ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Сергије и Вакх. Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и верности. Али кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев. И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме. По том их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт — све је једно ономе ко иште царства небескога." Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу. Пострада св. Вакх у граду Варвалису. Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. г.

2. Св. муч. Полихроније. Родом из епархије Агатанидске, од сељачких родитеља. Као младић аргатоваше у винограду некога Цариграђанина. Но и као аргатин Полихроније се предаваше даноноћном подвигу поста и молитве. Видећи његов живот, ангелски по чистоти и уздржљивости, газда му се удиви и даде му много више новаца него што је зарадио. А св. Полихроније узе новац и сагради цркву. У време Никејског Сабора Полихроније беше чтец; и том приликом показа толику ревност у заступању Православља пред Аријанцима, да га посветише за свештеника. Доцније ови злобни јеретици из освете нападоше св. Полихронија у самој цркви и исекоше га на комаде. Тако пострада овај велики бранитељ истине и чистоте Православља, и прими венац славе од преславног Господа свога.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА СЕРГИЈА и ВАКХА

СВЕТИ мученици Сергије и Вакх, пореклом Римљани, беху високи достојанственици и први међу великашима на двору цара Максимијана. Цар их много вољаше и уважаваше због њихове мудрости у саветима, храбрости у ратовима и верности у службама. И ретко је ко могао обратити се цару са каквом молбом осим преко ове двојице највернијих саветника; они беху у такој милости код цара као нико друга. Ипак они искаху милости не толико од цара земаљског колико од Цара Небеског: јер они вероваху у Господа нашег Исуса Христа, труђаху се ревносно да My угоде својим светим животом, и служаху My усрдно. Али из страха од цара они неко време скриваху своју веру у Христа, јер се Максимијан односио према хришћанима са неизмерном мржњом и неукротивом јарошћу. Ипак светлост вере Христове не остаде код њих дуго сакривена под поклопцем, већ се ускоро показа јавно свима. Јер неки, завидећи им на тако високом положају и царској љубави према њима, и желећи да навуку на њих цареву мржњу и гњев, доставише цару да су Сергије и Вакх хришћани, и одбијају да се поклоне боговима. Максимијан не хте веровати да су људи који уживају толику благонаклоност његову противни њему у поштовању богова. И стиђаше се цар да их упита о томе или прекори, још не знајући то са сигурношћу. Ипак он одлучи да то испита на следећи начин.
Једнога дана он приреди празник у част својих богова, и крену са свима кнезовима и великашима, са војницима и слугама, и са целокупном царском свитом у храм главног бога Зевса,[1] да му тамо принесе нарочите жртве. Притом он пажљиво посматраше да ли ће са њим ући у храм његове вољене велможе, Сергије и Вакх. Но када цар уђе у храм, слуге Христове остадоше и не уђоше са царем у одвратно идолиште, него зауставивши се подалеко они се мољаху истинитоме Богу да просвети слепило помрачених очију незнабожног народа тог и прослави у љима пресвето име своје. Међутим цар, видећи да Сергије и Вакх не уђоше са њим на светковину, посла слуге своје да их узму и силом доведу у храм Зевсов. А кад свете уведоше у богомрски скуп тај, цар Максимијан нареди им да се заједно с њим поклоне идолима, принесу жртву и окусе од идоложртвених приноса. Али Сергије и Вакх не хтедоше да изврше царево наређење, говорећи: Ми имамо Бога на небу, Бога нелажног, и не неосетљивог као што су неосетљиви ваши идоли, него истинитог и живог који сав свет држи у својој власти; ми се Њему клањамо. - И они стадоше изобличавати цара за његово зловерје што он част која приличи Богу одаје слепим, глувим и немим идолима, па и друге на то наводи.
Цар се наљути и нареди да им скину све одлике њиховог високог звања: војничке појасе, златне гривне, прстење и сву одећу, и да их на срамоту обуку у женске кошуље, и на вратове им метну железне обруче. И тако их вођаху по граду на смех и поругу, да би на тај начин тако славне и племените и знамените велможе римске биле исмејане и понижене од целог народа због поштовања Јединог истинитог Бога и ружења лажних незнабожачких богова, или боље рећи - самих демона, којима ове слуге Божије не хтедоше принети жртве, већ себе саме принеше на жртву Христу.
