ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Светих десет мученика на Криту. Пострадаше за Христа Господа у време гоњења Декијева 250. године. Њихова су имена: Теодул, Сатурнин, Евпор, Геласије, Евникијан, Зотик, Помпије, Авгатопус, Василид и Еварест. Сви беху угледни и чесни грађани, најбољи међу најбољим. Када их изведоше на губилиште, они беху радосни веома, и препираху се, ко ће од њих први бити посечен, јер сваки жељаше први поћи ка Христу љубљеном. Потом се помолише: "Прости, Господе, слугама Твојим, и прими изливену крв нашу за нас, за сроднике наше и пријатеље и за све отечество, да се сви ослободе од таме незнања и Тебе познаду, истиниту светлост, о Царе вечни!" Посечени беху и у царство славе пређоше, да се радују вечно.

2. Свети Нифонт Чудотворац. Рођен у Пафлагонији, васпитан у Цариграду на двору неког војводе. Запавши у рђаво друштво, млади Нифонт се поквари и предаде многим гресима и пороцима. Због греха не могаше се ни Богу молити. Милошћу Свете Богородице враћен на пут правде, и замонашен. Имао безбројна виђења небеског света. Четири године водио тешку борбу с демоном, који му је непрестано шаптао: "Нема Бога! Нема Бога!" Но када му се јави сам Господ Исус као жив на икони, Нифонт задоби силу велику над злим дусима, и ослободи се тешких искушења. Толико је прозорљив био, да је виђао ангеле и демоне око људи исто као и људе, и познавао људске помисли. С ангелима је разговарао често, а с демонима се препирао. Сазидао цркву Пресветој Богородици у Цариграду, прикупио монахе и спасавао многе. Архиепископ александријски Александар по откривењу с неба посвети га за епископа града Констанције на Кипру. Беше у то време свети Нифонт већ стар, и управљавши добро црквом Божјом неко недуго време, пресели се у вечно Царство Христово. Пред смрт га посети свети Атанасије Велики, архиђакон цркве александријске, и виде му по смрти лице просветљено као сунце.

3. Преподобни Наум Чудотворац Охридски. Ученик светих Кирила и Методија и један од Петочисленика, који су најревносније сарађивали оним апостолима словенским. Свети Наум путовао је у Рим, где се прославио чудотворном моћи као и великом ученошћу. Беше зналац многих језика. При повратку из Рима они се настанише, помоћу цара Бориса Михаила, на обалама Охридског језера. Док је свети Климент деловао као епископ у Охриду, дотле је свети Наум основао на јужној обали језера манастир, који и дан-данас краси ту обалу, - као што име свети Наум краси историју словенског Хришћанства - и који је кроз векове и векове био извор чудотворне силе и уточиште болним и невољним. Око светог Наума сабрало се беше мноштво монаха одасвуд са Балкана. Свети Наум је био мудар учитељ, јединствен руковођ монаха, одлучан подвижник, чудотворан молитвеник и духовник. Неуморни трудбеник свети Наум се особито трудио на превођењу Светога Писма, и осталих црквених књига, са грчког језика на словенски. Чинио је чудеса и за живота и по смрти. Његове чудотворне мошти и дан-данас задивљују многобројним чудесима, нарочито исцељењима од тешких болести, понаособ лудила. Упокојио се у првој половини X века и преселио у радост Христа љубљенога (в. 20. јун).
 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ДЕСЕТ МУЧЕНИКА КРИТСКИХ

РИМСКИ цар Декије постави на острву Криту за поглавара свога имењака Декија, који своме цару беше сличан по свирепости, насилништву и гоњењу хришћана. Чим дође на острво Крит, поглавар Декије одмах издаде наређење, да све који верују у Христа доводе к њему на мучење. И довођаху к њему хришћане тврде у вери, и он их после многих испитивања и мучења погубљиваше на разне начине. У то време бише узети и доведени к мучитељу и ова десеторица изванредних људи. Беху они родом из разних градова: Из Гортинског града Теодул, Сатурнин, Евпор, Геласије и Евникијан; из Киоса Зотик; из Епинеја Помпије и Агатопус; из Кидоније Василид; из Ираклије Еварест. Сви они подједнако стремљаху к вечном небеском блаженству. Они предстадоше мучитељу, и какве све смеле речи не изговорише они! какво јунаштво не показаше! каква све мучења не доживеше! каква злостављања не победише трпљењем! Њих бише, мучише, по земљи вукоше, камењем тукоше, исмеваше, пљуваше; и сваку врсту поруге они трпеше у току тридесет дана. А за 23. децембар би одређено последње суђење.
Тога дана судија заседе на судишту, и страдалци бише приведени на завршно ислеђење, сви пуни јунаштва и неустрашивости. Поглавар пак беснијаше од јарости и безумља, жудан да страдалце љутим мукама намучи и умори; а они беху готови да трпе до последњег даха. Крволочни игемон гњевно погледа на њих и рече: Какво је то безумље ваше, да вас ни разум ни време не научи ономе што је корисно по вас? - Затим, као устрашивши их већ самим гњевом, он додаде: Принесите жртву; а ако нећете, ја вам више ништа говорити нећу, и ви ћете познати ко је Декије, коме ви нећете да се покорите. - Нато мученици одговорише: Игемоне, ми и речју и делом, и то у току доста времена, јасно вам показасмо, да нећемо ни боговима принети жртве нити се вашем наређењу покорити. - А игемон, упадајући им у реч, упита: Зар ни најмање не помишљате на муке, несрећници? - Светитељи одговорише: Ми се уопште не бојимо мука, него смо ти штавише веома благодарни што си нам припремио таку духовну гозбу, тојест мучење за Христа, припремио, и позвао нас на њу. - Игемон рече: Још мало па нећете тако говорити више, јер ћете упознати силу великих богова које ви бестидно хулите, не стидећи се многих овде присутних мудрих лица, која почитују најпрвога међу боговима Зевса, затим Херу, Реју и остале. Сада ћете бити стављени на такве муке, да ће не само нестати вашег јунаштва, него ће страх обузети и друге који су непокорни као и ви, само ако се обрету такви.
На то чврсти душом мужеви одговорише: Не говори нам, игемоне, о Зевсу и његовој матери Реји! То за нас није новост: слушали смо ми од отаца наших о његовом пореклу, животу и нарави. Он је био толико неуздржљив и толико покварен, да је блудочинствовао не само са женама него и са мушкарцима; враџбинама и мађионичарском вештином он је мењао свој спољашњи изглед само да би своју похотљивост задовољио, и стално је скврнавио себе срамним делима. Неки пак, обузети истом страшћу, следоваху његовим гадостима; и они га прогласише за бога, и храмове му подигоше, и жртве му стадоше приносити, да би се сматрало да је и богу пријатно оно што је њима по вољи, и да блудничко и похотљиво живљење не само није одвратно богу, него је, авај! такво живљење својствено богу.
