ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Света великомученица Варвара. Отац ове славне следбенице Христове, која се од раних лета уневести Христу, по имену Диоскор, беше знаменит положајем и богатством у граду Илиопољу Мисирском, а у вери незнабожац. Своју ћерку јединицу, мудру умом и красну ликом, затвори Диоскор у кулу високу, окружи је свим угодностима, даде јој слушкиње на службу, постави идоле за клањање, сазида јој купатило с два прозора. Посматрајући кроз прозор куле земљу доле и звездано небо горе, Варвари се отвори ум благодаћу Божјом, те познаде јединог истинитог Бога Творца, иако немаде никога од људи за учитеља у томе. А када се њен отац једном удаљи из града, она изиђе из куле и, по Божјем Промислу, срете се с неким хришћанкама, које јој јавише истину вере Христове. Срце се Варварино распламти љубављу према Христу Господу. Она нареди, те се просече и трећи прозор на купатилу, да три прозора буду символом Свете Тројице; на једној стени у купатилу прстом нацрта крст и крст се удуби у камен као гвожђем урезан; из њене стопе на поду купатила прокључа извор воде, која доцније многима причини исцељење од болести. Узнав Диоскор веру своје ћерке, изби је сурово, истера из куле и појури за њом да је убије. Стена се једна раступи и сакри Варвару од суровог оца. Када се поново јави, отац је одведе началнику Мартијану, коме предаде ћерку на мучење. Невину Варвару разденуше и шибаху, док јој цело тело не би покривено крвљу и ранама. У тамници јави јој се сам Господ с ангелима и исцели је. Видевши то, нека жена Јулијанија, и сама пожели мучеништва. И беху обе страшно мучене и с поругом по граду вођене. Одсекоше им груди женске, и крв многа из њих истече. Најзад их изведоше на губилиште, где сам отац закла ћерку своју, а војници Јулијанију. Тога истог дана удари гром у кућу Диоскорову и уби и њега и Мартијана. Пострада света Варвара 306. године. Мошти јој се чудотворне налазе у Кијеву. Прослављена у Царству Христовоме, она се много пута јављала до дана данашњега, понекад сама, понекад у пратњи Пресвете Богородице.

2. Свети Јован Дамаскин. Најпре први министар калифа Абдалмелеха, а потом монах у манастиру Светог Саве Освећеног. Због ватреног заступања иконопоштовања у време иконоборног цара Лава Исаврјанина, оклеветан би Јован од овога цара код калифа, који му одсече десну руку. Он припаде на молитву пред иконом Пресвете Богородице, и рука му се састави и зарасте чудесно. Видећи то чудо, калиф се раскаја, но Јован не хте више остати код њега као великаш, него се повуче у манастир, где беше од почетка узор монасима у смерности, послушности и свима прописаним подвизима монашким. Испевао посмртне песме, саставио Октоих, Ирмологију, Месецослов, Канон пасхални, и написао многа богословска дела, с надахнућем и дубином. Велики као монах, и као песник, и као богослов, и као војник истине Христове, Дамаскин се рачуна у велике Оце Цркве. Упокојио се мирно око 776. године у стотину четвртој години свога живота.

3. Свети Генадије, архиепископ новгородски. Знаменит писац, поборник истине и страдалник за истину Христову. Сабрао растурене књиге Светога Писма уједно и саставио кључ пасхални за пет стотина тридесет две године унапред. Упокојио се у Господу 1505. године. Чудотворне му мошти у Чудовом манастиру у Москви.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ ВАРВАРЕ

ЗА царовања Максимијана,[1] незнабожног цара Римског, живљаше на Истоку, у Илиопољу,[2] један човек високог порекла, богат и знаменит, по имену Диоскор, по роду и по вери незнабожац. Он имађаше кћер Варвару коју чуваше као зеницу ока, јер сем ње он не имађаше више деце. Када она поодрасте, показа се веома лепа лицем, тако да јој по лепоти не беше сличне девојчице у целој земљи тој. Због тога отац њен Диоскор сазида високу кулу, раскошно - уметничку грађевину, и унутра у кули велељепне палате са свима угодностима. У ту кулу Диоскор затвори своју кћер Варвару, давши јој добре васпитачице и слушкиње, јер јој мајка беше умрла. Диоскор то уради, да такву лепоту не би могли видети прости и незнатни људи, јер он сматраше да очи таквих људи нису достојне да гледају прекрасно лице његове кћери. Живећи у кули, у високим палатама, девојчица налажаше утеху у томе што са те висине посматраше небеска и земаљска саздања Божија, светила небеска и красоту земаљског света. Једном, посматрајући небо и разгледајући сијање сунца, течење месеца и красоту звезда, она упита своје васпитачице и слушкиње: Ко је створио то? - Затим, погледавши на красоту земаљску: на зелена поља, шуме и вртове, на горе и воде, она распитиваше: Чија је рука саздала све то? - Оне јој рекоше: Све су то створили богови. - Девојчица упита: Који богови? - Слушкиње јој одговорише: Они богови које отац твој почитује, и држи их у своме дворцу: златне, сребрне и дрвене, и којима се он поклања. Ето, ти су богови створили све што очима видиш.
Чувши такве одговоре њихове, девојчицу захвати сумња, и она размишљаше у себи: Богови које отац мој почитује направљени су рукама људским: златне и сребрне направио је златар, камене је направио каменорезац, дрвене је направио дрводеља. Како су онда ти направљени богови могли створити такву пресветлу висину небеску и овакву красоту земаљску, када сами не могу ни ходити ногама, ни радити рукама?
Тако размишљајући у себи, она често, и дању и ноћу, посматраше небо, старајући се да по створењима позна Творца. Једном када она дуго посматраше небо, и беше обузета силном жељом да сазна ко је створио прекрасну висину, пространство и светлост неба, изненада засија у срцу њеном светлост Божанске благодати и отвори јој очи ума ка познању Јединог, Невидљивог, Недомисливог и Непостижног Бога, који је премудро створио небо и земљу. И она говораше у себи: Мора постојати један такав Бог кога није учинила рука људска, него сам Он има своје биће, и све је руком Својом створио; мора постојати Онај који је распростро ширину небеса, утврдио темеље земље, и обасјава одозго сав свет зрацима сунца, сијањем месеца и светљењем звезда; а доле - украшава земљу разноврсним дрвећем и цвећем, напаја је рекама и изворима; мора постојати један такав Бог који све одржава, све уређује, све оживљује, и о свему промишља.
Тако се девица Варвара учаше да од творевине позна Творца, те се на њој збиваху речи Давидове: Поучих се од свих послова твојих, и од створења руку твојих научавах се (Псал. 142, 5). У таким размишљањима разгоре се у Варварином срцу огањ божанске љубави и запали душу њену пламеном чежњом за Богом, те она не имађаше мира ни дању ни ноћу, мислећи само о једном, желећи само једно: да насигурно позна Бога и Творца свих и свега. међу људима пак не могаше она наћи учитеља који би јој открио тајне свете вере и упутио је на пут спасења, јер је било немогуће да ико дође к њој осим одређених слушкиња, пошто је родитељ њен Диоскор беше окружио будном стражом. Међутим сам Свемудри Учитељ и Наставник, Дух Свети, унутарњим тајним надахнућем благодати Своје учаше је невидљиво и даваше уму њеном познање истине. И живљаше девица у кули својој као усамљена птица на крову, размишљајући о небеском а не о земаљском; јер срце њено не приањаше ничему земаљском: не љубљаше она ни злато, ни скупоцено бисерје, ни драго камење, ни гиздаве хаљине, нити икакве девојачке наките, нити икада помисли на брак, већ сва мисао њена беше обраћена к Јединоме Богу, и она беше заробљена љубављу к Њему.
Када дође време да се Варвара удаје, многи богати, високородни и знатни младићи, чувши за необичну лепоту Варварину, похиташе к Диоскору да просе руку њену. Диоскор се попе на кулу к Варвари, и стаде јој говорити о браку, набрајајући јој разне дивне просиоце и питајући је са ким би од њих хтела да се вери. Чувши од оца такве речи, целомудрена девица Варвара поцрвене у лицу, стидећи се не само да слуша него и да помисли на брак; и она одлучно то одби, не пристајући на очеову жељу: јер она сматраше за велики губитак уништити цвет чистоте своје и изгубити свескупоцени бисер девства. Но на упорно и дуго наваљивање оца да га послуша, Варвара се одважно и речито противљаше, и најзад изјави: Оче мој, будеш ли ми још говорио о томе, и будеш ли ме и даље приморавао на веридбу, учинићеш то, да се више нећеш називати оцем, јер ћу ја убити себе, и тако ћеш ти изгубити своје једино дете.
Чувши то, Диоскора спопаде ужас, и он оде од Варваре, не смејући више да је приморава на брак. Поред тога он сматраше да је боље да је на леп начин приволи на брак него да је силом приморава. И надаше се да ће доћи време када ће се сама Варвара предомислити и пожелети да ступи у брак. Потом он намисли да због послова иде на далек пут, држећи да ће Варвара без њега туговати, па ће она кад се он буде вратио с пута, радије примити његов савет и послушати га. Стога, полазећи на пут, Диоскор нареди да се у његовом врту, поред старог купатила, подигне раскошно и скупоцено купатило, са два прозора окренуто југу. Васпитачицама пак и слушкињама своје кћери нареди, да Варвара може слободно и несметано силазити с куле и радити што јој се буде хтело. Јер Диоскор мишљаше да ће Варвара разговарајући са многим људима и видећи многе девојке верене и удате, и сама пожелети да се уда.
По Диоскоровом одласку на далек пут Варвара, користећи се слободом да излази из куће и несметано разговара с ким хоће, спријатељи се са неким хришћанским девојкама, и чу од њих за име Исуса Христа. Она се одмах духом обрадова имену том, и труђаше се да што више сазна од њих о Христу. И оне јој причаху све о Господу Христу: о неисказаном Божанству Његовом, о оваплоћењу Његовом од Пречисте Дјеве Марије, о Његовом добровољном страдању и васкрсењу, о будућем суду, о вечном мучењу идолопоклоника, о бесконачном блаженству верних хришћана у Царству Небеском. Слушајући о свему томе, Варвара осећаше милину у срцу, и гораше љубављу ка Христу, и жељаше да се крсти. И баш у то време догоди се да један презвитер дође у Илиопољ, под видом трговца. Дознавши за то, Варвара га позва к себи, и тајно се научи од њега познању Јединог Творца свега и Сведржитеља Бога и вери у Господа нашега Исуса Христа, што је она одавна пламено желела. Пошто јој изложи ове тајне свете вере, презвитер је крсти у име Оца и Сина и Светога Духа, и поучивши је добро, отиде у свој завичај. А света Варвара, просвећена крштењем, разгоре се још већом љубављу к Богу, подвизаваше се у посту и молитви дан и ноћ, служећи Господу своме, коме се и уневести, давши завет да ће девство своје чувати неоскврњено.
У то време зидаше се купатило, сходно Диоскоровом наређењу пред одлазак на пут. А света девојка Варвара сиђе једном са своје куле да види зидање купатила. И кад угледа у купатилу два прозора, она упита раднике: Зашто сте начинили само два прозора? Није ли боље да буду три прозора? Тада ће и зид бити лепши и купатило светлије. - Радници одговорише: Тако нам твој отац нареди да начинимо само два прозора према југу. - Но Варвара упорно настојаваше да се просече и трећи прозор на купатилу, да би то био символ Свете Тројице. А када зидари не хтеше то учинити бојећи се њенога оца, она им рече: Ја ћу се пред оцем заузети за вас и одговараћу за вас, а ви урадите како вам наређујем.