По завршеном приношењу поганих жртава цар Максимијан се врати у своје палате, и сажаливши се на Сергија и Вакха, пошто их много вољаше, он их дозва преда се и рече: Мили и верни пријатељи моји, зашто намислисте да разгневите велике богове, и да уцвелите мене цара свога, који сам толико милостив и наклоњен вама, и да наведете на себе толику поругу? Јер ја, иако вас веома волим, ипак не могу трпети исмевање богова мојих, и мораћу вас, и против своје воље, предати на поругу и :луке. Зато вас молим, пријатељи моји, оставите тог дрводељиног Сина, кога Јевреји као злочинца распеше на крсту са злочинцима; не заносите се хришћанским баснама и мађијама, него се обратите к великим боговима нашим, и ја ћу вас обасути великим почастима, и показаћу највећу благонаклоност своју према вама, и уживаћете љубав моју, и заједно са мном користићете сва блага царства мога.
Међутим Сергије и Вакх, не желећи да због љубави цареве отпадну од љубави Божије и да се због привремених блага лише вечних, много говораху насупрот цару. Пуни благодати Светога Духа, они неустрашиво и убедљиво обелодањиваху немоћ лажних богова, смело исповедаху силу и Божанство Исуса Христа, и саветоваху цару да и сам позна ову истину. Али злочестиви цар, чије срце беше тврдо и упорно, уши разума глуве, и очи душе слепе, не прими њихов добри савет и одбаци њихове мудре речи, и распали се још већим гњевом и јарошћу. Но због велике љубави своје према њима, не желећи их мучити сам, он их посла на Исток игемону[2] Антиоху. Овај Анхиох беше велики гонитељ и свиреп мучитељ хришћана. А тај Антиох беше постављен од цара за игемона на посредовање Сергија и Вакха код цара, и потом послан на Исток. Томе дакле Антиоху бише упућена ова два света исповедника. Цар то учини, да би се они уплашили Антиохове свирепости о којој се причало по целој царевини, и да би се у исто време постидели што су пали у руке некадањег слуге свог, те да се на тај начин из страха и стида одрекну Христа. А не одрекну ли се Христа, онда бар да не буду мучени и погубљени на цареве очи већ у далеким покрајинама.
И тако свете исповеднике у оковима поведоше из Рима. Пошто цео дан проведоше на путу, војници који их спровођаху зауставише се предвече у једној гостионици ради преноћишта. Ту у поноћи, када војници чврсто спаваху, Сергије и Вакх стадоше на молитву и свим срцем мољаху од Бога помоћи да јуначки поднесу све муке које им предстоје за свето Име Његово. Док се они тако мољаху, њима се јави Анђео Господњи обасјавајући их небеском светлошћу и крепећи их следећим речима: Слуге Христове, будите смели, и као добри војници борите се против ђавола, и ускоро ћете га победити. За ту своју борбу добићете победне венце од Христа Господа, који неће одступити од вас у страдањима вашим, пружајући вам помоћ своју све док ногама својим не згазите непријатеља. - Укрепивши их таким речима Анђео постаде невидљив. А Сергије и Вакх, испунивши се неисказаном радошћу, стадоше узносити хвалу Богу који благоволи посетити слуге своје појавом Анђела.
За време свога дугог путовања на далеки Исток свети мученици провођаху време у посту и молитвама и псалмима, те се на тај начин наоружаваху духовним оружјем против невидљивих духова зла. Пошто прођоше многе градове и земље, они најзад стигоше у Источне покрајине, у град звани Варвалисо,[3] где у то време борављаше игемон Антиох. Игемону војници предадоше послане сужње Сергија и Вакха, са царевом граматом овакве садржине:
"Максимијан, вечни цар, Антиоху, игемону Источних покрајина. Радуј се! Богови наши не допуштају ниједном човеку, а нарочито поборницима и слугама нашега царства, да буду непобожни и не учествују у приношењу жртава. Са тог разлога ми осудисмо Сергија и Вакха, следбенике безбожне вере хришћанске, сматрајући да они заслужују смртну казну. Али пошто су они недостојни да их сам цар истјазава, ми их шаљемо твојој доброти. Ако они, покајавши се, послушају нас и принесу боговима жртву, ти их удостој своје снисходљивости и ослободи их одређених им мука; при томе обећај им и нашу милост, јер ће и један и други бити враћени на свој пређашњи положај и биће обасути нашом благонаклоношћу више него раније. Ако се пак они не покоре и остану у безбожној вери, ти их подвргни заслуженим мукама, па их погуби мачем. Са надом у дуг живот, буди здрав".