Док угодници Божји говораху тако, игемон се кидаше од гњева осећајући да су они у праву. Притом још више беснијаше народ, и кидисаше на мученике, и рукама би их растргао, да Декије својом виком и махањем руку не прекрати народну узбуну и метеж. Пошто завлада тишина, игемон стаде размишљати какву љуту смрт да измисли за мученике. И по наређењу игемоновом мучитељи зграбише светитеље да их муче; и стадоше их стављати на разне муке, но све оне беху подједнаке по свирепости и боловима. Један од њих би обешен и струган железним ноктима: жиле му се чупаху, и парчад меса од тела његова на земљу падаху. Друге камењем и оштрим моткама тукоше по ребрима све до костију. Трећи, бијени тешким оловом, зглобови им се изглављиваху, а кости ломљаху и дробљаху. Свакога мучаху на посебан начин. Чак је болно и слушати о тако бездушним мучењима: јер као што је за жалостиве неподношљиво гледати на та мучења, тако је тешко и слушати њихово подробно описивање. Међутим мученици примаху такве муке сасвим спокојно, или тачније рећи: трпљаху их с радошћу, и онима који унаоколо стајаху изгледало је да мученици страдају не толико од бола колико жале што је тих мука тако мало и што их не стављају на још многобројније муке. Стога се стицаху к њима да погледају на њих као на нешто ново и необично сви, и верни и неверни: верни који тајно држаху веру хитаху да се надиве јунаштву страдалника, и да кроз то утврде себе у вери; а неверни хитаху да се наругају триљењу светих и да, гледајући на њихово страшно мучење, уживају у њиховим мукама. При томе они не само не показиваху никакво сажаљење, него подстицаху игемона и мучитеље на још већу бездушност. Тако подстицан од ових, игемон издаваше наређења, а мучитељи их извршиваху; биров пак у то време викаше: Поштедите себе саме! покорите се управљачима! нринесите жртву боговима!
Међутим мученици усред таквих и толиких бездушних мучења беху својим јуначким трпљењем изнад свих: изнад народа и бирова и мучитеља и самога игемона; а пре свега - изнад кнеза њиховог Сатане и свуколике силе његове. Јер сви мученици, као да су се договорили, клицаху једним устима: Ми смо хришћани! ми смо Христова жртва, заклана за Христа! Ако и хиљадама пута треба умрети, умрећемо радо!
Када свети мученици показаше да све муке нису ништа за њих, тада ревносни слуга Сатанин Декије, изгубивши наду да их може убедити или принудити да боговима принесу жртву, донесе смртну пресуду: да буду посечени мачем. Тада свете страдалце поведоше на губилиште, недалеко од града. То се губилиште називало Алонијум. На путу ка губилишту страдалци пројавише нешто ново и необично: за све време мучења једнодушни и једномислени, они се пред крај стадоше препирати међу собом, ко ће од њих први ступити под мач и најпре примити венац. Но ту препирку прекрати Теодул, један од овог светог збора, говорећи да ће између њих бити први онај који после свих подметне под мач главу своју: јер ако се он, гледајући испред себе посечење и смрт свих осталих пријатеља својих, ни најмање не уплаши, нити покаже икакву тугу, нити му се лице измени, Онда ће се он ваистину јавити као најодлучнији подвижник и победник. Ове Теодулове речи свима се допадоше. Тада они прво одпеваше заједничку песму Богу: "Благословен Господ, који нас не даде , зубима њиховим да нас растржу! Душа се наша избави као птица из замке ловачке" ... и остало.[1] Затим, дошавши на губилиште, сваки од њих очита ову молитву: "Опрости, Господе, слугама Твојим, и прими проливање крви наше за нас и за наше сроднике и пријатеље и за сво отачаство, да се ослободе од таме незнања и светлим очима угледају хришћанску веру, и познаду Тебе, Истиниту Светлост, Царе Вечни!"
Пошто се они тако помолише Богу, стадоше им једном за другим одсецати свете и добропобедне главе, а душе њихове с радошћу узлажаху ка Христу Богу. После пак њиховог посечења, када џелати отидоше, неки од хришћана што остадоше на губилишту, сабраше света тела блажених мученика и чесно погребоше.[2]
Када престаде гоњење и опет засија хришћанска вера, блажени Павле, епископ града Гортине, допутова са острва Крита у Цариград, и изради дозволу да пренесе тела светих десет мученика из места Алонијума, у коме су они били погребени после посечења мачем, у Гортину. Вративши се на Крит и стигавши у место Алонијум са мноштвом хришћана, од којих су неки били присутни при страдању светих, он обрете мошти светих десет мученика читаве - нетљене, и свечано их пренесе на заштиту граду и на помоћ свима којима је помоћ потребна. Њиховим молитвама нека се удостојимо и ми постати заједничари уготовљених њима небеских блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИФОНТА, епископа Кипарског

ПРЕПОДОБНИ Нифонт родио се у Пафлагонији у граду Плагиону,[3] син једног знаменитог човека по имену Агапита. У дечјим годинама својим Нифонт би поверен војводи Саватију, кога Константин Велики беше послао из Цариграда у Пафлагонију. Војвода одасла дечака са својим протовестиаријем[4] у Цариград својој жени ради школовања. И стаде се дечко учити у презвитера Петра, који живљаше у двору војводином, и учаше се приљежно и успешно, јер беше бистар и способан. У дечјим годинама својим Нифонт беше добар, тих, кротак, смирен, и стално је ишао у цркву. А када зађе у младићске године, он се поче помало кварити поред рђавих другова: јер младићи, ако не живе под строгим надзором, лако подлежу рђавом утицају. И када се међу одраслим људима добар лако квари од рђавога, као што је речено: "са неваљалим ћеш се покварити" (Псал. 17, 27), утолико пре то се дешава међу младићима, који су природно више склони злу него добру, као што је писано: Разум човеков усрдно нагиње ка злу од младости његове (1 Мојс. 8, 21). Тако и млади Нифонт поче живети у нераду и лењости, и јести без мере и опијати се. Затим се научи од неваљалих младића празнословити и псовати, на представе глумачке одлазити, а потом и срамна дела чинити; и све ноћи провођаше лакомислено с младићима, прљајући себе нечистим гресима. Усто он поче и да краде, и да се свађа са свима, и да се туче. И беше он на саблазан другим младим људима, пошто он не само сам чињаше свако безакоње него и многе друге навођаше на то.
Један познаник Нифонтов по имену Василије, стално му говораше: Тешко теби, Нифонте! ти си жив телом, али си већ умро душом, и само твоја сенка хода међу људима! - А Нифонт понекад не обраћаше пажњу на те речи, понекад пак почињаше јецати и плакати због грехова својих; ипак, вучен својим рђавим навикама као уздом, он потоњаваше у поганим делима као у мору, и потпуно изгубивши наду на спасење говораше: Ја сам већ пропао и не могу се вратити на покајање, онда бар да се овде науживам земаљских сласти. - И ђаво толико осурови срце Нифонту, да се он више уопште није могао молити: јер у њега на срцу свагда лежаше као камен. Госпођа пак код које Нифонт живљаше, гледајући такво развратно живљење његово, са болом у срцу говораше: Авај мени! откуда ме снађе ова напаст? - И много пута она га саветоваше, и свађаше се с њим, и грђаше га, и бијаше га, али се он не поправљаше.
Ово се износи да се покаже како је велико милосрђе Божје којим он изводи вредносно из недостојнога и од грешника чини праведнике, и да нема греха који побеђује човекољубље Божије. Још се ово износи зато, да и ми грешни имамо пример како не треба да очајавамо када утонемо у многа безакоња него да исправимо себе покајањем као Нифонт. О, како дивно поправи себе Нифонт! Он који беше сасуд греха, доцније истинским покајањем начини себе сасудом Светога Духа, као што ће се видети из казивања које следи.
Нифонт имађаше једног пријатеља по имену Никодим. Једном оде к њему Нифонт; Никодим погледа у њега и препаде се, с чуђењем посматрајући његово лице. Нифонт га упита: Што тако гледаш на мене као да се не познајемо? - Никодим одговори: "Веруј ми, брате, ја те никада не видех таквога као сада: лице ти је страшно као у црнца",
Чувши то младић се уплаши, а уједно и застиде, па покривши лице руком отиде жалостан. Путем пак он говораше сам себи: Тешко мени грешноме! када сам у овом свету црн душом и телом, шта ли ћу онда бити на суду Божјем? како ћу изаћи пред лице Божије? Тешко мени страсноме! где си сада, душо моја? Авај мени! шта да радим? могу ли се ја покајати? има ли, ко би ме упутио на покајање и рекао ми да ли се могу спасти? Како ћу рећи Богу: "помилуј ме!" када сам учинио пред Њим толика гадна дела?