Тада радници, по њеном наређењу, начинише и трећи прозор на купатилу. Старо пак купатило, поред кога се зидало ново, беше сво обложено глачаним мермером. Једном света Варвара, дошавши к, том старом купатилу и погледавши на исток, прстом нацрта на мермеру свети крст, и крст се удуби у камен као гвожђем урезан. Осим тога у том истом купатилу, из њене стопе на каменом поду купатила прокључа извор воде, која доцније причини исцељење многима који с вером долажаху.[3]
Ходајући једном по палати свога оца, света Варвара угледа његове богове, бездахне идоле, постављене на чесном месту, и дубоко уздахну због погибли душа оних људи који служе идолима. Затим она попљува лица идола, говорећи: Нека вам буду слични сви који вам се клањају и од вас бездахних ишту помоћ!
Рекавши то, она узиће на своју кулу. Тамо она, по обичају своме, ревноваше у молитви и пошћењу, свим умом својим, удубљујући се у богоразмишљање.
Међутим отац њен врати се с пута. Прегледајући зидарске радове он приђе новоподигнутом купатилу, па кад угледа три прозора на њему он стаде с гњевом грдити слуге и зидаре што су погазили његово наређење, те су направили три прозора а не два. Они одговорише: То смо урадили не по својој вољи већ по вољи твоје кћери Варваре; она нам нареди те ми и против своје воље начинисмо три прозора.
Диоскор одмах позва Варвару и упита је: Зашто си наредила да се у купатилу начини трећи прозор? - Она одговори: Боље три него два; јер си ти, оче, наредио да се начине два, ваљда символ двају небеских светила, сунца и месеца, да обасјавају купатило; а ја наредих да се начини и трећи, као символ Тројичине Светлости, јер су у неприступне, неисказане, незалазне и неугасиве Тројичне Светлости три прозора,[4] којима се просвећује сваки човек који долази на свет.
Отац се збуни од нових, ваистину дивних, али за њега несхватљивих речи своје кћери. И издвојивши се насамо с њом код старог купатила где бејаше крст, прстом свете Варваре изображен на камену, а који Диоскор још не беше приметио, он је стаде питати: Шта ти говориш? На који начин светлост трију прозора просвећује свакога човека? - Светитељка одговори: Слушај пажљиво, оче мој, и схвати што говорим: Отац, Син и Свети Дух, Три Лица Једнога у Тројици Бога, који живи у светлости неприступној, просвећују и оживљују свако створење. Ради тога ја и наредих да се на купатилу начине три прозора, да би један представљао Оца, други Сина, трећи Светога Духа, те да на тај начин и сами зидови прослављају име Пресвете Тројице.
Затим показујући прстом на знак крста, изображен на мермеру, она рече: Ја такође изобразих и знак Сина Божија: благоволењем Оца и дејством Светога Духа Он се ради спасења људи оваплоти од Пречисте Дјеве и добровољно пострада на крсту, чије изображење ти видиш. Нацртах ту знак крста, да би сила крсна одгонила одавде сву силу ђавољу.
То и много друго о Светој Тројици, о оваплоћењу и страдању Христовом, о сили крста, и о осталим тајнама свете вере говораше премудра девојка своме суровом и тврдоглавом оцу, чиме га страховито разјари. И он у бесу свом, заборавивши на природну љубав према кћери, извуче мач свој и хтеде да је прободе, но она се даде у бекство. Са мачем у руци Диоскор појури за њом, као вук за овцом. И кад он беше већ на домаку невиног јагњета Христовог, она се изненада обрете пред стеновитом гором која јој затвори пут. Немајући куда да побегне од руке и мача родитеља, или боље рећи мучитеља, њој једино уточиште беше Бог, ка коме она упери и душевне и телесне очи и мољаше Га за помоћ и заштиту. Свевишњи брзо услиши слушкињу Своју и одмах јој указа помоћ: учини те се стеновита гора раседе пред њом, као некада пред светом првомученицом Теклом када је она бежала од развратника. Света Варвара побеже у раселину, и стена се тог тренутка састави за њом, давши светитељки слободан пут до наврх горе. Узишавши на врх горе, она се тамо сакри у једној пећини. А свирепи и упорпи Диоскор, не видећи пред собом бежећу кћер, зачуди се како се то она сакри од очију његових, и дуго време је марљиво тражаше. Заобилазећи гору и тражећи Варвару, он угледа два чобанина на гори који пасијаху стада оваца. Ови чобани видеше свету Варвару како узиће на гору и сакри се у пећини. Попевши се до њих, Диоскор их упита, не видеше ли они његову бежећу кћер. Један од чобана, жалостива срца, видећи Диоскора пуног гњева, не хте одати невину девицу, и рече: Не видех је. - Но други ћутећи указа руком на место где се светитељка сакри. Диоскор појури тамо, а чобанина који одаде светитељку постиже казна Божја на истом месту: сам он претвори се у камени стуб, а његове се овце претворише у скакавце.
Нашавши своју кћер у пећини, Диоскор је стаде немилосрдно тући. Бацивши је на земљу, он је гажаше ногама; онда, ухвативши је за косу, он је вуцијаше по страшном путу све до своје куће. Затим је закључа у тесној, мрачној кућици, запечати и врата и прозоре, постави стражу, и мораше своју кћер глађу и жеђу. Потом Диоскор оде код царског намесника те области, Мартијана, и исприча му све о својој кћери, како она одбацује богове и верује у Распетога. И он моли намесника да његову кћер Варвару, запретивши јој разним мукама, врати вери отаца.
После тога Диоскор изведе свету Варвару из затвора, одведе је намеснику и предаде му је у руке, говорећи: Ја се одричем ње, пошто се она одрекла мојих богова. И ако се она поново не обрати к њима и не поклони им се заједно са мном, онда ми она неће бити кћер и ја јој нећу бити отац. Ти пак, моћни намесниче царски, мучи је како ти је воља.
Угледавши пред собом девицу, намесник се удиви необичној лепоти њеној н стаде јој благо и умиљато говорити хвалећи њену лепоту и високородност. И саветоваше јој да не одступа од древних закона отачких н да се не противи вољи родитеља свога, него да се поклони боговима, и да у свему слуша свога родитеља, да би наследила сва његова имања. Међутим света Варвара мудрим речима изобличи ништавност бездахних незнабожачких богова, а исповеди и прослави њиме Исуса Христа, одричући се свеколике таштине земаљске и богатстава и светских уживања, и жудећи за небеским благом. Но намесник је и дале убеђиваше да не срамоти свој род и да не погубљује прекрасну и цветну младост своју. Најзад јој рече: Сажали се на себе, дивна девице! и похитај усрдно да заједно с нама принесеш жртву боговима, јер имам сажаљења према теби и хоћу да те поштедим, не желећи да такву лепоту предам на муке и ране. Ако ме пак не послушаш и останеш непокорна, онда ћеш ме приморати да те, и против своје воље, ставим на љуте муке.
Света Варвара одговори: Ја свагда приносим жртву хвале Богу моме и хоћу да сама будем Њему жртва, јер Он једини јесте Истинити Бог, Творац неба и земље и свега што је на њима; а твоји богови су ништа и ништа не створише, јер су бездахни и непокретни, и сами су дело руку људских, као што каже пророк Божји: Идоли су незнабожаца сребро и злато, дело руку човечијих. И сви богови незнабожаца су ђаволи; а Господ је небеса створио (Псал. 113, 12; 95, 5). Ове пророкове речи ја признајем, и верујем у Једнога Бога, Творца свега, а за ваше богове тврдим да су лажни, и да је узалудна нада ваша на њих.
Ове речи светитељкине разгњевише намесника, и он нареди да је раздену. Ово прво мучење - стајати нага пред очима толиких људи, који бестидно и упорно гледају у обнажено девствено тело, беше за целомудрену и чисту девојку теже од најстрашнијих рана. Затим мучитељ нареди да је положе на земљу, па дуго време силно бију воловским жилама, да се земља обагри њеном крвљу. А кад престадоше са бијењем, мучитељи онда, по намесниковом наређењу, стадоше сурим крпама и оштрим цреповима трљати ране њезине, додајући тиме бол на бол. Ипак сва та мучења која силовитије од буре и олује навалише на храм младог и слабог тела девојчиног, не поколебаше чврсту у вери мученицу Варвару, јер вера њена беше основана на камену - Христу Господу њеном, ради кога она с радошћу трпљаше тако тешка страдања.
После тога намесник нареди да је посаде у тамницу, док он не смисли за њу најљуће муке. Једва жива од страховитих мучења, света Варвара се у тамници са сузама мољаше возљубљеном Женику, Христу Господу, да је не оставља у тако тешким мукама, и говораше речима Давидовим: Не остави мене, Господе Боже мој, не одступи од мене; похитај ми у помоћ! (Псал. 37, 22. 23). - Када се она тако мољаше, у поноћи њу обасја велика светлост; и светитељка осети у срцу овом и страх и радост: к њој се приближаваше Бесмртни Женик, желећи посетити невесту Своју. И гле, сам Цар Славе јави јој се у неизрецивој слави. А она, угледавши Господа, о! како се она обрадова духом, и какво блаженство осети срце њено! А Господ, с љубављу гледајући на њу, рече јој Својим преслатким устима: "Буди храбра, невесто моја, и не бој се! Ја сам с тобом; ја те чувам, и гледам на подвиг твој, и олакшавам патње твоје, и за њих ти припремам вечну награду у мом небеском дворцу. Стога, претрпи до краја, да би се ускоро насладила вечних блага у Царству моме".
Слушајући речи Господа Христа, света Варвара се сва као восак топљаше од огња божанске жеље, и као река љубављу се к Њему разливаше. Утешивши тако возљубљену невесту Своју Варвару и облаженивши је љубављу Својом, Сладчајши Исус је исцели и од рана, те на телу њеном не остаде ни трага од њих. После тога Он отиде од очију њених, оставивши јој неизрециву радост духовну. И пребиваше света Варвара, у тамници као на небу, пламтећи серафимском љубављу к Богу, и славославећи Га срцем и устима, и узносећи благодарност Господу што није презрео него је посетио слушкињу Своју која страда ради Имена Његовог.
У том граду живљаше нека жена, по имену Јулијанија. Она вероваше у Христа и бојаше се Бога. Откако света Варвара би ухваћена од мучитеља, Јулијанија је издалека праћаше, и посматраше страдања њена. А кад светитељка би бачена у тамницу, она борављаше крај тамничког прозора дивећи се како та млада девојка, у цвету младости и лепоте, презре оца свог, и сав род, и богатство, и сва блага и радости овога света, па и сам живот свој не штеди него га радосно полаже за Христа. Видезвши пак да Христос исцели свету Варвару од рана, она и сама пожеле да страда за Христа. И стаде се припремати за такав подвиг, молећи Подвигостројитеља Исуса Христа, да јој пошаље трпљење у мукама.
Када настаде дан, света Варвара би изведена из тамнице на незнабожно судиште ради поновног истјазавања. А Јулијанија ступаше за њом издалека. Када света Варвара стаде пред царског намесника, он и који беху с њим запрепастише се угледавши Варвару здраву, светлу лицем, и лепшу него што је била, а на телу њеном ни трага од оноликих рана. Намесник јој рече: Видиш ли, девојко, како се о теби брину богови наши? Та колико синоћ ти беше сва у ранама, а сада ето они те потпуно исцелише и здравље ти подарише. Стога, буди им благодарна за такво доброчинство; и поклони им се и принеси им жртву. - Светитељка одговори: "Шта говориш, намесниче, као да су ме исцелили твоји богови, који су сами слепи, неми и безосећајни. Они не могу дати ни слепима прогледање, ни немима Говор, ни глувима слух, ни хромима ход; они не могу ни болесне исцељивати, ни мртве васкрсавати. Како онда могоше исцелити мене? И зашто им се клањати? Мене исцели Исус Христос, Господ Бог мој, који исцељује сваку болест и даје живот мртвима. Њему се с благодарношћу клањам, и себе саму на жртву Њему приносим. Но ум је твој ослепљен, и ти својим незнабожним очима не можеш видети овог Божанског Исцелитеља, јер си недостојан."