Прочитавши ово царево писмо, Антиох нареди да Сергија и Вакха чувају под стражом до сутрадан. А сутрадан ушавши у претор,[4] Антиох седе на судијско место, и поставивши свете мученике пред собом стаде им овако говорити: Оци и добротвори моји, ви сте ми издејствовали овај чин и вашом заслугом уживам ову славу; - о, како се изменио ваш положај! Сада ја седим као судија, а ви, као оковани сужњи, стојите преда мном, - ви, пред којима сам ја некада стајао као слуга. Стога вас молим, немојте себи чинити такво зло, послушајте цара и принесите боговима жртву, па ћете поново добити свој пређашњи положај и поново бити окружени славом. А ако то не урадите, ја ћу вас, и против своје воље, предати на муке по царевом наређењу: јер и сами чусте шта ми цар наређује у своме писму. Зато, господо моја, будите милосрдни према себи и према мени, јер не бих желео да будем свирепи мучитељ мојих добротвора.
- Светитељи одговорише: Узалуд је жеља твоја да нас преластиш својим речима: јер и чест и бешчешће, и живот и смрт, све је једно онима који ишту небески живот: нама је Христос живот, а смрт Њега ради добитак.
И много друго изговорише свети Сергије и Вакх славећи Христа, а ружећи идоле и изобличавајући безбожје многобожаца. Антиох се на то разгневи и нареди да светог Сергија вргну у тамницу, а да Вакха обнаже, простру на земљу и без миилости бију. И свети Вакх би по целоме телу тако дуго бијен, да се многе слуге, заморени од бијења светитеља, мењаху. Од таквог бијења отпаде сво месо са костију светог мученика, утроба му се просу, и крв се његова проливаше као вода. У таквим мукама свети Вакх предаде свету душу своју у руке Господу. Мучитељ Антиох нареди да се тело мучениково извуче далеко изван града и баци зверовима и птицама да га поједу. Међутим Господ сачува кости његове: јер неки од хришћана, који су се из страха од идолопоклоника скривали изван града по пештерама и провалијама, изађоше ноћу из својих склоништа, узеше тело светога Вакха и чесно погребоше у једној од оних пештера у којима се сами кријаху.
Свети пак Сергије, седећи у тамници и чувши да је пријатељ његов скончао, ожалости се, и плачући због растанка с њим говораше: Авај мени, брате мој Вакхе, сада нам је немогуће да заједно певамо: Како је лепо и красно, кад браћа живе заједно! (Псал. 132, 1); оставио си ме сама. - Док свети Сергије тако туговаше, њему се наредне ноћи јави свети Вакх у светлости небеској, са лицем анђелским, у блиставој војничкој одећи, и утеши га јављајући му да им је на небу спремљена награда, и укрепи га на предстојећи му мученички подвиг, за који ће у Христа Господа добити велику милост и слободу. - Ово јављење светог Вакха испуни великом радошћу светог Сергија, и он у весељу срца певаше Богу.
Убрзо затим игемон намисли да отпутује у други град, звани Сура,[5] и нареди да са њим поведу и Сергија. И тамо, у граду Сури, седавши на судишту, игемон стаде овако говорити светом Сергију: Безбожни човек Вакх не хте да принесе боговима жртву, и радије пристаде принудном смрћу умрети него ли боговима поштовање одати, - и зато доби казну по делима својим. А ти, господине мој Сергије, зашто гураш себе у велику несрећу држећи се те безбожне обмане? Добротвору мој, не предај себе на мучење! Стидим се добара која си ми учинио, стидим и твоје честности: јер ти стојиш преда мном као осуђен, а ја седећи судим теби; и ја некада ништаван човек, твојим посредовањем код цара удостојих се високог звања, и сада сам изнад тебе; а ти, који си тако многим људима издејствовао код цара тако многа добра, сада сам себи желиш зла. Са тих разлога молим те: послушај мој савет, покори се царевом наређењу и принеси боговима жртву, па ћеш бити враћен у своје пређашње звање и удостојен пређашње славе.
Свети Сергије одговори: Привремена чест и слава су ништавне, а за привремено бешчешће добија се вечна слава; стога ништа не марим због овог земаљског бешчешћа, и не желим привремену чест, јер се надам да ћу од Христа мог бити удостојен истините и вечне чести у небеској слави. Ти спомињеш добра која сам ти учинио што сам ти код земаљског цара издејствовао овај велики чин; а сада ти говорим: послушај ме и, познавши истину, одреци се својих лажних богова, па се заједно са мном поклони Небескоме Богу и Цару векова, a ja ти ево обећавам да ћу ти код Њега издејствовати још већа блага него код Максимијана.