То, и још много друго говорећи себи, Нифонт стиже дома тужан и сав скрхан; у њему се бораху супротне помисли. Добра помисао говораше му: "Помоли се Богу ноћу, да поступи с тобом како он хоће". А зла помисао противљаше се томе, говорећи: "Ако станеш на молитву, пошашавићеш, и бићеш сулуд, и сви ће те исмевати". - Притом му ђаво убациваше страх у ум, и силно му смућиваше душу. - А он, једва мало укрепивши се, рече себи: Када живљах блудно, никакво ме зло не снаће; а када хоћу да се помолим Богу, зар ће ми се десити какво зло? Проклет буди ти, нечисти и препредени ђаволе, који ми нашаптаваш овако што!
Када овлада ноћ, Нифонт устаде с постеље и поче плакати и ударати се у груди, говорећи: Како ја у ранијим годинама живљах побожно и врлински, а сада умрех љуто рањен гресима. Но, Господе Боже мој, у Тебе се уздам, сачувај ме, да ми некад ђаво не уграби душу као лав, а нема ко да избави (ср. Псал. 7, 2. 3).
Док Нифонт стајаше на молитви и гледаше на исток, одједном наиђе мркли мрак, приближи му се, раслаби га и врже у слабост и неизмерни страх. Нифонт се ужасну и леже на своју постељу, уздишући и плачући због грехова својих. Сутрадан пак изјутра он оде у цркву; и подигавши очи своје он погледа на икону Пречисте Дјеве Марије Богородице и завапи к Њој: Помилуј ме, заступнице хришћана, Обрадована, чиста! помози ми по великој милости својој, јер си Ти узданица и нада оних који се кају. - При овим речима његовим икона Богоматере осмехну се и лице јој засија. Угледавши ово чудо, Нифонт се удиви, и поче се радовати и веселити срцем. Затим рече: О, дубино човекољубља Божија! Како је велика милост Твоја, Господе, коју Ти показујеш на онима који сагрешише пред Тобом! јер ради њих Ти си дао и Пречисту Своју Матер да буде молитвеница ка Твоме величанству!
Пошто дуго проведе у молитви, Нифонт с љубављу целива икону Пресвете Богородице, изиђе из цркве, и говораше у себи: Види, јадна душо, колико Бог љуби нас, а ми сами бежимо од Њега. Ето, Он нам је Пречисту Матер Своју дао за заступницу, а ми и ову Помоћницу одбацујемо.
После тога Нифонту се у сновиђењу јави ђаво у облику једнога момчета који му је био друг у безакоњима: стоји он према њему тужан, као да је у дубокој жалости; Нифонт погледа на њега и упита га: Зашто си тако тужан? - Ђаво одговори: Ето већ је трећи дан откако си ишао код свог друга Никодима и покварио се. Због тога сам тужан, и не могу да подносим што си ме презрео. - Нифонт га упита: А зашто тебе то толико жалости? - Но ђаво се окрену и не даде му одговора. Нифонт се тог часа пробуди, и јасно му би да је ђаво тужан због његовог покајања. Зато брзо устаде, хитно оде у цркву, и уперивши ум и очи у ону икону Пресвете Богородице мољаше се док опет не угледа Њу где се осмехује, и он осети божанску сладост у срцу свом.
Једнога дана, идући у цркву на молитву, Нифонт угледа неког човека како се непристојно понаша на улици, и осуди га у мислима својим. А када уђе у храм Божји, он по обичају подиже очи на икону и одмах угледа Пречисту Богородицу са лицем гњевним и тужним како се одвраћа од њега. Нифонт се силно препаде, и спустивши поглед доле рече себи: "Тешко мени грешноме! ја једну радост имађах Владичице! - твоју пресвету икону; сада пак и она одвраћа лице своје од мене, а због чега, не знам". Затим, прибирајући своје мисли, он се одједном сети да је осудио грешника, и разумеде да је због тога Мати Господња одвратила лице своје од њега. Уздахнувши из дубине срца, он кроз плач рече: Боже, прости мени грешноме: јер приграбих себи Твоје достојанство и Твоју власт и осудих ближњега свог пре Твога суда. Но Ти, Владико, смилуј се на мене, јер се у Тебе нада душа моја. И ево од сада никада нећу осудити брата свога.
То и много друго говораше Нифонт са сузама, па поново подиже очи ка икони, и виде да се она осмехује као и пре. И од тога времена он стаде врло строго чувати себе од осуђивања. И тако биваше свагда кад год би Нифонт сагрешио у чему било: икона Пречисте Богоматере одвраћаше лице своје, и тиме се Нифонт поучаваше и поправљаше.
Једном када Нифонт кофом вађаше воду из бунара, ђаво га саплете и он се обема ногама оклизну и паде у бунар; и летећи наниже он се ухвати за кофу и завапи: "Владичице, помози ми!" - И тог часа он се обрете неповређен на греди изнад бунара. Од тада, схвативши да га Богородица чува, он поче свагда имати име Њено у својим устима.
После тога Нифонт се разболе, и боловаше од Васкрса до Преполовљења, и у болести тој он Ништа друго не говораше осим: "Хвала Богу моме! хвала помоћници мојој Пречистој Дјеви Матери!" - У понедељник пак пред среду Преполовљења он се помоли овако: "Господе Боже мој, удостој ме да се причестим Светим Тајнама Твојим у дан Преполовљења, јер душа моја силно жели да се насити Пречистим Телом Твојим".
Затим он заспа, и би му овакво виђење: две пресветле жене, сличне мироносицама, пролажаху поред његове постеље: једна у царској порфири са маслиновом гранчицом у руци, а друга, слична њој, иђаше за њом и ношаше малени сасуд са неком светињом, а држаше и стручац омочен у свети јелеј; пришавши к постељи оне се зауставише. И жена у царској порфири рече другој: Види, Анастасија, од чега болује овај младић? - Анастасија јој одговори: Он, Госпођо, болује од неуздржљивоети језика свога, јер када је био здрав уста своја затварао није, и сада га Господ кажњава да не би тамо био осуђен са светом: јер њега Бог веома љуби и кажњава га, а ти, Госпођо, ако хоћеш, помилуј га и помози му. - Жена у царској порфири одговори: Помиловаћу га, само га поведи куда ми идемо. - Анастасија узе Нифонта за руку и одведе у храм светих Апостола. Тада Жена у царској порфири рече Анастасији: Узми јелеја из кандила што гори у олтару и помажи га од главе до ногу. - Анастасија га помаза и рече: Погледај, Владичице, ево ја изврших Твоје наређење. - Осмехну се Жена у царској порфири и рече: Ово је знамење милосрђа, ради кога дођосмо. - И даде Нифонту маслинову гранчицу коју држаше у руци, говорећи: Види и знај да је ова гранчица од благодати Господње; ја је дајем теби, пошто се сада изли на тебе милост свемилосрднога Бога; а ти се од сада бори са ђаволима, победићеш их лако као да су трска или сено.
Нифонт се поклони до ногу, и пробудивши се разумеде да ово виђење бејаше благослов Пречисте Богородице, и он одмах оздрави и устаде с постеље; у уторак он се окрепи храном, а на сам дан Преполовљења оде у цркву и - са великом се радошћу причести Божанским Тајнама.