Ове речи свете мученице разјарише намесника, и он нареди да мученицу обесе на мучилишном дрвету: да јој тело стружу железним ноктима, да јој ребра пале упаљеним свећама, и да је чекићем ударају по глави. Света Варвара трпљаше јуначки све то. Од таквих мучења немогуће би било остати жив не само њој, младој девојци, већ и најснажнијем мужу, да њу, овчицу Христову, није невидљиво укрепљавала сила Божија.
У гомили народа који је посматрао мучење свете Варваре стајаше недалеко споменута Јулијана. Гледајући велико страдање свете Варваре, које она у младом телу јуначки подноси, Јулијанија се не могаше уздржати од суза и силно плакаше. Онда, испунивши се ревности, она подиже глас исред народа и поче изобличавати бездушног намесника због нечовечног мучења мученице Варваре и хулити незнабожачке богове. Она би одмах ухваћена, и на питање какве је вере, она изјави да је хришћанка. Тада намесник нареди да и њу муче као Варвару. Јулијанија онда би обешена на мучилишном дрвету заједно с Варваром, и стругана железним гребенима. А света великомученица Варвара видети то, и висећи сама у мукама, подиже очи своје горе, к Богу, и мољаше се: Боже, Ти испитујеш срца људска, Ти знаш да ја, чезнући за Тобом и љубећи свете заповести Твоје, себе сву принесох Теби на жртву, и предадох себе свемоћној десници Твојој. Стога, немој ме оставити, Господе, него милостиво погледај на мене и на састрадалницу моју Јулијанију, и укрепи нас обе, и дај нам силе да овај подвиг добро завршимо: јер је дух срчан, али је тело слабо (Мт. 26, 41).
Док се тако светитељка мољаше, њима се обема невидљиво даваше помоћ с неба за јуначко трпљење. После тога мучитељ нареди да се обема одсеку женске груди. Када то би учињено, и тиме патње мученица страховито увећане, света Варвара поново подиже очи своје к Лекару и Исцелитељу свом, и завапи: Не одгурни нас од лица Твога, Христе, и Духа Твога Светога не одузми од нас! подај нам, Господе, радост спасења, и духом владалачким утврди нас у љубави Твојој![5]
После таких мучења намесник нареди да свету Јулијанију одведу у тамницу, а да свету Варвару, на велико посрамљење њено, воде нагу по целоме граду, исмевајући је и бијући је, Света пак девојка Варвара, покривајући се стидом као одећом, завапи к милом Женику свом Христу Богу, говорећи: Боже, Ти одеваш небо облацима, и земљу повијаш маглом као пеленахма: Ти сам, Царе, покриј наготу моју, и учини да очи незнабожаца не виде тела мог, да не би слушкиња Твоја била потпуно исмејана!
И Господ Исус Христос, који са свима светим ангелима Својим гледаше с неба на подвиг слушкиње Своје, одмах јој похита у помоћ и посла јој светла ангела са лучезарном одећом да покрије наготу свете мученице. После тога очи незнабожаца не могаху већ више видети обнажено тело свете мученице, и она би доведена натраг к мучитељу. А после ње водише по граду, такође нагу, свету Јулијанију. Најзад мучитељ видећи да их не може одвратити од љубави Христове и приволети на идолопоклонство, осуди обе на посечење мачем.
Диоскор пак, свирепи родитељ свете Варваре, толико беше освирепљен од ђавола да, гледајући велике муке своје кћери, не само не устугова срцем, него се чак и не постиде да јој сам буде џелат. Јер он, једном руком ухвативши своју кћер а у другој држећи исукани мач, поведе је на место посечења, које беше одређено на једној гори изван града. Свету пак Јулијанију вођаше за њима један од војника. И када они иђаху тако, света Варвара се мољаше Богу, говорећи: Беспочетни Боже, Ти си распростро небо као покривач и основао земљу на водама; Ти си заповедио сунцу те обасјава и добре и зле; Ти дајеш кишу и праведнима и неправеднима; Ти и сада услиши мене слушкињу своју која се моли Теби, услиши, о Царе, и подај благодат Своју свакоме човеку који буде спомињао мене и моја страдања, и нека се не приближи к њему изненадна болест, и нека га не уграби неочекивана смрт, јер Ти, Господе, знаш да смо ми тело и крв, и творевина пречистих руку Твојих.
Када се света Варвара тако мољаше, чу с неба глас који је с Јулијанијом позивао у небеска насеља и обећавао да ће јој се испунити молба. И обе мученице, Варвара и Јулијанија, иђаху на смрт с великом радошћу, желећи да се што пре разреше од тела и отиду Господу. А кад стигоше на одређено место, овчица Христова Варвара преклони под мач свету главу своју, и би посечена рукама бездушног оца свог. И испуни се речено у Светоме Писму: Предаће на смрт отац чедо.[6] Свету пак Јулијанију посече војник. И тако завршише подвиг свој ове свете мученице.[7] Свете душе њихове радосно узиђоше к Женику своме Христу, сретнуте од Ангела и с љубављу примљене од Господа. Диоскора пак и намесника царског Мартијана изненада постиже казна Божија: јер и Диоскора кад силажаше с горе после посечења кћери, и намесника Мартијана кад сеђаше код куће, убише громови, и тако их спалише да им се ни прах не нађе.
У граду том живљаше један благочестиви човек, по имену Галентијан. Узевши чесне мошти светих мученица он их донесе у град и сахрани са доличном чешћу, и подиже цркву над њима, у којој биваху многа исцељења од моштију светих мученика, молитвама њиховим а благодаћу Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме слава вавек. Амин.

О ЧЕСНИМ МОШТИМА СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ ВАРВАРЕ

ЧЕСНЕ мошти свете великомученице Варваре бише пренесене из Грчке у Русију, у Кијев, после просвећења Руске земље светим крштењем, када се руски кнезови налажаху у нарочито блиским и пријатељским односима са грчким царевима, и узимаху себи за супруге њихове сестре и кћери.[8] У време таквих односа, Кијев доби из Грчке неоцењиви дар - целебне мошти свете великомученице Варваре, као што то сведочи веродостојни летопис из 1670. године игумана Кијевског Михајловског Златоверхог манастира,[9] јеромонаха Теодооија Сафоновича.[10] Прва супруга великог кнеза Кијевског Свјатополка Изјаславича,[11] названог у светом крштењу Михаил, беше грчка принцеза Варвара, кћи Византијског цара Алексија Комнена.[12] Пред свој одлазак из Цариграда у Русију принцеза Варвара умоли свога оца да јој да чесне мошти свете великомученице Варваре, и она их донесе са собом у Кијев. Муж њен, велики кнез Михаил, сагради 1108. године у Кијеву камену камену цркву у име светог Архистратига Михаила, свога заштитника, и чесно положи у њој свете мошти великомученице.[13] У време најезде татарског хана Батија[14] на руску земљу, мошти свете великомученице бише сакривене од стране црквенослужитеља на тајном месту испод камених степеница што воде на врх храма. Много година после Батијеве пустошне најезде свете мошти, по благоволењу Божјем, бише обретене, из скривнице изнесене, и с чешћу јавно положене у истом храму.
Године 1644, за време Кијевског Митрополита Петра Могиле,[15] Кијев посети канцелар Пољске краљевине Георгије Осолински. Дошавши у цркву Михајловског манастира ради поклоњења чесним моштима свете великомученице Варваре, он исприча ово: "Ја гајим дубоку веру у помоћ свете великомученице Варваре, јер многи сведоче да ко повери себе њеном заступништву, не умире без покајања и причешћа Божанственим Тајнама. Био сам у Риму и у другим западним земљама и свуда сам се распитивао где се налазе мошти свете великомученице Варваре, на Западу или на Истоку. Из одговора које сам добијао, уверио сам се да се мошти свете великомученице не налазе на Западу, такође ни на Истоку, већ се налазе у овим крајевима, како тврде они који су бивали на Истоку. Сада верујем да се управо овде у Кијеву налазе мошти свете великомученице Варваре". - Поклонивши се с усрдном молитвом светим моштима и побожно их целивавши, канцлер смерно мољаше да му се да делић од ових светих моштију на благослов. Због велике вере његове њему би дат делић са прста десне руке свете великомученице, што он и прими са великом захвалношћу.
Године 1650, за митрополита Кијевског Силвестра Косова,[16] хетман Литовски кнез ануш Радзевил, заузе на јуриш град Кијев. По његовој жељи њему бише дате две немале честице узете - једна од груди, а друга од ребра чесних моштију свете великомученице Варваре. Честицу од груди хетман поклони својој жени, кнегињи Марији, благочестивој кћери Молдовлахијског господара Василија. По престављењу кнегиње Марије, део светих моштију што беше у ње дође у руке митрополиту Кијевском Јосифу Тукаљском[17] и он их донесе у град Канев. После пак његове смрти, оне бише пренете у град Батурин,[18] где и сада почивају у манастиру светог Николаја Чудотворца, чинећи чудесна исцељења. А други део светих моштију, онај од ребра, кнез Радзивил посла на поклон Виленском римокатоличком епископу Георгију Тишкевичу, испуњујући тиме његову жељу и усрдну молбу. Примивши овај поклон, епископ га чесно чуваше у своме двору, у богато украшеном кивоту. Након неког времена дом епископов изгоре, али кивот са делом моштију свете великомученице Варваре остаде читав и неповређен. Удивљени овим чудом, сви прославише Бога и свету великомученицу Варвару. Вест о овоме чуду би донесена у Михајловски манастир године 1657. А годину дана пре тога, беше у Кијеву Антиохијски патријарх Макарије.[19] Он се са великом вером и љубављу и сузама поклони чесним моштима свете великомученице Варваре у Михајловском Золотоверхом манастиру, и рече ово:
"У мојој патријаршији, недалеко од Антиохије, има град Илиопољ, у коме пострада света великомученица Варвара. Када тамо ја распитивах за њене свете мошти, мени тврђаху да њих одавна нема не само тамо него ни у ма ком другом месту на Истоку, већ се оне налазе у Руској земљи, коју понеки називају варварском земљом. Сада чврсто верујем да су ове мошти овде, истинске мошти свете великомученице Варваре".
И патријарх усрдно мољаше, да му се да делић од ових светих моштију. Његова молба би испуњена Кијевским митрополитом Силвестром, и патријарх прими делић светих моштију са великом радошћу и благодарношћу.
Мноштво чудеса и исцељења од светих моштију свете великомученице Варваре, која су бивала и која бивају у Михајловском Златоверхом манастиру, силније од громогласних труба објављују целоме свету и све убеђују у истинитост моштију и благодатне силе која кроз њих дела. Од тих чудеса споменућемо само неколико.
Архиепископ Черњиговски Лазар Баранович,[20] пре но што је постао епископ, од 1640. године много се трудио у проповедању речи Божје ... Између осталога, проповедајући једном на празник свете великомученице Варваре крај њених чесних моштију, он с дубоком благодарношћу и умилењем прослави чудо свог властитог исцељења од ових светих моштију. Често спомињући ово чудо, он је 1674. године у једној својој књизи[21] написао о том чуду ово: "Тешко болестан, ја се нисам обраћао никаквом лекару, него прибегох с молбом моштима свете великомученице Варваре, и са вером пих воду у којој је била омочена рука великомученице, и чаша такве воде би ми на спасење".
Настојатељ Свето-Михајловског Златоверхог Кијевског манастира, јеромонах Теодосије прича: када је он 1655. године, по благослову Кијевског митрополита Силвестра, постао старешина овога манастира, к њему је дошао неки чесни грађанин Слуцки, предао му од сребра начињену руку и замолио га да је обеси крај чесних моштију свете великомученице Варваре. Упитан зашто он то ради, Слуцки рече ово: "Рука ми беше поражена тешком болешћу, и тако згрчена да је нисам могао исправити. Патећи од такве неисцељиве болести, ја се сетих чудеса која се збивају овде од чесних моштију свете великомученице Варваре. Стога се молих светој великомученици да ми исцели руку, и заветовах се да ћу ићи и поклонити се њеним светим моштима. И ето, помоћу свете Варваре, згрчена моја рука се исцели. И ја, испуњујући свој завет, ево дошао сам к светим моштима њеним да им се с благодарношћу поклоним, и ову сребрну руку донесох к светим моштима њеним у знак исцељења моје руке".