Тада Антиох, увидевши да га не може од Христа одвратити и царевој вољи приволети, рече: Ти ме, Сергије, примораваш да заборавим сва добра која си ми учивио, и да те предам на љуте муке. - Сергије одговори: Ради шта хоћеш; а мени помаже Христос који је рекао: He бојте се оних који убијају тело a душе не могу убити (Мт. 10, 28). Ето, и ти сада имаш власт над мојим телом, те га можеш ставити на муке, али над душом мојом немаш власти ни ти, ни отац твој - Сатана.
Разгневивши се Антиох рече: Видим да те дуготрпељивост моја чини дрским. - И нареди да му обују железне опанке, начичкане дугачким и оштрим ексерима, који пробише стопала светитељу. И заповеди мучитељ да тако обувена мученика гоне испред његових кочија, јер сам крену у град Тетрапиргију,[6] a из Тетрапиргије ваљало му је путовати у град Росафу.[7] Свети мученик трчаше испред кочија и певаше: Дуго чеках Господа, и саже се к мени, и услиши молитву моју, и извади ме из јаме страсти, и из глиба, и постави на камен ноге моје, и утврди стопе моје (Псал. 39, 2-3). А када дође у град Тетрапиргију, који беше удаљен двадесет километара од Суре, мученика поведоше у тамницу. На путу ка тамници мученик певаше: Који некада јећаху хлеб мој, подигоше на ме пету, и узама љутих мука разапеше замку ногама мојим; али Ти, Господе, похитај у помоћ мени, и спречи их, и избави од безбожника душу моју (ср. Псал. 40, 10). - Те ноћи, када се мученик у тамници мољаше, Анђео Господњи дође к њему и исцели му ноге.
Сутрадан Антиох нареди да светог Сергија изведу из тамнице, мислећи да од бола он не може ни крочити ногама. Међутим, када још издалека угледа мученика где иде као потпуно здрав човек и ни најмање не рамље, мучитељ се ужасну и рече: Заиста је овај човек мађионичар, јер како је могуће после толиких мука ићи не храмљући? А он ено, као да никада није пострадао ногама. Овде је посреди нека волшебна сила.
После тога Антиох нареди да мученику поново обуку оне исте опанке и да га тако воде испред њега све до Росафе, а од Суре до Росафе има седамдесет стадија. Тамо Антиох, севши на судишту, стаде приморавати светог Сергија да се поклони идолима. Али пошто га не могаше одвратити од Христове вере, он га осуди на смрт. Када мученика изведоше ван града на губилиште, он измоли време за молитву. И кад се мољаше, он чу глас с неба који га позиваше у вишња насеља; и с радошћу приклонивши под мач главу своју, он сконча. Тело пак његово хришћани погребоше на том истом месту.
После извесног времена хришћани града Суре договорише се да тајно узму из Росафе тело светог мученика Сергија и пренесу у свој град. А када се ноћу приближише гробу светог мученика, из гроба сукну огањ као стуб који досезаше до неба. Неки пак војници који обитаваху у Росафи, видећи у поноћи висок огњени стуб који осветљаваше сав град, појурише наоружани на то место, и затекоше грађане Суре престрављене појавом огњенога стуба. Но огњени стуб постепено нестаде, и грађани Сурски открише своју намеру, и схватише да свети мученик не жели оставити место где је крв своју пролио и душу своју за Христа положио. Провевши тамо неколико дана они на том месту подигоше дивну, високу камену гробницу. А када се света вера у Господа нашег Исуса Христа рашири, у граду Росафи би подигнута црква у име светог мученика Сергија. И петнаест епископа из околних градова сабравши се, свечано пренесоше у новоподигнуту цркву нетљене и миомирисне мошти светог мученика и одредише да се спомен његов празнује седмог октобра, у који дан и пострада. На обадва пак места: и у цркви код светих моштију мученика Сергија, и онде где он сконча и би најпре погребен, многи болесници и бесомучници добијаху исцељења.