Тако блажени Нифонт, уз помоћ Божју, исправи живот свој, одрече се света и постаде монах. И даде се Нифонт на подвиге и велике трудове, умртвљујући тело своје и подјармљујући га духу, и проводећи дане своје у сузама и строгом покајању. Он брижљиво постављаше стражу устима својим, веома се чувајући празнословља, још више псовања, вређања и клеветања. И прописа он себи овакво правило: силно ударити себе руком по лицу четрдесет пута када му се догоди да из неопрезности изговори непотребну или ружну реч. Понекад пак он стављаше себи у уста камен, и ношаше га дуго време говорећи себи: Боље ти је, безакониче, да камење једеш него да изговориш неку рђаву реч. - Често, затворивши се у својој келији и свукавши се, он чим било бијаше себе по свему телу тако силно, да му понекад од рана отпадаху парчад меса са тела. Тако се упорно бораше он с невидљивим врагом, али и овај вођаше силну борбу против њега, причињавајући му свакојака зла и желећи победити његово непобедиво јунаштво. У време молитве ђаво му се јављаше некад у виду птице која скакуће пред њим, некад у виду црнога пса који налеће на њега, да би га уплашио и прекИнуо му молитву; али га он одгоњаше крсним знаком. Када пак он биваше гладан, ђаво му доношаше разноврсне ђаконије од рибе и меса и укусна јела: али је блажени тада говорио: Јело нас Неће поставити пред Богом;[5] ти ђаволе, сам једи своја јела, или их носи тамо где људи од свога стомака праве себи бога. Када светитељ бдејаше, ђаво навођаше на њега дремеж и јак сан; но блажени, чим би осетио то, узимао је штап и снажно тукао себе, говорећи: Дадох ти да једеш и пијеш, а ти хоћеш још и да спаваш. Ево ја ћу те штапом одморити. - А када би понекад осетио у себи телесну пожуду, он по читаву недељу није узимао хлеба у уста, и морио је себе глађу и жеђу док не би умртвио у себи пагубну страст. Када би пак осетио силну жеђ, он је захватао воду, стављао је пред себе, и посматрајући је говорио: Како је слатка ова вода! - Затим би сркнуо мало воде, задржао је кратко у устима, па избацио. А ђаво, не подносећи такво трпљење блаженога, громко је узвикивао: Победио си ме, Нифонте! - Међутим свети Нифонт, приписујући победу над ђаволима Божјој сили и помоћи а не својим подвизима и уздржању, одговарао му је: Побеђујем тебе не ја него сила Бога нашега која чува слуге своје.
Бог допусти да на Нифонта дође искушење, да би се он, прекаљен као злато у топионици, обрео достојан благодати Господње. А то искушење састојало се у овоме: по дејству ђавола Нифонт би умно поремећен у току четири године. Стајаше једном Нифонт на молитви од вечера до јутра, и изненада чу он страховиту хуку која се носи с десне стране на леву. Светитељ се ужасну, и размишљаше каква је то хука; утом одмах наиђе ђаво страшилно ричући од гњева, и толико уплаши светитеља да се светитељу помрачи ум. А када светитељ једва дође к себи и хтеде да се помоли Богу и да се прекрсти, ђаво нападе на њега, говорећи: Остави молитву, и ја се нећу борити с тобом. - Блажени одговори: Нипошто те послушати нећу, нечисти душе! Ако ти је Бог наредио да ме погубиш, ја ћу то примити с благодарношћу; ако пак није, онда ћу те помоћу Божјом брзо победити.
- Ђаво му на то рече: Вараш се, Нифонте: Бога нема; јер где је Он?
То ђаво непрестано говораше Нифонту, развраћајући му ум и помрачујући. А светитељ му одговораше: Ти, ђаволе, говориш као безумник, јер: "рече безумник у срцу свом: нема Бога" (Псал. 13, 1; 52, 1). - И хтеде светитељ да се помоли Богу, али не узможе: устима изговараше речи, а ум му се не покораваше. И беше светитељ у великој тузи имајући помрачени ум. Од тога времена он сиђе с ума, и паћаше. А када би понекад мало дошао себи, ђаво му опет не престајаше говорити: "нема Бога". - Но светитељ му одговараше: Ако чак у блуд паднем, ако убијем, ако неко друго зло учиним, но ја се Христа мога одрећи нећу.
- А ђаво му опет говораше: Шта велиш: има ли Христа? Не, нема Христа: ја једини држим све и сва, и царујем над свим и свачим. Ко је то теби рекао, да Бога има, или да Христа има?
- Светитељ одговараше: Нећеш ме преварити, мрачна сило! одлази од мене, непријатељу сваке правде!
Међутим ђаво не одступаше од светог Нифонта и непрестано се бораше с њим, помрачујући му ум и приморавајући га да рекне: "нема Бога". Тако светитељ проведе четири године борећи се с ђаволом и приморавајући себе на молитву. Једном он за време молитве, посумњавши има ли Бога, погледа на Спаситељеву икону, и уздахнувши из дубине срца пружи руке своје ка икони, говорећи: Боже, Боже мој, зашто си ме оставио?[6] покажи ми јеси ли Ти Бог и нема ли другог осим Тебе, да се не бих приклонио вражјем савету. - Рекавши то, он виде где лице Христово на икони сија као сунце, и осети неисказано диван мирис. Престрављен, он се баци на земљу, говорећи: Опрости ми, Владико, што се саблазних о Тебе сумњајући у Тебе, Бога мог; ево, од сада верујем да си Ти Једини Бог и Творац свеколике творевине. - Лежећи на земљи он подиже главу и погледа на икону Спасову, и виде чудесну ствар: икона Господња покреташе очи и обрве као жив човек. Нифонт кликну: Благословен Бог мој и благословено славно име Његово сада и вавек. Амин!
Од тога времена сиђе на Нифонта благодат Божија, пошто се већ навршише четири године искушења његова. После тога лице његово бејаше свагда весело и светло. И због тога се неки у недоумици питаху: Шта ово значи, толико година он хођаше тужан, а сада је радостан и весео?
И доби свети Нифонт неустрашивост према ђаволима; и исмевајући их говораше: Где су они што тврде да нема Бога? - И побеђиваше их он непрестаном молитвом.
Размишљајући пак о својим пређашњим гресима, он рече себи: Хајдмо, грешни Нифонте, у цркву; исповедимо грехе своје Господу; јер тамо нас очекује жалостиви Отац. - И пође он у цркву. А када се приближи црквеним вратима, Нифонт подиже руке у вис и јецајући горко завапи: Господе Исусе Христе, Боже мој, прими мене умрлог душом и умом! прими хулника и грешника, поганог душом и телом! прими бестидног неваљалца, и не одврати лица Твога! не реци, Владико, не знам ко си, него почуј глас мољења мога и спаси ме, јер Ти не желиш Схмрти грешника; и ја те нећу оставити, нити ћу одступити од Тебе док ме не услишиш и не дарујеш ми опроштај грехова.
Док се он тако мољаше, изненада настаде силна хука с неба, и светитељ као у усхићењу угледа лице мужа пресветлог у облаку, и виђаху се руке испружене, којима он загрли блаженога, као некада Отац блуднога сина,[7] и целиваше га, говорећи: Добро си дошао овамо, измучено чедо моје! јер сам много патио, много туговао због тебе. Како срце гораше очекујући када ћеш се обратити к мени, увече или изјутра; сада се радујем, сада се веселим видећи где се свим срцем обраћаш к мени.
Ово касније исприча Нифонт ученику своме, и при томе плакаше силно. После тога када се он мољаше опет, јави се ангео Божји са чашом пуном мира које изли на главу његову; и напуни се миомиром то место. Исто тако када Нифонт бијаше себе по телу задајући себи ране, ангео сиђе и кађаше око њега омиомирујући то место.
