ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. Петка — Параскева. Ова славна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату (Пиват, по турски Бојадос, између Силимврије и Цариграда. Родитељи св. Петке беху имућни и побожни хришћани, и осим Петке имађаху и једнога сина, Јевтимија, који се за живота родитеља замонаши, и доцније поста знаменити епископ Мадитски. По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна живота подвижничког Христа ради, напусти дом родитељски и оде најпре у Цариград, а потом у пустињу Јорданску, где се подвизавала до старости своје. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и искушења демонска, која претрпе св. Петка у току многих година? Под старост јави јој се једном ангел Божји и рече јој: „остави пустињу, и врати се у твоје отечество: потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу". Св. Петка послуша глас с неба, остави омиљену јој пустињу, и врати се у Епиват. Ту она, проживе још две године, опет у непрестаном посту и молитви, и онда предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља. Упокојила се у XI столећу. Мошти њене чудотворне у току времена беху преношене: у Цариград, у Трново, па опет у Цариград, па у Београд. Сада се налазе у Румунији, у граду Јашу. У београдском граду налази се вода (агиазма) св. Петке, која чудотворно лечи све оне болеснике, који с вером у Бога и љубави према овој светитељки к њој притичу.



2. Св. муч. Назарије, Гервасије и Протасије. Назарије рођен у Риму од оца Јеврејина и мајке хришћанке. Мајка му Перпетуа беше крштена самим апостолом Петром. Примивши веру материну Назарије се својски предаде испуњењу свих прописа црквених. Неустрашиво проповедајући Јеванђеље Назарије дође у Медиолан (Милан). Тамо нађе у тамници Гервасија и Протасија, и служаше им са великом љубављу. Сазнавши за то месни кнез нареди те избише Назарија и прогнаше из града. У визији некој јави му се мајка његова и рече му, да треба да иде у Галију (Француску) и тамо проповеда Јеванђеље. Тако Назарије и учини. После неколико година Назарије опет дође у Медиолан, сада са младићем Келсијем, учеником својим, кога он крсти у Галији. Ту затече браћу Гервасија и Протасија још у тамници, у коју и њега брзо баци кнез Анулин. И радоваху се Христови мученици због новог сусрета по Божјем Промислу. Цар Нерон нареди, да се Назарије убије; и кнез изведе из тамнице Назарија и Келсија, и одсече им главе. Ускоро потом бише посечени и св. Гервасије са Протасијем од некога војводе Астазија, који кроз Медиолан иђаше у рат против Мораваца. Па кад чу војвода, да ова два брата не приносе жртве идолима, убоја се да због тога не изгуби битку, па нареди те их одмах посекоше. Гервасије и Протасије беху близанци блажених родитеља и за веру такође ученика: Виталија и Валерије. Мошти св. Назарија пренесе св. Амвросије из неког врта ван града у цркву св. Апостола, а мошти св. Гервасија и Протасија беху му откривене у једној чудесној визији.

 

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА НА БОГОСЛУЖЕЊИМА

(ВИДЕО) ВЕРСКЕ НЕДОУМИЦЕ: Преподобна Параскева и тумачење Јеванђеља - Тв Храм (до 8:25)

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ПАРАСКЕВЕ - ПЕТКЕ[1]

ОВА славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату,[2] између Силимврије и Цариграда. Родитељи свете Петке беху имућни и побожни људи: живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности: учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, a caма обуче његове дроњке. Када дође дома и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго јој запретише да то више не чини. Но она продужи и даље то чинити. На грдње због тога, она је родитељима одговарала да она другачије не може живети.
Брата Петкиног Јевтимија родитељи дадоше на школе. Жељан савршенијег живота духовног Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах он се прочу због свог подвижничког живота, и би изабран за епископа Мадитског.[3] Као епископ он се прослави врлинама и борбом са јеретицима. Упокоји се у дубокој старости, и би сахрањен у саборној цркви. За живота и после престављења он сатвори многа чудеса.
По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа ради, одаде се строгим подвизима: угледајући се на живот светитеља, она постом и бдењем умртвљиваше тело своје и потчињаваше га духу. Но сва горећи жељом да живи само Господу и ради Господа, она не могаде дуго остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет, и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Обилазећи те светиње, она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од њих. И по њиховом савету она се настани у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.
Испуњавајући своју давнашњу жељу она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим местима, освећенима Спаситељевим животом, она се настани у Јорданској пустињи. И ту провођаше равноангелни живот. Подражавајући Боговидца пророка Илију и Јована Крститеља, она се храњаше једино пустињском травом, у врло малој количини, и то по заласку сунца. Постепено се топећи и од жеге и од мраза, она упираше очи само к Јединоме Боту који смирене срцем може спасти од малодушности и од буре. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и муке, и искушења демонска, која претрпе света Параскева у току многих година? Ко би могао знати колико је она суза пролила, и колико уздаха к Богу послала? Ко би могао описати њене свакодневне борбе које је са телом, са помислима, и са ђаволима водила док их није потпуно победила? - Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и знати све њене подвиге. Тамо у ње не беше бриге о таштим стварима овога света: она се бринула једино о очишћењу своје душе о одговору на будућем суду, и о сусрету са Небеским Жеником. "Тебе, Жениче мој, тражим", - говораше преподобна Параскева, и стално имађаше на уму речи из Песме над песмама: Покажи ми се ти кога љуби душа моја (1, 6). Њена главна и непрекидна брига беше: како украсити жижак свој, и с мудрим девојкама изаћи у сусрет Женику Небеском, и чути слатки глас Његов, и насладити се гледањем красоте Његове. Да, само се око тога она пашташе, и говораше: Кад ћу доћи и показати се лицу Божјем? (Пс. 41, 3).
Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и привидима заплаши. Често пута узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева "изабра Вишњега себи за уточиште" (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем светога крста, одгоњаше враге и као паучину кидаше све ђаволове замке, и потпуно победи ђавола. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, света Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер света Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе црквом Бога живога.
Тако, живећи дуги низ година у пустињи, преподобна Параскева, када једне ноћи по обичају свом стајаше на молитви и са умилењем пружаше руке своје к небу, угледа ангела Божија у облику пресветлог младића који дошавши к њој рече: Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предеш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу. Удубивши се у смисао овога виђења, преподобна разумеде да је то наређење од Бога. И радоваше се она што ће се ускоро разрешити од тела, али и туговаше што ће се растати са пустињом: јер ништа тако не очишћава душу и не приводи је к Прволику као пустиња и усамљеничко молитвено тиховање. Но, покоравајући се небеској вољи, преподобна крену у своје отечество. Допутовавши у престони град Цариград она посети дивну цркву Свете Софије; исто тако посети и цркву Пресвете Богородице што је у Влахерни, и поклонивши се чудотворној икони Богоматере, отпутова у своју постојбину Епиват. Ту она проживе још две године, не мењајући начин свог пустињског живота, него проводећи сво време у труду, посту и молитви. А када дође време њеног одласка к Богу, преподобна се усрдно помоли Богу за себе и за сав" свет и тако у молитви предаде Богу блажену душу своју. Тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је. Бог, хотећи да прослави угодницу Своју, откри свете мошти њене после много година, и то на следећи начин. Близу места где преподобна мати Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању неки столпник. Догоди се да тамо би таласима избачено тело некога морнара који се за време пловидбе тешко разболе и умро. Од тога леша стаде се ширити страховит смрад, да је просто било немогуће проћи тим путем. Смрад тај није могао трпети чак ни столпник, те због тога би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима, да ископају дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу ти људи, по промислу Божјем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се томе. Али као прости и невјеже, они не обратише на то потребну пажњу и не схватише како треба. И говораху међу собом: Када би ово тело било свето, Бог би то открио преко каквих било чудеса. - Са таквим расуђивањем они поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши тамо и смрдљиви леш, па отидоше својим кућама. А кад паде ноћ, један од њих, неки Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши пред зору он виде у сну неку царицу где седи на пресветлом престолу, а около ње стоји велико мноштво светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и он паде на земљу, пошто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту. А један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му: Георгије, зашто тако омаловажисте тело преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи, - Тада и та светла царица рече Георгију: Похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите.
Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна благочестива жена, по имену Јевтимија. Сутрадан они обоје испричаше свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама похиташе к моштима преподобне Параскеве и, извадивши их са великим страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом благу. Свете мошти бише свечано положене у цркви светих и свехвалних апостола Петра и Павла, у Епивату. Молитвама преподобне Параскеве даваху се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници добијаху здравље.
Два века после престављења преподобне матере наше Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа папских. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен[4] реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу Трново,[5] крсташи одмах пристадоше да му их даду, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворној цркви, где оне, почивајући нетљено, точаху разноврсна исцељења свима који им са вером притицаху.
После доста времена, када турски султан Бајазит[6] заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада чеоне мошти свете Параскеве бише пренете у Валахију.[7] А када Турци освојише и Валахију 1396 године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита ове свете мошти бише пренесене у Србију у Београд.[8] У Београду је затим подигнута црква Свете Петке која и до данас постоји (у Калемегданској тврђави), у којој се налази и извор Св. Петке са чудотворном водицом. Побожни Београђани и други верници одлазе често, а особито петком, у храм и на извор Св. Петке и добијају од ње благодатну помоћ по вери својој.
Године 1521. султан Сулејман II,[9] заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од богосилних светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијској цркви.
Године 1641 благочестиви Василије Лупул,[10] војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију[11] мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла чеоне мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш.[12] Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641 године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.[13]

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА НАЗАРИЈА, ГЕРВАСИЈА, ПРОТАСИЈА и КЕЛСИЈА

СВЕТИ Назарије родио се у Риму од оца Јеврејина и мајке хришћанке. Мајка му Перпетуа беше крштена самим апостолом Петром. Када одрасте у дечака, Назарије дуго размишљаше чије ће се вере држати, очеве или материне. Најзад он донесе одлуку да подражава своју свету матер, чија молитва много поможе његовом просвећењу; и он би крштен епископом Лином.[14]
Када Назарије достиже зрео узраст, он се показа савршен у врлинама: свесрдно служећи Господу, он вођаше бригу не само о своме спасењу него и о спасењу других, јер многе невернике обраћаше ка Христу. Но узевши од својих родитеља део имања који му припадаше, да би сиромасима чинио добра, он отпутова из Рима и дође у Медиолан. Тамо он мудро раздаде све што је имао: чинећи милостињу убогима и служећи сужњима који за Христа страдаху. Јер тада, у време царовања незнабожног Нерона,[15] би велико гоњење хришћана, и многи који исповедаху Христа беху држани у оковима и мучени: служећи њима, свети Назарије их утврђиваше у вери и укрепљаваше на мученички подвиг. У то време бише од стране обласног управитеља Анулина ухваћени и у тамницу бачени и свети мученици Гервасије и Протасије. Свети Назарије често долажаше к њима, и тешаше их својим богомудрим разговором. Он их веома заволе, јер виде да су они испуњени Божанске љубави и пламено желе да душе своје положе за Господа, који је душу Своју положио за нас на крсту. Назарије осећаше толику љубав према њима, да није хтео да се растане са њима него је жудио да заједно са њима страда и умре. Управитељ пак области сазнаде да Назарије посећује сужње по тамницама, доноси им што им треба и учвршћује их у хришћанској вери. Због тога он нареди да Назарија ухвате и доведу преда њ на суд. И упита управитељ Назарија, ко је и одакле је. И дознавши да је по рођењу Римљанин a no вери хришћанин, Анулин га стаде саветовати да се не одриче праотачких богова, које Римљани из давнина почитују жртвама и поклоњењем. Но светитељ не само не хте слушати његов савет него му ове насупрот говораше, кудећи лажне богове њихове и исповедајући Јединог Истинитог Бога, Исуса Христа.