Вреди споменути и то да сваке године на празник светог мученика дивље звери, као испуњавајући неки закон, излажаху из околних пустиња и сабираху се на оном месту где најпре беше погребен свети мученик. И за то време своју дивљу нарав измењиваху у јагњећу кротост: јер не нападаху никога ни од људи ни од стоке, већ кротко обишавши свето место поново одлажаху у своје пустиње. Тако Бог прослављаше угодника свог, да и зверовима внушаваше као људима да празнују свети спомен светог мученика. Његовим молитвама нека преблаги Бог укроти и јарост непријатеља наших, као некада јарост дивљих звери, у славу Своју занавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈУЛИЈАНА и КЕСАРИЈА

ЗА царовања римског ћесара Клаудија, који и своју мајку уби зато што беше хришћанка, и који од тада никаквог сажаљења и милости не имађаше за хришћане дође из Африке у град Таракину[8] блажени ђакон Кесарије. И видећи где идолима приносе жртве, он по пљува идоле и поразбија их. Због тога би бачен у тамницу, у којој проведе три дана без хране. Затим му везаше руке наопако, и војници га тераху испред кнежевих кочија све до Аполоновог храма. А када стигоше близу храма, свети мученик се помоли Богу, и тог часа храм се сруши до темеља и затрпа жреце и све који се налажаху у њему.
Видевши ово чудо, ипатик[9] Леонтије припаде к ногама светог мученика и поверова У Христа. Хришћански презвитер Јулијан крсти Леонтија јавно пред свима, и причести га Светим Тајнама. И Леонтије одмах предаде душу своју у руке Божије, на молитву светитеља, пошто сам Леонтије замоли светитеља да умре.
Видевши то, градоначелник Локсорије нареди да презвитера Јулијана и ђакона Кесарија зашију у две вреће и баце у море. Светитељи онда рекоше градоначелнику: Ми ћемо, Локсорије, бити бачени у море, а тебе ће ујести змија отровница, и ти ћеш у љутим мукама изригнути душу своју.
Тако стварно и би. Јер након два дана после потопљења светих мученика, када се Локсорије шеташе крај обале морске, нападе га једна огромна и страшна змија, обави се око њега, страховито му поломи све делове тела, па га остави бездахна и скоро потпуно мртва. Локсорије убрзо издахну у страшним мукама, и сав надуван лежаше, пружајући собом језовит призор за све пролазнике.
Међутим, по промислу Божјем, тела Светих мученика море избаци на обалу. О томе Божјим откровењем бише обавештена два благочестива хришћанина: свештеник Јевсевије и Филикс. Они онда са чешћу погребоше света тела њихова. Но син ипатика Леонтија одсече чеоне главе свештенику Јевсевију и Филиксу и баци их у реку. Тада презвитер Кварт из града Капуе,[10] руковођен Анђелом Божјим, оде и узе њихове свете мошти и погребе их на чесном месту.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПОЛИХРОНИЈА

СВЕТИ Полихроније бејаше из краја Гамфанидског, у области Цариграда, син земљоделца Варданија. Отац га још као дете научи истинама вере Христове и читању светих књига, и да следује свему томе. Полихроније беше толико побожан и разуман и врлинјаст, да још као дете доби од Бога благодат чудотворства: јер молитвом својом Богу он учини те се отвори извор воде у близини њихове куће, пошто им вода бејаше далеко. Кад постаде пунолетан он оде у Цариград, и аргатоваше у винограду неког Цариграђанина. Но и као аргатин Полихроније се предаваше даноноћном подвигу поста и молитве; јео је у два три дана једанпут јео и пио мало воде. Видећи његов живот, ангелски по чистоти и уздржљивости, газда се дивљаше овом Божјем аргатину, и дирнут његовим врлинама даде му много више новаца него што је зарадио, и рече му: Иди у свој завичај, човече Божји, и моли се за мене.
Примивши новац слуга Христов Полихроније оде у свој завичај, и тим новцем сагради цркву. У време Никејског Сабора Полихроније беше чтец; и том приликом показа толику ревност у заступању Православља пред аријанцима, да га посветише за свештеника. Доцније ови злобни јеретици из освете нападоше светог Полихронија у самој цркви кад је служио свету литургију и исекоше га на комаде. Тако пострада овај велики бранитељ истине и чистоте Православља, и прими венац славе од преславног Господа свога.[11]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СЕРГИЈА НУРОМСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Сергије отпоче свој монашки живот у Светој Гори Атонској. Отуда се врати у своју отаџбину Русију, и ступи у манастир великог угодника Божјег, преподобног Сергија Радонежског, који тада још беше у животу. И проведе преподобни Сергије Нуромски дуго време под руководством светог богоугодника Радонежског, угледајући се на њега и подражавајући свети живот његов. И често разговараху они о духовним прегнућима. Али преподобног Сергија Нуромског срце је вукло пустињачкој усамљености и молитвеном тиховању. Дуго размишљајући о томе, он једног дана дође к наставнику свом, поклони му се до земље, и лијући сузе исповеди му своје помисли и моли га за благослов и дозволу да се удаљи у пустињу. А свети наставник, прозревши да је он сасуд пун Духа Светога, и да ће бити наставник монасима и добар пастир стада Христовог, даде му свој благослов и поуке потребне за пустињачки живот, па га отпусти с миром, рекавши: Иди, чедо; Бог нека је с тобом!