У блаженога Нифонта духовне очи беху толико просвећене, да он знађаше тајне срца људског. Са ангелима он разговараше јавно као са пријатељима својим, и ђаволе виђаше јасно. Једном када се он враћаше из цркве свете Анастасије у своју колибу, угледа на капији дома једне блуднице ангела у облику младића како горко плаче, и упита га за разлог његовог плача. Ангео одговори: Ја сам од Бога дат као чувар једном овдашњем човеку, који сада у овом дому спава са блудницом, и тиме ме веома ожалошћује; не могу да гледам безакоње које он чини. Како да не плачем видећи у какву је таму пао лик Божји? - Блажени га упита: А зашто га не казниш, да би он престао са грехом? - Ангео одговори: Ја немам могућности да му се приближим, јер откако поче грешити он је слуга ђаволима, и ја више немам власти над њим: јер Бог створи човека са слободном вољом, показавши му тесан пут и широк, да иде којим хоће. - Тада свети Нифонт рече своме ученику: Ништа није смрдљивије од греха блуда; али, ако се блудник покаје, онда га Бог прима брже него друге безаконике; јер се овај грех јавља од природе подстицањем ђавољим, а изгони се ова страст усрдном молитвом, строгим постом и разним умртвљавањем тела.
За светитеља беше видно и то, како ђаволи ходају по народу и кушају људе, нашаптавајући им осуђивање, клевету, свађе и разноврсне јаде. Једном светитељ виде једнога човека на послу; и гле, к њему дође ђаво и стаде му шаптати на уво; недалеко од њега други човек рађаше свој посао: ђаво и к овоме дође и пошапта му на уво. Тада они оставише свој посао и почеше се свађати. А блажени уставши рече: О, ђавоље лукавство, како ти сејеш омразу међу људима!
Једном нападе на светог Нифонта демон сујете, и говораше му: Ти ћеш од сада чинити чудеса, и прославиће се име твоје по свој земљи, јер си угодио Богу. - А блажени рече томе демону: Причекај, и ја ћу ти учинити чудо. - И нашавши камен пред собом, рече: Теби говорим, камену: крени одавде и пређи на друго место. - Али камен остаде непокретан. Тада светитељ рече демону: Ето твој дар, ђаволе! - и пљуну му у лице. Затим се помоли Богу, и ђаво одмах ишчезе.
Једном приликом свети Нифонт виде неко духовно лице, иза којега иђаше ђаво нашаптавајући му нечисте и хулне мисли. А човек тај, осећајући ово ђаволово насртање, често се осврташе и пљуваше на ђавола. Онда блажени рече зломе духу: Престани, ђаволе, узнемиравати слуге Божје! Каква ти је корист од тога што ће та душа поћи у пропаст? - Ђаво одговори: Нема нам користи од тога, али ми имамо наређење од цара нашега и од кнезова који владају над нама, да се боримо са људима. Ако пак кнезови наши сазнаду, да се ми не боримо са људима, онда нас силно бију.
Другом приликом блажени Нифонт виде једнога монаха: иде и шапуће молитву, а из уста његових излази пламен огњени и досеже до неба; са њим иде анђео његов, са огњеним копљем у рукама, којим одгони ђаволе од тога монаха.
Уочи Ускрса, увече на Велику Суботу, стајаше блажени Нифонт у цркви с народом, и виде Пречисту Богородицу са апостолима и мноштвом светитеља где дође у цркву и с материнском љубављу посматраше присутне људе. И веома се радоваше свакоме од њих кога виде да се стара о своме спасењу, а посматрајући оне немарне она махаше главом и плакаше. Ипак се Она, пруживши руке, мољаше Богу за све, да сви добију спасење. Видећи то, преподобни се испуни неисказане радости што Пречиста Богородица не оставља хришћане већ им непрестано помаже.
Једном, када преподобни Нифонт спаваше, изненада наиђе ђаво са оружјем у руци, и јурну на њега са намером да га убије, али, задржан силом Божјом, он не могаде никакво зло учинити светитељу, и побеже шкргућући зубима и говорећи: О, Марија! ти ме свагда одгониш од овог свирепог човека!
Преподобни Нифонт имађаше благодатни дар: да својим речима душекорисно поучава и утешава искушаване. Један брат дође тужан к светитељу и упита га: Шта да радим, оче? мене силно узнемиравају зли дуси: једем ли, пијем ли, стојим ли на молитви, они ми нашаптавају у срце час јереси, час тешке хуле на Господа мог Исуса Христа и Пречисту Матер Његову, и на свете иконе; и ја се бојим да некад не сиђе огањ с неба и спали ме живог. - Светитељ одговори: Прими, брате, мој савет. Када се море усталаса, колике таласе оно подиже и удара о камен, а таласи се опет враћају у море: тако и зле помисли које ђаво шаље утичу на душу човекову; и ако човек послуша његов савет и следује му, онда пропада, као што пропадоше многа покоривши се њему. Но ако човек кога нападају хулне помисли не пристаје на њих, него се, напротив, јуначки бори са њима и противи им се, пљујући ђавола, онда се злоћа ђаволова враћа на њега самог, а тај човек добија награду од Бога. И ти, чедо, трпи, противећи се ђаволу молитвом и постом, и он ће брзо побећи од тебе. Притом чувај се клевете и гњева, јер они највише изазивају хуле. - Тако поучивши брата, блажени Нифонт га отпусти с миром.
Преподобни Нифонт не беше лишен ни благодатног дара исцељивања болести. Једном дође к њему нека жена која паћаше од зубобоље и моли светитеља да је исцели. А он јој рече: Ми смо људи грешни и нечисти, и не можемо те исцелити ако се сам Бог Не смилује на тебе. - И рекавши то, блажени Нифонт оде у цркву, помоли се, и узевши јелеј из кандила пред иконом Пресвете Богородице помаза болесници сав оток на лицу, и одмах престаде бол. И исцељена жена отиде славећи Бога. - И другу жену која му раније достављаше храну, када се ова разболе и беше на самрти, он исцели молитвом и учини је здравом.
Поред тога блажени Нифонт својим прозорљивим очима виђаше и душе људске по њиховом изласку из тела. Једном, стојећи у цркви свете Анастасије на молитви, он подиже очи к небу и виде небеса отворена и мноштво ангела, од којих једни на земљу силажаху, други увис узлажаху, носећи на небо душе људске. И док он то посматраше, гле, два ангела иђаху у висину носећи неку душу. И када се приближише к митарству за блуд, изиђоше митари[8] - демони и са гњевом рекоше: Та је душа наша; како смете да је носите мимо? - Ангели одговорише: А какав знак на њој имате, те је називате својом? - Демони рекоше: Она је до смрти грешила, скврнавећи себе не само на природан начин већ и на противприродан; осим тога она је осуђивала ближњега; и што је горе од тога, умрла је без покајања. А ви, шта велите на то? - Ангели одговорише: Ми никако не можемо веровати ни вама ни вашем оцу ђаволу, док не упитамо ангела хранитеља ове душе. - А кад њега упиташе, он рече: Заиста, много је грешила та душа; али откако се разболе, она поче плакати и исповедати грехе своје Богу; и ако јој је Бог опростио, то Он зна зашто, Он има власт; и слава праведном суду Његовом! - Тада ангели, посрамивши демоне уђоше с душом на небеска врата.
Потом угледа блажени где ангели носе другу душу, а демони истрчаше к њима и викаху: Што ви носите душе не упознавши их, као на пример ту коју носите, а она је среброљубива, блудна, злопамтљива, похару је извршила! - Ангели одговорише: Ми то добро знамо; и мада је све то она и учинила, али је плакала и туговала, исповедала грехе и давала милостињу; због тога јој је Бог и опростио. - На то демони почеше негодовати: Ако је та душа достојна милости Божје, онда узмите грешнике из целога света! И рашта бисмо се ми онда трудили! - Ангели им одговорише: Сви грешници који смирено са сузама исповедају грехе своје, добиће опроштај по милости Божјој; а који умиру без покајања, њима ће судити Бог. - Пошто тако посрамише зле духове, ангели прођоше.