Тада управитељ нареди да Назарија бију по устима. Али светитељ не престајаше неустрашиво говорити и изобличавати безбожје њихово. To још више разгневи управитеља и он нареди да мученика бију моткама, па га затим с бешчешћем протера из града. Протеран, блажени Назарије се радоваше што се удостоји добити ране за Христа, и као прогнан правде ради он се опомињаше Христових речи: Благо вама када вас узасрамоте, и успрогоне, и рекну на вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради (Мт. 5, 11). Једино туговаше он због тога што се одвоји од својих милих пријатеља, Гервасија и Протасија, са којима је желео да заједно и умре. Ову жељу Господ му касније испуни, а у ово време њему је ваљало још у другој земљи послужити спасењу људи и одвратити многе од заблуде. Наредне пак ноћи њему се у виђењу јави блажена мати његова, наређујући му да иде у Галију и тамо се труди у проповедању Еванђеља Христова.
Уставши, Назарије по наређењу своје матере отиде у Галију, и проповедајући Христа просвећиваше тамо светлошћу вере људе који сеђаху у тами и сенци смрти (ср. Мт. 4, 16). А када свети Назарије беше у граду, званом Мелија[16] он узе од неке високородне и верујуће жене трогодишње дете, по имену Келсије, крсти га и васпита у побожности. Дете растијаше по годинама и разумом, испуњујући се Божјом благодаћу. А када порасте, Келсије праћаше свога учитеља, светог Назарија, учећи се од њега вишњој мулрости и слажући у срцу своме његове богонадахнуте речи и родитељске поуке. Дечак Келсије беше толико мудар у Христу, да се изједначи са својим учитељем, и подједнако с њим служаше спасењу људи; проповедајући Христа, он подједнако с Назаријем трпљаше гоњења и муке, а касније удостоји се и подједнаког с њим венца мученичког.
Диновије, управитељ те земље, дознавши да Назарије шири хришћанство по многим градовима, одмах посла те ухватише Назарија заједно са Келсијем, и пошто их обојицу избише баци их у тамницу, с намером да их сутрадан стави на сваковрсне муке. А када свану, жена управитеља Диновија видевши где Келсија, дивног дечака воде на мучење, сажали се на њега и, павши пред мужем својим, усрдно га моли да се смилује на дечака и пусти заједно са учитељем његовим Назаријем; и све дотле неодступно мољаше управитеља док га не умоли, те он обојицу пусти слободне. Пуштајући их, управитељ им рече: Заузимање моје жене ослобађа вас од сваког мучења.
Међутим свети мученици туговаху што не стигоше до жељеног венца мученичког и што не завршише земаљско течење, да би се опростили тела и са Христом живели (ср. Флб. 1, 23). Отишавши одатле они стигоше у град Тимир,[17] и тамо, по обичају своме, проповедајући Еванђеље придобише многе душе за Христа. Али ђаво, не подносећи то, подстаче идолопоклонике на гњев, и они устадоше на светог Назарија и Келсија, ухватише их и послаше свом незнабожном цару Нерону. А светитељи, ставши пред царем, јасно исповедише Христа Бога. Због тога Назарије би бачен на земљу и ногама гажен, и Келсије би моткама бијен. А када свете исповеднике примораваху да боговима принесу жртве, они речју својом пообараше идоле на земљу; и због тога их бацише зверовима да их поједу, али их се зверови не дотакоше. Затим свети мученици бише бачени у море, али они иђаху по води као по равноме пољу. Видевши то, слуге цареве повероваше у Христа; свети Назарије их крсти; они оставише царски двор, и уклонивши се од светске вреве они стадоше служити Христу.
Свети Назарије са својим учеником, светим Келсијем, поново пође у Медиолан и затече још живе свете мученике Гервасија и Протасија, који у тамници тамноваху. А када он стаде проповедати Еванђеље у Медиолану, то он би од управитеља Анулина поново изведен на суд. Анулин га упита, где је био за ово време. И дознавпга да је био у рукама самога Нерона, Анулин се зачуди на који се начин он ослободи жив и здрав из руку његових, јер је знао да је Нерон - цар љут и бездушан, и да он немилосрдно убија не само криве него и невине. Управитељ примораваше Назарија да приступи и поклони се боговима њиховим. Али он не само не хте то учинити него их и руглу изврже. Управитељ нареди да га по устима бију; и пошто много бише светог Назарија и ученика његовог Келсија, бацише их у тамницу код светог Гервасија и Протасија. Назарије се веома радоваше што се удостоји да се поново види са милим пријатељима својим и да заједно са њима трпи окове за Христа у једној тамници.
У то време управитељ Анулин извести писмом цара Нерона о Назарију. А цар, чувши да је Назарије жив, силно се разгњеви на оне слуге којима је било заповеђено да га потопе у мору. И дуго их тражаше да их погуби, сматрајући да су они пустили Назарија, али их не пронађе, јер они већ беху побегли од света и добровољно посветили себе светом служењу. Цар онда написа управитељу Анулину да Назарија сместа погуби. Анулин, примивши царево писмо, изведе из тамнице светог Назарија са учеником његовим, светим Келсијем, и одсече им чесне главе мачем.