Добивши благослов, блажени Сергије Нуромски се испуни радости, и тајно крену на север тражећи згодно пусто место. С надом у Бога идући тако он се заустави у Обнорској области, на реци Нурми,[12] у крају шумовитом, пуном дубрава и воде, где доцније и сагради манастир. У том крају живљаше и велики подвижник Павле, Обнорски чудотворац,[13] пустињак и безмолвник. Преподобном Сергију се веома допаде ово место, и узнесе топлу благодарност Богу што га је довео ту. И мољаше се Богу говорећи: Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, погледај на ово место и благослови га; удостој ме да служим Теби на овом месту у све дане живота мога; јер сам дошао овамо да вечито служим Теби, да би се и преко мене прославило пресвето име Твоје, сада и увек и кроза све векове. Амин.
Помоливши се, преподобни пободе крст на том месту; a подиже и црквицу и малу келијицу. И блажени усамљеник проведе ту много година у великим подвизима: умртвљаваше тело своје неспавањем и свуноћним бдењем, и побеђиваше врага молитвама, постом и врлинама. Но мрзитељ рода људског и његових врлина навођаше на богочежњивог пустињака разне невоље и муке, нападајући га или непосредно сам или преко рђавих људи. Тако једном преподобнога оца нападоше разбојници и толико избише да он умало не издахну од убоја и рана. Но он, подигавши очи своје к небу, са сузама се помоли Богу, говорећи: Владико и преблаги Царе, погледај с неба на ране које задобих зато што се Тебе ради удаљих у ову пустињу. Благодарим Ти што ме удостоји да на телу свом носим ране ради светог имена Твог. Удостој ме удела светих Твојих. Сачувај душу моју и избави, да се не постидим, јер се у тебе уздам.
После молитве, преподобни осети олакшање, и заблагодари Богу. И рече себи: Нећу напустити ово место, па макар ми враг приредио хиљаде напасти. Ја желим да на овом месту умрем, јер чезнући за Христом ја сам дошао овамо. - И преподобни, тежећи за већим подвизима, прилагаше труд на труд, пост на пост, молитву на молитву, ревност на ревност, огањ на огањ, надајући се награди од Небеског Цара.
И милосрдни Господ, видећи подвиге и врлине угодника свог, учини те свети подвижник постаде познат многима, и слава се његова пронесе по целој земљи Руској. И многи стадоше долазити к њему за духовне савете. Долажаху к светитељу и монаси из других манастира, и остајаху да живе поред њега, учећи се подвизима од њега. И Божјом помоћу сабра се око светог подвижника четрдесеторо братије. И он поче зидати храм и келије. И подиже цркву у име Свемилостивог Спаса, у спомен Происхођења Часног и Животворног Крста Његовог.[14] Подиже он и келије, и основа манастир.
У то време на тој истој реци Нурми, у дубокој пустињи провођаше пустињачки живот и велики подвижник отац Павле. Он тамо дође из славне лавре светог Сергија Радонежског, као и преподобни Сергије Нуромски. Преподобни Павле такође основа манастир у својој пустињи, удаљен од манастира преподобног Сергија Нуромског пет километара. Ова два Нуромска подвижника често посећиваху један другога, разговараху о свима духовним питањима, и утврђиваху један другога у светим подвизима. Преподобни Сергије беше притом и духовни отац преподобном Павлу. И исповедаху један другоме своје помисли, удружено се борећи против вражијих напасти.
Једном преподобни Сергије оде к блаженом Павлу ради духовног разговора, и затече Павла где стоји пред својом келијом и храни птице из својих руку. Мнопггво птичица бејаху на глави и раменима преподобнога Павла, а пред њим стајаху - огроман медвед, лисица и зец. - Тако дакле чак и бесловесне животиње, привлачене љубављу, друговаху са светим пустињаком.