Још виде светитељ како ангели узносе душу једног човека богољубивог, целомудреног и милостивог, и који имађаше љубав к свима. Угледавши ову душу демони шкргутаху зубима. Ангели пак Божији излажаху из небеских врата у сусрет тој души и поздрављаху је, говорећи: Слава Теби, Христе Боже, што је ниси оставио у рукама вражијим, него си је избавио из пакла преисподњег.
После неког времена блажени Нифонт виде где демони душу једну вуку у пакао. То беше душа једнога роба, кога господар кињаше глађу и батинама; а он, не подносећи мучење, нахушкан демоном, узе конопац и обеси се. Стога његов ангео хранитељ иђаше поиздаље и плакаше горко, а демони се весељаху. Плачућем ангелу би наређено од Бога да иде у град Рим и чува једно новорођенче, које тамо у то време крстише.
Виде преподобни и још једну душу коју ангели ношаху на ваздуху, а њих сретаху војске и војске демона; и они још не беху дошли до четвртог митарства, а демони отеше из руку светих ангела ту душу и исмевајући је бацише у бездан. То беше душа једнога клирика цркве светог Елевтерија. Тај клирик стално гњевљаше Бога блудом, врачањем и пљачком; а умре изненада без покајања, и постаде радост демонима.
Преподобни подиже у Цариграду цркву у име Пречисте Богородице, живљаше при њој, и многе неверне обраћаше ка Христовој вери. Ђаво, не подносећи то што Нифонт отрже многе од демонске заблуде, дође на њега са мноштвом демона, око хиљаду њих; и ноћу напавши на њега хоћаху да га муче, и обиталиште његово напуни се демона. Но он им запрети силом крсном, и уз помоћ Божију и сарадњу светог ангела, он хваташе свакога од њих посебно и удараше им по хиљаду батина, док се они не заклеше њему да се неће прикучити чак ни месту где се спомиње Нифонтово име.
Разговарајући једном са братијом о душевној користи, Нифонт се опомену једне ствари и исприча је братији, говорећи: Бејаше у овоме граду у једнога великодостојника роб по имену Василије, по занату кројач, рђаве нарави, оскврнитељ, непокоран и тврдица; он све своје време губљаше у играма и у нечистим телесним гресима са блудницама, и не слушаше савете свога господара. Но дивним промишљањем милосрдног Господа њему би устројено спасење на следећи начин: због грехова људских, по допуштењу Божјем, наступи велика глад, и господари почеше због оскудице у храни отпуштати своје робове; тако и Василија отпусти његов господар. Василије оде, и првога дана продаде своје одело да себи набави храну: Затим поче ходити наг и просити милостињу; а беше зима, и он се смрзаваше и цептијаше од мраза. Напослетку, изнемогао он леже на једној улици; и ускоро му иструлеше прсти на ногама, па му затим отпадоше и саме ноге. Трпећи све то, Василије сматраше да му је то казна за грехе његове, и ништа друго не говораше сем: "Хвала Богу за све!" Тако проведе он два месеца лежећи на улици без крова над главом, плачући и ридајући због грехова својих. Деси се да тим путем наиће неки христољубац по имену Никифор. Угледавши паћеника Василија, он нареди слугама својим да га однесу његовој кући. Тамо га с љубављу збрину, својим рукама намештајући му постељу и хранећи га. Након пак две недеље, у суботу, болесни Василије поче говорити: Добро сте дошли, свети ангели! одморите се мало, па ћемо поћи. А они му рекоше: Не! него хајде брже, јер те Господ зове. - Василије одговори: Причекајте ме мало, док вратим дуг; узео сам од једног мог пријатеља у зајам десет лепти, а још му их нисам вратио; еда ме због тога ђаво не би задржао у ваздуху. - Анђели причекаше док Василије сабра десет лепти и посла их коме беше дужан, па онда предаде дух свој Богу. Ето видите, децо, - заврши своје казивање свети Нифонт -, какви су судови Божји, и каквим све начинима Он спасава грешника.
Једном блажени Нифонт са својим учеником дође на молитву у цркву, која се налажаше крај такозваних Апонијевих палата. У цркви архијереј служаше божанствену службу. И гле, у светитеља се отворише духовне очи, и он угледа огањ који сиће с неба и покри олтар и архијереја; а за време појања "Свјатиј Боже" појавише се четири ангела и певаху заједно са певачима. А када се читаше Апостол, виде блажени светог апостола Павла где отпозади надзирава онога што чита. Када се пак читаше Еванђеље, онда речи као светилници узлажаху на небо. А када се преношаху Дарови, свуче се црквена завеса и отвори се небо, и осети се диван миомир; затим стадоше силазити ангели певајући: "Слава Христу Богу!" Они донесоше прекрасно Детенце, поставише га на дискос, а сами окружише престо и служаху Чесним Дарима; два пак серафима и два херувима, лебдећи над главом његовом закриљиваху га крилима својим. Када настаде време освећења Дарова и извршења Страшне Тајне, један од најсветлијих ангела приступи, и узевши нож закла Детенце, и крв Његову источи у свету чашу, а Детенце положивши на дискос сам с побожношћу поново стаде на своје место. Потом настаде причешћивање Божанским Тајнама, и виде блажени да у неких причасника лица беху светла као сунце, а у других тамна и мрачна као у црнаца. Присутни ангели мотраху како ко приступа светом Причешћу: оне који се достојно причешћиваху они величаху, а одвраћаху се и гнушаху оних који то недостојно чињаху. А кад се заврши света служба, свети Нифонт виде где се Детенце одједном опет обрете цело у рукама ангелским, и узнесе се на небо. - Ово касније сам преподобни исприча своме ученику, који и записа то на корист многима.
Једном свети Нифонт, идући у цркву Пречисте Богородице, коју сам подиже, виде где путем иде црнац, врло тужан: а то бејаше кнез демонски; за њим иђаху и други демони. Када се приближише и чуше црквено појање, мањи демони почеше корити свога кнеза, говорећи: Види како се име Исусово прославља од оних које ми некада држасмо у својој власти. А где је наша сила? Сва је побеђена, и царство наше разорено је. - Тако демони кораху свога кнеза, а он им одговори: Не жалостите се због тога, не тугујте, јер ћу ја скоро учинити да хришћани оставе Исуса, и славиће нас.
Када они мало одмакоше, сретоше тридесеторицу људи. Кнез демонски приступи к једном од њих и прошапта му на уво: овоме одмах паде неки мрак на ум, и он поче говорити срамотне речи, смејати се и певати безобразне песме. Затим они сретоше једнога свирача који иђаше и свираше. Блажени Нифонт угледа где један демон везује све остале једним конопцем и вуче их за свирачем, и сви они иду за њим играјући и скачући; а много народа придружи им се, и иђаше певајући срамне песме и играјући: јер их демони вуцијаху закачивши им удицама срце. Један пак богат човек који посматраше то из своје куће, даде свирачу лепту, да пред њим поиграју. Када свирач спусти лепту у свој цеп, демони је узеше и послаше у пакао своме оцу Сатани, са оваквом поруком: Радуј се, оче наш! ево Алазион, кнез наш, шаље ти ову жртву, коју непријатељи наши хришћани принесоше, давши паре за игре. - Примивши дар, Сатана се обрадова и рече: Старајте се, децо, да расте жртва наша, и побеђујте хришћане! - И затим опет врати лепту у џеп свирачу.
Блажени Нифонт, видећи то духовним очима, са болом рече: О, тешко онима који преко игара приносе жртву демонима. - И поучаваше слушаоце да се чувају скаредних и непристојних игара, пошто су од ђавола.