Један од верних који живљаше у предграђу, узе тајно свете мошти њихове и унесе их у своју кућу. A y њега беше кћер која узета лежаше на постељи. Када мошти светих мученика бише унесене у кућу, болесница тог часа устаде са постеље здрава, као да никада ни боловала није. Томе се веома обрадова домаћин куће са свима домашњима својим, и чесно погребе тела светих мученика у своме врту.
Ускоро по посечењу светих мученика Назарија и Келсија стиже у град војсковођа Астазије, који је ишао у рат против Морава.[18] Овога наговорише идолски жреци да побије преостале у тамници свете мученике Гервасија и Протасија. Тада Гервасије бијен оловним прућем, сконча; а Протасије оконча подвиг мучеништва на тај начин што му глава би одсечена мачем. Хришћанин Филип са својим сином узе тела светих мученика и погребе их у дому своме.
Мошти све четворице светих мученика: Назарија и Келсија, Гервасија и Протасија, остадоше тако сакривене у земљи, и нико није знао о томе све до времена светог Амвросија, епископа Медиоланског. Мошти Гервасија и Протасија он обрете, по откривењу Божјем, у време царовања Теодосија Великог, а мошти Назарија и Келсија - за царовања Аркадија и Хонорија.[19]
О обретењу моштију Назарија и Келсија презвитер Павлин у Житију светог Амвросија пише овако: Мошти светог мученика Назарија, нађене ван града у врату, донесе Амвросије уцркву светих Апостола. Ми видесмо у гробу, у коме лежаху мошти мученика, крв као да је сада истекла, главу са косом и брадом тако нетакнуто сачуване као да су малочас спуштене у гроб, а лице тако светло као да је овог тренутка умивено. И какво је чудо у томе, када је сам Господ раније обећао у Еванђељу: дани длака с главе ваше неће погинути (Лк. 21, 18). Ми у то време осетисмо такав миомир, који превазилази све мирисе. Подигавши мошти мученика и метнувши на кола, ми се одмах са светим Амвросијем дадосмо на трагање за моштима светог мученика Келсија, који је такође ту био сахрањен. Од сопственика тога врта ми сазнадосмо, да им је од предака завештано да не напуштају то место, јер су велика блага у њему сакривена. И стварно, тамо су се налазила таква блага, која ни мољац ни рђане квари, ни лупежи поткопавају ни краду.
Тако говори презвитер Павлин о моштима Назарија и Келсија. О моштима пак Гервасија и Протасија постоји овакво писаније светог Амвросија:
"Амвросије, слуга Христов, браћи по целој Италији жели вечно спасење у Господу. Божанско Писмо назива дужником онога који, добивши што забадава од Господа, не даје то другама; јер он као да нешто краде од Цркве када утаји оно што може бити од користи другима. Зато Давид рече: Правду твоју не сакрих у срцу свом, истину твоју и спасење твоје казах; не утајих милост твоју и истину" твоју од сабора великог (Пс. 39, 11-12). И као желећи награду за то дело, додаде: А ти, Господе, не удаљи милости твоје од мене (Пс. 39, 12). Он као да вели: као што ја учиних другима да нађу милост, тако и ти не удаљи милост твоју од мене. - Но зашто правимо овај увод? Објавићу вама који верујете и побожно умујете у Господу, и позваћу вас на весеље поводом обретења светих моштију.
"У прошлу Свету Четрдесетницу, по милости Божјој, ја бејах међу онима што се посте и моле. Једном ноћу када стајах на молитви мене ухвати такав танан сан, да нити сам спавао нити што осећао. И видех два младића у белим хаљинама, подигнутих руку увис они се мољаху; захваћен дремежом, ја не могох говорити с њима. А када се освестих, они постадоше невидљиви. И ја молих благог Господа да то одагна од мене ако је то демонска прелест; а ако је посреди нека истина, онда да ми је јасније покаже. - Да би Господ услишио ову молитву моју, ја појачах свој пост, и друге ноћи у петле видех исто што и први пут: видех она иста два младића где се моле са мном. Треће пак ноћи, када моје тело изнемогло од поста не могаше да заспи, опет ми се јавише они младићи, али тада ја нисам спавао него сам се свему томе чудио. Са њима беше и трећи благолик муж, сличан светом апостолу Павлу какав се на иконама виђа. Он једини говораше са мном, а они ћутаху. И он говораше овако: To су они који, послушавши речи моје, презреше свет и богатство, и следоваху Господу нашем Исусу Христу, не желећи ништа земаљско или телесно; провевши овде у Медиолану десет година у служењу Богу, они се удостојише постати мученици Христови; тела њихова ти ћеш наћи где леже у сандуку у земљи на том месту где ти стојиш и молиш се. Извади их из земље и сагради цркву у њихово име. - Ја га онда упитах за њихова имена, а ан ми одговори: Крај њихових глава наћи ћеш књижицу, у којој је написано о њиховом рођењу и кончини.
