетног света, и имао мир љубави са свима, и тако се удостојио вишњега звања и стекао вечну награду. Пошто свети мученик сконча у Господу, ми одлучисмо да ради успомене на њега и ради користи благочестивих људи опишемо његова преславна дела.
Беше Сава правоверан, побожан, у сваком праведном делу послушан, кротак, прост у говору али не у разуму, са свима у миру, истинољубив, ућуткивач идолопоклоника, смирен без имало гордости, покоран свима, ћутљив, не дрзак на речи, готов на свако добро дело. Појао је у цркви, и веома се старао о њој. Презирао је имање и богаћење; био задовољан најнужнијим; трезвен, у свему уздржљив, са женама се није дружио. Сваки дан је био ревносан у молитвама и пошћењу, туђ таштини. Све је потстицао на богоугодни живот; сам је испуњавао оно што припада дужности и врлини, а избегавао све што је супротно добрим делима; био је пун вере која љубављу дела, и никада није престајао слободно говорити у Господу. И пре но што се овенча мучеништвом за веру, он се много пута показа као силан заточник правог благочешћа. Јер када готски кнезови и судије стадоше гонити хришћане и приморавати их да једу од идолских жртава, па им и нежртвено месо подметаху као жртвено, свети Сава не хте да окуси ни једно ни друго, опомињући се речи светог апостола: Ако ли вам ко рече: ово је идолска жртва, не једите (1 Кор. 10, 28). Штавише, он зађе међу народ, и сведочаше свима говорећи: Ко једе од таквога меса, не може бити хришћанин. Саветујући тако људе, он их чуваше да не падну у замку ђавољу. Због тога незнабошци решише, те светог Саву из дела његовог прогнаше, али га касније опет позваше.
Потом, када опет наста гоњење на хришћане, неки кнез готски дође у село, где живљаше благочестиви Сава, и упита сељаке, да ли у њиховом селу има хришћана. Они га са заклетвом увераваху, да нема ниједнога. Тада Сава стаде пред кнеза и народ, и рече: Нека се нико не заклиње за мене, ја сам хришћанин. Кнез упита сељаке: Шта има овај хришћанин од имања? Они му одговорише: Ништа друго нема осим тог одела на себи. - Видећи га кнез бедна и сиромашна, пусти га с миром говорећи: Тај нити може што користити нити нашкодити.
После немог времена незнабошци опет стадоше гонити хришћане. Пошто се приближаваше Ускрс, блажени Сава реши да иде у друго село код хришћанског свештеника Гутика, да заједно с њим празнује свето Васкрсење Христово. И када беше на путу, јави му се висок човек, светла изгледа, и рече му: Врати се у своје село к свештенику Сансалу. Сава одговори: Њега нема код куће, побегао је од гоњења у Грчку. - Свети Сава није знао да се свештеник Сансал већ био вратио кући због Ускрса. - И продужи блажени Сава свој пут ка свештенику Гутику. Дан беше ведар, али се изненада наоблачи, и паде тако велики снег, да Сава није могао продужити свој пут. Видећи у томе Божји прст, он се врати благодарећи Бога. У селу затече свештеника Сансала, чему се веома обрадова, и исприча му шта му се догоди на путу. И заједно отпразноваше светли празник Христова Васкрсења.
Чуше то незнабошци, па треће ноћи, предвођени сином кнеза Ротеста Атаридом, нападоше изненада на дом свештеника Сансала, ухватише га, исто тако и Саву нага из постеље дигоше, и обојицу везаше. Сансала на кола бацише, а Саву голога по трњу вукоше, па бијући га немилосрдно бичевима и штаповима у град их свој дотераше. Али та бездушност њихова обелодани трпљење и веру праведног човека. А кад свану, хваљаше се блажени Сава Господом својим говорећи гонитељима овако: Не гонисте ли ме и не вукосте ли ме гола и боса по трњу? Погледајте ме сада: нигде ране на ногама мојим, нити трага од бијења вашег на телу мом! А кад они то видеше, зачудише се. Онда узеше једну греду, распрострше му руке по њој и везаше, па другу греду за коју му везаше ноге, затим га потрбушке на земљу бацише и растегоше, и целог дана до дубоко у ноћ тукоше и исмеваше. А кад мучитељи поспаше, дође нека жена и одреши светитеља од греда. И кад свану, Атарид нареди да му вежу руке и привежу за дрво. Исто то урадише и са свештеником Сансалом. И после кратког времена Атарид посла неке незнабошце са идоложртвеним месом к свештенику и Сави, и рекоше им: Овако вам поручује велики Атарид: једите од овога меса, па ћете тако избавити душе своје од смрти. Свештеник Сансал им одговори: Нећемо окусити, јер нама не приличи да једемо од ове демонске погани, него молимо Атарида да нас распне, или да нас којом другом смрћу умори. А блажени Сава их упита: Ко посла ово? Они одговрише: Господар Атарид. Светитељ на то рече: Један је Господар - Бог који је на небесима. Ово месо је погано и погубно као и сам Атарид који нам га посла.