Једном после молитве светитељ би у усхићењу, и виде поље огромно, подједнаке дужине и ширине, и на њему стајаше мноштво демона, раздељених на пукове; пукова беше свега триста шездесет пет - према броју тешких грехова. Један најмрачнији демон пребројаваше војнике, распоређиваше пукове као за битку, и говораше: На мене гледајте, и ничега се не бојте, јер сила моја биће с вама! - Неки демони донеше мноштво разноврсног оружја и раздадоше на пукове. Затим ђаво кнез даде свакоме пуку силу врачања и мађија, и пусти их по свој земљи против Цркве Христове.
Када блажени Нифонт посматраше то, одједном би глас к њему: Окрени се, Нифонте, на исток и погледај. - Он се окрену и угледа чисто и дивно поље и на њему, далеко више него демона на супротној страни, стајаше безбројно мноштво, стотине и стотине хиљада и хиљада војника у белим хаљинама, сви наоружани као за битку. Утом наиће неки муж светлији од сунца, и рече: Тако наређује Господ Саваот: идите по свој земљи, помажите хришћанима и чувајте њихов живот. - Видевши то, преподобни прослави Бога који помаже Цркви Својој.
Када се пак преподобни Нифонт већ приближи старости, настаде време његовог архијерејства, што му би предсказано од Бога кроз следеће виђење: показа се пред њим неко поље, препуно оваца којих беше до хиљаде хиљада, али у њих не беше пастира. Блажени помисли у себи: Како то, зар се ове овце без пастира не боје вука? - И тог тренутка преда њ ступи муж светозаран, сличан светом апостолу Павлу, и рече: Што ти стојиш докон и посматраш царске овце; зашто их ти не пасеш? - Одговори блажени Нифонт: Еда ли ћу ја пасти царске овце, ја који нисам научен таквоме послу и веома сам слаб? - А појављеник рече: Теби Цар наређује да их мало попасеш, па ћеш се потом упокојити и велику награду добити. - И рекавши то он му даде жезал, уручи му овце и тор, па отиде.
Пренувши се, блажени размишљаше шта ово значи. И би му јасно, да појавивши се муж јесте свети апостол Павле, а овце - људи, а тор - Црква. И он се веома уплаши да га на неки начин не поставе за епископа у царском граду.[9] И рече Нифонт себи: "Тако ли ја умолих Бога, да ни.над ким не будем властелин? И ето Он хоће да ми подари власт. Но, поступићу као пророк Јона, и побећи ћу одавде". - Онда узе свога ученика, изађе из своје келије, и седе на лађу. При тихом ветру лађа брзо стиже у Александрију, где тада беше епископом Александар,[10] који управљаше Црквом после Петра, пострадалог за Христа под Диоклецијаном. Тог истог дана стигоше у Александрију житељи града Констанције са острва Кипра, и мољаху архиепископа Александра да им постави за епископа човека који је по његовом мишљењу достојан тога, пошто се беше преставио њихов пастир Христофор, човек свет и честан. Архиепископ им рече: Почекајте мало, док ми Бог укаже на таквога човека.
И ту ноћ архиепископ виде светог апостола Павла који га питаше: Кота ћеш поставити за епископа у граду Констанцији?
- Архиепископ одговори: Не знам; кога Бог хоће. - Јављеник рече: Бог ће ти указати достојнога, само буди сутра са свим клиром у цркви и посматрај оне што улазе; и кога видиш да по свему личи на мене, њему и уручи паству.
Сутрадан изјутра патријарх сеђаше у цркви и посматраше оне што улазе, ко ће бити сличан јавившем се. А Нифонт, не знајући ништа о томе, пође у цркву, и путем говораше своме ученику: Осећам у срцу неку тугу, а и радост. Еда ли нам се неће десити што? - И са тим речима он уђе у цркву. А патријарх, угледавши га, рече своме архиђакону: Погледај, Атанасије, не личи ли онај човек по лицу на икону светог апостола Павла?
- Архиђакон одговори: Да, оче, заиста је тако, и достојан је пасти Христову Цркву: јер видим ангела Божја где иде с њим и разговара; осим тога на његовој глави види се круна од драгог камења.
Тада патријарх призва светитеља, целива га, и они седоше. Архиђакон с осмехом рече Нифонту: Оно од чега си бежао, оче, на то си сада и против своје воље дошао. - А када блажени сазнаде шта ће с њим бити, уздахну и рече: О, тешко мени! грешан сам ја и недостојан да ми се таква власт да! - Патријарх одговори: О, када бих ја био тако недостојан!
И рекавши то, патријарх устаде, и отпоче божанствену литургију, и посвети преподобнога Нифонта у степен клирика; затим га у току неколико дана посвети за ђакона и презвитера; а после тога уздиже га и у архијерејски чин, при свеопштој радости свих због таквог пастира, указаног Богом.
По постављењу свом за епископа, блажени Нифонт проведе у Александрији три дана, разговарајући са тамошњим светим мужевима. После тога патријарх отпусти Нифонта на његов престо, пославши с њим ради указивања му почасти архиђакона свог и друге свете мужеве. Они стигоше у Кипарски град Констанцију четвртога септембра; и изасланици, пошто га устоличише, вратише се у Александрију, славећи Бога.
Светитељ Божји Нифонт поче усрдно пасти стадо Христово, старајући се о спасењу њиховом. Беше он прави отац сиротанима, и удовицама, бесплатни лекар болесницима и добротвор; усто чињаше он разна чудеса која је немогуће пописати. Због тога он беше веома вољен и поштован од свију.
Будно и неуморно старајући се о својој пастви, блажени Нифонт једнога дана у подне угледа огромног црнца где улазећи у град, тобож сав сломљен, ослања се на штап, и често се одмара путем. Светитељ познаде да је то ђаво, па повика к њему: Теби говорим, свепогани, зашто си и како си смео доћи овамо? - Црнац"погледана њега с гњевом, као да хоће да га прогута, и рече: Чух да си овде, па дођох да те са овцама твојим порушим. - Светитељ му на то рече: Слаботињо, ти си сам срушен, а мене ли хоћеш да срушиш? Ја сам видео једнога подвижника који се бораше с вама, и тридесет вас ратоваше с њим, али ви сви изНемогосте у борби. Ко онда да се не насмеје вашој немоћи!- Ђаво онда рече: Не чуди се томе! о, да ми је пређашње силе, ја бих те врло лако срушио. .Али од како Исус би распет, ја сам заиста немоћан. - Светитељ одговори: И сада, ако се Христу моме помолим, шта ће бити с тобом, бестидниче? - Ја знам, одговори ђаво, да ти много можеш; али, немој ми учинити зло, јер ћу ево отићи из твога града, и више му се нећу приближити. - Видевши то, светитељ заблагодари Богу што га чува и што паству његову штити од злог демона.
Пошто је неко време управљао Црквом Христовом, свети Нифонт се приближи кончини својој, коју он узнаде на три дана раније. Тада дође к њему и велики Атанасије, ондашњи архиђакон, но који затим, по престављењу патријарха Александра, прими престо Александријске Цркве.[11] Атанасија Бог благовремено обавести о блиској кончини светога Нифонта; стога он дође са свим клиром својим да се опрости са угодником Божјим и да му да последњи целив. Свети Нифонт, угледавши Атанасија, упита га: Зашто си се намучио, блажени оче, да дођеш к мени, грешноме човеку? - Атанасије одговори: Дознадох да ти сутра одлазиш у горњи Јерусалим, па дођох да поразговарам с тобом. Молим те, када предстанеш престолу Божјем, помени и мене тамо, да и ја обретем милост у Господа. - Светитељ на то рече:
И ти, оче, када приносиш Страшну Жртву, помињи и моју убогост.