После многих трудова и подвига преподобни Сергије достиже дубоку старост, и тешко се разболе. К њему у посету дође преподобни Павле, и лијући сузе моли од њега благослов и опроштај. Најзад, задржавши ридање, блажени Павле исприча преподобном Сергију да је на једном месту у својој пустињи, испод горе, на реци Нурми, чуо звоњење великог звона и видео неисказану светлост која је сијала јаче од сунца. На то прозорљиви старац Сергије рече: На том месту подигнуће се манастир у славу Пресвете Тројице, и многи ће се спасти на том месту.
Тако пророкова блажени. После тога Нуромски чудотворци целиваше један другога са сузама, и преподобни Павле оде у своју пустињу; и од тог доба стаде примати братију и стројити манастир. На оном пак месту где чу звона и виде светлост, свети Павле подиже цркву у име Пресвете Тројице, по пророчанству Сергаја, Нуромског чудотворца.
Најзад, од тешке болести и старости блажени Сергије потпуно изнеможе, и призва сву своју у Христу братију да се опрости с њима пред своју смрт и одлазак к Богу. Братија се гушаху у сузама, и припадајући к своме светоме оцу говораху: He напуштај нас, блага оче, већ још остани с нама. - А преподобни, подигавши очи к небу, рече им: Дође, браћо, крај земаљском животу мом, и ја сам дужан одужити општи телесни дуг. Таква је воља Господња. Чеда моја, поверавам вас Богу и Пречистој Богоматери. Бог мира и Пречиста Мати Његова нека буду с вама увек, и нека вас чувају и утврде у љубави Својој. Ви пак, чеда моја, не тугујте због мога одласка, него обитавајте у љубави Божјој и заповести Његове држите, са страхом и трепетом опомињући се речи Господа Христа: Ко има заповести моје и држи их, он је онај што има љубав к мени (Јн. 14, 21). Страхом Божјим ограђујте срца своја, да би вас он упутио на свако добро дело, јер: Почетак је мудрости страх Господњи (Приче Солом., 1, 7); украшавајте један другога смирењем; уклањајте се од лажљивих речи; говорите сваки истину брату своме; мрзите клевету; избегавајте непријатељство. Но ако ко од вас допусти гњев у срцу свом, ви га с љубављу усаветујте, јер је речено: Сунце да не зађе у гњеву вашем (Еф. 4, 26). Покоравајте се наставницима својим, јер се они старају за душе ваше, пошто су дужни дати одговор за вас Богу (Јевр. 13, 17). Без лењости обављајте црквену службу. Ако тако будете живели, бићете блажени.
Слушајући ову последњу поуку од оца свога, братија грцаху у сузама. После тога преподобни се причести Светим Тајнама Христа Бога нашег. После причешћа он подиже руке своје к небу и узнесе тајну молитву. Помоливши се, свети Сергије прекрсти руке своје на грудима и предаде Господу дух свој. A по престављењу лице његово беше светло. Ученици пак ридаху, и с љубављу целиваху свето тело његово. Онда пренесоше овете мошти његове у цркву. Потом са надгробним песмама сахранише свето тело светог оца свог близу цркве Происхођења Часног и Животворног Крста Господњег.[15]
Преподобни Сергије престави се седмога октобра 1421 године. Почитујући житије светога, угледајмо се на његове врлине и запишимо у срцу свом његове трудове и свето у Богу живљење. Ако тако будемо радили, имаћемо у преподобном Сергију неућутног посредника пред Богом.
Од гроба светога Сергија биваху многа чудеса: бесомучни се исцељиваху, слепи прогледаху, хроми проходаху, и болесни од најразличнијих болести добијаху олакшање. Од многобројних чудеса тих, ми ћемо споменути само два.
Иван Чухолистов у Ледамској области тешко се разболе, и дуго лежаше потпуно узет. Лежећи тако у силним боловима он једном задрема, и виде у сну светлоликог старца који му приђе и рече: "Иване, што ти толико година лежиш и страховито патиш од болести своје? Сада је дошло за тебе време: иди у манастир Свемилостивог Спаса, на Обнару, и помоли се на гробу Сергија; он ће умолити за тебе Бога, и ти ћеш оздравити. Али за то ти си дужан свагда пребивати у целомудрију".
Пробудивши се, и верујући виђењу, Иван наложи те га одвезоше у манастир Свемилостивог Спаса, на гроб преподобнога Сергија. Помоливши се на гробу, он молитвама светитељевим оздрави од болести своје, и врати се дома радујући се и славећи Бога.