"После тога ја сазвах братију и епископе и испричах им шта сам видео, и сам почех први копати, а епископи ми помагаху. И као што свети Павле каза, ми нађосмо сандук, у коме угледасмо тела светих као да су овог часа погребена, и која дивно мирисаху. Крај њихових пак глава нађосмо књижицу, у којој беше све по реду овако написано: Ја, слуга Божји Филип, узех тела ових светитеља у свој дом и погребох. Мати њихова беше Валерија, а отац Виталије; они родише ова два сина као близанце, и једнога назваше Протасије а другога Гервасије. Виталије беше војник и живљаше у Медиолану, тајно служећи Богу са својом супругом. Када он са судијом Павлином оде у град Равену, тамо се сазнаде да је он хришћанин. Мучен, он се не одрече Христа; бачен у дубоку јаму, и одозго бијен камењем, он жив погребен сконча. Супруга његова, сазнавши за смрт свога мужа, оде по тело његово, желећи да га погребе у дому свом, на утеху свога удовишта. Но грађани Равенски, који беху хришћани, не дадоше јој да носи тело свога мужа, јер се сами радоваху таквоме благу и сматраху га за свога заступника. He добивши што је желела Валерија, враћајући се у Медиолан, пролажаше кроз једно село у коме су незнабошци житељи празно вали овој богомрски празник и приносили жртве свом поганом богу Силвану.[20] Идолопоклоници, по обичају своме, угошћавајући странце путнике идоложртвеним месом, позваше и Валерију, која је шпла својим путем, да се прихвати тога меса. Но ана се згади на такву нечистоту, и не желећи да окуси од демонске жртве она изјави да је хришћанка. Незнабошци се разгњевише, па је немилице штаповима тукоше, тако да је њени сапутници једва живу одведоше у Медиолан. Дошавши својој кући и поучивши истинитој вери своје синове Гервасија и Протасија, Валерија у трећи дан предаде душу своју у руке Божије. Када после својих родитеља, који се удостојише мученичких венаца, Гервасије и Протасије остадоше сиротани, они продадоше кућу и сва имања своја, па све раздадоше убогима, и робовима дадоше слободу, а сами се затворише у једној кућици, и ту проведоше десет година у усрдној молитви, посту и читању божанствених књига. Једанаесте пак године њих управитељ Анулин затвори у тамницу, и они почеше страдати за Христа. А када војсковођа Астазије иђаше из Медиолана у рат против Морава, идолски жреци, зашавши напред, сретоше га на путу и рекоше: Ако хоћеш да се вратиш цару са победом, онда приморај Гервасија и Протасија да боговима принесу жртву, јер се богови разгневише зато што их та два човека презиру, и већ нам богови не желе давати одговоре на наша питања.
"Чувши то, Астазије изведе свете мученике из тамнице, постави пред собом и рече им: Наређујем вам да не вређате богове наше него им са страхопоштовањем принесите жртве, да би наш пут био срећан. - Гервасије рече: Победе над непријатељима треба да иштеш од самог Свемогућег Бога, а не од идола који не виде, не чују, не говоре и не дишу. - Тада Астазије нареди да Гервасија бију оловним прућем све док не умре. И свети Гервасије тако бијен издахну. Астазије, наредивши да Гервасијево тело изнесу, рече Протасију: Бедниче! поштеди живот свој, и немој бити луд као брат твој. - Протасије одговори: He знам ко је од нас двојице бедан: да ли ја који се не бојим тебе, или ти који се бојиш мене. - Астазије викну: Како! ја се бојим тебе, бедниче? - Светитељ одговори: Ти се бојиш да те не увредим, ако не принесем идолима жртву; јер када се не би бојао, ти ме не би приморавао на жртвоприношење. Аја се тебе не бојим и претње твоје презирем; идоле твоје сматрам за ђубре, а само се клањам Јединоме Богу који царује на небу.
"Тада Астазије нареди да Протасија моткама бију. И дуго бише светог мученика; а када га са земље подигоше, Астазије рече: Несрећниче! зашто си тако горд и непокоран? Зар хоћеш да погинеш као и твој брат? - Протасије одговори: Ја се не љутим на тебе, Астасије, јер видим слепило твојих очију: неверје твоје не да ти да видиш оно што је Божје. Господ мој није грдио Своје распињатеље него се молио за њих, рекавши да они и не знају шта раде. И ти не знаш шта радиш, зато те ја и жалим. Ипак, продужи што си почео, да бих ја сада са милим братом мојим могао угледати Спаситеља мога.
"Тада Астазије нареди да Протасија посеку мачем. И када се то зби, ја слуга Христов Филип, заједно са сином својим, узех тајно ноћу тела њихова у своју кућу, о чему зна само Бог, и погребох их у овом мермерном гробу. Верујем да ћу молитвама њиховим и ја добити милост од Господа нашег Исуса Христа, који са Оцем и Светим Духом живи и царује вавек".
To нам казује свети Амвросије и пронађена књижица Филипова. Када пак те свете мошти бише изнесене из земље, многа се исцељења даваху болеснима, ђаволи се из људи изгоњаху, слепи прогледаху. Исти свети Амвросије спомиње да у њиховом граду бејаше један свима познати слепац, по имену Севир: он се само дотаче краја од хаљина што беху на моштима светих, и одмах прогледа.[21] - Молитвама светих Твојих, Господе, просвети очи душа наших "да бисмо ходили у светлости Лица Твога и о имену Твоме радовали се вавек. Амин.



ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКШЕ СВЈАТОШЕ,[22] књаза Черњиговског

ПРОЛАЗИ обличје овога света (1 Кор. 7, 31)... Благоверни књаз Никола од најраније младости своје осети пролазност свега на земљи, и јасно увиде да једино на небу постоји царство непролазно, вечно, препуно оних вечних блага, која Господ уготови онима који Га љубе. Стога он, као некада индијски царевић Јоасаф,[23] остави славу и богатство, почаст и власт свог земаљског пролазног кнезовања ради вечног небеског царства, дође у Печерски манастир и обуче се у свети монашки лик.[24] У монаштву блажени Никола толико засија светошћу свога живота, да сви, видећи његова добра дела, усрдно прослављаху Бога због њега. Он пре свега силно напредоваше у послушности. Упочетку он рађаше у кујни: сам сецијаше дрва и на раменима доношаше са брега, и вредно обављаше све друго потребно за готовљење хране. Пошто се преподобни Никола дуго времена тако трудио, сазнадоше браћа његова Изјаслав и Владимир за његове подвиге, и стадоше га одвраћати од таквог труда. Али овај истински послупшик са сузама их умоли да још једну годину послужи братију у кујни. И тако он проведе три целе године на послушању у кујни са ревношћу и старањем. После тога он, као опробан и за све способан човек, би одређен за чувара манастирске капије. И у том послушању проведе он три године, никуда не одлазећи сем у цркву. Одатле он би одређен да служи братију при трпези. То послушање он вршаше веома усрдно и марљиво на опште задовољство свих.