Исти настојатељ Геодосије исприча ово: Године 1660, у време међусобног рата, много сам туговао због оскудице у манастиру и осталих недаћа. Једном у сну ја се обретох крај моштију свете великомученице Варваре, и видим сав јој кивот пун маслиновог уља. И света великомученица ми рече: "Нека те не мори брига, ја сам с вама". - Пробудивши се, ја почех размишљати о сновиђењу, и опоменувши се да у Светом Писму уље означава милост, рекох себи: Кивот, пун уља, у коме видех великомученицу где лежи, знак је да светим молитвама њеним у манастиру овом неће више бити оскудице и беде. - Тако у самој ствари и би.
Године 1666, у време светог Божићњег поста, у току којег се празнује спомен свете великомученице Варваре, два војника, Андреј и Теодор, договорише се да украду драгоцене украсе са моштију свете великомученице. Стога дођоше ноћу у манастир, разбише јужна врата на цркви, и појурише право к моштима свете Варваре. Утом тресну страшан гром, и из светитељкина кивота засуше их огњене варнице. Од страха лопови падоше на земљу као мртви, при чему један од њих оглуве а други сиђе с ума. А када потом онај оглувели дође мало к себи, и виде на себи казну Божју и свете великомученице Варваре, он изведе свога обеспамећеног друга из цркве, затвори црквена врата, и ништа не узевши отидоше дома. После седам дана овај оглувели дође у манастир довевши са собом свог сумашедшег друга, и пред духовним оцем, јеромонахом Симеоном, са скрушеним срцем исповеди свој грех и исприча о чуду. Духовник их поучи да се истински покају, са надом у помоћ и исцељење од стране свете великомученице Варваре, па их отпусти.
Године 1669, августа 12, један војник дође у цркву к чесним моштима свете великомученице Варваре, и поклањајући им се с великом побожношћу он уздахну, и исприча црквењаку и многим присутним људима ово: "Ја се удостојих велике чудесне заштите свете великомученице Варваре. Једном, налазећи се у пуку, пођох с многим друговима по траву, и изненада нападоше на нас Татари и све моје другове одведоше у ропство, само се ја један спасох. И када ја благодарах Бога за своје избављење и сажаљевах другове своје, јави ми се света Варвара у оваким истим хаљинама у каквима овде лежи и са оваким истим венцем, и рече ми: Знај, ја сам мученица Варвара која те ослободи од Татара. - И ево дошао сам овамо к светим моштима њеним, да јој се с благодарношћу поклоним за то чудесно избављење, и да вам испричам то чудо".
Године 1670. један Кијевљанин, по имену Јован, побожан и честит човек, разболе се тешко од врућице. Дуго болујући, он се сети свете великомученице Варваре која преко својих чесних моштију даје чудесна исцељења. И он, изнурен болешћу, немајући снаге да устане с постеље и отиде до цркве к светим моштима, посла у Михајловски манастир са молбом да му даду од воде коју изливају на руку свете Варваре. У то време он беше у тако страшној ватри, да му се језик сасуши. Укућани му саветоваху да попије нешто и мало се расхлади. Али он одговори: Макар умро, нећу попити ништа док ми не донесу воде од раке свете великомученице Варваре.
Тако велику веру имађаше он према светој великомученици. А када би донесена вода од светих моштију њених, Јован је с радошћу дочека, па помоливши се с вером напи се. И одмах заспа дубоким сном, мада до тада уопште није могао спавати. И гле, у сну он као да се обрете у цркви светог Архистратига Михаила, и њему се јави прекрасна девица и рече му: Знаш ли, ко сам ја? - А кад он одговори да не зна, девица му рече: Знај дакле, да сам ја мученица Варвара. Многи не верују да у овом Свето-Михајловском манастиру почивају моје мошти. Сада се сам убеди да су ово заиста моје мошти, и казуј свима да би веровали томе. У знак тога: буди здрав од сада.
Рекавши то, она сама леже у свој кивот; а Јован, пробудивши се тог тренутка, из сна, осети се потпуно здрав, као да никада боловао није. И заблагодаривши Богу и светој великомученици Варвари, он по савести исприча не само игуману Свето-Михајловском него и свима о чудесном исцељењу свом преко моштију свете великомученице Варваре и о сведочанству свете великомученице да су то њене мошти.
Уопште, од ових чесних моштију свете великомученице Варваре у Свето-Михајловском Золотоверхом Кијевском манастиру бивају чудеса непрестано, а нарочито од свете целебне воде којом се прелива света рука њена десна.
Треба овде нешто рећи и о левој руци свете великомученице, која се из древних времена не налази при њеном нетљеном телу у Михајловском манастиру: она је остављена у Грчкој земљи. Након много година, а у време Кијевског митрополита Петра Могиле, ту свету руку пренесе у Пољску Грк Мозел који се пресели тамо. Пореклом из царскога рода Кантакузених, Мозел беше по занимању лекар, и то врло чувен. Он подиже цркву у част Воздвижења Крста Господња, у Волинском граду Луцку, и тамо би положена чесна лева рука свете великомученице Варваре. Након пак много година, при православном епископу Луцком Гедеону, каснијем митрополиту Кијевском, безбожни Јевреји покрадоше споменуту цркву. Том приликом са осталим црквеним утварама они украдоше и ту свету руку која је лежала у сребрном кивоту, па и њу са осталим утварима бацише у усијану пећ, где она, сав дан и сву ноћ паљена огњем, остаде неоштећена. Када то видеше безбожни пакосници, они извадише из усијане пећи чудесно неповређену свету руку и тајно ноћу дуго се мучаху да је гвозденим чекићима размрскају. И после многих напора они је једва размрскаше у ситне делиће, па поново бацише у исту усијану пећ.
По промислу Божјем, овај злочин безбожних Јевреја ускоро би обелодањен марљивом истрагом око ове крађе и сведочанством суседа који су оне ноћи чули лупу чекића. Подвргнути мукама, крадљивци не хтедоше признати свој злочин. Тада иследницима дође на ум благочестива мисао: да се из оне пећи извади сав пепео и просеје на решету. При том просејавању показаше се ситне честице размрскане руке светитељкине; пронађоше још и коралски накит што се налазио на светој руци, који се у пећи не беше претворио у пепео већ је од огња само био побелео. После тога и сами безбожни Јевреји, поново подвргнути мукама, признадоше свој злочин.
Онда, са благословом епископа Гедеона, све пронађене честице свете руке и корали бише стављени у диван кивотић, нарочито начињен за то. И тај кивотић би у литији са крстовима и свећама од стране свештенослужитеља Божјих и мноштва народа унесен у Луцку саборну цркву светог Јована Богослова.
Кроз неколико пак година епископ Гедеон, пресељујући се, због гоњења Православља, из Луцка у Малоросију, пренесе и тај свети кивотић. А кад преосвећени Гедеон би узведен на престо Кијевске митрополије, тада он и свети кивотић тај чесно положи у олтару саборне цркве Кијевске митрополије свете Софије - Премудрости Божије, где се и сада побожно чествује.[22]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ДАМАСКИНА

ПРЕПОДОБНИ Јован Дамаскин родио се у престоници Сирије Дамаску,[23] од високородних и побожних родитеља,[24] чија пламена вера у Христа, испробана у опасностима и искушењима, показа се јача и драгоценија од злата, мада испробаног у огњу, ипак пропадљивог. Тешко беше тада време. Сарацени беху покорили ту земљу и, заузевши овај славни град, задаваху сваковрсне муке хришћанима: једне убијаху, друге у ропство продаваху, и никоме не дозвољаваху да јавно слави Христа. У то време родитељи Јованови, штићени промислом Божјим, сачуваше се читави и здрави, са целокупном имовином својом; сачуваше они и свету веру. Јер им Бог даде могућност да задобију благонаклоност Сарацена, као некада Јосиф Египћана[25] и Данило Вавилоњана,[26] те злочестиви Агарјани не забрањиваху родитељима светитељевим да верују у Христа и да отворено славе свето Име Његово. Осим тога они Јовановог оца поставише за градског судију и за начелника народних грађевина.[27] Налазећи се на таквом положају, он многа добра чињаше својој једноверној браћи: откупљиваше робље, ослобађаше сужње из тамница и спасаваше их од смрти, и свима паћеницима пружаше руку помоћи. И беху родитељи преподобнога у Дамаску међу Агарјанима као светилници у ноћи, као семе у Израиљу, као искра у пепелу. Сачувани од Бога ради тога, да од њих произађе Цркве Христове светилник, који ће јарко светлети целоме свету, - блажени Јован Дамаскин. Родивши га по телу, они се потрудише да га одмах учине и чедом светлости кроз свето крштење, што беше ствар врло тешка у то време. Јер Агарјани никоме не дозвољаваху крштење. Међутим Јованови родитељи несметано препородише своје дете крштењем и наденуше му име које означава благодат Божију. Јер Јован је јеврејска реч и значи: благодат Божија. Отац детета Јована веома се стараше да своје чедо добро васпита и научи, не обичајима сараценским, нити храбрости војничкој, нити лову звериња, нити ком другом световном занимању, већ кротости, смирености, страху Божјем и познавању Светога Писма. Стога усрдно мољаше Бога да му пошаље човека мудрог и побожног, који би сину његовом био добар учитељ, и добар наставник у врлинама. И би брижни родитељ услишен од Бога, и доби што је желео, на следећи начин.
Дамаски разбојници вршили су често и упаде и на копну и на мору у суседне крајеве, узимали у ропство хришћане, доводили их у свој град, па једне продавали на пијацама а друге убијали. Једном они ухватише неког монаха, по имену Козму, благообразног по изгледу, прекрасног по души, родом из Италије, и продаваху га на пијаци са осталим робљем. Они пак робови које разбојници хоћаху да посеку мачем, припадаху к ногама тога монаха и са сузама га мољаху да се помоли Богу за душе њихове. Сарацени, видевши какво поштовање указују монаху осуђени на смрт, упиташе га какав је чин имао у својој отаџбини међу хришћанима. Он одговори: Ја нисам имао никакав чин, нити сам био удостојен свештеничког звања; ја сам само грешни монах, познавалац философије, не само наше хришћанске него и оне коју смислише незнабожачки мудраци.
Рекавши то, монах бризну у плач, и плакаше горко. Недалеко пак стајаше Јованов родитељ; видећи старца где плаче, и познавши по одећи да је монах, он му приђе. И желећи да га утеши у тузи рече му. Узалуд, човече Божји, плачеш што губиш овај свет, којега си се ти давно одрекао и за који си умро, као што видим по твоме изгледу и одећи. - Ја плачем, одговори монах, не што губим овај свет, јер сам ја, као што ти рече, умро за свет, и не хајем ни за шта световно, знајући да постоји други живот: бољи, бесмртан и вечан, уготовљен слугама Христовим, који се надам и ја добити благодаћу Христа Бога мог; него плачем зато што одлазим из овог света бездетан, и не оставивши за собом наследника.