Житељ Лежског Волочка, Исидор лежаше болестан: беху му се укочиле вилице, и он много година лежаше нем и одузет. Чувши за преподобног Сергија, да Бог преко њега даје исцељења људима, Исидор нареди те га одвезоше у обитељ чудотворца Сергија ка Свемилостивом Спасу, на Обнору. Када Исидору читаху молитву на гробу преподобнога, и игуман стаде читати Еванђеље, њему се тог часа раздрешише уста и он стаде говорити, као да уопштте и није био нем. По завршеном молебну болесника покропише светом водом, и њему тог часа сви удови очврснуше, и он потпуно оздрави, као да ни боловао није од страшне болести. И слављаше Исидор Бога и благодараше преподобног чудотворца Сергија, који му измоли такву благодат од Бога.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ДЕВЕДЕСЕГ ДЕВЕТ ОТАЦА, који су се на острву Криту подвизавали међу којима и ЈОВАН ПУСТИЊАК

ОВИХ деведесет и девет преподобних отаца, међу којима најпознатији беше Јован Пустињак, подвизаваше се и усавршише се на острву Криту, али им порекло беше из разних крајева. Преподобни Јован беше из Египта и са њим других тридесет пет отаца; тридесет девет пак отаца беху са острва Кипра, а осталих двадесет и четири из Аталије. Путујући лађом ка острву Криту они чудесно бише спашени од буре и искрцаше се на суседно острво Гавдос, па одатле дођоше на Крит. Но иза њих заостаде Јован Пустињак, који потом дође по мору стојећи на својој раси, коју, помоливши се Богу, простре по води и тако силом Божјом доплови и он на Крит.
Нашавши на Криту усамљена и пуста места, ови преподобни се подвизаваху по горама и пећинама на разноврсне богоугодне начине. Јован пак Пустињак живљаше засебно од њих. Изишавши једнога дана из своје пећине, он би устрељен од једнога ловца, који мишљаше да је то нека звер; и тако почину у Господу. Остали подвижници, помоливши се Богу уснуше и они сви истога дана. (Живели су пре 16. века).[16]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈЕВСЕВИЈА и ФИЛИКСА

ОВИ свети мученици посечени и бачени у реку, за време римског цара Клаудија.[17]

СПОМЕН СВЕТОГ ЛЕОНГИЈА ПРОКОНЗУЛА

У ХРИСТА поверовао; Христу се усрдно молио; у миру се преставио.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СЕРГИЈА ПЕЧЕРСКОГ ПОСЛУШНОГ

ВЕЛИКИ испосник; подвизавао се у Кијево - Печерском манастиру у тринаестом столећу. Свете мошти његове почивају у Антонијевој пештери.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Зевс или Јупитер - главни грчко-римски бог; многобошци га сматрали господарем неба и земље, оцем свих богова и људи.
2. Тојест царском намеснику у Азијским покрајинама Римске царевине.
3. Варвалисо - град у Месопотамији, на западној страни од реке Еуфрата
4. Претор - највиша судбена установа у централним градовима Римских покрајина, где су одлуке доносили намесници Римских царева, такозвани игемони или управитељи неколиких покрајина.
5. Сура - град на западној страни Еуфрата.
6. Град између Суре и Росафе близу Еуфрата.
7. Росаф или Резаф, доцније прозвап Сергиспољ по знаменитом манастиру у част светог мученика Сергија, - град удаљен од Суре шест километара.
8. Таракина - сада Терацина - приморски град у Италији, јужно од Рима.
9. Тако су се називали лица на служби код "ипата" - царских намесника.
10. Капуа - главни град у италијанској области Кампанији; један од најстаријих градова у целој Италији.
11. Свети Полихроније пострадао око половине четвртога века; за царовања сина Константина Великог Констанција (337-361. г.), који је штитио аријанце а гонио православне.
12. Река Нурма, у Грјазовецком срезу Вологодске губерније, притока реке Обноре.
13. Преподобни Павле Обнорски преставио се 10 јануара 1429. године.
14. Празнује се 1 августа.
15. Доцније свете мошти преподобног Сергија бише пренесене у саму цркву, и тамо почивају.
16. Глава једнога од ових преподобних, по предању Јована Пустињака, налази се на острву Хијосу и одише дивним благоуханим мирисом.
17. Види о њима под данашњим даном: Спомен светих мученика Јулијана и Кесарија.