На тај начин прошавши законито све степене послушања, преподобни Никола са разрешењем игумана и све братије узе на себе подвиг безмолвија, подвиг усамљеничког молитвеног тиховања, да би се у тишини старао о своме спасењу. Обављајући ово послушање, он рукама својим засади крај своје келије башту; и у току ових година монашког живота његовог, њега нико никада не виде незапослена, него му свагда у рукама беше рукодеље a y устима непрестано молитва Исусова: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! - Он никада ништа не окуси осим заједничке манастирске хране у трапези, па и то у малој количини. А кад му се, и мимо његове воље, дешавало да као књаз добије што од својих, он је све то одмах раздавао намерницима, сиромасима и цркви, те је од тога црква набавила много књига.
Овај блажени књаз, још за време своје владавине у својој кнежевини, имађаше код себе врло искусног лекара по имену Петра, пореклом Сиријца, који дође са њим и у манастир. Али овај лекар, видећи добровољно сиротовање свога господара, остави га и живљаше у Кијеву, лечећи тамо многе. Ипак он је често долазио к блаженоме, и видећи га где се злопати и мучи у неизмерном пошћењу, у служењу у кујни, у чувању манастирске капије, он му саветоваше да се остави тога, и говораше му: Књаже, треба да обратиш пажњу на своје здравље, да не би прекомерним радом и уздржавањем сасвим изнурио своје тело, јер ако изнемогнеш, ти нећеш бити у стању тако носити јарам који си добровољно узео на себе Христа ради. Та Бог не тражи пост или подвиг изнад моћи, већ само чисто и смерно срце. Ти радиш монасима као купљени роб; ниси навикао на такву оскудицу; нити то доликује теби, кнезу. За твоју благородну браћу, Изјаслава и Владимира, та твоја сиромаштина велика је туга и понижење, пошто си од толике славе и части постао убожјак, те умртвљујеш тело своје и због недовољне хране обољеваш. Чудим се и промени твога стомака: раније си се хранио укусним јелима, и стомак ти је побољевао; а сада се храниш сировим зељем и сувим хлебом, и стомак твој подноси. Али пази да те једном не спопадне нека тешка болест, и ти, немајући снаге, брзо ћеш подлећи; нити ћу ја бити у стању да ти помогнем, Да, да, ти браћи својој припремаш неутепши плач. Ено и бољари који су служили теби, и били знатни због тебе, већ су изгубили наду, жале за тобом и у великој су тузи. Но они су подигли велике куће, и живе у њима; а ти немаш где главе склонити, и боравиш час крај ђубришта, час у кујни, час на капији. Ко од руских књажева тако уради? Еда ли блажени отац твој Давид, или незаборавни дед твој Свјатослав? Па нико ни од бољара не узажеле тако неславни живот, осим једнога Варлаама[25] који је овде био игуман. Зато, ако мој савет не послушаш, умрећеш пре времена.
Ове и сличне речи лекар Петар, наговаран од браће блаженог Николе, често говораше блаженоме, било кад је седео с њим у кујни, било код манастирске капије. А блажени му на све то одговараше, говорећи: Брате Петре, често размишљајући о здрављу душе своје, ја сам дошао до закључка да не треба штедети тело, да оно не би устајало на дух и изазвало у мојој души рат. Јер тело, мучено уздржањем и трудом, смирује се али не ослабљује; но ако би и слабило, онда ево речи Господа Христа: сила се моја у слабости показује потпуно (2 Кор. 12, 9); ево утехе и светог апостола: страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рм. 8, 18). Бог хоће срце чисто и смирено, али оно не може бити такво без поста и труда, јер пост је мајка целомудрија и чистоте. Речено је: и смири се срце њихово у трудовима (Пс. 106, 12). Ја благодарим Богу што ме ослободи од световних брига и начини ме слугом слугу Његових - ових блажених црноризаца: јер на тај начин ја, књаз, у облику црнорисца служим Цару над царевима. A браћа моја нека се брину о себи: јер ће сваки своје бреме но сити (Гал. 6, 5). Доста им је мога наслеђа, које оставих заједно са мојим земаљским кнезовањем, да бих добио наслеђе у царству небеском: јер Христа ради све оставих, да Христа добијем (Флб. 3, 8). А ти, зашто ме у сиромаштву моме прекораваш због уздржања и просте исхране, претећи ми смрћу? Та и ти када лечиш телесну болест, не наређујеш ли болеснику да се од неких јела уздржава а да нека и сасвим избегава? А мени ваља на такав начин лечити душевне болести. Ако и умрем телесно, умрети ради Христа мени је добитак (Фбл. 1, 21). И када седим крај ђубришта, зашто ме ти сматраш горим од бојара? та са Јовом ми ваља царовати! Ако ово не учини пре мене нико од руских књажева, ја ћу, следујући Цару Небескоме, поставити почетак; можда ће се убудуће неко и угледати на мене, следујући моме примеру. Уосталом, гледајте себе, и ти и они који су те наговорили.
Често се дешавало и ово. Када се овај блажени књаз, изнурен подвизима послушања, разболевао, лекар Петар је, чим би сазнао за његову болест, одмах спремао потребне лекове. Али књаз - монах је увек, пре но што би стигао лекар са лековима, Божјом помоћу оздрављао, и никада није дозвољавао да га лекар лечи. Но једном се сам лекар Петар разболе. Блажени му посла ову поруку: Ако не будеш пио лекове, брзо ћеш оздравити; а ако ме не послушаш, дуго ћеш се мучити. - Међутим лекар га не послуша него попи лекове хотећи да се излечи од болести, али га то умало не стаде живота. Тада га свети кнез монах исцели молитвом. А када се исти лекар после извесног времена поново разболе, блажени му посла поруку: Ако се не будеш лечио, оздравићеш у трећи дан. - Лекар, сећајући се казне због прве непослушности, овога пута послуша блаженога, и у трећи дан заиста оздрави.