Зачуди се Јованов родитељ монаховим речима, и рече му: Оче, ти си монах, и посветио си се Богу ради чувања чистоте а не ради рађања деце. Зашто онда тугујеш због деце? - Монах одговори: Ти не појимаш, господине, оно што сам рекао: ја говорим не о телесном чеду и не о земаљском наследству, већ о духовном. Јер, као што сам видиш, ја сам монах убог и немам ништа од ствари овога света, али имам велико богатство мудрости којим се обогатих, много се, помоћу Божјом, од младости моје трудећи. Прошао сам разне науке људске: изучио сам реторику и дијалектику, одлично знам философију, предату од Стагарита и Аристонова сина,[28] проучио сам геометрију и музику, добро сам изучио кретање небеских тела и путеве звезда, да бих преко толике лепоте творевине и њеног премудрог уређења што јасније познао самога Творца. Затим сам савршено изучио и учење грчких и римских богослова о тајнама Православља. Имајући сам таква знања, ја их никоме нисам предао, и чему сам се сам научио ја никога не научих, нити сада могу научити, јер немам ни времена ни ученика; и сматрам да ћу овде умрети од мача агарјанског, и јавићу се пред Господом мојим као дрво неродно, и као слуга који је сакрио у земљу талант господара свога. Ето због чега плачем и ридам. Као што оци по телу тугују када у браку живећи немају деце, тако и ја тугујем и сетујем што не родих ниједног духовног сина, који би после мене био наследник мог богатства мудрости.
Чувши овакве речи, отац Јованов се обрадова што обрете давно жељену ризницу, и рече старцу: Не тугуј оче: Бог може испунити жељу срца твога. - Рекавши то, он хитно оде к сараценском кнезу, и припавши к ногама његовим мољаше га усрдно да му поклони роба-монаха. Кнез му изиђе у сусрет: поклони му овај дар, стварно драгоценији од многих других дарова.
Родитељ Јованов с радошћу одведе кући својој блаженога Козму, и утеши га намучена давши му удобност и мир. И рече му: Оче, буди господар у мојој кући и учесник свих мојих радости и туга. - Па додаде и ово: Бог ти не само дарова слободу него ти и жељу срца твога испуни. Ја имам ова два детета: један је син мој по телу Јован, а други - дечак кога примих уместо сина, родом из Јерусалима, сироче од детињства, а зове се као и ти, Козма. Стога те молим, оче, научи их мудрости и доброј нарави и настави на свако добро дело; начини их духовним синовима својим, препороди их учењем, васпитај их поучењем, и остави их после себе као наследнике неукрадивог богатства духовног.
Обрадова се блажени старац Козма, прослави Бога, и стаде врло марљиво васпитавати и учити оба дечака. А дечаци беху паметни, брзо схватаху што им учитељ предаваше, и напредоваху у учењу. Јован, као орао који се носи поваздуху, достизаше високе тајне учења; а духавни брат његов Козма, као лађа брзо пловећи на угодном ветру, брзо достизаше дубину мудрости. Учећи усрдно и ревносно, они за кратко време изврсно изучише граматику, философију и аритметику, и постадоше слични Питагори и Диофану;[29] изучише они и геометрију тако, да су могли бити сматрани као неки нови Еуклиди.[30] А како се они усавршише у песништву и музици, о томе сведоче њихове црквене песме и стихови. Не изоставише они и астрономију; и тајне богословља одлично упознаше. Осим тога они се од доброг учитеља научише добрим наравима и добродетељном животу, живљењу у врлинама, и постадоше савршени у знању, мудрости духовној и световној. Нарочито Јован показа велики успех, те му се дивљаше и сам учитељ, којега Јован превазиђе у неким областима знања. И постаде Јован велики богослов, о чему сведоче његове богонадахнуте и богомудре књиге. Но он се не горђаше због толике своје мудрости. Као плодно дрво: што више род на њему расте, утолико се више гране његове повијају наниже ка земљи, Тако и блажени философ Јован: уколико више напредоваше у мудрости, утолико мањим он сматраше себе; и умејаше он укроћавати у себи сујетна маштања и угашавати страсне помисли, а душу своју као светилник, напуњен уљем духовне мудрости, запаљивати огњем Божанствене жеље.
И учитељ Козма рече једном оцу Јовановом: Ето господине, жеља се твоја испуни: младићи твоји се одлично научише, те већ и мене превазилазе мудрошћу. Таквим ученицима није доста да буду као учитељ њихов. Благодарећи великој памети и непрестаном труду, они потпуно постигоше сву дубину мудрости, и Бог умножи тај њихов дар. Њима више није потребно да их ја учим: они су већ способни да друге уче. Стога те молим, господине, отпусти ме у манастир, да тамо сам постанем ученик и да се научим вишњој мудрости од савршених монаха. Та световна философија којој сам се научио, шаље ме к философији духовној, која је драгоценија и чистија од световне, јер она доноси користи и спасава душу.
Чувши то, отац Јованов се ожалости, не желећи лишити себе тако драгоцена и мудра наставника. Ипак се не усуди силом задржати старца да га не ожалости, зато му учини по вољи. И наградивши га богато, он га отпусти с миром. Монах Козма оде у лавру преподобног Саве Освећеног. И тамо поживевши богоугодно до своје смрти, он отиде к Најсавршенијој Премудрости, Богу. Кроз неколико година престави се и отац Јованов. Кнез Сараценски позва Јована и предложи му да га постави за свог првог саветника. Јован се отказиваше од тога, имајући супротну жељу: да служи Богу усамљеничким молитвеним тиховањем. Ипак он би принуђен да се потчини и да се, и против воље своје, прими власти. И доби Јован у граду Дамаску власт већу но што је имао његов родитељ.[31]
У то време у Грчкој цароваше Лав Исавријанац,[32] који на Цркву Божију устаде зверски, као лав ричући и пустошећи. Избацујући из храмова Божјих свете иконе, он их предаваше огњу; а оне који православно вероваху и поштоваху свете иконе, он бездушно стављаше на страховите муке. Чувши о томе, Јован се запали ревношћу побожности, угледајући се у томе на Илију Тесвићанина и на имењака свог Претечу Христовог. Извукавши мач Речи Божије, он поче њиме одсецати као главу јеретичко умовање звероподобног цара: јер он разасла многе посланице о поштовању светих икона оним правовернима који му беху познати. У тим посланицама, на основу Светог Писма и древног предања богоносних Отаца, он мудро доказиваше да светим иконама треба одавати дужно поклоњење. Оне пак којима је слао те посланице он мољаше да те посланице показују другој једноверној братији ради њиховог утврђења у православљу. И труђаше се блажени Јован да сву васељену напуни богонадахнутим посланицама својим.[33] Растурене по целом царству грчком, оне утврђиваху православне у побожности, а јеретике бодијаху као бодила. Глас о тим посланицама допре и до самог цара Лава. Не трпећи да ко изобличава његово зловерје, цар позва к себи своје једномишљенике јеретике и нареди им да они, на притворан начин, међу православнима пронађу коју било Јованову посланицу писану његовом властитом руком, и да је узму на прочитање. После дугог паштења, учесници ове злобне замисли пронађоше негде код православних једну посланицу, написану Јовановом руком, лукаво је измолише, па цару у руке предадоше.
Цар наложи неким вештим писарима својим да они, гледајући на рукопис Јованов, напишу истим словима тобож од стране Јованове писмо из Дамаска цару Лаву. А то писмо гласило је овако: "Радуј се, царе! и ја се радујем држави твојој ради јединства вере наше, и одајем поклоњење и дужно поштовање твоме царском величанству. Обавештавам те да град наш Дамаск, који је у рукама Сарацена, слабо се чува, и уопште нема јаку стражу; војске је у њему мало, и слаба је. Стога те молим, Бога ради смилуј се на овај град, пошаљи јуначку војску своју. Правећи се као да иде у друго место, нека војска изненада нападне Дамаск, и ти ћеш без муке узети град под своју власт. У овој ствари ја ћу ти помоћи много, пошто је град, и сва ова земља, у мојим рукама".
Пошто написа себи од стране Јована такво писмо, лукави пар нареди да од његове стране напишу сараценском кнезу овако: "Сматрам да ништа није боље него имати мир и живети у пријатељству, јер одржавати уговоре мира врло је похвално и Богу мило. Стога и мир, склопљен између нас, ја хоћу да поштено и верно чувам до краја. Међутим неки хришћанин, који живи у твојој држави, честим писмима својим подстиче ме да нарушим мир, и обећава ми предати ми без муке град Дамаск у руке, ако ја неочекивано пошаљем своју војску тамо. Да би се ти уверио у ово што ти пишем, и да би се убедио у моје пријатељство, ја ти ево шаљем једно од тих писама које ми је тај хришћанин писао. У њему који се усудио да ми тако пише, ти ћеш познати издају и непријатељство, и знаћеш како да га казниш".
Ова два писма звероподобни цар Лав посла по једном свом врло поверљивом човеку у Дамаск кнезу Сарацена. Примивши их и прочитавши их, кнез дозва Јована и показа му оно лажно писмо, написано цару Лаву. Читајући и разгледајући писмо, Јован рече: Слова на овој хартији личе донекле на мој рукопис. Међутим, ово није писала моја рука, јер мени никада на памет пало није да пишем грчкоме цару. Не дао Бог, да лажно служим господару своме.
Јовану одмах би јасно да је ова клевета дело непријатељског, злог, јеретичког лукавства. Али кнез, испунивши се јарости, нареди да невиноме Јовану одсеку десну руку. Јован усрдно мољаше кнеза да се мало стрпи и да му времена да он докаже своју невиност и да обелодани мржњу коју према њему гаји зли јеретик, цар Лав. Али молба његова не би услишена: силно разгњевљени кнез нареди да се казна одмах изврши.
И одсечена би Јованова десница, - она десница која утврђиваше правоверне у Богу; она десница која писањем својим изобличаваше ненавиднике Господа, и која уместо мастила, којим се служаше пишући о поштовању светих икона, сада се обли својом властитом крвљу.
После одсечења, рука Јованова би обешена на тргу усред града, а сам Јован, изнемогао од болова и од огромног губитка крви, би одведен кући својој. А кад се смрче, блажени Јован дознавши да је кнеза већ прошао гњев, упути кнезу овакву молбу: Болови се моји повећавају, и муче ме неисказано; и мени неће бити лакше све док одсечена рука моја буде висила у ваздуху. Стога те молим, господине мој, нареди да ми се да рука моја, да је сахраним у земљи, јер сматрам да ће ме болови попустити, ако она буде сахрањена.
Мучитељ се одазва молби, и нареди да се рука скине са јавног места и преда Јовану. А Јован, примивши одсечену руку своју, уђе у молитвену одају своју, и павши на земљу пред светом иконом Пречисте Богоматере са Богомладенцем у наручју, он одсечену руку своју приљуби на њено место, и стаде се из дубине срца молити уздишући и плачући, и говораше: "Владичице Пречиста Мати која си Бога мог родила, ево десна рука ми је одсечена ради Божанствених икона. Теби је познато шта Лава изазва на гњев; зато ми похитај брзо у помоћ, и исцели руку моју. Десница Свевишњега, која се оваплотила из Тебе, чини многа чудеса ради молитава Твојих; стога молим да Он и десницу моју исцели на Твоје посредовање. О Богомати! нека ова рука моја напише у похвалу Теби и Сину Твоме оно што јој Ти будеш дозволила, и нека писањем својим помогне православној вери. Ти можеш све што хоћеш, јер си Мати Божија".
Говорећи то са сузама, Јован заспа. И виде у сну Пречисту Богоматер како са иконе гледа на њега светлим и милостивим очима, и говори: "Ето, рука ти је сада здрава; не тугуј више, него се усрдно труди, као што си ми обећао; и начини је пером брзописца".
Пробудивши се, Јован опипа своју руку и виде да је исцељена. И обрадова се духом Богу Спасу своме и Свебеспрекорној Матери Његовој, што Свемоћни учини тако дивно чудо на њему. Па уставши на ноге и подигавши руке к небу, он узнесе благодарност Богу и Богоматери. И радоваше се он сву ноћ са свим домом својим. И певајући нову песму, он говораше: Десница твоја, Господе, прослави се у сили (2 Мојс. 15, 6); десна рука Твоја исцели одсечену десницу моју, и њоме ће сатрти непријатеље који не почитују чесну икону Твоју и Твоје Пречисте Матере, и уништиће њоме, ради величања славе Твоје, непријатеље који уништавају свете иконе.