Када то светитељ рече, један Атаридов слуга се разгневи, па баци копље на светитеља, и тако га силно удари у груди да су сви присутни мислили да ће одмах умрети. Али, чуван Божјим промислом, мученик не задоби рану нити осеати бол, и рече ономе који га удари: Ти сматраш да си ме својим копљем ранио, а ја тај ударац осетих не друкче него као да си ме ударио кудељком вуне.
Када то дознаде Атарид, он нареди да погубе светог мученика Саву. Нечестиви војници онда оставише свештеника Сансала везана, па дохватише Саву и поведоше на реку Мусију, да га тамо утопе. Свети мученик, љубећи ближњег свог као себе самог, упита војнике који су га водили: Шта сагреши свештеник, те га не поведосте са мном на смрт? Они му одговорише: Није твоје да то знаш. А он, испунивши се радошћу Светога Духа, узвикну: Благословен си, Боже, и прослављено је име Сина Твог вавек, амин. Атарид сам себе предаде смрти и вечној погибли, а мене посла у живот вечни. Јер тако би воља Твоја, Господе Боже наш!
И тако светитељ, вођен на смрт , не престајаше хвалити и благодарити Бога, сматрајући да страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (ср. Рм. 8, 18). А војници говорху између себе: Зашто не пустимо овог невиног човека? Али свети Сава им рече: Зашто глупости говорите, и не извршујете оно што вам је наређено? Ја видим оно што ви не можете да видите: ево стоје свети Анђели који су дошли да са славом узму душу моју. -Утом дођоше до реке; војници везаше светом мученику камен о врат, бацише га у воду и утопише. Тако свети Сава заврши подвиг свој, сачувавши до краја чисту свету веру. Поживе свети Сава тридесет и осам година, а овенча се мучеништвом дванаестог априла 372. године.
Затим убице извукоше из воде тело мучениково, и оставише га на обали непогребено. Али се ни звери ни птице не дотакоше светог тела његовог, него га побожна браћа сакрише.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Цар римски Нерон царовао од 54 до 68 год.; био један од најсвирепијих гонитеља хришћана.
2. По некима пак, св. Апостол Аристарх се упокојио у миру (в. С. Евстрадијадис, Агаологаон тис Ортодоксу Еклисиас, Атина 1960, с. 54).
3. Многи историчари, међу њима и еп. Атински Михаил III Акоминат - Хонијат (1182-1222 г.), сматрају Св. Леонида за свештеномученика, и зато га поистовећују са св. мучеником Леонидом, који се спомиње 16. априла. Међутим, древни Синаксари казују да се св. Леонид, еп. Атински, упокојио у миру.
4. Готи - народ германског племена, најпре живели поред реке Висле, па се затим населили поред Дунава. Међу Готима се почетком четвртога века стало ширити хришћанство. Први проповедник и насадитељ хришћанства био је епископ готски Улфила или Вулфила.
5. Ту посланицу написао је Асхолије, епископ Солунски, и Саран, војсковођа Скита на Дунаву, родом Кападокијанин. Посланица је написана око 374. године поводом упућивања моштију светог мученика Саве из Готије у Кападокију. Поглаварем Цркве кападокијске у то време био је Свети Василије Велики. Добивши свете мошти и посланицу, Свети Василије је упутио пошиљаоцима захвална писма, која су сачувана у његовим делима (то су Писма Св. Василија Великог 165 и 155). - Грчки оригинал ове посланице Готске Цркве издали су Боланлисти, у Acta Sanctorum за април (1675 г.) и у Analecta Bollandiana 31 (1912 г.).