Блажени Никола, који у то време завршаваше своје послушање манастирског вратара, позва оздравелог лекара и рече му: Петре, треба да се пострижеш у монашки лик и да место мене послужиш у овом манастиру Господу и Његовој пречистој Матери, јер ја кроз три месеца одлазим из овога света. - Чувши то лекар Петар паде к ногама његовим и ронећи сузе завапи: Авај мени, господине мој, добротворе мој, и драгоцени животе мој! Ко ће примити мене када дођем овде? Ко ће прехранити сироте и убоге? ко ће се заузети за потлачене? ко ће обасути милошћу многе којима је потребна помоћ? He рекох ли ти, књаже, да ћеш браћу своју побудити на неутешни плач? He рекох ли ти, књаже, поштеди живот свој, пошто многима можеш бити од користи, и у животу твом је живот многих. Ниси ли ме ти исцелио силом Божјом и твојом молитвом? А сада, куда одлазиш, пастиру добри? Ако си сам занемогао, исцелитељу мој, кажи мени, слузи твоме, болест своју, и ако те не излечим, онда нека буде за главу твоју глава моја и за душу твоју душа моја. He отиди од мене, господине мој, док ми не кажеш, откуда теби таква вест? Ако је од људи, ја ћу живот свој дати за тебе; а ако те је Господ обавестио о томе, онда Га моли да ја умрем место тебе. Јер ако ме ти оставиш, онда где ћу сести и оплакивати свој губитак? да ли на ђубришту овом, где си ти тако често седео? Али ме ни туга пустити неће. Шта ћу наследити од твога имања када си ти сам наг? Еда ли ове искрпљене хаљине што су на теби? Али ћеш ти, одлазећи из света, сахрањен бити у њима. Даруј ми бар твоју молитву, као некада Илија Јелисеју плашт, да њоме разделим дубину срца и воде живота мога и стигнем до дивног заклона - у дом Божји, куда ти желиш сада отићи. О, и звер зна да му по заласку сунца ваља отићи у легало његово и лећи, а ја не знам куда ћу, по одласку твом ићи. И птица находи себи кућу и грлица гнездо себи где леже птиће своје (Пс. 83, 4), а ти шест година живиш у манастиру и ниси себи нашао место. Где ћеш онда оставити мене?
Блажени кнез подиже плачућег лекара и рече му: He тугуј, Петре! Боље је уздати се у Господа него ли ослањати се на кнезове (Пс. 117, 9). Зна Господ како да сачува твар коју је сам створио. Он ће се постарати да нахрани гладне, да заштити сиромашне и да спасе искушаване; а биће прибежиште и теби. Браћа пак моја по телу нека не плачу за мном, него нека плачу за себе и за дела своја у плачевној долини овога света, да би добили утеху и блаженство у оном свету. Мени, ради временог живота, није потребно лечење, јер сам давно умро за све времено; као што говори Исаија: Мртви неће видети живота, нити ће лекари васкрснути (Ис. 27, 14).
Рекавши то, блажени Никола оде са лекаром к пештери и уготови себи место за гроб. И упита лекара: Који од нас више воли ово место? - Петар одговори с плачем: Знам, ако хоћеш, умолићеш Господа да још живиш, а мене положи овде. - Блажени му рече: Нека ти буде како желиш, ако је тако угодно Господу. Помолимо се дакле Њему, али само у монашком чину.
Тада се лекар, по савету блаженога, постриже у монашки чин, и проведе три месеца на молитви, непрестано дан и ноћ проливајући сузе. Затим тешећи га, блажени му рече: Брате Петре, хоћеш ли да те узмем са собом? - А он му, као и раније, одговори с плачем: Хоћу да ми допустиш да умрем за тебе, a ти остани и моли се за мене. - Блажени му на то рече: Брате, не бој се и буди готов, јер ћеш, по жељи својој, у трећи дан отићи из овога живота.
Када настаде предсказано време, Петар се причести божанственим и животворним Тајнама Христовим, леже на одар и предаде дух свој у руке Господу. A no смрти лекара блажени књаз Никола Свјатоша подвизава се у манастиру још тридесет година, не излазећи из манастира, и достигавши, сходно имену, потпуно свети живот, он пређе у вечни живот к Пресветоме свих светих, Цару смирености Исусу.[26] У дан престављења овог светог књаза слеже се скоро цео град Кијев, дајући му последњи целив и са обилним сузама препоручујући се његовим молитвама.
Браћа блаженога, Изјаслав и Владислав, сазнавши за смрт његову, много плакаше и ридаше за њим. Изјаслав се обрати игуману са молбом, да му да на благослов и утеху покојников крст, јастук и даску на којој је клечао. Дајући му то, игуман му рече: По вери твојој нека добијеш од ових ствари помоћ у ономе што желиш. - А Изјаслав, примивши ове ствари, чуваше их са великим страхопоштовањем, и посла у манастир много злата, да не би забадава добио те братовљеве ствари.
Једном се овај Изјаслав тешко разболе, и већ се није надао да ће устати са постеље. Видећи га на самрти, око њега стално бејаху његова жена, деца и сви бојари. После извесног времена он се мало отрже, и заиска воде са Печерског студенца. Учинивши то, он одмах онеме и више не могаше ништа проговорити. Онда послаше у Печерски манастир и узеше у сасуду воде којом претходно омише гроб преподобног Теодосија; а игуман даде и власеницу преподобног Николе Свјатоше, да у њу обуку брата његовог, књаза Изјаслава. Но пре но што дође овај са водом и власеницом, књаз Изјаслав проговори: Брзо идите у сусрет преподобним оцима Теодосију и Николи ван града. - Затим, када послани уђе са водом и власеницом, књаз поново узвикну: Никола, Никола Свјатоша! - Онда му дадоше да пије те воде, и обукоше га у власеницу, и он одмах оздрави. И сви прославише Бога и Његове угоднике.