Док се Јован тако радоваше са свима укућанима својим, и певаше благодарне песме, чуше то суседи; и кад сазнадоше разлог те радости и весеља, они се веома дивљаху. Ускоро дознаде за то и кнез сараценски. И одмах позва Јована, и нареди му да покаже одсечену руку. На месту пак где беше рука одсечена виђаше се као црвени конац знак, остављен промислом Богоматере, као доказ да је рука на том месту била одсечена.
Угледавши то, кнез упита Јована: Који то лекар и каквим леком тако добро присаједини руку њеноме зглобу, и тако је брзо излечи и оживи, као да она и није била одсечена и мртва?
Јован не прећута чудо, него громко рече о њему: Господ мој, Свемоћни Лекар, услишавши преко Пречисте Матере Своје усрдну молитву моју, исцели свемоћном силом Својом ову рану моју, и учини здравом руку, коју ти нареди да се одсече.
Тада кнез завапи: Тешко мени! не испитавши клевету ја неправедно осудих и некрива казних тебе, добри човече. Молим те, опрости нам што те ми тако брзо и неразумно осудисмо. Ево, прими сада од нас свој пређашњи чин и пређашње поштовање, и буди наш први саветник. Од овога часа без тебе и без твога савета ништа се у држави нашој радити неће.
Међутим Јован, павши пред ноге кнезу, мољаше га дуго да га отпусти од себе и да му не смета да крене путем куда му душа жели: да следује Господу своме са монасима који су се одрекли себе и узели на себе јарам Господњи. Но кнезу се није хтело да га отпусти, и на све могуће начине покушаваше да приволи Јована да буде управник двора његовог и уредитељ васцеле државе његове. И беше међу њима дуга распра: један другога мољаше, и један другога стараше се победити молбом. Најзад, једва надвлада Јован: премда не брзо, ипак он умоли кнеза, те му овај допусти да чини што му душа жели.
Вративши се кући својој, Јован одмах, не часећи ни часа, раздаде сиромасима сва своја безбројна имања, и све робове пусти на слободу, а сам са са учеником својим Козмом[34] отпутова у Јерусалим. Тамо поклонивши се светим местима он оде у лавру светога Саве, и моли игумана да га прими као залуталу овцу, и присаједини своме изабраном стаду. Игуман и сва братија распознаше светога Јована, јер он већ беше славан, и сви су га знали, благодарећи његовој власти и угледу и великој мудрости. И радоваше се игуман томе, што је такав човек привео себе у толику смиреност и сиромаштину и хоће да буде монах. Примивши га с љубављу, игуман дозва једнога од братије, и то најискуснијег и најопитнијег у подвизима, желећи му поверити Јована: да га научи духовној философији и монашким подвизима.[35] Али овај одби, не желећи да буде учитељ таквоме човеку који својом ученошћу превазилази многе. Игуман призва другог монаха, но и овај не хте. Такође и трећи, и четврти, и сви остали отказаше се, јер је сваки од њих био свестан да није дорастао да буде наставник таком мудром човеку; притом се стиђаху и његове знатности. После свих би позван неки старац, прост по нарави, али врло паметан; он не одби да буде наставник Јовану.
Узевши Јована у своју келију и желећи да у њему постави основ врлинског живљења, старац му пре свега даде оваква правила: да ништа не ради по својој вољи; да своје трудове и молитве приноси Богу као неку жртву; да лије сузе из очију, ако жели да очисти грехе ранијег живота свог. Јер је то пред Богом драгоценије од сваког најскупоценијег тамјана. Ова правила бише постављена као основ за она дела која се обављају телесним трудом. За оно пак што доликује души, старац прописа оваква правила: да Јован не држи у уму свом ништа световно; да не замишља у уму свом никакве неприличне слике, него да ум свој чува неприкосновеним и чистим од сваког сујетног пристрашћа, од сваке страсне љубави и пусте надмености; да се не хвали својом мудрошћу и ученошћу, и да не мисли да може све постићи потпуно до краја; да не жели каква откривења и познање сакривених тајни; да се до краја живота не узда у свој разум као да је непоколебљив и да не може погрешити и пасти у заблуду; напротив, треба да зна: да су мисли његове немоћне, и разум његов погрешив, па се зато старати: не допуштати помислима да се расејавају, него се трудити сабрати их уједно, да би се на тај начин ум просветио од Бога, и душа осветила, и тело очистило од сваке скверни; нека се душа и тело сједине са умом, и буду символ Свете Тројице, и изградиће се човек ни телесан ни душеван већ по свему духован, изменивши се добровољно из два дела човека - тела и душе, у трећи и најважнији, то јест у ум.
Прописавши таква правила, духовни отац своме духовном сину и учитељ ученику додаде још и ове речи: Не само не пиши никоме писма, него чак и не говори никоме ни о чему из световних наука. Имај ћутање са расуђивањем; јер ти знаш да не само наши философи уче ћутању, него и Питагора налаже својим ученицима многогодишње ћутање; и немој мислити да је добро у невреме говорити о добру. Чуј Давида шта каже: Мучах и о добру (Псал. 38, 3). А какву од тога он доби корист? Чуј: Запали се срце моје у мени (Псал. 38, 4), тојест огњем божанске љубави, који се у пророку запали богоразмишљањем.
Васцело ово поучење старчево паде у срце Јованово као семе на добру земљу, и проклијавши укорени се. Јер Јован, живећи дуго време поред овог богонадахнутог старца, марљиво испуњаваше све поуке његове и слушаше наређења његова, потчињавајући му се нелицемерно, без поговора и без икаквог роптања; штавише, он се ни у помислима никада не противљаше наређењима старчевим. Јер у срцу свом, као на таблици, он беше написао ово: "Сваку заповест оца испуњавати, по апостолском учењу, без гњева и премишљања" (ср. 1 Тм. 2, 8). Та и каква је корист послушнику: имати у рукама посао, а у устима роптање; извршивати наређење, а језиком и умом приговарати; и када ће такав човек постићи савршенство? Никада. И узалуд се такви људи труде, и сматрају да извршују врлину; јер сједињујући с послушањем роптање, они змију у недрима својим носе. Међутим блажени Јован, као истински послушник, све наложене му послове и службе обављаше без икаквог роптања.
Једном приликом старац, желећи да испита Јованову послушност и смиреност, сабра много котарица, - а плетење котарица бејаше њихово занимање, њихово рукодеље -, и рече Јовану: "Слушао сам, чедо, да се котарице продају скупље у Дамаску него у Палестини, а ми у келијама, као што и сам видиш, немамо ни најнеопходније. Стога узми ове котарице, па похитај у Дамаск, и тамо их продај. Али пази, немој их продавати јевтиније од одређене цене".
И одреди старац цену котарицама далеко већу но што она вреде. А истински послушник се ни речју, ни мишљу не успротиви, нити рече да те котарице не вреде толико, и да је пут далек, он не помисли чак ни то, да је срамота за њега ићи у тај град где га сви знају, и где он раније беше свима познат по својој власти. Ништа слично он не рече, нити помисли, будући подражавалац послушног до смрти Христа Господа. Напротив, рекавши: "Благослови, оче!" он одмах натовари котарице на леђа, и крену хитно у Дамаск. Одевен у подеране хаљине, он хоћаше по граду, и продаваше на пијаци своје котарице. Људи који су се интересовали за котарице, прилазили су и питали за цену. Но чим би чули онако високу цену, ударали су у смех и подсмевање; а неки су чак грдили и вређали блаженога Јована. Познаници блаженога нису га могли распознати, јер је био одевен у просјачке рите он који је некада носио златоткане хаљине, и лице му се било изменило од поста, образи усахли и лепога увенула. Али један грађанин, који некада бејаше слуга Јовану, загледавши се пажљиво у лице његово, познаде га, и зачуди се просјачком изгледу његовом. Но сажаливши се и уздахнувши од срца, он приђе Јовану, као непознатом човеку, и купи све котарице по цени одређеној старцем. Он купи котарице, не што су му оне требале, већ из сажаљења према таквом човеку, који од онолике славе и богатства доведе себе, Бога ради, у такво смирење и сиромаштво. Примивши новац за котарице, блажени Јован се врати к старцу као неки победник из рата, који својом послушношћу обори на земљу непријатеља - ђавола, а с њим и гордост и сујетну славу.
Након извесног времена преставио се ка Господу један монах те лавре. Рођени брат његов, оставши сам после братовљеве смрти, плакаше неутешно за преминулим братом. Јован га много и дуго тешаше, али не могаше утешити неизмерно уцвељеног брата. Затим уцвељени брат са сузама поче молити Јована да му за утеху и олакшање у жалости напише неку умилну надгробну песму. Јован то одбијаше, бојећи се да не прекрши заповест свога старца, који му је заповедио да ништа не ради без његовог наређења. Но уцвељени брат не престајаше молити Јована, говорећи: Зашто се не смилујеш на моју ојађену душу и не даш ми макар мали лек у великим патњама срца мог? Да си лекар тела, а мене снашла нека телесна болест, и ја те замолио да ме лечиш, а ти, имајући могућности да ме лечиш, одбијеш да то учиниш, и ја умрем од те болести, зар ти не би одговарао Богу за мене, јер си ми могао помоћи а одбио си? Међутим сада, ја ево силно патим срцем и иштем од тебе малу помоћ, а ти ми је не даш. Но ако ја свиснем од жалости, зар нећеш страховито одговарати за мене Богу? Ако се пак бојиш заповести старчеве, онда ћу ја то што будеш написао сакрити код себе, да твој старац не би сазнао за то, нити чуо.
Привољен оваквим речима, блажени Јован најзад написа следеће надгробне тропаре: "Која то сладост живота остаје недирнута тугом?"... "Таштина је све људско што после смрти не остаје"... "Авај мени, какву борбу има душа када се одваја од тела!"... и остале, које Црква и данас пева на опелу покојника.
Једном када старац оде некуда из келије, Јован седећи унутра певаше састављене тропаре. Кроз неко време старац се врати, и приближујући се келији он чу Јована где пева. Хитно ушавши у келију, он стаде с гњевом говорити Јовану: Што си тако брзо заборавио своја обећања, и уместо да плачеш, ти се радујеш и веселиш певушећи некакве песме? - Јован му исприча разлог свога певања, и објашњавајући да је сузама брата био приморан написати песме, стаде молити опроштај од старца павши ничице на земљу. Међутим старац, неумољив као неки тврд камен, тог часа одлучи блаженога од свота сажића, и изгна из келије.
Изгнан, Јован се опомену Адамовог изгнања из раја, које га снађе због непослушности, и ридаше пред келијом старца, као некада Адам пред вратима раја. Затим оде он к другим старцима, за које знађаше да су изврсни у врлинама, и молећи их да отиду к његовом старцу и умоле га да му опрости сагрешење. Они одоше и молише старца да опрости своме ученику и прими га у своју келију; али старац остаде неумољив. Један од отаца рече старцу: Дај епитимију сагрешившем ученику, али га не одлучи од сажића с тобом. - Старац одговори: Ево, дајем му ову епитимију: ако хоће да добије опроштај за своју непослушност, нека рукама својим очисти нужнике свих келија и опере сва смрадна места у свој лаври.
Чувши такве речи, оци се постидеше, и збуњени одоше, чудећи се жестокој и несавитљивој нарави старчевој. А Јован, предусревши их и по обичају поклонивши им се, питаше их шта им је рекао његов отац. Они му испричаше о суровости старчевој, али му не смејаху казати шта старац предложи као епитимију; беше их стид говорити о тако стидним наређењима старчевим. Међутим Јован их од свег срца мољаше да му кажу шта му је наложио отац. А кад му они најзад казаше, он се, преко њиховог очекивања, обрадова, и с радошћу прими наложену му епитимију. И спремивши одмах судове и оруђа за чишћење, он поче с усрћем извршивати наређење, дотичући се нечистоте оним рукама које је раније мазао разним мирисима, и прљајући изметом ону десницу која је чудесно била исцељена од Пречисте Богородице. О, дубоког смирења необичнога мужа и истинитога послушника!