Те ноћи свети Нифонт се дуго моли за себе и за своју паству. И јави му се ангео Господњи са утехом и извешћем да му је уготовљен вечни покој. У време пак јутарњег богослужења почеше га мучити тешки болови у телу, стога он рече своме ученику: Чедо, простри ми рогожу на земљи. - Када ученик уради то, свети Нифонт леже на рогожу веома болестан. А када се раздани, к њему дође Атанасије Велики и севши поред њега упита: Оче, има ли каква корист од болести човеку или не? - Светитељ одговори: Као што злато када га прекаљују у огњу уклања рђу, тако и човек болујући очишћује се од грехова својих. - Затим, поћутавши мало, заплака. После тога се осмехну, и лице му засија, и он рече: Добро сте дошли, ангели свети! - Мало касније, он рече: Радујте се, мученици свети! - и лице му још јаче засија. Кратко време затим он опет рече: Благодат вам, пророци блажени!
Тада се и светом Атанасију отворише духовне очи, и он виде да блаженога поздрављају сви ликови[12] светитеља, сваки лик посебно. Затим Нифонт радосно рече: Поздрављам вас свештеници, преподобни, и сви свети! - Онда ућута. И мало затим он ускликну: Радуј се, Обрадована, дивна светлости моја, помоћнице моја и крепости, благосиљам Те, Блага, јер памтим милост и благодат Твоју!
После тога он умуче, и засија се лице његово као сунце, тако да се сви присутни запрепастише. Притом се осећаше и веома мирисав миомир. Ускоро затим би глас с неба који га призиваше у вечни покој. И тако предаде он чесну и свету душу своју у руке Божије децембра двадесет трећег.
И би плач и ридање велико у свему граду. И погребоше светога Нифонта свечано у великој цркви светих Апостола, славећи милосрдног према грешницима а дивног у светима Оца и Сина и Светога Духа вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА, епископа Неокесаријског

СВЕТИ отац наш Павле, будући епископом Неокесариским, толико постаде чувен по врлинама, да славно име његово дође до ушију и Ликинија[13] који тада цароваше им у Никомидији. Ликиније, почевши жестоко гонити хришћане, посла људе те му светога Павла доведоше на суд. Цар тиранин најпре се постара да светитеља заплаши разним застрашивањима; затим га стави на тешке муке. Светитељ тако јуначки подношаше све муке, да и цара и све присутне запрепасти његово неупоредљиво јунаштво и трпљење. После тога светитељ би подвргнут оваком мучењу: усијану гвоздену плочу ковач клештама метну на длан светитељу, онда длан друге руке светитељеве положи преко те усијане плоче, па затим стави обруч преко дланова, стеже га, и тако држаше док се усијана плоча не охлади. Од тога се жиле и мишићи на светитељевим рукама потпуно умртвише, те он више није био у стању владати својим прстима. Затим светог страдалца послаше у прогонство у тамницу, На обалама реке Еуфрата.
Када се цар Константин Велики коначно зацари на Истоку, тада бише пуштени на слободу сви хришћани који су се налазили по тамницама и у прогонству, и сваки се врати у своју постојбину. Тада се и свети отац наш Павле врати у Неокесарију на свој епископски престо, и блисташе врлинама као и раније када је био пустињак.
Када се 325. године у Никеји састаде Први Васељенски Сабор, на њему учествоваше и свети отац Павле, са осталим светим Оцима. Свети Павле беше један из тамошњих богоносних Отаца који на телу свом ношаху ране Господа Исуса. Од присутних на Сабору Отаца: неки беху лишени руку, неки ушију, неки носа, неки ока, а неки имађаху неку другу повреду на телу; други за Христа беху претрпели бијење, ломљење костију, ишчашивање зглобова, паљење огњем, стругање разних делова тела. Све то беху сјајна сведочанства љубави њихове према Господу Христу. Мећу присутним светим Оцима и блажени Павле имађаше на телу сведочанства свога страдања за Христа: ожиљке од батина и руке сагорене и онеспособљене за рад. Пошто триста осамнаест богоносних Отаца на Сабору осудише Арија и предадоше анатеми, сви заједнички посетише цара Константина. При томе блажени цар узе руке блаженога Павла, целива их, па прислањајући их на своје очи и друге делове тела изговори ове незаборавне речи: "Никад није доста целивати ове руке које за Христа Бога нашег бише сажежене и умртвљене".
После Сабора блажени Павле се врати у свој град на архијерејски престо, и управљавши Црквом доста година, он с миром отиде ка Господу и доби од Њега венац исповедништва.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СХИНОНА

ОВАЈ свети мученик пострада за Христа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДАВИДА ДВИНСКОГ

ПЕРСИЈАНАЦ по оцу и Јерменин по мајци, свети Давид пострадао зато што се обратио ка Христу, 693. године. Погребен у граду Ечмиадзину.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ХРИСОГОНА

НАЈПРЕ био епарх солунски, а затим мученик Христов.

СПОМЕН ОСВЕЋЕЊА ВЕЛИКЕ ХРИСТОВЕ ЦРКВЕ = СВЕТЕ СОФИЈЕ у Цариграду

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОКТИСТА, архиепископа Новгородског

КАО настојатељ Новгородског Благовештенског манастира II био постављен за архиепископа Новгородског. Као архиепископ подигао две цркве у Новгороду. Након осмогодишњег управљања паством он се, из љубави према усамљеничком молитвеном тиховању, повукао у Благовештенски манастир. Свети молитвеник упокојио се 1310. године. Свете мошти његове почивају у Јурјевом манастиру; оне се прославиле чудесним исцељењима.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НАУМА ОХРИДСКОГ ЧУДОТВОРЦА

СВЕТИ Наум - ученик равноапостолних учитеља Словенских светог Кирила и Методија и један од Петочисленика, који су најревносније сарађивали оним апостолима Словенским. Свети Наум путовао је у Рим, где се прославио чудотворном моћи као и великом ученошћу. Беше зналац многих језика. Из његових се очију изливала исцелитељска сила, која је исцељивала болеснике који су са вером само погледали у очи светог угодника Божијег. При повратку из Рима свети Наум и Климент се настанише, помоћу цара Бориса Михаила, на обалама Охридског језера. Док је свети Климент деловао као епископ у Охриду, дотле је свети Наум основао на јужној обали језера манастир, који и дан данас краси ту обалу, - као што име светог Наума краси историју словенског хришћанства -, и који је кроз векове и векове био извор чудотворне силе и уточиште болним и невољним. Око светог Наума сабрало се беше мноштво монаха одасвуд са Балкана. Свети Наум је био мудар учитељ, јединствен руковођ монаха, одлучан подвижник, чудотворан молитвеник и духовник. Неуморни трудбеник свети Наум се особито трудио на превођењу Светога Писма, и осталих црквених књига, са грчког језика на словенски. Чинио је чудеса за живота и по смрти. Његове чудотворне мошти и дан данас задивљују многобројним чудесима, нарочито исцелењима од тешких болести, понаособ лудила. Упокојио се у првој половини десетога века и преселио у радост Христа љубљенога.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Псал. 123, 68.
2. То је било половином другога века.
3. У северном делу Мале Азије.
4. Протовестиарије - главни надзорник царске гардеробе на Цариградском двору.
5. Ср. 1 Кор. 8, 8.
6. Псал. 21, 1; Мт. 27, 46; Мк. 15, 34.
7. Ср. Лк. 15, 20
8. Митар - цариник; митарство - духовна царинарница.
9. Тојест у Цариграду.
10. Свети Александар био патријархом Александријским од 312. до326. године; спомен његов празнује се 29. маја.
11. Свети Атанасије Велики празнује се 18. јануара и 2. маја.
12. Лик (= Хорда); збор, сабор, скуп, хор, врста, ред; ангели сачињавају засебан лик, апостоли засебан, и тако редом: пророци, мученици, преподобни...
13. Ликиније - царовао од 307. до 324. године у источној половини Римске царевине.