Од тога времена књаз Изјаслав је увек одевао на себе ту власеницу кад год би се разболео, и одмах је оздрављао. Осим тога он је свагда носио на себи ту власеницу када је ишао у рат, и увек се враћао неповређен. Једном приликом еагрешивши, он се не усуди обући власеницу, и тога пута би убијен у рату. Но он претходно беше наредио да га сахране у њој.
Стога и ми, надајући се у молитве овог преподобног кнеза, нека се удостојимо да силом његових молитава будемо исцељени од сваковрсних болести и рана времених и вечних - благодаћу Цара смирености, а уједно и Цара славе, Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, коме са Богом Оцем и Светим Духом слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПЕТРА АВСЕЛАМСКОГ

ОВАЈ свети мученик беше из места Аније у околини Елевтеропоља; храбар душом a млад и снажан телом. Много се борио за веру Христову. Презревши све земаљско, он најзад постаде жртва паљеница Христа ради: много и разнолико мучен за царовања Диоклецијана, он напослетку би у огњу спаљен.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА Свештеномученика СИЛУАНА и ЧЕТРДЕСЕТ МУЧЕНИКА

СВЕТИ презвитер (по другима епископ) Газски Силуан пострадао у Гази (почетком 4. века) са св. 40 Мученика из Египта и Палестине; пострадаше за Христа мачем посечени. (О свима њима видети још и под 4. мајем и 17. септембром).

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ИГЊАТИЈА АГАЛИЈАНА, архиепископа Митимниског и Чудотворца
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Име свете Параскеве или Петке долази од грчке речи Парав^ЕџТЈ = Петак.
2. Епиват или Пиват, по турски Бојадос.
3. Мадит - приморски град у Херсонису Тракијском. Спомен Св. Јевтимија, епископа Мадитског, празнује се 5. маја.
4. Јован Асен II, син Асена I (царовао од 1221 до 1241 год.), - најзнаменитији владар II бугарског царства; више урадио на просвети него сви владари пре њега; подигао многе манастире и украсио их златом и драгим камењем; цркве обогаћивао многим поклонима, а свештенство награђивао високим почастима.
5. Трново - ондашња престоница Бугарске, на реци Етри или Јантри, која се улива у Дунав.
6. Бајазит I, турски султан, ступио на престо 1389 године. Користећи раздор између византијског цара Јозана и сина му Андроника, Бајазит потчинио себи у многоме византијску царевину. Он освојио Бугарску, Македонију, Тесалију и многе друге земље. Године 1402, после Ангорске битке, Бајазит би одведен у ропство од стране монголског завојевача Тамерлана, где и умре 1403. године.
7. Валахија - југозападни део садашње Румуније (Влашка). Мошти Свете Петке беху тада у Видину (на Дунаву).
8. О томе се говори у Житију Св. царице Милице и Св. Деспота Стефана Високог, под 19. јулом. Опис преноса моштију Св. Петке из Бугарске у Србију. тј. из Видина у Београд, дао је Григорије Цамблак (око 1404. године).
9. Царовање Сулејмана II представља најсјајнији расцват турске моћи. Турци га сматрају за свог највећег владара и зову га "Величанствени".
10. Василије Лупул - владар Молдавски од 1634. до 1654. године.
11. Партеније I - патријарх Цариградски од 1639. до 1644. године.
12. Јаш - главни град Молдавије, једне од придунавских кнежевина, која са Валахијом сачињавају данашњу Румунију.
13. Опширно Житије Св. Петке на словенском језику написао је у 14. веку блажени Јевтимије, патријарх Трновски, кога је Бугарска Црква недавно унела у календар својих светитеља (житије објавио Стојан Новаковић у Starine, K, Загреб 1877, стр. 53-59).
14. Свети Лин, први епископ Римски; припада Седамдесеторици апостола. Спомен његов 5 новембра и 4 јануара.
15. Нерон - римски цар од 54 до 68 године после Христа; један од најсвирепијих, најуображенијих и најразвратнијих римских царева. Он подигао прво гоњење хришћана у Риму; у његово време пострадаше и свети апостоли Петар и Павле.
16. Мелија или Кимела - град у Галији, Француској, близу данашње Нице, на југу Француске.
17. Тимир или Трир - многољудни, напредни град у северној Галији.
18. Морави, Моравијани - Словенско племе, у границама данашње Чехословачке.
19. Аркадије - син и наследник Теолосија Великог, управљао источном половином царевине (395-408 године); Хонорије такође син и наследник Теодосија Вел. управљао западном половином царства (395-422 год.)
20. Силван је код Римљана сматран за бога шума, поља и стада.
21. Обретење моштију светих мученика било је у јуну 395. или 396.
22. Свјатослав Свјатоша (тако назван због своје побожности) на крштењу добио име Панкратије, a y монаштву Никола. Био син Черњиговског кнеза Давида Свјатославича и унук Кијевског и Черњиговског књаза Свјатослава Јарославича, који подиже свету, Богом саздану, цркву Печерску.
23. Спомен његов Црква празнује 19. новембра.
24. To би 1107. године.
25. Варлаам је био први игуман Кијевопечерског манастира; а био је син првог кијевског бојара Јована. Спомен његов Црква празнује 19. новембра.
26. Преподобни се упокојио 14. октобра 1143. године. Његове свете мошти нетљено почивају у пештери преподобног Антонија.