Међутим старац, видевши такво смирење Јованово, милина му обузе душу, и потрчавши загрли га, и целиваше му главу, рамена и руке, говорећи: "О, каквог страдалца за Христа ја родих! О, заиста је ово истински син блажене послушности"! - А Јован, стидећи се старчевих речи, паде ничице на земљу пред њим као пред Богом и, не превазносећи се због похвалних речи старчевих него се још више смиравајући, мољаше га са сузама да му опрости сагрешење његово. Узевши Јована за руку, старац га уведе у своју келију. Томе се Јован толико обрадова, као да је поново враћен у рај; и живљаше са етарцем у ранијој слози.
Након мало времена Владатељка света Пречиста и Преблагословена Дјева, јави се старцу у ноћном виђењу, и рече: Зашто си затворио извор који може точити из себе слатку и изобилну воду? воду, која је боља од оне што је потекла из камена у пустињи;[36] воду, коју зажеле пити Давид;[37] воду, коју Христос обећа Самарјанки.[38] Не сметај извору да тече: јер ће потећи изобилно, и сву васељену залити и напојити; покриће и мора јереси, и претвориће их у дивну сладост. Нека жедни хитају на ту воду; и они који немају сребра чистога живота, нека продаду своја пристрашћа, и подражавањем Јованових врлина нека помоћу њих стекну чистоту у догматима и у делима. Јер он ће узети гусле пророка, псалтир Давида, и састављаће песме нове Господу Богу, и превазићи ће песме Мојсија и кликтања Маријаме.[39] У поређењу са њим ништа ће бити песме Орфеја о којима се говори у баснама;[40] он ће саставити духовну небеску песму, и подражаваће херувимска песмопјенија. И учиниће он да ће цркве Јерусалимске, као девојке с бубњима, певати Господу, објављујући смрт и васкрсење Христово. Он ће написати догмате Православне вере, и изобличиће лажна учења јеретика. Срце ће његово откликтати реч добру, и описати свечудесна дела Царева"[41].
Сутрадан изјутра старац призва Јована и рече му: О, чедо послушности Христове! отвори уста своја, да привучеш Духа, и што си примио срцем, то откликћи устима; уста твоја нека говоре премудрост, коју си стекао размишљањем о Богу. Отвори уста своја не ради причања већ ради речи истине, и не ради гатања већ ради догмата. Говори к срцу Јерусалимскоме које Бога гледа, тојест ка умиреној Цркви Његовој; говори не речи празне и у ваздух изговорене, него речи које Дух Свети написа на срцу твом. Узићи на високи Синај Боговиђења и откривења Божанских тајни; и за превелико смирење своје, којим си сишао до последњег дна, узиђи сада на гору Цркве и проповедај благовестећи Јерусалиму. Снажно подигни глас свој, јер много славних ствари рече ми о теби Богомати. А мени, молим те, опрости што сам ти био сметња по својој грубости и из незнања.
Од тога времена блажени Јован поче писати божанствене књиге и састављати милозвучне песме. Он састави Осмогласник, којим као духовном свиралом увесељава Цркву Божју све до данашњег дана. Прву своју књигу, богонадахнути Јован отпоче овим речима: "Твоја победоносна десница богодолично се прослави у сили"[42].

Поводом чудесног исцељења своје десне руке, свети Јован, усхићен од радости, откликта из све душе дивотну песму Пресветој Богородици: "О тебје радујетсја, Благодатнаја, всјакаја твар"[43]. - Убрушчић пак, којим је била обавијена његова одсечена рука, блажени Јован ношаше на својој глави, као подсетник на предивно чудо Пречисте Богородице. Написа свети Јован и житија неких светитеља; састави празничне речи и разне умилне молитве; изложи догмате вере и многе Тајне богословља; писа он и против јеретика, нарочито против иконобораца; написа он и друга душекорисна дела, којима се верни и данас хране као духовном храном, и поје као из слатког потока.[44]
На овакав труд преподобног Јована подстицаше блажени Козма, који је заједно с њим одрастао и заједно се с њим учио код једнога учитеља. Он га побуђиваше на писање божанствених књига и састављање црквених песама, а и сам му помагаше. Доцније Козма би од патријарха Јерусалимског постављен за епископа Мајумског. После тога исти патријарх призва преподобног Јована и рукоположи га за презвитера. Но преподобни Јован, не хотећи се дуго задржавати у свету и бити хваљен од људи, врати се у обитељ светога Саве, и усамивши се у својој келији, као птица у гнезду, он се усрдно бављаше читањем и писањем божанствених књига и рађаше на свом спасењу. Сабравши све књиге које раније беше написао, блажени Јован их поново прочитаваше и врло марљиво исправљаше што је требало исправити, нарочито у речима и изразима, да не би у њима ништа остало нејасно.
У таквим трудовима, њему корисним и Цркви Христовој веома потребним, и у подвизима монашким, преподобни Јован проведе многе године и достиже монашко савршенство и светост. И тако угодивши Богу, он пређе ка Христу и к Пречистој Матери Његовој;[45] и сада, клањајући Им се не на иконама, већ гледајући сама Лица Њихова у небеској слави, моли се за нас, да се и ми удостојимо истог божанственог гледања светим молитвама његовим а благодаћу Христа, коме са Преславном и Преблагословеном Мајком Његовом нека је част, слава и поклоњење вавек. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА, епископа Поливотског

СВЕТИ Јован се од ране младости уздржаваше од укусних јела и избегаваше световне разоноде, а украшаваше свој живот више свега постом, целомудреношћу и милосрђем. Зато и би хиротонисан за епископа Поливотског[46] прошавши претходно све црквене степене по закону.
Пошто му на тај начин би поверено управљање и старање о људима, блажени Јован додаде ранијим подвизима нове подвиге, и ранијим трудовима нове трудове.
У то време цар Лав Исавријанац поче хулити свете иконе и забрањивати њихово молитвено поштовање. Преподобни Јован силно изобличаваше цара због оваквог безбожја његовог, и својим исповедањем вере сачува паству своју од јеретичке заблуде иконобораца.
За епископовања преподобнога Јована Агарјани једном опседоше град Амореју,[47] но на молитве светог епископа сила Божја порази нападаче; и сви хришћани који беху пали у ропство непријатељу, заузимањем овог светог мужа добише слободу.
Пошто овај божанствени отац богоугодно проведе живот, он отиде ка Господу. Чесно пак тело његово досада се чува нетљено и читаво. И увек, на дан свете Педесетнице, ваде га из кивота, облаче у архијерејско одјејање, приносе светом престолу, затим односе на Горње место, и тамо остаје, подржавано од два јереја, за све време док траје Божанствена служба. Чудеса која свети отац свакодневно чини, ослобођавање бесомучника од бесова и исцељивање од разних болести, тако су многобројна, да их је немогуће исказати.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГЕНАДИЈА, архиепископа Новгородског

ЗНАМЕНИТ писац, поборник истине и страдалник за истину Христову. Сабрао растурене књиге Светога Писма уједно и саставио кључ пасхални за 532 године унапред. Упокојио се у Господу, 1505. године. Чудотворне му мошти у Чудовом манастиру у Москви.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА СЕРАФИМА, епископа Фанаријског

СВЕТИ Серафим беше родом из места Бецила, у епархији Аграфској. Син побожних родитеља, Софронија и Марије он би одгајен од њих у врлинама и богољубљу.
Дадоше га те изучи школу. Када одрасте он заволе монашки живот; остави свет и задовољства овога света и оде у манастир Пресвете Богородице, звани Студенац. Тамо се замонаши, и сав се предаде монашким подвизима. Као вредна пчела, он од тамошњих отаца као од духовног цвећа сакупљаше разне врлине, и живљаше у њима. И показа велики напредак у свом животу у Христу. Зато га игуман предложи, и он би рукоположен за презвитера. После не много времена престави се епископ Фанаријски, и Црква изабра на упражњени престо преподобног Серафима. Као епископ, он уђе у веће подвиге, и ревносно пасијаше своје духовно стадо на ливадама заповести Господњих и појаше га живом водом Божанске науке. И беше епископ Серафим свима пример свакога добра. Но у смирености својој он називаше себе непотребним слугом, који није учинио никакво богоугодно дело. Стога жељаше, да се удостоји мучеништва за Христа. И сваки дан мољаше Бога за то. И Господ га удостоји мучеништва за Христа на следећи начин.
Неке турске аге у Фанарију мрзијаху епископа Серафима и рађаху му о глави. Једном када он пролажаше, Турци га међу собом почеше називати погрдним именима. А кад их он упита зашто то чине, они се у бесу окомише на њега, готови да га растргну. Онда му рекоше да ће му поклонити живот ако се потурчи. А он им без икаквог страха одговори: Знајте Турци, никада се вере своје одрећи нећу, да бих избегао смрт. Никада и нипошто нећу оставити преслатког Исуса мог, Бога и Творца мог! Готов сам на све муке због Њега.
Турци га одведоше судији. Судија му најпре саветоваше благо да се потурчи, обећавајући му притом велике части и почасти. На све то свети епископ одговори: Веру своју никада погазити нећу! Од преслатког Господа и Бога мог Исуса Христа никада се раставити нећу, па макар на хиљаде смрти ишао за свето Име Његово! Зато, судијо властодршче, биј ме! кољи ме! кидај ме! чини са мном што хоћеш!
Чувши то, судија нареди да га дуго и немилосрдно бију и муче. Сва та ужасна мучења светитељ трпљаше благодарећи и благосиљајући Бога; трпљаше их као у туђем телу. - После тога судија нареди да га баце у тамницу, и да му не дају ништа ни да једе, ни да пије, надајући се да ће се страдалац предомислити и пристати да се потурчи.
Налазећи се у тамници, светитељ се радоваше гледајући своје ране за Христа, и од све душе узношаше велику благодарност Христу Господу што га удостоји страдати за свето Име Његово, и мољаше Га да му да снаге и трпљења да до краја издржи мучења која му предстоје, и тако доврши подвиг мучеништва.
Када судија поново седе на судијску столицу, он нареди да му епископа доведу из тамнице. И опет судија стаде благо испитивати страдалца, да ли се је предомислио, и саветовати му да пристане на његов предлог, и тако избегне смрт. Светитељ му на то рече светла лица: Судијо, не би требало да ти ишта одговорим: Велиш да си ми пријатељ. Али, ти ми дајеш рђав савет: да се одрекнем Господа мог Исуса, Творца и Бога, а да поверујем у човека смртног, неписменог, непријатеља и противника Христа мога...
Ту судија прекиде светитеља и не даде му да даље говори, већ нареди да му одмах вежу и руке и ноге, и да га немилосрдно бију, па да му онда ставе велики тежак камен на груди. Мученику месо отпадаше од бијења, крв се лијаше; мучитељи му даваху жуч и оцат да пије, а он у свим тим мукама радосно захваљиваше Господу, као да је на гозби а не у мукама.
Видевши то, судија изрече завршну пресуду: да мученика жива набију на колац. - Мученика одмах одведоше на губилиште; и набише жива на колац; а он благодарећи Господу предаде блажену душу своју у руке Његове, 4 децембра 1601. године. А за свето тело његово бездушни судија нареди да остане на коцу много дана на опомену и разумљење другима. Но свето тело мучениково, иако остаде много дана на коцу, ипак се, благодаћу Божјом, не поче распадати, нити заударати; напротив, из њега излажаше диван мирис. Хришћани се томе радоваху. И беше им жеља да свето тело светог мученика узму као највећу драгоценост, али не могаху пошто стражари и дан и ноћ чуваху стражу. Најзад хришћани једва успеше, да узму само чесну главу светога мученика. И однесоше је у манастир Студенац, гле она би положена у свештени кивот. И до данас стоји та света глава, нетљена и читава, и надаље излива из себе диван мирис, и исцељује све који јој са вером приступају.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ХРИСТОДУЛА и ХРИСТОДУЛЕ девојке

ПОСТРАДАШЕ за Христа мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЈУЛИЈАНЕ

ПОСТРАДАЛА за Господа свога мачем посечена.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Максимијан Галерије - зет и сацар цара Диоклецијана у источној половини Римске царевине, и за тим његов прејемник од 305. до 311. године.
2. Илиопољ Финикијски на северу од Палестине, у Келесирији; у старини - главно место почитовања Финикијског бога Ваала, и средиште источног незнабоштва, но крајем четвртог века овај град постао расадник хришћанства. Касније пак овај град постепено рушен и разрушен.
3. И купатило са три прозора, израђена као символ Свете Тројице, и мермерни зид са изображењем крста, и траг стопе свете Варваре - све се то беше сачувало читаво до времена светог Симеона Метафраста, који, после светог Јована Дамаскина, описа страдања свете Варваре. У својој историји он каже овако: "До овога дана постоји тај извор који исцељуЈе сваку болест христољубивих људи. Ако би ко усхтео да га упореди са водом Јордана, или са извором Силоамским, или са Витездом, не он се огрешио о истину, јер и овим извором многа чудеса чини сила Христова".
4. То јест Три Ипостаси или Лица Једног, у Тројици, слављеног Бога.
5. Види: Псал. 50, 13. 14.
6. Види: Мт. 10, 21; Мк. 13, 12; Лк. 21, 16.
7. Пострадаше 306. године.
8. Тако, свети равноапостолни кнез Владимир узе себи за жену принцезу Ану, сестру грчких царева Василија и Константина. Његов унук, син Јарослава, велики кнез Всеволод, који је кнезовао у Кијеву после старијег брата Изјаслава Јарославича, такође је имао за жену кћер грчког цара Константина Мономаха, из ког брака се роди Владихмир Мономах, касније велики кнез Кијевски.
9. Михајловски Златоверхи манастир, по древном предању, основан у првим годинама хришћанства у Русији од првог митрополита Кијевског и целе Русије Михаила, који је крстио Кијевљане у Дњепру, и то на самом месту на коме је стајао главни идол Перун. Но по првим летописним казивањима, он је основан 1108. године великим кнезом Кијевоким Свјатополком Изјаславичем.
10. Теодосије Сафанович - учитељ и проповедник Кијевски; од 1665. године игуман Златоверхог Михајловског манастира.
11. Свјатополк Изјаславич - унук Јарослава Мудрог и праунук светог равноапостолног кнеза Владимира, кнезовао од 1093-1114. год.
12. Алексије I Комнен, Византијски цар, царовао од 1081-1118. год.
13. Мошти свете великомученице Варваре и до данас почивају тамо, само 1847. године положене у позлаћени раскошни кивот од сребра.
14. Најезда Батија била 1240. године.
15. Петар Могила - митроиолит Кијевски од 1631-1646. године; водио велику борбу са римокатолицима и унијатима.
16. Силвестар Косов - митрополит Кијевски од 1647-1657. год.
17. Митрополитовао од 1663. године; познати борац за Православље; страдао много од Пољака.
18. Батурин - град у Черњиговској губернији.
19. Макарије - патријарх Антиохијски од 1648-1672. године.
20. Архиепископовао од 1647-1693 године познат својом полемиком са Језуитима, и другим делима, а исто тако и својом проповедничком делатношћу.
21. У књизи: "Труды праздничны".
22. Осим тога, делић моштију свете великомученице Варваре - прст - чува се у Москви, у цркви посвећеној светој великомученици Варвари, на Варварки. Исто тако и у Светој Гори налазе се неки делови моштију свете Варваре.
23. Дамаск - главни, најбогатији град Сирије; један од најстаријих градова на свету; налази се на североистоку од Палестине, на реци Баради, у дивној и плодној равници, у источном подножју Анти-Ливана.
24. Свети Јован Дамаскин родио се око 672. године. Наследни назив његов беше Мансур.
25. 1 Мојс. 41, 37.
26. Данил. 2, 48.
27. Отац светог Јована Дамаскина, Сергије Мансур, обављао је код Дамаског калифе Абд - Алмалика (685-705), у ствари, дужност главног логотета, тојест благајника државне благајне.
28. Стигар - град на Халкидичком полуострву; у њему се родио грчки философ Аристотел (IV век пре Христа), стога и назван Стагирит. А сином Аристона овде је назван грчки философ Платон (IV век пре Христа).
29. Питагора - знаменити грчки философ, у шестом веку пре Христа; Диофан - Александријски математичар, у четвртом веку пре Христа.
30. Еуклид - математичар, у трећем веку пре Христа.
31. Највишу власт на двору свети Јован Дамаскин доби при калифу Велиди (705-715. године), коме он беше најближи саветник и министар. Но примивши на себе обавезе новога звања, он никада не заборављаше своју врховну дужност: служити Господу Христу, и свагда се старати бити веран истини Христовој и користан светој Цркви. У то време у Сирији су делали разни јеретици: несторијанци, монофизити, монотелити, павликијани; сврх свега, у то време је мухамеданство господарило у Сирији. Свети Дамаскин је у таквој средини, као главни посао свога живота, чинио ово: излагао је тачно учење Цркве, и бранио га, изобличавајући при томе лажна јеретичка учења, која су ма на који начин унакажавала апостолско предање, чувано светим животом Васељенске Цркве. Даровит и богомудар, но у исто време необично трудољубив и светог живота, он је богонадахнуто и писао и говорио, и био неустрашив у свима борбама са непријатељима Христове Истине. - Тада је написао и апологију против мухамеданства.
32. Лав Исавријанац царовао у Византији од 716-741. године.
33. Свети Јован Дамаскин написао дело у заштиту светих икона и послао га у Цариград. Између осталога он тамо пише и ово: "Свестан своје недостојности, нема сумње ја би требало да ћутим и да само оплакујем грехе своје пред Богом. Али видећи да жестока олуја узнемирава Цркву Божију, сматрам да сада није време ћутању. Бојим се Бога више него земаљског господара; но власт господарева је тако велика, да лако може повући народ". - У том спису свети Јован ништа увредљиво није рекао односно цара Лава. На молбу својих пријатеља, блажени Јован је написао још, једну за другом, две посланице у заштиту светих икона. Ове посланице су жудно читане у Цариграду и по другим местима: оне су подржавале немоћне у Православљу, а јаке у вери крепиле на још јачу веру.
34. Саученик и друг и пријатељ блаженог Јована Козма, доцније епископ Мајумски, један од највећих песника Православне Цркве. Спомен се његов празнује 12. октобра.
35. По Уставу светог Саве Освећеног сваки је новајлија био повераван на испитивање, надзор и руководство старцу, искусном у духовном животу. Тако су поступили и с Јованом, без обзира на то што су, његов благочестив живот и огромна ученост били познати целоме Истоку.
36. 4 Мојс. 20, 11.
37. 2 Цар. 23, 15.
38. Јн. 4, 14.
39. 2 Мојс. 15, 1-21.
40. Орфеј - певач, херој грчких митова: сила његовог гласа и певања била је тако велика, да је под његовим утицајем дрвеће играло, камење скакало, дивље звери се укроћавале.
41. Псал. 44, 2.
42. Први ирмос првога гласа у Осмогласнику. Октоих = Осмогласник је један од првих песничких радова светог Јована Дамаскина. По речима патријарха Јерусалимског Јована, свети Дамаскин, непоколебљиви исповедник и страдалник за молитвено поштовање светих икона, одушевљен чудесним исцељењем своје одсечене десне руке, испевао је ову торжествену песму: "Твоја победоносна десница богодолично се прослави у сили", која је у духу победне, благодарне Мојсијеве песме по прелазу Израиљаца преко Црвеног Мора. За овом низале су се друге песме, из којих је састављен Осмогласник. Појава Осмогласника изазвала је промену у целокупном саставу богослужења. Још за живота светог Дамаскина Осмогласник његов био је примљен на целом Истоку, а кроз неко време прешао је и на Запад. Доцније су у Осмогласник ушле песме и неких каснијих песника црквених; но у главноме је он дело светог Дамаскина.
Својим Осмогласником свети Дамаскин је учинио и ову богомудру ствар: из разноврсних мелодија које су до тада биле у употреби, он је изабрао првенствено такве које молитвено и побожно делују на хришћане и њихово расположење. -Музички знаци Октоиха светог Дамаскина били су кукасти.
43. Касније ова дивна песма у част и славу Пресвете Богородице ушла је у састав литургије светог Василија Великог. - Међу многобројним песмама светог Јована Дамаскина нарочито се истичу песме у част Пресвете Богородице, под чијом се он нарочитом благодатном заштитом и налазио. Такви су, например, његови Канони: на Благовести, Успеније, Рождество Богородице; "Милосердија двери отверзи нам", "Преславнаја Приснодјево, Мати Христа Бога, принеси нашу молитву Сину твојему", Многаја множества мојих Богородице прегрјешениј"", Все упованије моје на тја возлагају", и друге. - Уопште, као црквени песник свети Дамаскин је изузетно велик и јединствен, и нема му такмаца; зато је и назван: "Златострујни" = χρυσορόης.
Свети Дамаскин је саставио 64 Канона. Међу њима се истиче као изузетно богонадахнут и ненадмашно диван: Канон на Ускрс. По богомудрости и боголепоти овоме су приближни његови Канони: на Рождество Христово, на Богојављење, на Вазнесење Господње. - Свети Дамаскин је написао прекрасни тропар: "Пречистому твојему образу поклањајемсја, Благиј". Његови Антифони су ненадмашни по дубини мисли и окриљености осећања. Уопште, свети Дамаскин је песник каквог није било у Цркви ни пре њега, ни после њега.
44. Свети Дамаскин се прославио не само својим песмама него и својим другим знаменитим богословским делима, која га стављају у ред великих, и највећих Отаца и Учитеља Цркве. Подвижник светога срца и светога ума, он је први међу светим Оцима изложио богословско учење Православне Цркве у складном систему. То је он учинио у своме знаменитом делу: "Изложење православне вере". Ово је дело образац православне догматике заувек. - Уопште, све што је свети Дамаскин написао, од трајне је и непролазне вредности у Цркви Христовој и за Цркву Христову. Све је велико од њега, који је велики и као догматичар; и као полемичар, и као историчар, и као философ, и као беседник, и као песник. Дела су његова ова: Дијалектика, Књига о јересима, Свештене паралеле, Руководство, О правилном размишљању, О Светој Тројици, О лику Божјем у човеку, О природи човека, Три речи противу иконобораца, Апологија против мухамеданаца; и дела: против несторијанаца, против монофизита, прошв монотелита, против манихејаца. Свети Дамаскин је дао и кратка тумачења на Посланице светог апостола Павла. Писао је опширно о светом мученику Артемију. Драгоцене су његове проповеди на Преображење Господње, Рождество и Успеније Богородице, Реч о преминулима у вери, Поучење о осам злих помисли, итд.
Најзад, свети Дамаскин је учинио драгоцену услугу Цркви односно богослужбеног поретка, јер је прегледао и допунио Устав Јерусалимски, састављен светим Савом Освећеним, и саставивши Месецослов = Календар.
45. Свети Јован Дамаскин преставио се око 776. године, у 104. год. свога живота, и био сахрањен у лаври Саве Освећеног поред раке светог оснивача Лавре. У време Византијског цара Андроника II Палеолога (1282 -1328) свете мошти његове бише пренесене у Цариград.
46. У Асијокој Фригији, у осмом веку.
47. У Фригијској области.